Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dužem od deset godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u složenom parničnom postupku koji je trajao preko deset godina. Osnovni razlog za dugotrajnost postupka je neažurno postupanje prvostepenog suda, uključujući kasno spajanje predmeta.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. V . i O. M, oboje iz Stare Pazove, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. decembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. V . i O. M . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi u predmetu P. 513/10 povređeno pravo podnosi laca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.100 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. V . i O. M , oboje iz Stare Pazove, podneli su Ustavnom sudu, 3. februara 2016. godine, preko punomoćnika D. V, advokata iz Stare Pazove, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u par ničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi u predmetu P. 513/10 i protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2283/15 od 3. decembra 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Podnosioci su u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakli: da su 17. juna 2005. godine podnete dve tužbe Opštinskom sudu u Staroj Pazovi, radi utvrđenja ništavosti ugovora o izdržavanju i utvrđenja ništavosti braka ; da je jedinstveni parnični postupak trajao 11 godina i da je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2283/15 od 3. decembra 2015. godine; da je osporenom presud om proizvoljno primenjeno materijalno pravo i da je tuženima uskraćeno da reaguju na pogrešno utvrđeno činjenično stanje prvostepenog suda. Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istakli su i zahtev za nematerijalne štete i troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Staroj Pazovi P. 513/10 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilje K. Š . iz Slovačke, M . B . iz Austrije i A. R . iz Nove Pazove podnele su tužbu , 17. juna 2005. godine, Opštinskom sudu u Staroj Pazovi protiv tužene K . T . iz Stare Pazove, radi utvrđenja ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog sa pok. M . T . iz Stare Pazove .

Nakon dva održana ročišta, rešenjem Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 407/05 od 8. februara 2006. godine, određena je zabeležba spora na nepokretnosti upisanoj u zk. ul. br. …, KO Stara Pazova, katastarska parc ela …/2 dvorište i njiva, koja će trajati do pravnosnažnog okončanja postupka u predmetu istog a suda P. 407/05 i nal oženo je zemljišno-knjižnom odeljenju istoga suda da izvrši zabeležbu spora.

U daljem toku postupka izveden je dokaz saslušanjem tužilja u svojstvu parničnih stranaka.

Rešenjem Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 407/05 od 2. juna 2006. godine prekinut je postupak u ovom parnici zbog smrti tužene, s tim da će isti biti nastavljen nakon pravnosnažnog okončanja ostavinskog postupka iza pok. K . T, a na predlog bilo koje od parničnih stranaka.

Podneskom od 29. januara 2007. godine tužilje su , kao pravne sledbenike tužene, označile ovde podnosioce ustavne žalbe.

Nakon dva održana ročišta na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem svedoka i četiri neodržana ročišta zbog nepostojanja procesnih pretpostavki, izveden je dokaz psihijatrijskim veštačenjem u pogledu poslovne sposobnosti pok. M . T . iz Stare Pazove u vreme zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju sa pravnom prethodnicom tuženih.

Tužilje K. Š . iz Slovačke, M . B . iz Austrije i A . R . iz Nove Pazove podnele su tužbu , 17. juna 2005. godine, Opštinskom sudu u Staroj Pazovi, protiv tužene K . T . iz Stare Pazove, radi utvrđenja ništavosti braka zaključenog sa pok. M . T . iz Stare Pazove.

Nakon jednog održanog i jednog neodržanog ročišta i izvedenog dokaza medicinskim veštačenjem, postupak u ovoj parnici je prekinut rešenjem Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 408/05 od 7. juna 2006. godine zbog smrti tužene K . T.

Podneskom od 29. januara 2007. godine tužilje su i u ovoj parnici kao tužene označile ovde podnosioce ustavne žalbe, nakon čega su održana tri ročišta, na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem svedoka i medicinskim veštačenjem preko sudsko medicinskog odbora M . fakulteta u Novom Sadu, dok dva ročišta ni su održan a zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Na ročištu održanom 13. januara 2012. godine spojene su parnice P. 538/10 i P. 513/10, tako da je postupak dalje vođen pod brojem P. 513/10 i određeno je izvođenje dokaza medicinskim veštačenjem preko sudskog veštaka lekara interniste, koji se nije nalazio u Registru stalnih sudski h veštak a, a nakon godinu dana određen je drugi sudski veštak.

Do donošenja presude održana su četiri ročišta, na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem tužilja u svojstvu parničnih stranaka i sudskog veštaka, dok sedam ročišta nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki (n euredne dostave, štrajka advokata i bolesti postupajućeg sudije).

Presudom Osnovnog suda u Staroj Pazovi P. 513/10 od 26. maja 2015. godine, u stavu prvom izreke , usvojen je tužbeni zahtev tužilja i utvrđeno je da je ništav brak zaključen u Staroj Pazovi 1. oktobra 2004. godine između sada pok. M . T . i K . O . rođ. H. upisan u matičnu knjigu venčanih koja se vodi za matično područje Stara Pazova pod te kućim brojem 98 za 2004. godinu; stavom drugim izreke je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilja i utvrđeno da je ništav ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen između sada pok. M. T . i K . O . rođ. H, overen pred Opštinskim sudom u Staroj Pazovi R-10 /04 od 19. januara 2005. godine, što su tuženi dužni priznati, dok je u delu kojim je traženo da tuženi dozvole uspostavu prethodnog zemljišnoknjižnog stanja u listu nepokretnosti broj 10089 , KO Stara Pazova, parcela broj …, zemljište pod zgradom objektom od 1a 87m2, zemljište uz zgradu objekat 5a 32m2 i njiva od 2a 23m2, ukupno 9a 42m2 sve u Staroj Pazovi, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilja; stavom trećim izreke obavezani su tuženi da tužiljama naknade troškove parničnog postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2283/15 od 3. decembra 2015. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tuženih i potvrđena je ožalbena prvostepena presuda. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da je prema nalaženju drugostepenog suda u pogledu braka zaključenog između M. T . i K . O . rođ. H, pravilno prvostepeni sud utvrdio da isti po svojoj suštini nije zaključen u skladu sa Zakonom o porodičnim odnosima, odnosno da istim nije ostvarena svr ha braka propisana članom 16. navedenog zakona; da je u pogledu utvrđenj a ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju, našao da se aleatornost ovog ugovora ne procenjuje samo prema vremenskom razmaku zaključenja ugovora (14. januar 2005. godine) i smrti primaoca izdržavanja (7. februar 2005. godine) , koji je u konkretnom slučaju trajao vrlo kratko, već prema svim okolnostima slučaja, te da je zdravstveno stanje primaoca izdržavanja M. T . isključivalo aleatornost konkretnog ugovora o doživotnom izdržavanju; da osnovni uslov za postojanje aleatornosti kod ugovora o doživ otnom izdržavanju nije ispunjen, jer je K. T, pravna prethodnica tuženih, već u vreme zaključenja braka znala da je primalac izdržavanja teško bolestan i od koje bolesti, odnosno da je znala kakvo je njegovo opšte zdravstveno stanje. Drugostepeni sud je u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja našao da je u konkretnom slučaju postupljeno po odredbama Zakona o parničnom postupku i rasprav ljeno sporno pitanje na način koji je zakonom dozvoljen i opravdan u predmetnoj situaciji, primenom pravila o teretu dokazivanja, te da naknadni predlog tuženih da se saslušaju svedoci , ima karakter novog dokaza za koji tuženi nisu učinili verovatnim da ga bez svoje krivice nisu mogli ranije predložiti, te da je isti nedozvoljen u smislu člana 359. Zakona o parničnom postupku. U pogledu odbijanja dela tužbenog zahtev koji se odnosi na uspostavu prethodnog zemljišnoknjižnog stanja nepokretnosti, za koji tužilje nisu dostavile dokaz o identifikaciji nepokretnosti, drugostepeni sud je istakao da kako je utvrđena ništavost ugovora o doživotnom izdržavanju, to je pravna posledica ništavosti svakako uspostava prethodnog stanja.

Odlučujući o posebnoj reviziji tuženih iz člana 404. Zakona o parničnom postupku, Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem R3. 35/16 od 9. juna 2016. godine prihvatio odlučivanje o reviziji tuženih izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2283/15 od 3. decembra 2015. godine.

Vrhovni kasacioni sud rešenjem Rev. 1 057/16 od 7. marta 2018. godine, u stavu prvom izreke, nije prihvatio predlog Apelacionog suda u Novom Sadu da se o reviziji tuženih izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2283/15 od 3. decembra 2015. godine, odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj, a stavom drugim izreke je odbacio kao nedozvoljenu reviziju tuženih izjavljenu protiv navedene drugostepene presude.

4. Odredbom Ustava, na čiju povredu se pozivaju podnosi oci ustavne žalbe, utvrđeno je da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) .

Odredbom Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13 -Odluka US) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da su podnosioci u predmetne parnične postupke koji su započeti 17. juna 2005. godine (kasnije spojeni u jednu parnicu P. 513/10), podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Staroj Pazovi, stupili 29. januara 2007. godine, nakon smrti majke, te da je ovaj spor pravnosnažno okončan 3. decembra 2015. godine .

Sa druge strane, iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio relativno činjenično i pravno složen. Naime, pred parničnim sudom su vođene dve parnice između istih stranaka radi utvrđenja ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju i radi utvrđenja ništavosti braka, koje su kasnije spojene u jednu parnicu. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da su ove okolnosti uslovile obimniji dokazni postupak (saslušanje tužilaca i tuženih u svojstvu parničnih stranaka, saslušanje svedoka, izvođenje dokaza preko veštaka psihijatra, zatim preko sudsko psihijatrijskog odbora pri medicinskom odboru Me. fakulteta u Novom Sadu, internističkog veštačenj a, dopune nalaza i mišljenja veštaka interniste, kao i saslušanje sudskog veštaka i pribavljanje obimne medicinske dokumentacije pok. M. T .).

Ipak, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ispitujući ponašanje sudova, Ustavni sud konstatuje da su se pred istim prvostepenim sudom od 17. juna 2005. godine vodile dve parnice, među istim strankama, te da su iste spojene tek 13. januara 2012. godine, gotovo pet godina od stupanja tuženih u parnice. Pored navedenog, prvostepeni sud je u toku postupka odredio izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka interniste, koji nije stalni sudski veštak, odnosno koji se nije nalazio u Registru sudskih veštaka za oblast interna medicina, te je do određivanja drugog sudskog veštaka i samog dostavljanja nalaza i mišljenja proteklo nepunu godinu. Čak i ako se ima u vidu da su parnični postupci bili u prekidu zbog smrti tužene, te da je ostavinski postupak pred istim sudom okončan za šest meseci od donošenja rešenja o prekidu, prvostepeni sud je doneo presudu tek nakon gotovo osam godina od stupanja tuženih u parnice. Postupak po žalbi pred drugostepenim sudom trajao je sedam meseci.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove, te da je u konkretnom slučaju postojao doprinos suda dužini trajanja ovog parničnog postupka.

Ispitujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosioci kao tuženi i njihov punomoćnik nisu doprineli dužini trajanja parničnog postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno od redbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi u predmetu P. 513/10.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.100 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, a kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije , od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije , od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije , od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine.

7. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud i ovaj put naglašava da ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog ustavnog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao revizijski sud preispita i oceni zakonitost osporen og akta u pogledu pravilne primene merodavnog prava.

Osim toga, Ustavni sud, konstatuje da podnosioci u ustavnoj žalbi zapravo ponavljaju navode već iznete u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, i koji su bili predmet razmatranja i ocene od strane drugostepenog suda u postupku po žalbi, o čemu su u osporenoj presudi dati jasni, detaljni i u svemu argumentovani razlozi.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosilaca za naknadu troškova za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na obrazloženje dato, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na : www.ustavni.sud.rs).

9. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dužem od deset godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti