Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja radnog spora od deset godina i osam meseci. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, prvenstveno zbog neažurnosti prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalb i S. T . iz Azanje kod Smederevske Palanke , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. septembra 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalb a S. T . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požarevcu u predmetu P1. 5/16 (ranije predmet Opštinskog suda u Žabarima P. 2/06) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavn e žalb e na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev za podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. T . iz Azanje kod Smederevske Palanke je , 31. oktobra 2016. godine, preko punomoćnika R . D , advokata iz Žabara, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu , zajemčenih odredb ama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požarevcu u predmetu P1. 5/16.

Podnosilac ustavne žalbe je detaljno obrazložio činjenično stanje, tok predmetnog postupka, kao i sadržinu sudskih odluka donetih u postupku, navodeći: da je 11. januara 2006. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Žabarima protiv tužene Republike Srbije, Ministarstva unutrašnjih poslova - Policijske stanice Žabari, radi isplate novčanih potraživanja iz radnog odnosa, i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2771/16 od 14. septembra 2016. godine; da mu je zbog dužine trajanja postupka od deset godina i devet meseci povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da mu je u predmetnom postupku povređeno pravo na imovinu jer mu više od deset godina nisu isplaćeni troškovi prevoza dolaska na posao i odlaska sa posla i u tom periodu je imao velike troškove zastupanja od strane advokata kao i veštačenja.

Zahtevao je naknadu materijalne štete u iznosu od 1000 evra što predstavlja vrednost predmeta spora kao i naknadu nematerijalne štete i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Požarevcu P1. 5/16, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 12. januara 2006. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Žabarima protiv tužene Republike Srbije, Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijsk e stanica Žabari, radi naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada za period od 1. oktobra 2002. do 30. aprila 2004. godine, kao i naknad e zarade na ime prekovremenog rada , rada noću i rada za vreme državnog praznika za period od 1. decembra 2002. do 28. novembra 2005. godine.

Predmet je dobio broj P. 2/06.

Na ročištu od 21. februara 2006. godine punomoćnik tužioca je izjavio da je MUP-u Požarevac podneo zahtev za isplatu neisplaćenih zarada na ime prekovremenog rada, rada noću i rada na dane državnog praznika i predložio je da se postupak prekine do okončanja upravnog postupka pred MUP-om Požarevac .

Rešenjem Opštinskog suda u Žabarima P. 2/06 od 21. februara 2006. godine postupak je prekinut do okončanja upravnog postupka i određeno je da će se postupak nastaviti na predlog punomoćnika tužioca, a po okončanju upravnog postupka.

Punomoćnik tužioca je 4. decembra 2006. godine tražio da se prekinuti parnični postupak nastavi jer sporna isplata tužiocu nije rešena u upravnom postupku. Zatim je parnični postupak nastavljen.

Pred prvostepenim sudom je bilo održano deset ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u normativna akta tuženog, izvršeno je veštačenje i dopunsko veštačenje od strane veštaka ekonomske struke, dok 27 ročišta nije bilo održano , i to: dva na zahtev punomoćnika tužioca , što je dovelo do produženja parnice za pet meseci, šest iz procesnih razloga, pet jer veštak nije dostavio sudu svoj nalaz, šest na zahtev zastupnika tuženog, dva zbog nedolaska veštaka, dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, tri zbog odsustva zastupnika tuženog, a jedno zbog nedolaska pozvanog svedoka.

Rešenjem Opštinskog suda u Žabarima P. 89/06 od 1. februara 2009. godine povučena je tužba u delu kojim je tražena naknada za prekovremeni rad, rad noću i rad u dane državnog praznika.

Tužbeni zahtev je preciziran 9. decembra 2013. godine.

Presudom Osnovnog suda u Požarevcu P1. 398/10 od 21. avgusta 2014. godine odbijen je tužbeni zahtev i obavezan je tužilac da tuženom plati troškove parničnog postupka.

Podnosilac je 2. oktobra 2014. godine izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude i rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 4800/14 od 3. decembra 2015. godine ukinuta je presuda Osnovnog suda u Požarevcu P1. 398/10 od 21. avgusta 2014. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je dobio broj P1. 5/16 i održana su dva ročišta na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta i saslušan je tužilac u svojstvu parnične stranke.

Presudom Osnovnog suda u Požarevcu P1. 5/16 od 21. aprila 2016. godine, u stavu prv om izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime neisplaćenih i manje isplaćenih troškova prevoza, za period od 1. marta 2003. do 30. juna 2006. godine na relaciji Azanja-Smederevska Palanka-Velika Plana-Žabari i natrag isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom u visini i na način bliže određen u izreci; u stav u drug om izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 330.680,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do konačne isplate; u stavu treć em izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traž eno da sud obaveže tuženu da tužiocu isplati zakonsku zateznu kamatu na troškove parničnog postupka od dana presuđenja do dana izvršnosti presude.

Rešenjem Osnovnog suda u Požarevcu P1. 5/16 od 2. juna 2016. godine ispravljena je presuda tog suda P1. 5/16 od 21. aprila 2016. godine zbog očigledne greške u pisanju.

Tuženi je 1. juna 2016. godine izjavio žalbu protiv prvostepene presude i presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2771/16 od 14. septembra 2016. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Požarevcu P1. 5/16 od 21. aprila 2016. godine ispravljena rešenjem Osnovnog suda u Požarevcu P1. 5/16 od 2. juna 2016. godine u stavu prvom i drugom izreke.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen deset meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe – 12. januara 2006. godine, do prav nosnažnog okončanja postupka – 14. septembra 2016. godine.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda , kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud nalazi da nadležni sudovi u konkretnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se osporeni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, ukupno trajanje parničnog postupka od deset godina i osam meseci predstavlja njegovo nerazumno dugo trajanje kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Po oceni Ustavnog suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je prvu meritornu odluku doneo nakon osam godina i sedam meseci od podnete tužbe, i u navedenom periodu osam ročišta nije bilo održano zbog procesni nedostataka, a bez navođenja razloga za njihovo neodržavanje.

Međutim, ostali postupajući sudovi su delotvorno postupali i odlučivali su u redovnim rokovima. Tako je prvi žalbeni postupak trajao godinu dana, drugi prvostepeni postupak je trajao pet meseci, a drugi žalbeni postupak, kojim je pravnosnažno okončana parnica, takođe je trajao pet meseci.

Ustavni sud ukazuje da se period od godinu dana neaktivnosti suda, kada je postupak bio u prekidu, ne može staviti na teret sudu.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora nesumnjivo bio od materijalnog značaja za podnosioca, a ispitujući njegovo ponašanje, Sud ukazuje da je podnosilac ustavne žalbe u manjoj meri doprineo dužini trajanja parnice , imajući u vidu da dva ročišta nisu održana na zahtev njegovog punomoćnika što je dovelo do produženja postupka za pet meseci.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio složen jer tokom trajanja postupka nije bilo posebno kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požarevcu u predmetu P1. 5/16 (ranije predmet Opštinskog suda u Žabarima P. 2/06), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik PC”, br. 109/07, 99/11, 18/13- Odluka US, 40/15- dr. zakon i 103/15) , u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Usta vni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka u koji se ne računa period kada je postupak bio u prekidu, doprinos podnosioca ustavne žalbe, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evrop skog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, a kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda u držav i koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. - MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnosti postupanja sudova.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. U vezi zahteva podnosioca za naknadu materijalne štete, Ustavni sud nalazi da istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete u visini opredeljenog tužbenog zahteva nije spojiv sa svrhom naknade štete koja se priznaje oštećenom u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, jer bi se na taj način Ustavni sud doveo u poziciju da umesto nadležnog parničnog suda odlučuje o zahtevu za koji nije nadležan.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete odbacio u tački 3. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

U pogledu navoda podnosioca da mu je u predmetnom postupku povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, time što mu duže od deset godina nisu isplaćeni troškovi prevoza za dolazak na posao i odlazak sa posla kao i da je u tom periodu imao velike troškove za zastupanje od strane advokata i za veštačenje , Ustavni sud konstatuje da su podnosiocu pravnosnažnom presudom isplaćeni traženi troškovi prevoza kao i troškovi postupka, te se stoga navodi podnosioca o povredi prava na imovinu, ratione materiae, ne mogu dovesti u vezu sa predmetnim postupkom.

Stoga je ustavna žalba odbačena u dugom delu tačke 1. izreke, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom a vođenje postupka.

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) , člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti