Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 26 godina

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 26 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je žalba protiv meritorne odluke odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi U. Z . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. januara 202 2. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba U. Z. izjavljena protiv presud e Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1000/16 od 22. juna 2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. U. Z . iz Beograda je , 29. septembra 2017. godine , Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1000/16 od 22. juna 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1 . Ustava Republike Srbije i prava na poštovanje doma iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda .

Ustavnom žalbom osporena je drugostepena presuda doneta u parničnom postupku vođenom po tužbi i protivtužbi radi utvrđenja prava zakupa na stanu u ulici K . broj ... u Beogradu i iseljenja iz tog stana, a u kome je podnosi lac ustavne žalbe ima o svojstvo tuži oca-protivtuženog. Povredu prava na pravično suđenje podnosilac obrazlaže navodima o postupanju prvostepenog suda nakon što je Apelacioni sud u Beogradu vratio predmet na ponovni postupak. S tim u vezi, podnosilac ukazuje da je prvostepeni sud, u pravcu izvršenja obavezujuće g nalog a da ispita da li bi se prodajom stana koji je podnosilac imao u svojini, a poklonio svojim ćerkama, te suvlasničkog udela njegove supruge na nasleđenoj nepokretnosti, obezbedila sredstva za pribavljanje odgovarajućeg stana, u smislu člana 35. stav 1. tačka 4) Zakona o stanovanju, odredio veštačenje, ali je mišljenje veštaka kasnije ocenio kao neupotrebljivo, jer stranka (podnosilac) nije pravilno formulisala zadatak veštačenja. Podnosilac smatra da je drugostepeni sud morao da oceni žalbene navode kojima je osporeno takvo postupanje prvostepenog suda, pre svega, jer je veštačenje određeno u izvršenju obavezujućeg naloga iz ukidajućeg rešenja, kao i zbog toga što zadatak i obim veštačenja određuje sud, a ne stranke u postupku. Obrazlažući povredu prava na poštovanje doma, podnosilac ističe da je Apelacioni sud u Beogradu bio dužan da razmotri da li postoje dovoljne i trajne veze podnosioca i njegove porodice sa predmetnim stanom iz kojeg su obavezani da se isele.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporeni akt i dokumentaciju koja je priložen a uz ustavnu žalbu , te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 31. decembra 2004. godine, u svojstvu tužioca, podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Opštine Stari grad, radi utvrđenja da je na stanu u ulici K. broj ... u Beogradu stekao pravo zakupa na neodređeno vreme, što je tužen a dužn a da prizna, kao i da sa tužiocem zaključ i ugovor o zakupu na neodređeno vreme.

Tužena je 12. januara 2005. godine podnela protivtužbu, povodom koj e je izvršeno sp ajanje sa postupkom po tužbi, radi iseljenja tužioca iz predmetnog stana sa svim licima i stvarima.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 10318/04 od 30. oktobra 2009. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog (odbačena tužba u delu kojim je traženo da se tužena-protivtužilac obavež e na zaključenje ugovora o zakupu) , a odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev.

Postupajući po žalbi tužene-protivtužioca, Apelacioni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 4819/11 od 14. septembra 2011. godine, kojim je ukinuo navedenu prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak prvostepenom sudu.

U obrazloženju ukidajućeg rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je, prema razlozima ožalbene presude, zaključenjem ugovora o korišćenju stana od 15. juna 1961. godine sa kućnim savetom Zadužbine N, otac tužioca -protivtuženog, sada pokojni Miroslav Zvekić, postao nosilac stanarskog prava na stanu površine 90m2 u ulici K. broj ... u Beogradu; da su kao članovi porodičnog domaćinstva upisani njegova supruga, sin, ovde tužilac -protivtuženi, tast i tašta; da su roditelji tužioca-protivtuženog umrli 16. janura 1998. godine (otac) i 25. septembra 1999. godine (majka); da je tužilac-protivtuženi tokom 1971. godine stekao nasleđem u svojinu stan površine 42m2, u ulici Kr . broj ... u Beogradu, u kojem je desetak godina po zaključenju braka (od 1974. godine) živeo sa suprugom i dve ćerke, koje su rođen e 1975. i 1979. godine; da je taj stan tužilac -protivtuženi ustupio SZ „U.“ tokom 1991. godine i u zamenu dobio stan površine 58m2 u ulici D. broj ... u Beogradu , koji je poklonio ćerkama, a one su isti prodale i novac je potrošen na renoviranje spornog stana; da tužilac-protivtuženi nije evidentiran kao poreski obveznik na području ošština Palilula i Voždovac; da je supruga tužioca-protivtuženog nasleđem stekla pravo susvojine na 1/3 idealnih delova kuće u ulici B. broj ... u Beogradu, na kojoj adresi je imala prijavljeno prebivalište od 6. septembra 1997. godine; da pomenutu kuću koriste za stanovanje majka i brat supruge tužioca -protivtuženog; da tužilac-protivtuženi od rođenja živi u spornom stanu, dok njegove ćerke imaju prijavljeno prebivalište na adresi spornog stana; da je tužena-protivtužilac upisana u katastar kao nosilac prava korišćenja na spornom stanu, čija je površina 129m2; da je zahtev tužioca-protivtuženog za zaključenje ugovora o zakupu spornog stana odbijen zaključkom tužene -protivtužioca od 16. decembra 2004. godine, jer ima rešeno stambeno pitanje na drugi način; da je, polazeći od izloženog, prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da je tužilac-protivtuženi bio član porodičnog domaćinstva prethodnog nosioca stanarskog prava i da nema na drugi način rešenu stambenu potrebu; da tužilac-protivtuženi nije vlasnik stana u ulici D. broj ... u Beogradu, jer je isti poklonio ćerkama, a one ga potom prodale, dok suvlasnički deo koji je nasledila njegova supruga, što odgovara površini od 26m2, ne može zadovoljiti stambene potrebe tužioca -protivtuženog i njegovog domaćinstva; da je, stoga, pozivajući se na odredbe člana 17. stav 2, člana 30. stav 2, člana 34. i člana 35. stav 1. tačka 4) Zakona o stanovanju, prvostepeni sud usvojio tužbeni, a odbio protivtužbeni zahtev.

U obrazloženju je dalje navedeno: da se pravo člana porodičnog domaćinstva da nastavi sa korišćenjem stana procenjuje prema okolnostima koje postoje u momentu smrti prethodnog nosioca stanarskog prava – zakupca i primenom tada važećeg stambenog zakona, jer sa tim momentom nastaje sporni odnos između davaoca stana i člana porodičnog domaćinstva; da sve docnije promene nemaju uticaja na odluku o pravu člana porodičnog domaćinstva da nastavi sa korišćenjem stana; da član porodičnog domaćinstva umrlog nosioca stanarskog prava – zakupca nema pravo da nastavi sa korišćenjem stana, ako je po bilo kojem osnovu rešio svoju stambenu potrebu; da to proizlazi iz odredbe člana 34. stav 1. Zakona o stanovanju, koji predstavlja merodavno materijalno pravo u ovoj pravnoj stvari, imajući u vidu da se taj z akon primenjivao u vreme smrti nosioca i sunosioca stanarskog prava; da pojam „odgovarajući stan“, u smislu odred aba člana 17. stav 2, člana 35. stav 1. tačka 4) i člana 41. Zakona o stanovanju, predstavlja pravni standard čija se sadržina utvrđuje imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja; da je tužilac-protivtuženi u vreme smrti svojih roditelja bio vlasnik dvosobnog stana, površine 58m2, koji je poklonio svojim ćerkama, a one prodale tokom trajanja parnice; da je supruga tužioca-protivtuženog, u relevantnom momentu, bila suvlasnik 1/3 idealnih delova nepokretnosti, koji suvlasnički udeo ima i dalje; da su, stoga, osnovani navodi žalbe kojima se pobija zaključak prvostepenog suda da tužilac-protivtuženi nema rešeno stambeno pitanje, odnosno, odgovarajući stan; da se nepotpunost obrazloženja prvostepenog suda ogleda u izostanku razloga o značaju nekih činjenica, pre svega, da se tužilac-protivtuženi lišio prava svojine na stanu ulici D. broj ... u Beogradu nakon smrti svojih roditelja, i to ugovorom o poklonu koji je zaključio sa svojim ćerkama, kao i činjenice da li bi se prodajom stana, za slučaj da isti nije poklonjen i kasnije otuđen, te suvlasničkog udela supruge tužioca -protivtuženog na drugoj nepokretnosti, mogla obezbediti novčana sredstva potrebna i dovoljna za kupovinu odgovarajućeg stana za porodično domaćinstvo tužioca -protivtuženog; da će u ponovnom postupku prvostepeni sud otkloniti uočene nedostatke , te, radi pravilne primene člana 34. stav 1. i člana 35. stav 1. tačka 4) Zakona o stanovanju, oceniti od kakvog su značaja za odluku navedene činjenice.

U ponovnom postupku, tužilac-protivtuženi je izvršio subjektivno preinačenje tužbe, tako što je pored Opštine Stari grad, kao tuženu označio i Zadužbinu N , kojoj je sporni stan tokom postupka vraćen kroz restituciju na korišćenje i raspolaganje.

Prvostepeni sud je u ponovnom postupku obavio građevinsko veštačenje sa zadatkom da se utvrdi vrednost prodatog stana i suvlasničkog dela nasleđene nepokretnosti – kuće, te izvrši procena da li bi od novca stečenog prodajom tužilac-protivtuženi mogao da obezbedi po površini, lokaciji i svim ostalim parametrima odgovarajući stan za svoju tada četvoročlanu porodicu, koji bi po veličini odgovarao spornom stanu.

Veštak građevinske struke je dao mišljenje po kome tužilac-protivtuženi na opisani način ne bi mogao za sebe i svoju četvoročlanu porodicu da obezbedi odgovarajući stan, koji bi po veličini odgovarao spornom stanu, tačnije, da je za novac dobijen prodajom označenih nepokretnosti mogao da kupi stan koji po svojim karakteristikama odgovara spornom stanu, ali površine 49,86m2.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 20621/11 od 16. juna 2015. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog, a usvojen protivtužbeni zahtev, te je tužilac-protivtuženi obavezan da se sa svim licima i stvarima iseli iz spornog stana.

Pored činjenica i okolnosti koje su prethodno utvrđene, prvostepeni sud je činjenično stanje dopunio konstatacijama o veštačenju, iznoseći stav da je ono neupotrebljivo, jer tužilac -protivtuženi nije pravilno formulisao zadatak veštaka, na šta su tuženi osnovano ukazivali tokom postupka. S tim u vezi, prvostepeni sud u obrazloženju svoje presude pojašnjava da u konkretnom slučaju nije reč o prinudnoj zameni stana, u smislu člana 41. stav 4. Zakona o stanovanju, kada stan za iseljenje treba da odgovara stanu iz kojeg se nosilac stanarskog prava iseljava po veličini, udobonosti i mestu na kome se nalazi, čime se veštak bavio u svom nalazu, već je bilo pot rebno utvrditi da li je tužilac-protivtuženi, kao lice koje pretenduje na zaključenje ugovora o zakupu stana, u trenutku smrti prethodnog nosioca stanarskog prava, imao rešenu stambenu potrebu po bilo kom osnovu. Kako parnične stranke, nakon izjašnjenja veštaka po primedbama tuženih, nisu predlagali dopunsko, a ni novo veštačenje, prvostepeni sud je ocenio da je o ovom pravnom pitanju moguće odlučiti i bez veštačenja, na osnovu izvedenih dokaza i stanja u spisima. Pored navedenog, činjenično stanje je upotpunjeno konstatacijama da je tužilac-protivtuženi stan u ulici D. broj ... u Beogradu poklonio svojim ćerkama 2001. godine, a one ga otuđile 2009. godine, prodajom trećem licu.

Tužilac-protivtuženi je u žalbi izjavljenoj protiv navedene prvostepene presude, pored osporavanja načina na koji je prvostepeni sud utvrdio šta predstavlja „odgovarajući stan“ u konkretnom slučaju i neprihvatanja obavljenog veštačenja zbog činjenice da zadatak veštaka nije pravilno postavljen, posebno istakao da je prvostepeni sud bio dužan da ceni okolnost da on i njegova porodica više od 70 godina živ e u spornom stanu, pri čemu je on u tom stanu i rođen, zbog čega smatra da s u iseljenjem njemu ugrožena osnovna ljudska prava, pre svega, pravo na dom.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1000/16 od 22. juna 2017. godine odbijen a je kao neosnovan a žalb a tuži oca-protivtuženog, te je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 20621/11 od 16. juna 2015. godine potvrđena u celini .

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je pravilan zaključak prvostepenog suda po kome se pravo tužioca -protivtuženog, kao člana porodičnog domaćinstva, da nastavi sa korišćenjem spornog stana, procenjuje prema okolnostima koje postoje u momentu smrti prethodnog nosioca stanarskog prava – zakupca i primenom tada važećeg stambenog zakona, jer sa tim momentom na staje sporni odnos između davaoca stana i člana porodičnog domaćinstva; da promene nakon toga nemaju uticaja na odluku o pravu člana porodičnog domaćinstva da nastavi sa korišćenjem stana; da prema Zakonu o stanovanju, koji predstavlja merodavno materijalno pravo u konkretnom slučaju, imajući u vidu da se taj zakon primenjivao u momentu smrti nosioca stanarskog prava na spornom stanu M. Z, ali i njegove supruge, kao sunosioca stanarskog prava, član porodičnog domaćinstva preminulog nosioca stanarskog prava – zakupca nema pravo da posle njegove smrti nastavi sa korišćenjem stana ako je po bilo kom osnovu rešio stambenu potrebu; da je pravilno m primenom člana 35. stav 1. tačka 4) Zakona o stanovanju odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca -protivtuženog i naloženo njegovo iseljenje iz spornog stana; da navedena odredba ne definiše, niti precizira šta se sve smatra „odgovarajućim stanom“; da je Zakon o stanovanju pojam „odgovarajući stan“ definisao u poglavlju o otkupu stana, pa je, saglasno odredbi člana 17. stav 2, to stan u kome je broj soba jednak broju članova porodičnog domaćinstva, a najviše četvorosoban , uz dodatni uslov kod izuzimanja od otkupa stana da se time bitnije ne pogoršavaju uslovi stanovanja; da se kod prinudne zamene, prema članu 41. Zakona o stanovanju, pod odgovarajućim stanom podrazumeva da stan za iseljenje treba da po veličini, udobnosti i mestu na kome se nalazi odgovara stanu iz kojeg se iseljava nosilac stanarskog prava, odnosno da mu bitno ne pogoršava uslove, s tim što ovaj stan može da bude i manji ako je odgovarajući u smislu ovog zakona ; da prema tome, pojam „odgovarajući stan“ predstavlja pravni standard čiju sadržinu utvrđuje sud, imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja; da je, u konkretnom slučaju, tužilac -protivtuženi u momentu smrti svojih roditelja bio vlasnik dvosobnog stana površine 58m2, koji je poklonio svojim ćerkama, a one ga prodale za iznos od 100.000 evra, dok je njegova supruga suvlasnik na 1/3 idealnih delova kuće; da kada se ima u vidu da je otac tužioca-protivtuženog bio nosilac stanarskog prava na delu spornog stana, u površin i 90m2, s obzirom na to da mu je zaključk om SIZ stanovanja opštine Stari grad od 30. septembra 1980. godine dat na faktičko korišćenje preostali deo spornog stana, bez mogućnosti sticanja stanarskog prava na tom delu, prvostepeni sud je pravilno zaključio da je tužilac -protivtuženi svoje stambeno pitanje mogao rešiti prodajom svog stana i suvlasničkog dela nepokretnosti njegove supruge; da osim toga, stan koji je tužilac-protivtužilac imao u svojini u momentu smrti roditelja bio bi odgovarajući za njegovo porodično domaćinstvo i time se ne bi pogoršali uslovi stanovanja, s obzirom na to da su oba stana po strukturi dvosobna; da je, stim u vezi, pravilan zaključak prvostepenog suda da nisu ispunjeni uslovi iz člana 34. stav 1. Zakona o stanovanju kako bi tužilac-protivtuženi mogao da nastavi sa korišćenjem spornog stana, te da su ispunjeni uslovi za njegovo iseljenje; da su neosnovani žalbeni navodi tužioca-protivtuženog da je prvostepeni sud trebalo da prihvati nalaz i mišljenje sudskog veštaka, jer je zadatak veštaka, na njegov predlog, odredio sud, čemu se tužena strana nije protivila, na koji način je postupljeno po nalogu drugostepenog suda da se utvrdi da li bi se prodajom stana i suvlasničkog dela kuće mogla obezbediti novčana sredstva za pribavljanje drugog stana koji bi se smatrao odgovarajućim, a za koju svrhu je bilo neophodno odrediti veštačenje kojim bi se utvrdila cena po kojoj bi se te nepokretnosti prodale; da je prvostepeni sud detaljno objasni o iz kojih razloga nije prihvatio nalaz i mišljenje veštaka, a koje razlog e Apelacioni sud prihvata kao jasne i dovoljne, s obzirom na to da je prvostepeni sud, na osnovu savesne i brižljive ocene dokaza, u smislu člana 8. Zakona o parničnom postupku, pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje, na osnovu kojeg je pravilno zaključio da je tužilac -protivtuženi u momentu smrti roditelja imao rešenu svoju stambenu potrebu i članova svog porodičnog domaćinstva, zbog čega nema pravo da nastavi sa korišćenjem spornog stana.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) je utvrđeno: da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske (stav 1.); da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala ili radi zaštite prava i sloboda drugih (stav 2.).

Odredbama Zakona o stanovanju („Službeni glasnik RS“, br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01, 101/05 i 99/11) bilo je propisano: da država preduzima mere za stvaranje povoljnih uslova za stambenu izgradnju i obezbeđuje uslove za rešavanje stambenih potreba socijalno ugroženih lica u skladu sa zakonom (član 2.); da u slučaju smrti zakupca, članovi porodičnog domaćinstva, koji su sa zakupcem stanovali u istom stanu, nastavljaju sa korišćenjem tog stana, s tim što ugovor o zakupu zaključuje lice koje oni sporazumno odrede, a da se pod članom porodičnog domaćinstva zakupca stana, u smislu ovog zakona, smatraju bračni drug, dete (rođeno u braku ili van braka, usvojeno ili pastorak), roditelji zakupca i njegovog bračnog druga, kao i lice koje je zakupac po zakonu dužan da izdržava (član 9. st. 2. i 4.); da u slučaju smrti zakupca ili njegovog iseljenja, zakupac na tom stanu postaje član porodičnog domaćinstva koji je nastavio da koristi taj stan, po sledećem redosledu – bračni drug, dete rođeno u braku, van braka, usvojeno i pastorče, a ako u stanu nije ostao niko od ovih članova porodičnog domaćinstva zakupac postaje roditelj zakupca, roditelj njegovog bračnog druga ili lice koje je zakupac dužan po zakonu da izdržava, ako je stanovao u tom stanu i nema rešenu stambenu potrebu (član 34. stav 1.); da zakupodavac može dati otkaz ugovora o zakupu stana, pored ostalog, ako zakupac, njegov bračni drug ili drugi član njegovog porodičnog domaćinstva stekne u svojinu useljiv stan koji je odgovarajući za to porodično domaćinstvo (član 35. stav 1. tačka 4)).

5. Polazeći od okolnosti konkretnog slučaja, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je iznete navode najpre cenio sa stanovišta istaknute povrede prava na poštovanje doma iz člana 8. Evropske konvencije.

Ustavni sud ukazuje na to da je prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) „ dom“ autonoman pojam, pa odgovor na pitanje da li se određeni prostor može smatrati domom nekog lica u smislu člana 8. stav 1. Evropske konvencije zavisi od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, pre svega , postojanja trajnih i čvrstih veza lica sa tim prostorom, pri čemu je bez uticaja zakonitost osnova korišćenja tog prostora (videti presude Buckley protiv Ujedinjenog kraljevstva, broj predstavke 20348/92, od 29. septembra 1996. godine, st. 53-54. i McCann protiv Ujedinjenog kraljevstva, broj predstavke 19009/04, od 13. maja 2008. godine, stav 46.). Takvo stanovište izraženo u praksi ESLjP, prihvatio je i Ustavn i sud u svojim odlukama (videti odluke Už-5084/2011 od 17. januara 2013. godine i Už-9495/2013 od 22. oktobra 2015. godine , dostupne na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

Pri tome, Ustavni sud ima u vidu da je pravo na poštovanje doma teško razdvojiti od prava na poštovanje porodičnog života, budući da je dom, u smislu tumačenja ESLjP, ključan za aktivnosti koje obuhvataju porodičan život.

S obzirom na to da, u konkretnom slučaju , podnosi lac ustavne žalbe živi u spornom stanu od svog rođenja, uz prekid od deset godina nakon zaključenja braka (1974. godine), i to kao član porodičnog domaćinstva pokojnog oca M . Z, koji je bio nosilac stanarskog prava sve do njegove smrti (16. janura 1998. godine) , Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nesumnjivo ima trajne i čvrste veze sa spornim stano m. Stoga se taj stan može smatrati njegovim domom, u smislu člana 8. stav 1. Evropske konvencije, nezavisno od toga da li on ima pravni osnov za njegovo dalje korišćenje.

Ustavni sud nalazi da osporena drugostepena presuda, kojom je utvrđeno da podnosi lac nema pravo da koristi sporni stan kao nosilac prava zakupa na neodređeno vreme i kojom je obavezan da se iseli iz njega, predstavlja mešanje u pravo na poštovanje doma. Ustavni sud ukazuje da je i ESLjP u svojim odlukama zauzeo stav da obavezivanje nekog lica na iseljenje iz stana predstavlja mešanje u njegovo pravo na poštovanje doma (videti presude Stankova protiv Slovačke, broj predstavke 7205/02, od 9. oktobra 2007. godine, stav 57. i Ćosić protiv Hrvatske, broj predstavke 28261/06, od 15. januara 2009. godine, stav 18.). Takvo stanovište zauzeo je i Ustavni sud u već pomenutim Odlukama Už-5084/2011 i Už-9495/2013.

Razmatrajući pitanje da li predmetno mešanje predstavlja povredu prava na poštovanje doma, Ustavni sud podseća da član 8. stav 2. Evropske konvencije dopušta mešanje u ostvarivanje prava na poštovanje dom a, ako je to mešanje u skladu sa zakonom, ako se tim mešanjem ostvaruje jedan ili više legitimnih ciljeva propisanih navedenim članom i ako je ono „neophodno u demokratskom društvu“ radi postizanja tih ciljeva. Pri tome, z ahtev neophodnosti u demokratskom društvu odnosi se kako na procesna, tako i na materijalnopravna pitanja ( videti pomenutu presudu McCann protiv Ujedinjenog kraljevstva, stav 49. i presudu Yordanova i drugi protiv Turske, broj predstavke 25446/06, od 24. aprila 2012. godine, stav 118.).

ESLjP je u više svojih odluka izrazio stav da gubitak doma predstavlja najizrazitiji oblik mešanja u pravo na poštovanje doma, te da bi stoga svako lice izloženo riziku mešanja takvog značaj a, u principu, trebalo da ima mogućnost da srazmernost i opravdanost mere bude utvrđena od strane nezavisnoga suda, u svetlu relevantnih načela iz člana 8. Evropske konvencije, bez obzira na to što je, prema domaćem pravu, njegovo pravo na korišćenje stana prestalo (vidi presude McCann protiv Ujedinjenog kraljevstva, stav 50. i Ćosić protiv Hrvatske, stav 22.). Međutim, to pitanje se ne nameće samo po sebi u svakom sporu vezanom za iseljenje iz stana, već je stranka dužna da ukaže na povredu tog prava, a sud pred kojim se vodi takav građanski postupak je nadležan da oceni srazmernost i opravdanost takvog mešanja.

Polazeći od toga da je, saglasno odredbi člana 16. stav 2. Ustava, Evropska konvencija sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i da se neposredno primenjuje, Ustavni sud nalazi da su sudovi u postupcima koje vode dužni da odredbe merodavnog prava primenjuju i tumače u skladu sa odredbama Evropske konvencije. Dakle, sudovi su u obavezi da ispitaju da li se radi o mešanju u prav o na poštovanje doma, da utvrde da li je mešanje bilo utemeljeno na zakonu i usmereno na postizanje legitimnog cilja, te konačno, ako jeste, i da ocene može li se mešanje u pravo na poštovanje doma opravdati sa stanovišta razloga propisanih u članu 8. stav 2. Evropske konvencije, odnosno postoji li neophodnost u demokratskom društv u za takvo mešanje (videti Odluku Ustavnog suda Už-2486/2017 od 26. decembra 2019. godine).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku na odgovarajući način postavio pitanje mešanja u nje govo pravo na poštovanje doma . Naime, u žalbi protiv prvostepene odluke izričito je ukazao na propust prvostepenog suda da ceni okolnost da on i njegova porodica više od 70 godina žive u spornom stanu, pri čemu je on u tom stanu i rođen, zbog čega smatra da je obavezom da se iz stana iseli njemu ugroženo , pre svega, pravo na dom. Takođe, iz sadržine dokumentacije koja je priložena uz ustavnu žalbu, proizlazi da je podnosilac pritužbu mešanja u pravo na poštovanje doma istakao još u prvostepenom postupku . Naime, iz činjeničnog stanja koje je utvrdio prvostepeni sud proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe u spornom stanu rođen i da, uz pomenuti desetogodišnji prekid , živi u njemu sve do podnošenja ustavne žalbe. Nj egova supruga i ćerke, saslušane u svojstvu svedoka, u svojim iskazima su posebno istakle da u spornom stanu neprekidno žive od 1984. godine (supruga), odnosno, od rođenja (ćerke). Ustavni sud ukazuje da su iskaz i ovih svedoka interpretirani u obrazloženju prvostepene presude sa ostalim dokazima, ali da njihova sadržina nije našla posebno mesto u činjeničnom stanju na kome je prvostepeni sud zasnovao odluku. Takođe, novac dobijen od prodaje stana koji je bio u vlasništvu podnosioca ustavne žalbe i koji je poklonio svojim ćerkama, a one ga otuđile tokom trajanja parnice, prema utvrđenom činjeničnom stanju, potrošen je na renoviranje spornog stana. Takve okolnosti, po oceni Ustavnog suda, svakako su od značaja sa stanovišta sadržine garancija prava na poštovanje doma iz člana 8. Evropske konvencije.

Iz sadržine prvostepene i osporene drugostepene presude proizlazi da su se sudovi , u vezi sa pitanjem mešanja u pravo n a poštovanje doma, u suštini, jedino bavili time da li su ispunjeni zakonom propisani uslovi za iseljenje iz stana, odnosno da li je ono utemeljeno na zakonu. Naime, sudovi su zauzeli stav da podnosilac ustavne žalbe ne može da nastavi sa korišćenjem spornog stana, jer je u vreme smrti svoga oca, koji je bio nosilac stanarskog prava, imao mogućnost da reši stambeno pitanje, i to prodajom nekretnina koje su on i njegova supruga tada imali u vlasništvu (dvosobnog stan a i suvlasničk og ude la na kući ) i kupovinom odgovarajućeg stana ili preseljenjem u navedeni dvosobni stan, koji je po strukturi odgovarao spornom stanu, i to samo u pogledu onog dela na kome je otac podnosioca ustavne žalbe imao stanarsko pravo, ne i za dodatnu površinu koja mu je ustupljena na faktičko korišćenje. Po oceni Ustavnog suda, ovakav stav sudova ne predstavlja proizvoljnu primenu materijalnog prava, pre svega, odredaba člana 34. stav 1. i člana 35. stav 1. tačka 4) Zakona o stanovanju, što dalje znači da je mešanje u prav o na poštovanje doma izvršeno u skladu sa zakonom .

Ustavni sud dalje konstatuje da prvostepeni sud u svojoj presudi nije razmatrao pritužbu podnosi oca ustavne žalbe o mešanju u prav o na poštovanje doma , već je samo utvrđivao činjenice relevantne za postojanje zakonitog pravnog osnova za korišćenje predmetnog stana, odnosno ispunjenost zakonom propisanih uslova za iseljenje iz stana. Takođe, drugostepeni sud u osporenoj presudi nije cenio navode podnosioca o propustu prvostepenog suda da primeni odredbu člana 8. Evropske konvencije, već je potvrdio prvostepenu presudu, nalazeći da je činjenično stanje pravilno utvrđeno i da je pravil no primenjeno materijalno pravo.

Polazeći od toga da su sudovi u ovoj vrsti postupka dužni da ispitaju ne samo da li je mešanje u pravo na poštovanje doma bilo utemeljeno na zakonu, već i da li je to mešanje bilo usmereno na postizanje legitimnog cilja, te ako jeste, da li postoji neophodnost u demokratskom društvu za takvo mešanje, a koja dva zahteva sudovi u konkretnom slučaju nisu ispunili, Ustavni sud zaključuje da se ovde prima facie može govoriti o povredi procesnopravnih garancija sa stanovišta zaštite prava na poštovanje doma.

Međutim, uzimajući u obzir činjenično stanje koje su sudovi utvrdili, Ustavni sud smatra da propustom da se pritužba o mešanju u pravo na poštovanje doma ispita u potpunosti , suštinski, nije došlo do povrede prava iz člana 8. Evropske konvencije. Ustavni sud najpre ima u vidu činjenicu da je tužena -protivtužilac Opština S tari grad bila nosilac prava korišćenja i raspolaganja na spornom stanu sve do izvršene restitucije tuženoj Zadužbini N, po kom osnovu je ta zadužbina sada nosilac prava korišćenja i raspolaganja. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je mešanje u pravo na poštovanje doma nesumnjivo bilo usmereno na postizanje legitimnog cilja, a to je zaštit a prava drugih, konkretno, Zadužbine N. Ustavni sud, dakle, nalazi da je ovde reč o dva suprotstavljena privatnopravna interesa. Tužena Zadužbina N . će iseljenjem podnosioca ustavne žalbe iz spornog stana moći da stupi u posed svoje imovine, što je legitimni cilj mešanja u pravo na poštovanje doma, do kojeg je došlo obavezivanjem podnosioca ustavne žalbe da se sa svim licima i stvarima iseli iz spornog stana. Po pitanju srazmernosti između mešanja u pravo na poštovanje doma i postignutog (legitimno g) cilja, Ustavni sud smatra da se ne mogu zanemariti sledeće činjenice iz predmeta : da je podnosilac ustavne žalbe od 1991. godine vlasnik stana koji su sudovi, u smislu člana 35. stav 1. tačka 4) Zakona o stanovanju, okarakterisali kao odgovarajući , iz čega dalje sledi da je taj stan bio njegovo vlasništvo i u vreme smrti njegovog oca, kao nosioca stanarskog prava na spornom stanu; da je pomenuti stan podnosilac ustavne žalbe poklonio ćerkama 2001. godine; da je 2004. godine odbijen njegov zahtev da on kao član porodičnog domaćinstva preminulog nosioca stanarskog prava zaključ i ugovor o zakupu spornog stana; da su njegove ćerke, koje su tokom postupka tvrdile da sve vreme (od rođenja) žive u spornom stanu, poklonjeni stan prodale trećem licu 2009. godine i novac dobijen od prodaje uložile u renoviranje spornog stana. Polazeći od toga da je jedan od osnovnih ciljeva Zakona o stanovanju bilo obezbeđivanje uslova za rešavanje stambenih potreba socijalno ugroženih lica, Ustavni sud nalazi da je, u konkretnom slučaju, radi o jednom protivciljnom vršenju prava . Naime, reč je o lic u koje kao član porodičnog domaćinstva preminulog nosioca stanarskog prava živi u stanu koji je njegovom pravnom prethodniku dodeljen radi rešavanja stambenih potreba, a ima istovremeno i stan u privatnoj svojini, i to stan koji se može smatrati odgovarajućim za njega i članove njegovog porodičnog domaćinstva . Taj stan besteretno otuđuje članovima svog porodičnog domaćinstva, a nakon jasnog saznanja da nema pravo da nastavi sa korišćenjem stana koji je dobio njegov pravni prethodnik , ne učini ništa da izvršeno besteretno raspolaganje anulira, već dozvoli da se taj stan teretn im pravnim poslom dalje otuđi trećem licu . Po mišljenju Ustavnog suda, takvo lice ne može uživati zaštitu koja je Zakonom o stanovanju bila propisana za rešavanje stambenih potreba , pa Sud zaključuje da je iseljenje podnosioca ustavne žalbe, radi ostvarenja konkretnog legitimnog cilja , bilo neophodno u demokratskom društvu.

5.1. Kada je reč o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kojima se prevashodno ukazuje da neprihvatanje nalaza i mišljenja veštaka građevinske struke zbog činjenice da je podnosilac ustavne žalbe pogrešno formulisao zadatak veštačenja predstavlja pogrešnu primenu procesnog prava, Ustavni sud konstatuje da je Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 – dr.zakon i 53/13 – Odluka US), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo propisano da sud određuje veštačenje rešenjem koje, između ostalog, sadrži, predmet i obim veštačenja (član 256. stav 1.), s tim da je pred met i obim veštačenja bila dužna da naznači stranka koja predlaže izvođenje tog dokaza (član 250.). Stoga je bez osnova ukazivanje podnosioca ustavne žalbe da krivica za pogrešno formulisan zadatak veštačenja leži na strani suda, imajući u vidu da je on, kao stranka koja je zahtevala da se obavi veštačenje, bio dužan da u svom predlogu opredeli i predmet i obim veštačenja, što je, izvesno, prvostepeni sud samo inkorporiorao u rešenje o veštačenju.

Takođe, podnosilac ustavne žalbe neosnovano ukazuje da Apelacioni sud u Beogradu nije sankcionisao propust prvostepenog suda da postupi po obavezujućem nalogu iz ukidajućeg rešenja, time što će odrediti veštačenje na okolnost cene po kojoj bi se mogao prodati stan u vlasništvu podnosioca ustavne žalbe i suvlasničk i deo njegove supruge na kući i da li bi se time mogla obezbediti novčana sredstva za pribavljanje drugog stana koji bi se smatrao odgovarajućim . S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da Apelacioni sud u Beogradu, u svom ukidajućem rešenju, nije ograničio prvostepeni sud po pitanju dokaza koje treba izvesti u pravcu utvrđenja navedene činjenice. Stoga okolnost da je prvostepeni sud obavljeno veštačenje ocenio kao „neupotrebljivo“, a pomenutu činjenicu utvrdio iz ostalih izvedenih dokaza, po shvatanju Ustavnog suda, ne znači da prvostepeni sud nije postupio po obavezujućem nalogu Apelacionog suda u Beogradu, a koji je propust bi navedeni drugostepeni sud bio dužan da sankcioniše.

Sledom svega izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), ustavnu žalbu u celini odbio kao neosnovanu.

6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 26 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti