Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe protiv odbijanja zahteva za izdavanje odobrenja za izgradnju

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog suda Srbije. Sudovi su pravilno primenili važeći zakon i odbili zahtev za legalizaciju objekta jer nije postojala saglasnost svih sukorisnika parcele, što je zakonski uslov.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-822/2008
24.02.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vlastimira Đokića iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. februara 2010. godine, doneo je

O D L U K A

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Vlastimira Đokića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 730/07 od 12. juna 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vlastimir Đokić iz Leskovca je 17. jula 2008. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je pre donošenja Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, broj 47/03) pokrenuo postupak za izdavanje urbanističke dozvole koja mu je izdata 9. jula 2002. godine, kao i da je pre isteka roka važnosti navedene urbanističke dozvole, Opštinskoj upravi za urbanizam opštine Leskovac podneo zahtev za izdavanje građevinske dozvole sa svom potrebnom dokumentacijom. Kako je prema Zakonu o upravnom postupku, organ uprave dužan da se "samo i isključivo" izjasni o zahtevu stranke, to je, po mišljenju podnosioca, prilikom odlučivanja o podnetom zahtevu za izdavanje građevinske dozvole Opštinska uprava za urbanizam, saglasno odredbi člana 171. Zakona o planiranju i izgradnji, a u vezi sa odredbom člana 27. Zakona o izgradnji objekata ("Službeni glasnik RS", br. 44/95, 24/96, 16/97 i 43/01), trebalo da odluči isključivo o navedenom zahtevu. Međutim, prema navodima iz ustavne žalbe, Opštinska uprava je prilikom odlučivanja o podnetom zahtevu za izdavanje građevinske dozvole bez zakonskog osnova jedan upravni postupak zamenila drugim, tako što je postupak pokrenut za izdavanje građevinske dozvole nastavila kao postupak za izdavanje odobrenja za izgradnju. Nezadovoljan rešenjem Opštinske uprave za urbanizam kojim je njegov zahtev odbijen, podnosilac ističe da je izjavio žalbu protiv tog rešenja Ministarstvu za kapitalne investicije, Jablanički upravni okrug koje je rešenjem broj 220-356-40/2005-04 od 26. avgusta 2005. godine odbilo žalbu kao neosnovanu, kao i da je protiv navedenog rešenja Ministarstva za kapitalne investicije podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije koji je u upravnom sporu presudom U. 7172/05 od 8. novembra 2006. godine poništio osporeno rešenje, pa je Ministarstvo za kapitalne investicije ponovo razmotrilo žalbu i donelo rešenje broj 220-356-91/2006-04 od 12. januara 2007. godine kojim je takođe odbilo izjavljenu žalbu kao neosnovanu. Kako je Vrhovni sud Srbije presudom U. 730/07 od 12. juna 2008. godine odbio tužbu izjavljenu protiv "ponovljenog" rešenja Ministarstva za kapitalne investicije, to podnosilac smatra da navedenom presudom nije pravično odlučeno o njegovim pravima, usled čega mu je povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporenu presudu i drugu dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Vlastimir Đokić (ovde podnosilac ustavne žalbe) je 8. marta 2005. godine Opštinskoj upravi opštine Leskovac podneo zahtev za izdavanje odobrenja za izgradnju izgrađenog stambenog objekta na kp. broj 495/1, KO Leskovac, u ulici Savska broj 14.

Rešenjem Opštinske uprave za urbanizam, građevinske i komunalno - stambene poslove opštine Leskovac broj 351 - 119/05 - 02 od 30. juna 2005. godine odbijen je zahtev podnosioca za izdavanje odobrenja za izgradnju izgrađenog stambenog objekta na k.p. broj 495/1, KO Leskovac, u ulici Savska broj 14.

Rešenjem Ministarstva za kapitalne investicije, Jablanički upravni okrug, Leskovac, broj 220-356-40/2005-04 od 26. avgusta 2005. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca izjavljena protiv rešenja Opštinske uprave za urbanizam, građevinske i komunalno - stambene poslove opštine Leskovac broj 351 - 119/05 - 02 od 30. juna 2005. godine.

Presudom Vrhovnog suda Srbije U. 7172/05 od 8. novembra 2006. poništeno je rešenje Ministarstva za kapitalne investicije, Jablanički upravni okrug, Leskovac, broj 220-356-40/2005-04 od 26. avgusta 2005. godine, jer to rešenje nije potpisao ministar čije ime i prezime je označeno na njemu, već neko drugo lice čiji je potpis nečitak i za koje se ne zna u kom svojstvu je potpisao rešenje, niti je bilo dokaza da je to lice ovlašćeno da rešenje donese i potpiše u smislu odgovarajućih zakonskih propisa.

Ministarstvo za kapitalne investicije, Jablanički upravni okrug, Leskovac je ponovo razmotrilo žalbu i donelo rešenje broj 220-356-91/2006-04 od 12. januara 2007. godine kojim je takođe odbilo izjavljenu žalbu podnosioca kao neosnovanu. U obrazloženju ovog rešenja se navodi da je iz spisa predmeta utvrđeno da su Vladica Aksić, Vlastimir Đokić i Milijana Đokić sukorisnici kp. broj 495/1 na po 1/3 predmetne parcele, kao i da Vladica Aksić kao sukorisnik 1/3 navedene parcele nije dao svoju saglasnost za izdavanje traženog odobrenja za izgradnju izgrađenog stambenog objekta na kp. broj 495/1 KO Leskovac, čiji je vlasnik Vlastimir Đokić koji je i podneo navedeni zahtev. Polazeći od utvrđenih činjenica i odredaba člana 15. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05) i čl. 91. i 161. Zakona o planiranju i izgradnji, ministarstvo je ocenilo da je prvostepeni organ pravilno postupio kada je odbio zahtev podnosioca za izdavanje odobrenja za izgradnju izgrađenog stambenog objekta na kp. broj 495/1 KO Leskovac, kao neosnovan, jer sukorisnik navedene parcele Vladica Aksić nije dao saglasnost za izdavanje traženog odobrenja. Takođe je cenjen i navod da je prema članu 171. Zakona o planiranju i izgradnji trebalo primeniti odredbu člana 27. Zakona o izgradnji objekata („Službeni glasnik RS“, br. 44/95, 24/96, 16/97 i 43/01) i ocenjeno je da su, u konkretnom slučaju, ti navodi neosnovani, jer je zahtev za odobrenje građevinske dozvole podnet 8. marta 2005. godine kada je na snazi bio Zakon o planiranju i izgradnji. S obzirom na navedeno, Ministarstvo je, saglasno odredbi člana 230. Zakona o opštem upravnom postupku, odlučilo kao u dispozitivu rešenja.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije U. 730/07 od 12. juna 2008. godine odbijena je tužba podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv rešenja Ministarstva za kapitalne investicije, Jablanički upravni okrug, Leskovac, broj 220-356-91/2006-04 od 12. januara 2007. godine. U obrazloženju ove presude je istaknuto da je ispitujući zakonitost osporenog rešenja u granicama zahteva iz tužbe, u smislu odredbe člana 39. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96), Vrhovni sud Srbije našao da tužba nije osnovana, jer je tuženi organ pravilno zaključio da se nisu stekli uslovi za izdavanje građevinske dozvole podnosiocu za izgradnju izgrađenog stambenog objekta na k.p. broj 495/1 KO Leskovac, budući da sukorisnik k.p. broj 495/1, Vladica Aksić, nije dao saglasnost za legalizaciju izgrađenog objekta. Takođe je navedeno da je Zakon o planiranju i izgradnji pravilno primenjen kao važeći propis u vreme podnošenja zahteva, te činjenica da je urbanistička dozvola postala pravosnažna nije bila od uticaja na rešenje ove pravne stvari. Na osnovu iznetog, Vrhovni sud Srbije je, saglasno odredbi člana 41. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, odlučio kao u dispozitivu ove presude.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o postojanju povrede Ustavom zajemčenog prava na koje podnosilac ustavne žalbe ukazuje, u odnosu na osporenu presudu, od značaja odredbe Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96), Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05) i Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, broj 47/03).

Zakonom o upravnim sporovima, koji je važio u vreme donošenja osporene presude, bilo je propisano: da o tužbama protiv upravnih akata drugih organa i organizacija, odlučuje sud određen republičkim zakonom (član 17. stav 3); da zakonitost osporenog upravnog akta sud ispituje u granicama zahteva iz tužbe, ali pri tom nije vezan razlozima tužbe (39. stav 1.); da se presudom tužba uvažava ili odbija kao neosnovana, a ako se tužba uvažava, sud poništava osporeni upravni akt (član 41. stav 2.).

Odredbom člana 17. stav 1. tačka 1) podtačka z) Zakona o sudovima ("Službeni glasnik RS", br. 46/91, 60/91, 18/92 i 71/92), koja se u smislu odredbe člana 84. stav 1. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 63/01, 42/02, 27/03, 103/03, 29/04, 101/05, 46/06) primenjivala u vreme donošenja osporenog akta, bilo je propisano da je Vrhovni sud nadležan da odlučuje o zakonitosti konačnih upravnih akata republičkog organa, ako zakonom nije drukčije određeno.

Polazeći od navedenih odredaba zakona, Sud je utvrdio da je u vreme donošenja osporene presude Vrhovni sud Srbije bio nadležan da u granicama zahteva iz tužbe ispituje zakonitost konačnih upravnih akata republičkih organa.

Odredbama člana 15. st. 1 i 4. Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa je propisano da suvlasnici imaju pravo da zajednički upravljaju stvarju, kao i da je za preduzimanje poslova koji prelaze okvir redovnog upravljanja (otuđenje cele stvari, promena namene stvari, izdavanje cele stvari u zakup, zasnivanje hipoteke na celoj stvari, zasnivanje stvarnih službenosti, veće popravke i sl.), potrebna saglasnost svih suvlasnika.

Zakon o planiranju i izgradnji, koji je važio u vreme podnošenja zahteva za izdavanje odobrenja za izgradnju, je propisivao: da vlasnik objekta izgrađenog, odnosno rekonstruisanog bez građevinske dozvole, u roku od 60 dana od dana prijema obaveštenja iz člana 160. stav 3. ovog zakona, uz zahtev za izdavanje odobrenja za izgradnju prilaže, pored ostalog, dokaz o pravu svojine, odnosno zakupa na građevinskom zemljištu, odnosno pravu svojine na objektu, odnosno pravu korišćenja na neizgrađenom građevinskom zemljištu i rešenje iz člana 84. ovog zakona, a kad opštinska, odnosno gradska uprava utvrdi da objekat koji se koristi, odnosno objekat čija je izgradnja završena bez građevinske dozvole, ispunjava propisane uslove za građenje i korišćenje, odobrenje za izgradnju i upotrebnu dozvolu može izdati jednim rešenjem (član 161. stav 1. tačka 2. i stav 2.); da će se rešavanje zahteva za izdavanje građevinske dozvole, upotrebne dozvole i drugih zahteva za rešavanje o pojedinačnim pravima i obavezama, podnetih do dana stupanja na snagu ovog zakona, nastaviti po propisima koji su važili do dana stupanja na snagu ovog zakona (član 171.); da danom stupanja na snagu ovog zakona prestaje da važi, pored ostalog, Zakon o izgradnji objekata ("Službeni glasnik RS", br. 44/95, 24/96, 16/97 i 43/01) (član 175. stav 1. tačka 1)).

Na osnovu odredaba Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa sledi da je za preduzimanje poslova koji prevazilaze okvir redovnog upravljanja zajedničkom stvari potrebna saglasnost svih suvlasnika. U tom smislu izgradnja objekta na parceli na kojoj postoji sukorisnički odnos predstavlja preduzimanje poslova koji prevazilaze okvir redovnog upravljanja zajedničkom stvari, te je za takvo upravljanje stvari potrebna saglasnost svih sukorisnika. Iz navedenog i citiranih odredaba Zakona o planiranju i izgradnji, po nalaženju Ustavnog suda, sledi da je prilikom podnošenja zahteva za izdavanje odobrenja za izgradnju (legalizaciju) izgrađenog objekta, vlasnik objekta izgrađenog bez građevinske dozvole na parceli na kojoj postoji sukorisnički odnos, pored dokaza predviđenih tim Zakonom, trebalo da dostavi i saglasnost sukorisnika parcele za izdavanje odobrenja za izgradnju tog objekta. Pri tome, postupak izdavanja odobrenja za izgradnju koji je pokrenut zahtevom podnetim u vreme važenja navedenog Zakona o planiranju i izgradnji, sprovodio se po odredbama tog Zakona.

6. Ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta povrede Ustavom zajemčenih prava na koje podnosilac ukazuje u odnosu na osporenu presudu, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Polazeći od sadržine odredbe člana 32. stav 1. Ustava, proizlazi da se Ustavom zajemčenim pravom na pravično suđenje svakom garantuje da će sudski postupak biti vođen i okončan u razumnom roku od strane nadležnog, nezavisnog i nepristrasnog suda, obrazovanog na osnovu zakona u kome će se javno raspraviti i odlučiti o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka i o optužbama protiv njega. Dakle, pravo na pravično suđenje je jedno kompleksno, višeslojno pravo koje je prvenstveno usmereno na određene procesne garancije u sudskom postupku, pa Ustavni sud ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta tog ustavnog prava, ispituje eventualno postojanje procesnih povreda u postupcima pred sudovima na koje se ukazuje u ustavnoj žalbi, kao i ustavnopravnu utemeljenost primene merodavnog materijalnog prava i na osnovu toga utvrđuje da li je postupak u celini bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe omogućio pravično suđenje.

S obzirom na to da ustavna žalba sadrži ustavnopravne razloge kojima se poziva na povredu prava na pravično suđenje u delu kojim se garantuje svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično odluči o njegovom pravu, a da Sud postupa u granicama zahteva iz ustavne žalbe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

Naime, Ustavni sud utvrdio da je osporenu presudu doneo nadležan, zakonom ustanovljeni sud, primenom odgovarajućih odredaba zakona. Pri tome, Ustavni sud je našao da su neosnovani navodi podnosioca da je prilikom odlučivanja o njegovom zahtevu za izdavanje građevinske dozvole Opštinska uprava u Leskovcu postupak pokrenut za izdavanje građevinske dozvole nastavila kao postupak za izdavanje odobrenja za izgradnju, čime je jedan upravni postupak zamenila drugim. Ustavni sud je u oceni osnovanosti navedene tvrdnje prethodno konstatovao da podnosilac ustavne žalbe, ukazujući na razliku između postupka izdavanja građevinske dozvole i postupka izdavanja odobrenja za izgradnju, u stvari osporava pravilnost primene materijalnih propisa u postupku koji je pokrenut njegovim zahtevom za izdavanje građevinske dozvole, tako što smatra da je o podnetom zahtevu trebalo odlučiti na osnovu propisa koji su važili pre stupanja na snagu Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, broj 47/03). U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe 8. marta 2005. godine Opštinskoj upravi opštine Leskovac podneo zahtev za izdavanje odobrenja za izgradnju izgrađenog stambenog objekta na k.p. broj 495/1, KO Leskovac, u ulici Savska broj 14, kao i da je, prema članu 171. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, broj 47/03), koji je stupio na snagu 13. maja 2003. godine, bilo predviđeno da se postupak izdavanja odobrenja za izgradnju, koji je pokrenut zahtevom podnetim u vreme važenja navedenog Zakona, sprovodi po odredbama tog zakona. Prema tome, kako je podnosilac ustavne žalbe nesumnjivo podneo zahtev za izdavanje građevinske dozvole u vreme važenja Zakona o planiranju i izgradnji iz 2003. godine, to je Vrhovni sud Srbije u obrazloženju osporene presude pravilno zaključio da nije osnovan navod podnosioca ustavne žalbe da je u postupku odlučivanja o njegovom zahtevu trebalo primeniti odredbe Zakona o izgradnji objekata koji je važio pre stupanja na snagu navedenog Zakona o planiranju i izgradnji, već da je pravilno primenjen pomenuti Zakon o planiranju i izgradnji, kao važeći propis u vreme podnošenja zahteva.

7. Na osnovu svega iznetog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe protiv odbijanja zahteva za izdavanje odobrenja za izgradnju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti