Odluka o odbijanju žalbe protiv rešenja o zahtevu za zaštitu zakonitosti

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda kojim je odbačen zahtev za zaštitu zakonitosti. Zahtev je odbačen jer je izjavljen iz nedozvoljenih razloga, odnosno zbog navodne pogrešne primene Zakona o izvršnom postupku, što nije predviđeno kao razlog.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Olivere Jovanić iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 28. maja 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Olivere Jovanić izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 459/08 od 22. maja 2008. godine.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Olivere Jovanić izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku po zahtevu za zaštitu zakonitosti koji je vođen u predmetu I. 417/06 Opštinskog suda u Subotici.

3. Odbacuje se ustavna žalba Olivere Jovanić izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Subotici u predmetu I. 417/06.

O b r a z l o ž e nj e

1. Olivera Jovanić iz Subotice je 16. jula 2008. godine, preko punomoćnika - advokata Dušana Kliskog iz Subotice, izjavila ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 459/08 od 22. maja 2008. godine, zbog povrede načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda, prava na pravično suđenje i posebnih prava okrivljenog, zajemčenih odredbama člana 22, člana 32. stav 1. i člana 33. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da je rešenjem Opštinskog suda u Subotici I. 417/06 od 15. juna 2007. godine odbijen njen predlog kao izvršnog poverioca za izvršenje na nepokretnosti izvršnog dužnika Milorada Vučinića iz Subotice, radi naplate potraživanja od 69.600,00 dinara; da je rešenjem Okružnog suda u Subotici Gž. 956/07 od 24. jula 2007. godine odbijena kao neosnovana njena žalba i potvrđeno rešenje Opštinskog suda u Subotici I. 417/06 od 15. juna 2007. godine, kao i da je odbijen zahtev podnositeljke za naknadu troškova žalbe u iznosu od 3.600,00 dinara; da je Republički javni tužilac dopisom Gt. 2533/07 od 29. novembra 2007. godine obavestio i sud i podnositeljku da nije podigao zahtev za zaštitu zakonitosti, te da je podnositeljka blagovremeno, preko punomoćnika, izjavila zahtev za zaštitu zakonitosti zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku; da je pogrešno pravno stanovište izneto u pobijanom rešenju Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 459/08 od 22. maja 2008. godine da je zahtev za zaštitu zakonitosti nedozvoljen, jer sadržina zahteva ukazuje na nepravilnu primenu odredbi člana 93. st. 1. i 4, člana 100. i člana 237. Zakona o izvršnom postupku; da joj je pobijanim rešenjima Opštinskog i Okružnog suda u Subotici, kao i Vrhovnog suda, povređeno pravo na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku (Opštinski sud u Subotici nije odlučio u roku od 3 dana po podnetom predlogu za izvršenje), te da uloženi pravni lekovi nisu bili delotvorni. Predložila je da Ustavni sud poništi osporeno rešenje, da odredi da se uklone štetne posledice u roku od 30 dana, te da odredi da troškove ustavne žalbe u iznosu od 50.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14. jula 2008. godine snosi Republika Srbija, Ministarstvo pravde, Opštinski sud u Subotici ili Vrhovni sud Srbije.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbama Ustava na čiju se povredu ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale, kao i da građani imaju pravo da se obrate međunarodnim institucijama radi zaštite svojih sloboda i prava zajemčenih Ustavom (član 22.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume,bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i dokazima prikupljenim protiv njega, da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njime nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane, da okrivljeni koji ne može da snosi troškove branioca, ima pravo na besplatnog branioca, ako to zahteva interes pravičnosti, u skladu sa zakonom, da svako ko je okrivljen za krivično delo, a dostupan je sudu, ima pravo da mu se sudi u njegovom prisustvu i ne može biti kažnjen, ako mu nije omogućeno da bude saslušan i da se brani, da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane, da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja, da lice koje je okrivljeno ili kome se sudi za krivično delo nije dužno da daje iskaze protiv sebe ili protiv lica bliskih sebi, niti da prizna krivicu, kao i da sva prava koja ima okrivljeni za krivično delo ima, shodno zakonu i u skladu sa njim, i fizičko lice protiv koga se vodi postupak za neko drugo kažnjivo delo (član 33.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta Opštinskog suda u Subotici I. 417/06 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 3. januara 2008. godine, u svojstvu izvršnog poverioca, podnela zahtev za zaštitu zakonitosti Vrhovnom sudu Srbije, preko Opštinskog suda u Subotici, protiv rešenja Okružnog suda u Subotici Gž. 956/07 od 24. jula 2007. godine.

Rešenjem I. 417/06 od 20. februara 2008. godine, Opštinski sud u Subotici odbacio je kao nedozvoljen predmetni zahtev za zaštitu zakonitosti. Postupajući po žalbi podnositeljke od 4. marta 2008. godine, Okružni sud u Subotici je rešenjem Gž. 308/08 od 28. marta 2008. godine usvojio žalbu izvršnog poverioca i ukinuo rešenje Opštinskog suda u Subotici I. 417/06 od 20. februara 2008. godine, a predmet vratio prvostepenom sudu da u ponovnom postupku iznova ispita blagovremenost, potpunost i dozvoljenost zahteva za zaštitu zakonitosti izvršnog poverioca. Opštinski sud u Subotici je dopisom od 8. maja 2008. godine, preko Okružnog suda u Subotici, zahtev za zaštitu zakonitosti podnositeljke dostavio Vrhovnom sudu Srbije radi odlučivanja.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti podnositeljka ustavne žalbe se pozvala na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, ističući da je sud u pobijanom rešenju pogrešno primenio odredbu člana 100. Zakona o izvršnom postupku, jer je podnositeljka ustavne žalbe dostavila fotokopiju ugovora o kupoprodaji nepokretnosti koji je overen kod Opštinskog suda u Subotici pod brojem Ov. 729/92 od 13. jula 1992. godine, kod kog suda je i podnet predlog za izvršenje na nepokretnosti. Dalje je navela da je još prilikom podnošenja predloga za izvršenje naglasila da ne poseduje original ugovora i predložila je da sud obaveže izvršnog dužnika, kod koga se označena isprava nalazi, da shodno odredbi člana 93. stav 1. i 4. i člana 237. Zakona o izvršnom postupku, dostavi sudu u roku od deset dana original ugovora za potrebe izvršnog postupka.

Postupajući po zahtevu za zaštitu zakonitosti, Vrhovni sud Srbije je osporenim rešenjem Sgzz. 459/08 od 22. maja 2008. godine, zahtev odbacio kao nedozvoljen. U obrazloženju rešenja je istaknuto da kad odlučuje o zahtevu za zaštitu zakonitosti, Vrhovni sud Srbije, u smislu člana 421. Zakona o parničnom postupku, ispituje samo one povrede na koje je ukazao podnosilac zahteva. Bilo da je podnosilac zahteva stranka ili javni tužilac, razlozi za izjavljivanje ovog vanrednog pravnog leka sadržani su u članu 417. Zakona o parničnom postupku, a to znači da stranka, kao i javni tužilac, mogu podići zahtev za zaštitu zakonitosti samo ako je protivno odredbama Zakona o parničnom postupku sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka (član 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku.). Međutim, iako je zahtev za zaštitu zakonitosti formalno podnet zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) ZPP, iz sadržine zahteva proizlazi da se ukazuje na nepravilnu primenu odredaba člana 93. st. 1. i 4, čl. 100. i 237. Zakona o izvršnom postupku, pa se njime napada primena Zakona o izvršnom postupku, što nije dozvoljen razlog za izjavljivanje ovog pravnog leka.

4. Za odlučivanje po ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o izršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tekstu: ZIP) i Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP).

Odredbama Zakona o izvršnom postupku predviđeno je: da protiv pravosnažnog rešenja donesenog u postupku izvršenja i obezbeđenja nisu dozvoljeni revizija ni ponavljanje postupka (član 12. stav 6. ); da se u postupku izvršenja i obezbeđenja shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drugačije određeno (član 27.).

Odredbom člana 3. stav 3. ZPP je propisano da sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala.

Odredbom člana 361. stav 2. tačka 5) ZPP je propisano da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako je protivno odredbama ovog zakona sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka (član 3. stav 3.).

Odredbom člana 417. ZPP je propisano da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupaka iz člana 361. stav 2. tačka 5) ovog zakona.

Članom 418. ZPP je propisano da ukoliko javni tužilac ne podigne zahtev za zaštitu zakonitosti u rokovima predviđenim zakonom, stranka koja je podnela predlog, ovlašćena je da u roku od 30 dana od dana prijema obaveštenja da javni tužilac neće izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti sama izjavi ovaj pravni lek.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknutih povreda Ustavom zajemčenih prava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 459/08 od 22. maja 2008. godine nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, garantovano odredbom člana 32. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da je rešenje koje je ustavnom žalbom osporeno, doneo Ustavom i zakonom ustanovljen sud, u granicama svoje nadležnosti i u postupku sprovedenom u skladu sa zakonskim odredbama. Po oceni Ustavnog suda, obrazloženje osporenog rešenja ukazuje da se ono zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava, a suprotna tvrdnja podnositeljke ustavne žalbe predstavlja izraz njene subjektivne ocene o pogrešnoj primeni relevantnih odredaba građanskog procesnog prava, ali ne i prihvatljiv argument koji bi potvrdio njene navode o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje.

Zahtev za zaštitu zakonitosti je vanredni pravni lek koji se može izjaviti isključivo u slučaju postojanja bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) ZPP, tj. ako je protivno odredbama istog zakona, sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka. Iako iz predmetnog zahteva za zaštitu zakonitosti proizlazi da je formalno izjavljen zbog navedene bitne povrede odredaba parničnog postupka, ustavnopravno je potpuno prihvatljiv zaključak Vrhovnog suda Srbije da je zahtev za zaštitu zakonitosti zapravo izjavljen iz nedozvoljenih razloga, jer iz sadržine istog proizlazi da se ističe nepravilna primena odredaba člana 93. st. 1. i 4, čl. 100. i 237. Zakona o izvršnom postupku, čime se suštinski ukazuje na pogrešnu primenu procesnog zakona koji uređuje postupak izvršenja u građanskopravnoj materiji. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknute povrede načela sudske zaštite ljudskih prava zajemčenog odredbom člana 22. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se navedenom odredbom ne garantuje neko od ljudskih i manjinskih prava i sloboda, već se njome samo utvrđuje princip prava na sudsku zaštitu u slučaju povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenog prava.

Ustavni sud, takođe, ocenjuje da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije podnositeljki ustavne žalbe nisu povređena posebna prava okrivljenog iz člana 33. Ustava, jer se o tim pravima osporenim rešenjem nije ni odlučivalo.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Razmatrajući dužinu trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je izvršni postupak započet 5. decembra 2006. godine, podnošenjem predloga za izvršenje na nepokretnosti izvršnog dužnika Opštinskom sudu u Subotici, kao i da je rešenjem istog suda I. 417/06 donetim 15. juna 2007. godine odbijen predlog podnositeljke kao izvršnog poverioca za izvršenje na nepokretnosti izvršnog dužnika, koje je postalo pravnosnažno 24. jula 2007. godine kada je doneto drugostepeno rešenje Okružnog suda u Subotici Gž. 956/07.

Međutim, u ovom slučaju Ustavni sud je stao na stanovište da se povreda prava na suđenje u razumnom roku može ceniti samo u odnosu na postupak iniciran podnošenjem zahteva za zaštitu zakonitosti protiv rešenja Okružnog suda u Subotici Gž. 956/07 od 24. jula 2007. godine, jer predstavlja posebnu celinu u odnosu na izvršni postupak prethodno okončan pravnosnažnim rešenjem Okružnog suda u Subotici Gž. 956/07 od 24. jula 2007. godine, tako da ne postoji kontinuitet odlučivanja o istom pravnom i činjeničnom pitanju.

Naime, u situaciji kada je ustavna žalba izjavljena i protiv rešenja o odbacivanju zahteva za zaštitu zakonitosti i protiv sudskih odluka koje su prethodile izjavljivanju ovog vanrednog pravnog leka, Ustavni sud može meritorno odlučivati samo o osporenom rešenju donetom povodom izjavljenog vanrednog pravnog sredstva, dok će ustavnu žalbu u delu u kome se osporavaju ranije odluke redovnih sudova, zbog nepostojanja kontinuiteta meritornog odlučivanja o istom pravnom i činjeničnom pitanju, odbaciti kao neblagovremenu, ako je podneta po proteku roka utvrđenog Zakonom o Ustavnom sudu.

Utvrđujući da li u konkretnom slučaju postoji povreda prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je postupak po zahtevu za zaštitu zakonitosti koji je vođen u predmetu I. 417/06 Opštinskog suda u Subotici, trajao ukupno manje od pet meseci i da podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Subotici u predmetu I. 417/06, Ustavni sud je ocenio da je žalba u tom delu neblagovremena iz sledećih razloga:

Prema članu 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, koji je stupio na snagu 6. decembra 2007. godine, ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojim se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Odredbama člana 113. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojom je povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, ako je taj akt ili radnja izvršena od dana proglašenja Ustava do dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 2.), te da se ustavna žalba u slučaju iz stava 2. ovog člana može izjaviti u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 3.).

Imajući u vidu da je ustavna žalba podneta 16. jula 2008. godine, te činjenicu da je podnositeljka 13. avgusta 2007. godine primila pismeni otpravak rešenja Okružnog suda u Subotici Gž. 956/07 od 24. jula 2007. godine, kojim je izvršni postupak pravnosnažno okončan, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u ovom delu neblagovremena, jer je podneta posle isteka roka iz člana 113. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu. Stoga je Sud ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) navedenog Zakona, odlučujući kao u tački 3. izreke .

8. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka o odbijanju žalbe protiv rešenja o zahtevu za zaštitu zakonitosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti