Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja kojima je produžena mera zabrane napuštanja boravišta uz oduzimanje putne isprave. Sud je ocenio da je ograničenje slobode kretanja bilo srazmerno legitimnom cilju – nesmetanom vođenju krivičnog postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8208/2016
05.03.2020.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Vesna Ilić Prelić, Gordana Ajnšpiler Popović, Lidija Đukić, Tatjana Đurkić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi M. Đ . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 5. marta 2020. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. Đ . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 70/11 od 25. avgusta 2016. godine, rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2. Po1. 297/16 od 27. septembra 2016. godine, rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 70/11 od 25. novembra 2016. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2. Po1. 366/16 od 12. decembra 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Đ . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 1. novembra 2016. godine, preko punomoćnika Z . A, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu, dopunjenu 29. decembra 2017. i 4. juna 2018. godine, protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 70/11 od 25. avgusta 2016. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2. Po1. 297/16 od 27. septembra 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na slobodu kretanja, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 39. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije, koja je zavedena pod brojem Už-8208/2016.

M. Đ . je , 18. januara 2017. godine, preko istog punomoćnika, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, dopunjenu 29. decembra 2017. i 4. juna 2018. godine, protiv Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 70/11 od 25. novembra 2016. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu– Posebno odeljenje Kž2. Po1. 366/16 od 12. decembra 2016. godine, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1, člana 36. stav 1, člana 39. st. 1. i 2. Ustava, koja je zavedena pod brojem Už-546/2017.

Ustavni sud je, imajući u vidu da je u oba predmeta isti podnosilac koji osporava rešenja o produženju mere zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave, koja su doneta u istom krivičnom postupku, spojio spise predmeta Už-8208/2016 sa spisima predmeta Už-546/2017, radi vođenja jedinstvenog postupka i donošenja jedne odluke, saglasno odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13).

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi:

- da su rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2. Po1. 297/16 od 27. septembra 2016. godine i Kž2. Po1. 366/16 od 12. decembra 2016. godine, koja se pobijaju ustavnom žalbom, u direktnoj suprotnosti sa prethodnim drugostepenim rešenjem Kž2. Po1. 163/16 od 19. maja 2016. godine kojim je Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje uvažio žalbu podnosioca, te ukinuo rešenje Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 70/11 od 5. maja 2016. godine i predmet vratio na ponovno odlučivanje;

- da je u krivičnom postupku K. Po1. 70/11, pre spajanja postupaka, prema njemu ukinut pritvor rešenjem toga suda K. Po1. 70/11 od 18. aprila 2012. godine i da mu je određena mera zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora, koja mera je ukinuta rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 70/11 – Kv. Po1. 703/12 od 1. novembra 2012. godine, i da prema podnosiocu nije bila određena niti jedna druga mera za obezbeđenje njegovog prisustva, naravno, sve do trenutka spajanja postupaka;

- da je Viši sud u Beogradu – Posebno odeljenje 27. oktobra 2014. godine doneo rešenje K. Po1. 57/13 kojim kojim mu je ukinuo meru zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave, koje rešenje je preinačeno drugostepenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2. Po1. 432/14 od 6. novembra 2014. godine, te mu je navedena mera produžena za tri meseca;

- da je u postupku u kome su doneta pobijana rešenja upravo Apelacioni sud sud u Beogradu – Posebno odeljenje u više navrata ukidao prvostepena rešenja o produženju izrečenih mera, te da su u tom smislu počev od jula, odnosno avgusta meseca 2014. godine, pa sve do 25. avgusta 2016. godine prema podnosiocu bile primenjivane mere bez pravnosnažne sudske odluke.

Podnosilac u ustavnoj žalbi dalje navodi:

- da je sasvim jasno da prvostepeni sud svojim postupanjem u ponovoljenom postupku radi po principu „copy-paste“, što predstavlja eklatantan primer ignorisanja stava i autoriteta Apelacionog suda u Beogradu;

- da je „razlog“ u vidu navoda suda da je podnosilac ustavne žalbe nepravnosnažnom presudom osuđen za pribavljanje protivpravne imovinske koristi potpuno nepodoban kao razlog za dalje produženje navedene mere obezbeđenja prisustva okrivljenog, odnosno, da ovakvim svojim „stavom“ sud zapravo iznosi stanovište da je „svako kriv dok se ne dokaže suprotno“, a što je upravo suprotno osnovnom postulatu krivične procedure propisane članom 3. Zakonika o krivičnom postupku da se svako smatra nevinim dok se njegova krivica za krivično delo ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda;

- da ne postoji apsolutno nikakva spremnost podnosioca da žrtvuje iznos položenog jemstva, jer se podnosilac tokom trajanja ovog višegodišnjeg krivičnog postupka uredno i redovno odazivao na sve pozive suda, da je savesno postupao u svakom smislu, te da niti jednom svojom radnjom nije doveo u pitanje prisustvo i saradnju sa pravosudnim organima, kao i da je jasno da podnosilac nije imao niti ima nameru da sada nakon donošenja nepravnosnažne presude promeni svoje ponašanje u tom pogledu;

- da je Viši sud u Beogradu – Posebno odeljenje 25. avgusta 2016. godine doneo novo rešenje K. Po1. 70/11 kojim je prema podnosiocu za tri meseca produžio meru zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave; da je na pomenuto rešenje podnosilac preko branioca uložio žalbu 29. avgusta 2016. godine, koju je Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje odbio kao neosnovanu rešenjem Kž2. Po1. 297/16 od 27. septembra 2016. godine, te da je, kao i u prvostepenom rešenju navodio iste nistinite i neprihvatljive tvrdnje;

- da navod drugostepenog suda da je prvostepeni sud jasno obrazložio svoju odluku nema apsolutno nikakvu potporu u realnosti;

- da ne samo da je nesporna gruba povreda Ustavom garantovanih prava – prava na jednaku zaštitu prava, prava na pravično suđenje, kao i prava na slobodu kretanja, već se navedena prava povređuju u kontinuiranom vremenskom periodu.

Podnosilac u dopunama od 29. decembra 2017. i 4. juna 2018. godine ističe: da je mera zabrane napuštanja mesta boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave i dalje na snazi; da je pravnosnažno oslobođen od optužbe za izvršenje krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika, a zbog kojeg krivičnog dela mu je i određena mera jemstva i mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave; da je jedino krivično delo za koje se M. Đ . i dalje goni, krivično delo poreska utaja za koje je propisana novčana kazna i kazna zatvora do osam godina i za koje je nadležan sudija pojedinac u skraćenom postupku, kao i da se svakim daljim produžavanjem mere zabrane napuštanja boravišta uz oduzimanje putne isprave podnosiocu uskraćuje jedno od osnovnih ljudskih prava koje proklamuje Ustav Republike Srbije – pravo na slobodu kretanja.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava i prava na naknadu nematerijalne štete, te ukine osporena rešenja i „naloži nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak protiv podnosioca ustavne žalbe okončao po Ustavom i Zakonom ustanovljenim pravilima“.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

A) Činjenice i okolnosti koje se odnose na krivični postupak:

Protiv podnosioca ustavne žalbe su se do 10. decembra 2014. godine vodila dva krivična postupka pred Višim sudom u Beogradu – Posebno odeljenje, i to:

- u predmetu K. Po1. 70/11, koji je bio u fazi glavnog pretresa, po optužnici Tužilaštva za organizovani kriminal Kto. 10/11 od 3. novembra 2011. godine (koja je izmenjena 15. aprila 2013. godine), u kome je podnosiocu ustavne žalbe stavljeno na teret izvršenje produženog krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica u saizvršilaštvu iz člana 234. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa čl. 33. i 61. Krivičnog zakonika;

- u predmetu K. Po1. 57/13, koji je takođe bio u fazi glavnog pretresa, po optužnici Tužilaštva za organizovani kriminal Kto. 6/13 od 9. maja 2013. godine, u kome je podnosiocu stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika i krivično delo poreska utaja iz člana 229. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika.

Pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 57/13 – Kv. Po1. 644/14 od 10. decembra 2014. godine su spojeni krivični postupci protiv podnosioca ustavne žalbe i drugih lica u predmetima tog a suda K. Po1. 70/11 i K. Po1. 57/13 i određeno je da će se voditi jedinstveni postupak pod brojem K. Po1. 70/11.

Pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 70/11 od 10. decembra 2015. godine razdvojen je krivični postupak protiv okrivljenog M.M, a zbog zdravstvenih problema okrivljenog, od krivičnog postupka u odnosu na ostale okrivljene u ovom postupku.

Presudom Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 70/11 od 25. marta 2016. godine je, pored ostalog: podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim za izvršenje jednog produženog krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica u saizvršilaštvu (stav 1. izreke) i krivičnog dela poreska utaja (stav 3. izreke) i osuđen je na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od sedam godina i novčanu kaznu u iznosu od 6.000.000,00 dinara, dok je oslobođen od optužbe za krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica u saizvršilaštvu.

Apelacioni sud u Beogradu je 8. septembra 2017. godine doneo presudu Kž1. Po1. 5/17 kojom je u stavu 1. izreke potvrdio oslobađajući deo prvostepene presude, dok je u stavu 2. izreke prvostepenu presudu u osuđujućem delu (st. 1, 2. i 3. izreke) ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 131/17 (K. Po1. 152/15) – Kv. Po1. 469/17 od 3. oktobra 2017. godine na predlog Tužilaštva za organizovani kriminal spojen je krivični postupak Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje, koji se vodio pod poslovnim brojem K. Po1. 131/17 (raniji broj K. Po1. 152/15) sa krivičnim postupkom istog suda K. Po1. 130/17 (raniji broj K. Po1. 70/11) i određeno je da će se ubuduće voditi jedinstveni postupak pred Višim sudom u Beogradu – Posebno odeljenje pod poslovnim brojem K. Po1. 130/17.

Optužnice Tužilaštva za organizovani kriminal izmenjene su aktom Tužilaštva za organizovani kriminal Kt. 10/11 od 19. novembra 2018. godine, te je okrivljenom M. Đ . stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica u saizvršilaštvu iz člana 227. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa čl. 33. i 61. Krivičnog zakonika i krivičnog dela poreska utaja iz člana 225. stav 3. u vezi stava 1. Zakonika.

Nepravnosnažnom presudom Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 130/17 od 8. marta 2019. godine okrivljeni M. Đ . oglašen je krivim za izvršenje produženog krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica u saizvršilaštvu iz člana 227. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa čl. 33. i 61. Krivičnog zakonika i krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 3. u vezi stava 1. Zakonika, za koja krivična dela je nepravnosnažno osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od četiri godine i tri messeca i novčanu kaznu u iznosu od 6.000.000,00 dinara.

Nakon objavljivanja prvostepene presude, rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 130/17 od 8. marta 2019. godine, prema okrivljenom M. Đ . ukinuta je mera zabrane napuštanja boravišta – Republike Srbije uz privremeno oduzimanje putne isprave.

Mera jemstva je prema okrivljenom M. Đ . još uvek na snazi, a krivični postupak je u fazi odlučivanja o žalbama na prvostepenu presudu.

B) Činjenice i okolnosti koje se odnose na mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje krivičnog postupka koje su određivane prema podnosiocu ustavne žalbe :

Pre spajanja krivičnih postupaka, podnosilac ustavne žalbe se u predmetu Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 70/11 nalazio u pritvoru nešto više od devet meseci.

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe određen rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Ki. Po1. 25/11 od 13. maja 2011. godine, koji mu se računa od 12. maja 2011. godine kada je liše slobode na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 4) Zakonika o krivičnom postupku, a ukinut je 18. aprila 2012. godine rešenjem istoga suda K. Po1. 70/11 kada mu je mera pritvora zamenjena merom zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora. Mera zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora je prema podnosiocu ustavne žalbe ukinuta rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv. Po1. 703/12 od 1. novembra 2012. godine.

Takođe, podnosilac ustavne žalbe se u predmetu Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 57/13, pre spajanja postupaka, nalazio u pritvoru devet meseci (računajući od 12. decembra 2012. godine , kada je lišen slobode, do 11. septembra 2013. godine kada mu je pritvor ukinut, uz istovremeno određivanje mere zabrane napuštanja stana). Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe određen rešenjem sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Ki. Po1. 31/12 od 14. decembra 2012. godine, na osnovu odredaba člana 211. stav 1. tač. 1), 2) i 4) Zakonika o krivičnom postupku, koji mu je potom više puta produžavan, poslednji put pre ukidanja , na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku.

Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje je 11. septembra 2013. godine doneo rešenje Kž2. Po1. 359/13 kojim je preinačio prvostepeno rešenje Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv. Po1. 634/13 od 27. avgusta 2013. godine i prema podnosiocu ustavne žalbe meru pritvora zamenio merom zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora.

Pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 57/13 – Kv. Po1. 754/13 od 21. oktobra 2013. godine je prema podnosiocu ustavne žalbe određeno jemstvo u visini od 3.500.000,00 eura i određeno je da će se nakon pružanja dokaza da je položen iznos jemstva u korist Republike Srbije podnosilac pustiti na slobodu, odnosno da će se mera zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora zameniti blažom merom, merom zabrane napuštanja boravišta uz obavezu javljanja Policijskoj stanici Z. i merom oduzimanja putne isprave. Podnosilac ustavne žalbe je pušten na slobodu naredbom predsednika veća Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 57/13 od 5. februara 2014. godine nakon što je tom sudu dostavljen dokaz o položenom jemstvu, a rešenjem predsednika veća Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1 . 57/13 od 5. maja 2014. godine prema podnosiocu je ukinuta obaveza javljanje Policijskoj stanici Z, dok je mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave ostala na snazi i u zakonom propisanim rokovima je više puta tokom trajanja postupka produžavana.

Osporenim rešenjima Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 70/11 od 25. avgusta 2016. godine i Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2. Po1. 297/16 od 27. septembra 2016. godine prema podnosiocu je pravnosnažno produžena za tri meseca mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave.

U obrazloženjima rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 70/11 od 25. avgusta 2016. godine i Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2. Po1. 297/16 od 27. septembra 2016. godine je, pored ostalog, istaknuto:

- da je navedena mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave u odnosu na podnosioca poslednji put produžena za tri meseca rešenjem Višeg suda u Beogradu K. Po1. 70/11 od 25. maja 2016. godine;

- da je predsednik veća po službenoj dužnosti, na osnovu člana 200. st. 2. i 5. ZKP , ispita o da li je prema okrivljenom i dalje opravdana i osnovana p rimena navedene mere iz člana 199. st. 1. i 2. ZKP, te da je nakon razmatranja spisa predmeta, ocenio da i dalje postoje okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni mogao pobeći ili otići u inostranstvo, imajući u vidu da nije došlo do promene bitnih činjenica u pogledu postojanja opravdanosti daljeg trajanja mere zabrane napuštanja boravišta – Republike Srbije, uz privremeno oduzimanje putne isprave;

- da je predsednik veća imao u vidu da je okrivljeni nepravnosnažnom presudom K. Po1. 70/11 od 25. marta 2016. godine oglašen krivim zbog krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi sa stavom 1. KZ, u vezi sa čl. 33. i 61. KZ (u konstrukciju kog krivičnog dela ulazi više krivičnopravnih radnji) i krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 3. u vezi sa stavom 1. KZ , za koja mu je izrečena jedinstvena kazna zatvora u trajanju od sedam godina i novčana kazna u iznosu od 6.000.000,00 dinara, kao i visinu štete koja je pričinjena „FAM“ a.d. u iznosu od 3.142.513.124,70 dinara, koji iznos je okrivljeni nepravnosnažnom presudom obavezan da plati solidarno sa poimenično navedenim saokrivljenima, u roku od tri meseca od pravnosnažnosti presude, kao i visinu neplaćene poreske obaveze zbog koje je okrivljeni oglašen krivim za krivično delo iz člana 229. stav 3. u vezi sa stavom 1. KZ, u iznosu do 152.713.363,60 dinara, koju je obavezan da plati u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude;

- da je, pored navedenog, sud imao u vidu da je okrivljeni kao vlasnik više privrednih društava koja poseduju znatnu imovinu ostvarivao brojne kontakte u zemlji i inostranstvu, kao i da prema podacima u spisima predmeta, poseduje nepokretnu imovinu na teritoriji Republike Crne Gore, gde je i rođen, te da bi ove kontakte i poznanstva, kao i novčana sredstva koja su pribavljena izvršenjem krivičnih dela za koja je nepravnosnažno oglašen krivim, mogao iskoristiti u cilju bekstva i tako postati nedostupan sudu u daljem toku ovog postupka, pa je ocenio da sve navedene okolnosti u svojoj međusobnoj povezanosti, ukazuju na postojanje oposnosti na strani okrivljenog, koja po svom intezitetu opravdava produženje mere zabrane napuštanja boravišta – teritorije Republike Srbije, uz privremeno oduzimanje putne isprave od okrivljenog;

- da je odlučujući o daljem produženju mera iz člana 199. ZKP prema podnosiocu, predsednik veća ima o u vidu i vremenski period trajanja navedenih mera, kao i da je nakon spajanja krivičnih postupaka u predmetima toga suda K. Po1. 57//13 i K. Po1. 70/11 radi vođenja jedinstvenog postupka, krivični postupak počeo iznova, te da postupak nije pravnosnažno okončan, pri čemu je sud tokom postupka vodio računa o primeni odredaba člana 189. stav 1. ZKP kojim je propisano da se prema okrivljenima ne primenjuje teža mera ukoliko se ista svrha može postići blažom merom, iz kog razloga su u prethodnom periodu mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog koji se prvobitno nalazio u pritvoru, postepeno ublažavane i zamenjene blažim merama kada je za to bilo uslova;

- da su, po oceni predsednika veća, mere obezbeđenja prisustva okrivljenog koje su sada na snazi, u potpunosti prilagođene fazi postupka, kao i ličnim prilikama okrivljenog, te da kod postojećeg stanja stvari nema uslova za njihovo ukidanje ili pak zamenu za neku drugu blažu meru;

- da je, po oceni predsednika veća, kumulativna primena mere jemstva i mere zabrane napuštanja boravišta i privremenog oduzimanja putne isprave u cilju obezbeđenja prisustva okrivljenog, uslovljena time što mera jemstva sama za sebe, iako predstavlja težu meru za obezbeđenje prisustva okrivljenog od zabrane napuštanja mesta boravišta i privremenog oduzimanja putne isprave, ne predstavlja prepreku za okrivljenog da bez odobrenja suda napusti teritoriju Republike Srbije, jer se po svojoj prirodi svodi na stavljanje u izgled budućih posledica u slučaju da se uslovi jemstva prekrše; da ga, ukoliko bi okrivljeni bio spreman da žrtvuje iznos položenog jemstva, imajući u vidu njegove imovinske prilike, kao i činjenicu da je za okrivljenog jemstvo položilo treće lice, mera jemstva ne sprečava da postupi suprotno zakonskoj obavezi i da bez odobrenja napusti mesto boravišta, s obzirom da se bez dodatnih mera, putna isprava fizički nalazi kod okrivljenog;

- da prvostepeni sud pravilno nalazi da lične i imovinske prilike okrivljenih, kao i visina položenog jemstva ukazuju da mera jemstva sama po sebi ne predstavlja dovoljnu garanciju za obezbeđenje prisustva okrivljenog u ovom krivičnom postupku, te da je produženje mere zabrane napuštanja mesta boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave neophodno, jer se tek fizičkim oduzimanjem putne isprave okrivljeni faktički onemogućava da napusti mesto boravišta bez odobresa suda, odnosno bez vraćanja putne isprave, a što bi u krajnjem slučaju trebalo da isključi i realnu mogućnost da okrivljeni prekrši jemstvo i izrečene mere, odnosno da postane nedostupan sudu u daljem toku krivičnom postupka;

- da je, stoga, kako i po oceni toga suda i dalje postoje razlozi koji opravdavaju produženje mere zabrane napuštanja boravišta – teritorije Republike Srbije, uz privremeno oduzimanje putne isprave i istovremenu primenu i mere jemstva radi obezbeđenja prisustva okrivljenog i dalje nesmetano vođenje krivičnog postupka, pravilan stav prvostepenog suda da primenom navedenih mera nije povređena pretpostavka nevinosti okrivljenog protiv koga krivični postupak nije pravnosnažno okončan.

Osporenim rešenjima Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 70/11 od 25. novembra 2016. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu– Posebno odeljenje Kž2. Po1. 366/16 od 12. decembra 2016. godine prema podnosiocu je takođe produžena za tri meseca mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave, a u obrazloženjima ovih rešenja je, pored ostalog, navedeno:

- da su tokom postupka prema okrivljenom postepeno ublažavane mere za obezbeđenje njegovog prisustva uvek kada su za to postojali uslovi, te da je najpre mera pritovra zamenjena merom zabrane napuštanja stana uz elektronski nadzor, koja mera je potom zamenjena merom jemstva u visini od 3.500.000,00 evra i zabranom napuštanja mesta boravišta uz oduzimanje putne isprave i obavezu javljanja nadležnoj policijskoj stanici, koja obaveza je kasnije ukinuta;

- da su mere iz čl. 199. st. 1. i 2. ZKP, odnosno mera zabrene napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave i istovremenu primenu mere jemstva koje su trenutno na snazi, u potpunosti prilagođene okolnostima koje postoje na strani okrivljenog i ukazuju na neophodnost produženja navedenih mera i nakon donošenja nepravnosnažne presude u ovom krivičnom predmetu;

- da produženje mere zabrane napuštanja mesta boravišta iz privremeno oduzimanje putne isprave faktički sprečava okrivljenog da osujeti činjenicu da mu je nakon ukidanja pritvora omogućeno da se brani sa slobode, jer mera jemstva sama za sebe, po oceni suda, utiče na okrivljenog prvenstveno stavljanjem u izgled posledice koja bi nastupila u slučaju kršenja jemstva (oduzimanje predmeta jemstva), što u konkretnom slučaju, imajući u vidu lične i imovinske prilike okrivljenog, nije dovoljna garancija za obezbeđenje njegovog prisustva u daljem toku krivičnog postupka;

- da izrečene mere zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave mogu trajati dok za to postoji potreba, a najduže do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, kako je propisano odredbom člana 200. stav 5. ZKP, s tim da je sud dužan da svaka tri meseca ispita da li je dalje trajanje mere opravdano;

- da su mere obezbeđenja prisustva okrivljenog koje su sada na snazi u potpunosti prilagođene fazi postupka, ličnim prilikama okrivljenog, te da u najmanjoj mogućoj meri ograničavaju prava okrivljenog, a da pri datim okolnostima ne postoje uslovi za ukidanje ili pak zamenu nekom drugom blažom merom, kao i da je prvostepeni sud u obrazloženju pobijanog rešenja dao razloge zbog čega je u konkretnom slučaju neophodna kumulativna primena mere jemstva i mere zabrane napuštanja boravišta i privremenog oduzimanja putne isprave u cilju obezbeđenja prisustva okrivljenog.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati, te da se sloboda kretanja i nastanjivanja i pravo da se napusti Republika Srbija mogu ograničiti zakonom, ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka, zaštite javnog reda i mira, sprečavanja širenja zaraznih bolesti ili odbrane Republike Srbije (član 39. st. 1. i 2.).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 i 35/19) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da su mere koje se mogu preduzeti prema okrivljenom za obezbeđenje njegovog prisustva i za nesmetano vođenje krivičnog postupka poziv, dovođenje, zabrana prilaženja, sastajanja ili komuniciranja sa određenim licem i posećivanja određenih mesta, zabrana napuštanja boravišta, jemstvo, zabrana napuštanja stana i pritvor (član 188.); da će prilikom određivanja mera iz člana 188. ovog zakonika, organ postupka voditi računa da se ne primenjuje teža mera ako se ista svrha može postići blažom merom, da u slučaju potrebe organ postupka može odrediti dve ili više mera iz stava 1. ovog člana i da će se mera iz stava 1. ovog člana ukinuti i po službenoj dužnosti kad prestanu razlozi zbog kojih je određena, odnosno zameniće se drugom blažom merom kad za to nastupe uslovi (član 189.).

Odredbama člana 199. ZKP je, pored ostalog, propisano: da ako postoje okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni mogao pobeći, sakriti se, otići u nepoznato mesto ili u inostranstvo, sud može zabraniti okrivljenom da bez odobrenja napusti mesto boravišta ili teritoriju Republike Srbije (stav 1.); da uz meru iz stava 1. ovog člana, okrivljenom može biti zabranjeno posećivanje određenih mesta ili naloženo da se povremeno javlja određenom državnom organu ili privremeno oduzeta putna isprava ili vozačka dozvola (stav 2.); da se merama iz st. 1. i 2. ovog člana ne može se ograničiti pravo okrivljenog da živi u svom stanu, da se nesmetano viđa sa članovima porodice, bliskim srodnicima i svojim braniocem (stav 3.).

Članom 200. ZKP je, pored ostalog, propisano: da će se okrivljeni u rešenju o određivanju mere iz stava 1. ovog člana upozoriti da se protiv njega može odrediti teža mera (član 188.) ako prekrši izrečenu zabranu (stav 3.); da ako okrivljeni iz stava 3. ovog člana ima neodložnu potrebu da putuje u inostranstvo sud može odrediti da mu se vrati putna isprava, ukoliko postavi punomoćnika za prijem pošte u Republici Srbiji i obeća da će se na svaki poziv suda odazvati, ili položi jemstvo (stav 4.); da mera iz stava 1. ovog člana može trajati dok za to postoji potreba, a najduže do pravnosnažnosti presude, odnosno do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode i da je sud dužan da svaka tri meseca ispita da li je dalje trajanje mere opravdano (stav 5.).

Odredbom člana 202. stav 1. ZKP je propisano da se okrivljeni koji treba da bude stavljen u pritvor ili je već u pritvoru zbog postojanja razloga propisanih u članu 211. stav 1. tač. 1) i 4) ovog zakonika, može ostaviti na slobodi, odnosno može se pustiti na slobodu, ako on lično ili neko drugi za njega pruži jemstvo da do kraja postupka neće pobeći i ako sam okrivljeni, pred sudom pred kojim se vodi postupak, da obećanje da se neće kriti i da bez odobrenja suda neće napustiti boravište.

Saglasno odredbama člana 206. ZKP ako okrivljeni prekrši obećanje iz člana 202. stav 1. ovog zakonika, sud će rešenjem oduzeti vrednost koja je data kao jemstvo u korist budžeta Republike Srbije (stav 1.) a prema okrivljenom iz stava 1. ovog člana odrediće se pritvor (stav 2.).

Članom 207. ZKP je, pored ostalog, propisano: da će se prema okrivljenom za koga je položeno jemstvo, odrediti pritvor ako na uredan poziv ne dođe, a izostanak ne opravda ili ako se pojavi drugi razlog za određivanje pritvora (stav 1.); da se u slučaju iz stava 1. ovog člana, jemstvo ukida rešenjem, položeni novčani iznos, dragocenosti, hartije od vrednosti ili druge pokretne stvari vraćaju se, a hipoteka se skida i da će se na isti način postupiti i kad se krivični postupak pravnosnažno okonča rešenjem o obustavi postupka ili odbijanju optužbe ili presudom (stav 2.).

5. Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe osporava rešenja kojima je prema njemu pravnosnažno produžena mera zabrane napuštanja boravišta, tako što mu je zabranjeno da bez odobrenja suda napusti teritoriju Republike Srbije, uz privremeno oduzimanje putne isprave, te da u odnosu na osporena rešenja ističe povredu prava na prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na slobodu kretanja.

Polazeći od prethodno iznetog, te navoda ustavne žalbe kojima podnosilac obrazlaže istaknute povrede prava iz člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 39. st. 1. i 2. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se izneti razlozi u suštini odnose na pravo na slobodu kretanja, te je sve navode ustavne žalbe cenio u odnosu na povredu prava iz člana 39. Ustava.

Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredaba člana 39. Ustava i zakona, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da je odredbama člana 20. Ustava, pored ostalog, predviđena mogućnost ograničenja ljudskih i manjinskih prava pod sledećim uslovima: 1) da je takvo ograničenje dopušteno Ustavom i propisano zakonom; 2) da ograničenje služi svrsi koju Ustav dopušta; 3) da je takva vrsta ograničenja neophodna i potrebna u demokratskom društvu; 4) da se ograničenjem ne zadire u suštinu zajemčenog prava. Istim članom je utvrđena obaveza svih državnih organa, naročito sudova, da u slučaju postojanja ograničenja Ustavom garantovanih prava posebno vode računa o postojanju i uspostavljanju pravične ravnoteže između sredstva koje se koristi (ograničeno ustavno pravo) i cilja koji se želi postići (zaštita prava drugih ili zaštita vrednosti demokratskog društva: ovo pre svega podrazumeva obavezu da se u svakom konkretnom slučaju ima u vidu suština prava koja se ograničava, važnost svrhe ograničenja, priroda i obim ograničenja, odnos ograničenja sa svrhom ograničenja, kao i da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava).

Ustavni sud dalje naglašava da je sloboda kretanja (i nastanjivanja) jedno od osnovnih ličnih prava pojedinca koje jemči Ustav i konstatuje da Ustav u članu 39. stav 1. svakom licu garantuje da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati.

Međutim, navedena slobod a ni je apsolutne prirode , budući da Ustav u stavu 2. istog člana dopušta mogućnost njenog ograničenja i upućuje na zakon koji reguliše ograničenje ove slobod e, koji mora biti vezan opštim ustavnim pravilom koje definiše sadržaj, kvalitet i obim zakonskih ovlašćenja u materiji ljudskih prava (član 18. stav 2.) i granicama u kojima Ustav dopušta ograničenje ljudskih prava (član 20.). Istovremeno, Ustav neposredno utvrđuje razloge koji mogu biti osnov za ograničenje, među kojima je, pored ostalih, i vođenje krivičnog postupka.

Za nesmetan tok krivičnog postupka potrebno je, pored ostalog, prisustvo određenih lica, posebno okrivljenog. Mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje krivičnog postupka su, saglasno odredbama člana 188. ZKP: poziv, dovođenje, zabrana prilaženja, sastajanja ili komuniciranja sa određenim licem i posećivanja određenih mesta, zabrana napuštanja boravišta, jemstvo, zabrana napuštanja stana i pritvor. Prema okrivljenom koji se krije ili se ne može utvrditi njegova istovetnost ili u svojstvu optuženog očigledno izbegava da dođe na glavni pretres ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva, može se, saglasno odredbi člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP odrediti pritvor. Međutim, ako navedeni uslovi nisu ispunjeni, već postoje samo okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni mogao pobeći, sakriti se, otići u nepoznato mesto ili u inostranstvo, neće se odrediti pritvor, kao najteža mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje krivičnog postupka, već mera zabrane napuštanja boravišta, kao „srednja“ mera između potpune slobode i pritvora.

Polazeći od do sada navedenog, kao i od ustanovljene prakse Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) (videti, pored ostalih, presudu ESLjP u predmetu Miazdzyk protiv Poljske, broj predstavke 23592/07 , od 24. januara 2012. godine, st. 29. do 41.), Ustavni sud smatra da se prilikom ocene da li je došlo do povrede prava na slobodu kretanja mora ispitati: 1) da li je bilo ograničenja slobode kretanja u konkretnom slučaju ; 2) da li je ograničenje bilo izričito propisano zakonom i koja je njegova svrha; 3) da li je ograničenje proporcionalno cilju koji se želi postići u demokratskom društvu.

5.1. Ispitujući da li je u konkretnom slučaju bilo ograničenja slobode kretanja podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da je nesporno da je do ograničenja iste došlo, budući da podnosilac ustavne žalbe osporava rešenja kojima mu je pravnosnažno produžena mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave. Ustavni sud naglašava da, kako bi ovo ograničenje bilo u skladu sa odredbom člana 39. stav 2. Ustava, ono mora biti propisano (i u skladu sa) zakonom, a u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka i mora biti „neophodno u demokratskom društvu“ (videti presudu ESLjP Raimondo protiv Italije, predstavka broj 12954/87, od 22. februara 1994, serija A broj 281-A, stav 39.).

5.2. Ocenjujući ispunjenost drugog uslova, Ustavni sud je utvrdio da je ograničenje slobode kretanja (donošenje mere o zabrani napuštanja boravišta prema podnosiocu ustavne žalbe uz privremeno oduzimanje putne isprave) propisano zakonom – Zakonikom o krivičnom postupku (član 199.) i da je svrha produženja navedene mere bila nesmetano vođenje krivičnog postupka, odnosno obezbeđenje prisustva podnosioca u krivičnom postupku koji se protiv njega vodio, kako to i stoji u obrazloženju osporenih rešenja nadležnih sudova. Shodno tome, Ustavni sud smatra da je ograničenje slobode kretanja podnosioca ustavne žalbe težilo legitimnom cilju utvrđenim odredbom člana 39. stav 2. Ustava, tj. vođenju krivičnog postupka.

5.3. Prilikom ispitivanja trećeg uslova, Ustavni sud je ocenjivao da li je ovakvo ograničenje slobode kretanja podnosioca, a radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka, zaista bilo i neophodno. Naime, Ustavni sud naglašava da je u situaciji kada postoje dva ili više suprotstavljenih prava ili interesa, čije uživanje je garantovano Ustavom, zadatak redovnih sudova da, ceneći okolnosti svakog konkretnog slučaja, uspostave ravnotežu između tih suprotstavljenih prava, ili da, ukoliko daju prevagu jednom pravu nad drugim, svoju odluku detaljno obrazlože, posebno vodeći računa o značaju, sadržini i granicama tih prava, odnosno da obezbede da svako ograničenje bude opravdano i srazmerno.

U smislu prethodno iznetog, Ustavni sud konstatuje da je prema podnosiocu ustavne žalbe, do dana podnošenja ustavne žalbe (18. januar 2017. godine), mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave trajala dve godine, 11 meseci i 13 dana (računajući od 5. februara 2014. godine , kada je naredbom predsednika veća K. Po1. 57/13 Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje pušten na slobodu nakon što je tom sudu dostavljen dokaz o položenom jemstvu, a po rešenju istog a suda K. Po1. 57/13 – Kv. Po1. 754/13 od 21. oktobra 2013. godine, kojim je jemstvo određeno i po kome je takođe određeno da će se mera zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora prema podnosiocu zameniti blažom merom, merom zabrane napuštanja boravišta uz obavezu javljanja Policijskoj stanici Z . i merom oduzimanja putne isprave) .

Međutim, Ustavni sud smatra da se trajanje navedene mere, samo po sebi, ne može uzeti kao jedini osnov za utvrđivanje da li je postignuta ravnoteža između opšteg interesa u nesmetanom vođenju krivičnog postupka i ličnog interesa podnosioca da u potpunosti uživa slobodu kretanja. Ovo pitanje se mora procenjivati u zavisnosti od okolnosti svakog konkretnog slučaja. Ograničenje može biti opravdano u datom slučaju samo ako postoje jasni pokazatelji istinskog javnog interesa koji prevazilaze pravo pojedinca na slobodu kretanja (videti odluku ESLjP Hajibeyli protiv Azerbejdžana, predstavka broj 16528/05, stav 63.).

Pre svega, Ustavni sud ukazuje da se ograničenje slobode kretanja podnosioca ustavne žalbe u konkretnom slučaju sastojalo u zabrani napuštanja boravišta – teritorije Republike Srbije uz privremeno oduzimanje putne isprave.

Ustavni sud dalje ukazuje da je navedena mera prema podnosiocu ustavne žalbe određena, te osporenim rešenjima produžena, nakon što je prema podnosiocu bila na snazi mera pritvora, a potom i mera zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora, te da je prvobitno uz meru zabrane napuštanja boravišta podnosiocu bilo naloženo da se javlja Policijskoj stanici Z. U smislu navedenog, Ustavni sud konstatuje da su se prema podnosiocu ustavne žalbe tokom trajanja krivičnog postupka teže mere za obezbeđivanje prisustva okrivljenog, a radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka, zamenjivale blažim merama.

Drugo, Ustavni sud ukazuje da okrivljenom, saglasno odredbi člana 10. stav 1. ZKP, mogu biti ograničene slobode i prava pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije. Naime, svaki okrivljeni je, po logici stvari, u velikoj meri ograničen u slobodi kretanja, budući da ima dužnost ne samo da se odaziva svakom pozivu suda, već i da sud obavesti o svakoj promeni adrese ili boravišta i nameri da promeni adresu ili boravište. Mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave je samo nešto preko toga, u smislu da se postigne veći stepen kontrole.

Treće, Ustavni sud smatra da podnosilac nije apsolutno lišen slobode kretanja, imajući u vidu da ukoliko ima potrebu da putuje u inostranstvo, sud može odrediti da mu se vrati putna isprava, odnosno da ima mogućnost da traži posebnu dozvolu i da dobije putnu ispravu radi putovanja van zemlje iz bilo kog razloga (radi lečenja i slično).

Konačno, navedena mera je prema podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima pravnosnažno produžena u krivičnom postupku koji se protiv njega i drugih lica vodi pred Posebnim odeljenjem Višeg suda u Beogradu, i to zbog više krivičnih dela, što nesporno ukazuje na činjeničnu i pravnu složenost predmeta. U vreme podnošenja ustavne žalbe u predmetu je bio završen glavni pretres i doneta prvostepena presuda (presuda Višeg suda u Beogradu K. Po1. 70/11 od 25. marta 2016. godine). Nakon ukidanja prvostepene presude u osuđujućem delu, 8. marta 2019. godine doneta je presuda Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 130/17, a krivični postupak je trenutno u fazi odlučivanja o žalbama protiv navedene presude.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud smatra da je ograničenje slobode kretanja podnosioca ustavne žalbe iz člana 39. stav 2. Ustava bilo srazmerno, odnosno da je uspostavljena pravična ravnoteža između opšteg interesa za nesmetano vođenje krivičnog postupka i prava podnosioca ustavne žalbe.

Sledom svega iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

6. Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković, s.r.

Slični dokumenti

• Už 4128/2020: Odbijanje ustavne žalbe protiv rešenja o produženju mere zabrane napuštanja boravišta
• Už 2459/2016: Ustavni sud odbio žalbu protiv rešenja o produženju mere zabrane napuštanja boravišta
• Už 1438/2018: Odbijanje ustavne žalbe protiv produženja mere zabrane napuštanja boravišta
• Už 7972/2016: Odluka Ustavnog suda o produženju mere zabrane napuštanja boravišta
• Už 5611/2016: Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja o produženju mere zabrane napuštanja boravišta
• Už 2586/2016: Socijalni program kao izvor prava zaposlenih na povećanje zarade
• Už 527/2019: Odbijena ustavna žalba protiv rešenja o produženju mere zabrane napuštanja boravišta