Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog naknade štete taksisti

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu podnetu zbog nedosuđene naknade štete usled nemogućnosti obavljanja taksi delatnosti. Sud je utvrdio da jedna različita sudska odluka o zastarelosti ne predstavlja povredu prava na jednaku zaštitu prava, s obzirom na nepostojanje dubokih razlika u sudskoj praksi.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8222/2014
18.10.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. Ž . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održano j 18. oktobra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Z. Ž . izjavljena protiv presude Prvog o snovnog suda u Beogradu P. 10044/11 od 5. marta 201 5. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4045/15 od 9. septembra 201 5. godine zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava, zajemčeno g odredbom člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se ustavna žalba Z. Ž . izjavljena protiv delimične presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 10044/11 od 8. aprila 2013. godine, u stavu prvom izreke, i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2040/14 od 4. septembra 2014. godine, u stavu prvom izreke, kao i protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 725/16 od 21. marta 2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. Ž . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 12. novembra 2014 . godine, preko punomoćnika Đ. P, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv delimične presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 10044/11 od 8. aprila 2013. godine, u stavu prvom izreke, i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2040/14 od 4. septembra 2014. godine, u stavu prvom izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na naknadu štete i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 35. stav 2. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

Povredu prava na pravično suđenje podnosilac ustavne žalbe, u suštini, zasniva na tvrdnji o proizvolj noj primeni materijalnog prava prilikom odlučivanja o njegovom tužbenom zahtevu za naknadu štete zbog nemogućnosti obavljanja delatnosti auto-taksi prevoza i propustu suda da obrazloži sudsku odluku. Podnosilac je istakao da mu je usled pogrešne primene materijalnog prava ograničeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, dok povredu prava iz člana 35. stav 2. Ustava podnosilac nije uopšte obrazložio.

Podnosilac je 28. oktobra 2015. godine izjavio ustavnu žalbu i protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 10044/11 od 5. marta 2015. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4045/15 od 9. septembra 2015. godine zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje, prava na naknadu štete, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1, člana 35. stav 2, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

Obrazlažući navode na kojima zasniva tvrdnju o povredi načela zabrane diskriminacije i prava na jednaku zaštitu prava, podnosilac ističe da je Apelacioni sud u Beogradu, različitim odlučivanjem o osnovanosti prigovora zastarelosti u postupcima po istovrsnim tužbama za naknadu štete, a što je rezultiralo donošenjem različitih odluka po podnetim tužbama, stvorio stanje pravne nesigurnosti, a njega doveo u bitno različit položaj od onoga u kome su se nalazili tužioci čiji su tužbeni zahtevi usvojeni, a koji su se nalazili u bitno sličnim činjeničnim i pravnim situacijama. Povredu prava na pravično suđenje podnosilac, pre svega, zasniva na tvrdnji o proizvoljnoj primeni materijalnog prava i propustu suda da obrazloži sudsku odluku. Podnosilac smatra da mu je zbog pogrešne primene materijalnog prava povređeno i pravo na imovinu, dok za svoju tvrdnju o povredi prava iz člana 35. stav 2. nije naveo bilo kakve razloge. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude, utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede Ustavom zajemčenih prava, kao i pravo na naknadu materijalne štete koju je opredelio u visini troškova parničnog postupka.

Dopunom ustavne žalbe od 12. juna 2018. godine podnosilac je proširio ustavnu žalbu i na rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 725/16 od 21. marta 2018. godine, i to zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava. Podnosilac je istakao da Vrhovni kasacioni sud nije odlučivao u granicama svoje stvarne nadležnosti, već se stavio u ulogu Ustavnog suda, navodeći da taj sud kao sud opšte nadležnosti treba da pazi na pravilnost i zakonitost presude, a ne na njenu ustavnopravnu prihvatljivost.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom delimičnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 10044/11 od 8. aprila 2013. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tuženi Grad Beograd da mu naknadi štetu u visini izgubljene dobiti za period od 1. marta 2005. do 5. novembra 2008. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je istog dana doneo i međupresudu kojom je utvrdio da je osnovano potraživanje tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu naknadi štetu u visini izgubljene dobiti za period od 1. novembra 2003. do 28. februara 2005. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2040/14 od 4. septembra 2014 . godine, u stavu prvom izreke, potvrđena je delimična presuda, u stavu prvom izreke , Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 10044/11 od 8. aprila 2013. godine i žalba tužioca je odbijena kao neosnovana . U stavu trećem izreke ukinuta je međupresuda Prvog osnovnog suda u Beogradu i predmet je u tom delu vraćene prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju drugostepene presude je navedeno da je na osnovu izvedenih dokaza u prvostepenom postupku utvrđeno: da je tužilac 2. oktobra 200 3. godine podneo nadležnom organu tuženog prijavu radi upisa u registar lica koja obavljaju delatnost taksi prevoza; da je rešenjem nadležnog organa tuženog od 25. septembra 2005. godine utvrđeno da tužilac ne ispunjava uslove propisane odlukom o auto-taksi prevozu, zbog čega mu nije data saglasnost za obavljanje delatnosti, i to iz razloga nepostojanja slobodnog mesta za taksi vozilo predviđeno Programom potreba za taksi prevozom; da je drugostepeni organ tuženog rešenjem od 20. decembra 2006. godine odbio žalbu tužioca na navedeno rešenje, ali da je presudom Okružnog suda u Beogradu U. 313/07 od 10. maja 2007. godine poništeno drugostepeno rešenje, a nakon čega je drugostepeni organ rešenjem od 8. jula 2008. godine usvojio žalbu tužioca i poništio prvostepeno rešenje; da je rešenjem nadležnog organa tuženog od 5. novembra 2008. godine tužiocu data saglasnost za obavljanje auto-taksi prevoza kao samostalnom preduzetniku; da je Odlukom Ustavnog suda IU-53/2004 od 29. s eptembra 2005. godine utvrđeno da navedene odredbe Odluke o auto-taksi prevozu nisu u saglasnosti sa Ustavom i zakonom; da je tužilac bio prijavljen kao nezaposleno lice u periodu od 5. septembra 2003. do 4. decembra 2003. godine i od 22. aprila 2004. do 1. marta 2005. godine, kada je zasnovao radni odnos u Turističkoj agenciji „G.“ gde je i dalje zaposlen; da je i prema iskazu tužioca on nameravao da se bavi taksi prevozom kao dopunskom delatnošću u vreme kada nije angažovan u agenciji; da u agenciji ostvaruje mesečni prihod između 30.000 i 35.000 dinara; da prema izveštaju Ministarstva finansija – Poreske uprave od 24. februara 2012. godine mesečni paušalni prihod od obavljanja taksi delatnosti za 2005. godinu iznosi 11.305,25 dinara, za 2006. godinu 14.032.70 dinara, za 2007. godinu 17.495,75 dinara i za 2008. godinu 21.309,20 dinara; da je prvostepeni sud primenom odredbe člana 334. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke delimične presude, polazeći od činjenice da je tužilac u periodu od 1. marta 2005. do 5. novembra 2008. godine bio zaposlen, kao i da bu u tom periodu obavljao taksi delatnost kao dopunsku, te da mu ne pripada pravo na naknadu materijalne štete za taj period, jer je u istom bio zaposlen i nije radio poslove koji su bili manje plaćeni u odnosu na moguću zaradu od obavljanja taksi delatnosti; da je, po nalaženju Apelacionog suda , pravilno prvostepeni sud odlučio kada je odbio tužbeni zahtev za naknadu štete za navedeni vremenski period i da je za takvu svoju odluku dao jasne i dovoljne razloge, koje prihvata i taj sud; da je sud cenio žalbene navode tužioca da je pogrešan zaključak prvostepenog suda da bi tužiocu pripadalo pravo na naknadu štete samo za period kada je on bio faktički nezaposlen, jer je on i sada zaposlen, a dodatno obavlja i delatnost taksi prevoza i po osnovu te delatnosti plaća porez i ostvaruje dodatne prihode, a činjenica da je preduzimao sve radnje u upravnom postupku predstavlja dokaz da je imao ozbiljnu nameru da se bavi ovom delatnošću i u spornom periodu, pa je našao da su isti neosnovani; da nije sporno da je tužilac preduzimao radnje kako bi dobio dozvolu za obavljanje delatnosti taksi prevoza, ali da je, po n alaženju toga suda, pravilan zaključak prvostepenog suda da je tužilac u spornom periodu radio poslove koji su bili više plaćeni u odnosu na moguću zaradu od delatnosti taksi prevoza (posebno imajući u vidu činjenicu da je rešenjem tuženog od 21. novembra 2008. godine tužilac upisan u Registar privrednih subjekata kao preduzetnik kome je pretežna delatnost taksi prevoz, te da sudu nije pružio dokaze da taksi prevoz obavlja kao dopunsku delatnost), te da mu stoga ne pripada pravo na naknadu materijalne štete za ovaj period ; da nije osnovan ni žalbeni navod tužioca da je prvostepeni sud prilikom donošenja pobijane delimične presude učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) ZPP, budući da je izreka prvostepene presude razumljiva, ne protivreči ni sama sebi, ni razlozima presude, a u obrazloženju iste prvostepeni sud je naveo jasne i potpune razloge o odlučnim činjenicama, citirao izvedene dokaze, dao njihovu analizu i ocenu, te naveo propise na kojima zasniva svoju odluku.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 10044/11 od 5. marta 2015. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi Grad Beograd da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na ime naknade štete isplati označeni novčani iznos sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, dok je, u stavu drugom izreke, obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4045/15 od 9. septembra 2015. godine potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 10044/11 od 5. marta 2015. godine, a žalba tužioca je odbijena kao neosnovana. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je postavljenim tužbenim zahtevom tužilac tražio naknadu štete koja se ogleda u tome što nije ostvarivao dobit koju je prema redovnom toku stvari mogao da očekuje za period od 1. novembra 2003. do 28. februara 2005. godine, a da je tužbu u ovoj parnici podneo 2. oktobra 2010. godine; da je na osnovu pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo – odredbu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, kada je zaključio da je potraživanje tužioca zastarelo, zbog čega je pravilno odbio tužbeni zahtev; da je pravilno zaključio prvostepeni sud da je potraživanje tužioca zastarelo, s obzirom na to da je protekao objektivni rok od pet godina iz člana 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima; da su neosnovani navodi u žalbi tužioca da potraživanje tužioca nije zastarelo i da rok treba računati od 5. novembra 2008. godine od kada mu je organ tuženog da o saglasnost za obavljanje taksi delatnosti i da taj dan predstavlja momenata završetka štetnih radnji, odnosno trenutak kada počinju teći rokovi zastarelosti; da je, u konkretnom slučaju, naknada štete tražena za period od novembra 2003. do februara 2005. godine, što znači da je šteta nastala u tom periodu, iz čega proizlazi da je protekao objektivni rok zastarelosti od pet godina iz člana 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 725/16 od 21. marta 2018. godine, u stavu prvom izreke, navedeno je da se ne prihvata odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4045/15 od 9. septembra 2015. godine, kao izuzetno dozvoljenoj, dok je u stavu drugom izreke odbačena kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv označene drugostepene presude. U obrazloženju osporenog rešenja je, između ostalog, navedeno: da ja za odlučivanje o izuzetnoj dozvoljenosti revizije u ovoj parnici nadležan Vrhovni kasacioni sud, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 55/14), na čiju primenu upućuje član 506. stav 2. istog zakona, jer je tužba podneta 23. marta 2010. godine, a prvostepena presuda (međupresuda od 8. aprila 2013. godine) ukinuta presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2040/14 od 4. septembra 2014. godine; da je, u konkretnom slučaju, pravni osnov spora zahtev tužioca za naknadu materijalne štete u vidu izmakle koristi zbog nezakonitog rada organa tuženog, u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, a koji je rešenjem od 25. septembra 2005. godine odbio tužiocu da izda saglasnost za obavljanje taksi delatnosti po prijavi podnetoj 2. oktobra 2003. godine; da sudovi nalaze da je tužiočevo potraživanje naknade štete zastarelo i zato odbijaju tužbeni zahtev; da kako bi sud cenio prigovor zastarelosti potraživanja, prethodno mora da bude utvrđeno postojanje pravnog osnova, odnosno da li je tužiocu prouzrokovana šteta nezakonitim radom organa tužene; da je u predmetima koji se zasnivaju na istovetnom činjeničnom stanju kao u ovoj parnici, Ustavni sud u odlukama Už-7399/2013 od 12. maja 2016. godine i Už-4692/14 od 12. maja 2016. godine ocenio da su postupajući sudovi u osporenim presudama izneli jasne i dovoljne razloge zbog kojih smatraju da nije osnovan tužbeni zahtev podnosioca za naknadu štete zbog nemogućnosti obavljanja auto-taksi prevoza, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni odredaba merodavnog materijalnog prava, jer su podnosioci u upravnom postupku dobili saglasnost za obavljanje auto-taksi prevoza, čime su otklonjene i posledice primene neustavne i nezakonite Odluke o auto-taksi prevozu iz 2002. godine, te da se postupanje organa tuženog ne može smatrati nezakonitim i nepravilnim radom, u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, te da stoga nema osnova da se tuženi obaveže da podnosiocima naknadi štetu; da se ne može smatrati da jedan državni organ ili organ jedinice lokalne samouprave postupa nepravilno kada primenjuje odredbe zakona ili drugog opšteg akta za vreme njegovog važenja, bez obzira na to što je naknadno odlukom Ustavnog suda utvrđeno da taj zakon ili opšti akt nije bio u saglasnosti sa Ustavom ili zakonom; da pri zauzetom pravnom stanovištu, ni je od uticaja odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj radi ujednačavanja sudske prakse u pogledu ocene zastarelosti potraživanja, kada nema pravnog osnova za naknadu materijalne štete; da iz navedenog razloga, Vrhovni kasacioni sud smatra da nisu ispunjeni uslovi propisani članom 404. stav 1. ZPP, te je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede ukazuje podnosilac ustavne žalbe, utvrđena su sledeća osnovna načela i ljudska prava, i to: načelo zabrane diskriminacije (član 21.), pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.), pravo na naknadu štete (član 35. stav 2.), pravo na jednaku zaštitu prava (član 36. stav 1.) i pravo na imovinu (član 58. stav 1.). Odredbom člana 36. stav 1. Ustava utvrđeno je da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe u odnosu na osporene presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 10044/11 od 5. marta 2015. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4045/15 od 9. septembra 2015. godine, a sa stanovišta istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da je prema stavu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), jedan od osnovnih aspekata vladavine prava poštovanje načela pravne sigurnosti koje podrazumeva da svako lice može osnovano očekivati da će nadležni sud u bitno istovrsnim činjeničnim i pravnim situacijama postupati na isti način. Postojanje različitih odluka suda poslednje instance u istovetnim slučajevima može dovesti do povrede pomenutog načela u odsustvu mehanizma koji bi osigurao jednoobraznost u odlučivanju (videti presudu ESLjP Beian protiv Rumunije, broj 30658/05, od 6. decembra 2007. godine, st. 36-39 .). Ipak, zahtev pravne sigurnosti dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema. U vezi s tim, ESLjP je izneo stav da mogućnost donošenja različitih odluka je svojstvena karakteristika svakog pravosudnog sistema zasnovanog na mreži osnovnih i žalbenih sudova sa ovlašćenjima u okviru nj ihove teritorijalne nadležnosti. Takvo odstupanje može da nastupi i u okviru istog suda. To se, samo po sebi, ne može smatrati suprotnim Konvenciji (videti presude Santos Pinto protiv Portugalije, broj 39005/04, od 20. maj 2008. godine, stav 41, i Tudor Tudor protiv Rumunije, broj 21911/03, od 24. mart 2009. godine, stav 29.). Pored toga, ESLjP je istakao da je jedan od kriterijuma kojima se taj sud rukovodi prilikom ocene da li su protivrečne odluke domaćih sudova, koji su odlučivali u poslednjoj instanci, dovele do povrede načela pravne sigurnosti, postojanje „dubokih i dugotrajnih razlika“ u sudskoj praksi domaćih sudova (videti presudu Stanković i Trajković protiv Srbije, br. 37194/08 i 37260/08, od 22. decembra 2015. godine, stav 40.).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud najpre konstatuje da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4045/15 od 9. septembra 2015. godine pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio da mu tuženi Grad Beograd na ime naknade materijalne štete u vidu izgubljene zarade zbog nemogućnosti obavljanja delatnosti auto-taksi prevoza isplati određeni novčani iznos, sa obrazloženjem da je , u konkretnom slučaju, potraživanje tužioca zastarelo. Naime, kako je podnosilac naknadu štete tražio za period od novembra 2003. do februara 2005. godine, a tužbu je podneo 2. oktobra 2010. godine, to je, po oceni postupajućih sudova, protekao objektivni rok zastarelosti od pet godina iz člana 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Razmatrajući odluke Apelacionog suda u Beogradu, koje je podnosilac ustavne žalbe dostavio kao dokaz različitog postupanja, Ustavni sud je utvrdio da je drugostepeni sud , u postupku okončanom presudom Gž. 4399/15 od 2. septembra 2015. godine pravnosnažno usvojio zahtev tužioca i obavezao istog tuženog da mu na ime naknade materijalne štete u vidu izgubljene zarade zbog nemogućnosti obavljanja delatnosti auto-taks i prevoza isplati određene novčane iznose. Drugostepeni sud je u toj presudi ocenio da je pravilan zaključak prvostepenog suda da potraživanje tužioca nije zastarelo, u smislu odredbe člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu da je tužilac tužbu podneo 23. marta 2010. godine, a da je pravo da zahteva ispunjenje obaveze tuženog imao tek nakon što mu je rešenjem tuženog (24. maja 2008. godine) data saglasnost za obavljanje auto-taksi prevoza . Takođe, drugostepeni sud je ocenio da je prvostepeni sud pravilno zaključio da odgovornost tuženog, saglasno odredbi člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, postoji zbog toga što je njegov organ propustio da blagovremeno, u razumnom roku, konačno odluči o prijavi podnosioca za dobijanje dozvole za obavljanje auto-taksi delatnosti podnetoj 4. februara 2004. godine. Dakle, Apelacioni sud u Beogradu je, u gotovo identičnoj činjeničnoj i pravnoj situac iji, u postupku u kome je procesni položaj tuženog imalo isto lice, doneo različitu odluku o osnovanosti tužbenog zahteva za naknadu materijalne štete, prethodno ocenivši da nije nastupila zastarelost predmetnog potraživanja.

Ustavni sud nalazi da se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 978/13 od 19. juna 2014. godine, koja je takođe dostavljena uz ustavnu žalbu, ne može prihvatiti kao dokaz o nejednakom postupanju suda poslednje instance u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. Drugostepeni sud se u navedenoj presudi nije izričito izjasnio o pravilnosti ocene prvostepenog suda o neosnovanosti prigovora zastarelosti, ali iz sadržine presude nesumnjivo proizlazi da je takvu ocenu prvostepenog suda prihvatio kao pravilnu. Prilikom ocene prigovora zastarelosti, prvostepeni sud je zaključio da početak roka zastarelosti, u smislu člana 376. Zakona o obligacionim odnosim a, treba računati od dana kada je doneto prvostepeno rešenje kojim je odbijen zahteva za obavljanje auto-taksi delatnosti, pošto je tužilac tada saznao za štetu. Ustavni sud konstatuje da je u navedenom postupku drugačije cenjen početak roka zastarelosti i da je primenjena odredba člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (subjektivni rok zastarelosti) , ali nalazi da to ne bi dovelo do drugačije ocene suda o prigovoru zastarelosti u konkretnom slučaju , budući da je prvostepeno rešenje kojim je odbijena prijava podnosioca ustavne žalbe za obavljanje delatnosti auto-taksi prevoza doneto 2005. godine, a drugostepeno rešenje kojim je odbijena njegova žalba 2006. godine, dok je tužba u predmetnom sporu podneta 2. oktobra 2010. godine , tj. nakon proteka subjektivnog roka zastarelosti.

U odnosu na dostavljeno rešenje Apelacionog suda u Beogradu Gž. 537/12 od 26. marta 2015. godine, Ustavni sud nalazi da se ni ta odluka ne može prihvatiti kao dokaz nejednakom postupanju suda u ovom ustavnosudskom sporu. Ovo iz razloga što tim rešenjem nije konačno odlučeno o tužbenom zahtevu za naknadu štete, već je ukinuta prvostepena presuda i predmet je vraćen na ponovno odlučivanje drugostepenom sudu. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da u ponovnom postupku, koji je usledio nakon ukidanja prvostepene presude, još nije pravnosnažno odlučeno o tužbi za naknadu štete.

Što se tiče ostalih dostavljenih presuda Apelaci onog suda u Beogradu (Gž. 7837/10 od 21. jula 2010. godine, Gž. 5629/12 od 11. aprila 2013. godine, Gž. 6253/13 od 24. oktobra 2013. godine, Gž. 4082/13 od 21. maja 2014. godine, Gž. 328/14 od 17. septembra 2014. godine), Ustavni sud je utvrdio da se u tim slučajevima ne može govoriti o istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao u ovom predmetu. Ovo iz razloga što drugostepeni sud u tim presudama uopšte nije razmatrao i cenio pitanje zastarelosti potraživanja naknade štete , niti se iz njihove sadržine može zaključiti da je li je u toku postupka uopšte istican prigovor zastarelosti i da li je o njemu odlučivano u toku postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Beogradu, kao sud poslednje instance, samo u jednoj dostavljenoj presudi (Gž. 4399/15 od 2. septembra 2015. godine), a koja je doneta u gotovo identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, zauzeo drugačiji stav o osnovanosti prigovora zastarelosti potraživanja naknade štete , tj. po pitanju određivanja početka roka zastarelosti, što je u krajnjem ishodu imalo za posledicu donošenje različitih sudskih odluka o osnovanosti tužbenih zahteva. Međutim, polazeći od opšteg stava da zahtev pravne sigurnosti dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema, Ustavni sud ukazuje da jedna različita odluka ne mora biti razlog da se utvrdi postojanje povrede Ustavom garantovanog prava na jednaku zaštitu prava. Po oceni Ustavnog suda, u okolnostima konkretnog slučaja ne može se izvesti zaključak o postojanju „dubokih i dugotrajnih razlika“ u relevantnoj sudskoj praksi , a što bi predstavljalo razlog za utvrđenje povrede prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu da je povodom jednog broja ustavnih žalbi izjavljenih protiv presuda donetih po istovrsnim tužbama i protiv istog tuženog, kao i u ovom predmetu, doneo odluke kojima je usvojio ustavne žalbe i utvrdio povredu prava na jednaku zaštitu prava (videti npr. odluke Už-8979/2014 od 30. juna 2016. godine i Už-8847/2014 od 9. novembra 2016. godine). Međutim, u tim odlukama utv rđeno je da su sudovi donosili različite odluke u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva i to zbog drugačije ocene o post ojanju osnova odgovornosti tuženog za štetu. U predmetnom sporu postupajući sudovi se nisu bavili pitanjem postojanja osnova odgovornosti tuženog za naknadu štete, već je tužbeni zahtev odbijen zb og zastarelosti potraživanja. Stoga, navedene odluke Ustavnog suda nisu od uticaja na odlučivanje u ovom ustavnosudskom postupku. Takođe, iz drugostepenih presuda koje su bile predmet ustavnih žalbi i povodom kojih su donete navedene odluke Suda, ne proizlazi da je i u tim slučajevima drugostepeni sud uopšte razmatrao i cenio pitanje zastarelosti potraživanja naknade štete, niti da je to bio razlog odbijanja tužbenih zahteva.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovane tvrdnje podnosioca o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe u odnosu na osporene presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 10044/11 od 5. marta 2015. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4045/15 od 9. septembra 2015. godine, a sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu materijalnog prava nadležan da ceni instancioni ( viši) sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje.

Ustavni sud je ukazuje da je povodom većeg broja ustavnih žalbi izjavljenih protiv pravnosnažnih presuda donetih u bitno sličnim činjeničnim i pravnim situacijama, doneo odluke (vid. odluke Už-490/2012 od 2. jula 2015. godine, Už-8979/2014 od 30. juna 2016. godine i Už-8847/2014 od 9. novembra 2016. godine) u kojima je ocenio da su postupajući sudovi u osporenim presudama izneli jasne i dovoljne razloge zbog kojih su smatrali da nisu osnovan i predmetni tužbeni zahtev i podnosilaca za naknadu štete zbog nemogućnosti obavljanja delatnosti auto-taksi prevoza, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni odredaba merodavnog materijalnog prava . Naime, postupajući sudovi su ocenili da se postupanje organa tuženog ne može smatrati nezakonitim i nepravilnim radom u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu da je i Vrhovni kasacioni sud u osporenom rešenju Rev. 725/16 od 21. marta 2018. godine, polazeći od navedenog stanovišta izraženog u odlukama Ustavnog suda, u suštini prihvatio stav redovnih sudova u pogledu nepostojanja osnova za naknadu materijalne štete u predmetnom sporu. Takođe, Vrhov ni kasacioni sud je u svom rešenju Rev. 2015/16 od 29. marta 2018. godine istakao da su obrazloženja pobijanih odluka o odbijanju zahteva tužioca (zbog nepostojanja osnova za naknadu štete u smislu člana 172. ZOO) u skladu sa stavom Vrhovnog kasacionog suda u pogledu tumačenj a i primen e materijalnog prava. Naime, navedeno je da su pobijane odluke u tom smislu usklađene sa pravnim shvatanjem Vrhovnog kasacionog suda da se zakonitost postupanja organa uprave ceni prema propisu koji je bio na snazi u vreme postupanja organa uprave, odnosno donošenja odgovarajućeg akta tog organa. Takvo pravno stanovište izraženo je i u rešenju Rev. 1470/17 od 4. avgusta 2018. godine, u kome je navedeno da pravno shvatanje izraženo u pobijanoj odluci i tumačenje i primena merodavnog materijalnog prava ne odstupa od stavova iznetih u odlukama Ustavnog suda, kao i odlukama Vrhovnog kasacionog suda u predmetima koji se zasnivaju na istom ili bitno sličnom činjeničnom stanju kao u ovoj pravnoj stvari (Rev. 2051/16 od 29. marta 2017. godine) .

Kako je u osporenim presudama odlučivano o zahtevu za naknadu materijalne štete zbog nemogućnosti obavljanja delatnosti auto-taksi prevoza u periodu od novembra 2003. do februara 2005. godine, a u vreme kada su važile odgovarajuće odredbe Odluke o auto-taksi prevozu (o ispunjenosti uslova za obavljanje auto-taksi prevoza) , za koje je tek Odlukom Ustavnog suda IU-53/2004 od 29. septembra 2005. godine utvrđeno da nisu u saglasnosti sa Ustavom i zakonom, to se ni u okolnostima konkretnog slučaja ne može govoriti o nepravilnom i nezakonitom radu organa tuženog, tj. o postojanju osnova za naknadu štete. Imajući to u vidu, kao i napred iznete stavove Ustavnog suda i Vrhovnog kasacionog suda povodom spornog pravnog pitanja, Ustavni sud nalazi da ni drugačija odluka postupajućih sudova o prigovoru zastarelosti ne bi dovela do drugačijeg ishoda predmetnog parničnog postupka po podnosioca ustavne žalbe. Stoga Ustavni sud nije posebno ni razmatrao navode podnosioca o proizvoljnoj primeni odredaba materijalnog prava o zastarelosti naknade štete i propustu sudova da obrazlože takvu svoju pravnu ocenu.

Ocenjujući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnju da je osporenim presudama podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnosiocu ustavne žalbe zbog nekog njegovog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda ustavnog načela zabrane diskriminacije.

U odnosu na istaknutu povredu prava iz čla na 35. stav 2, Ustavni sud konstatuje da ustavna žalba ne sadrži konkretne navode kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih prava. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da formalno pozivanje na povredu ustavnih prava, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Konačno, Ustavni sud nalazi da nema mesta tvrdnjama o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava, koje podnosilac zasniva na istim razlozima i navodima kojima obrazlaže i povredu prava na pravično suđenje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome su osporene presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 10044/11 od 8. aprila 2013. godine, u stavu prvom izreke, i presud a Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2040/14 od 4. septembra 2014. godine, u stavu prvom izreke, a sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno utemeljeni razlozi za tvrdnju o povredi označenog prava. Ovo ne samo iz razloga koji su navedeni u prethodnom stavu obrazloženja (o nepostojanju pravnog osnova za naknadu štete) , već i zbog toga što iz sadržine osporenih presuda i ne proizlazi da je primena prava u predmetnom parničnom postupku bila očigledno proizvoljna ili arbitrerna na štetu podnosioca , niti da su osporene odluke neobrazložene.

U pogledu povrede prava iz člana 35. stav 2. Ustava, Ustavni sud nalazi da se podnosilac samo formalno pozvao na povrede tog prava, a da pri tome nije naveo nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje.

Kako podnosilac ustavne žalbe povredu prava iz člana 58. Ustava, zasniva na istim razlozima koje je isticao i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, to je Ustavni sud ocenio i takve navode neosnovanim.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 2. izreke.

8. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki u odnosu na osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 725/16 od 21. marta 2018. godine, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe osporava isključivo navedeno revizijsko rešenje u pogledu odluke o dopuštenosti posebne revizije iz člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14).

U tom smislu, Ustavni sud nalazi da parnična stranka ima samo procesnu mogućnost da izjavi „posebnu“ reviziju, a ocena njene dopuštenosti je u isključivoj dispoziciji Vrhovnog kasacionog suda. Ovo posebno imajući u vidu da je navedeno pravno sredstvo ustanovljeno radi razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa i pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava. Stoga je Vrhovni kasacioni sud, koji se kao najviši sud u Republici Srbiji stara o ujednačavanju sudske prakse, jedino nadležan da oceni da li je u konkretnom slučaju iz ovog razloga revizija izuzetno dozvoljena. Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da se osporeno revizijsko rešenje doneto povodom posebne revizije ne može dovesti u vezu sa povredom Ustavom zajemčenih prava. Takav stav Ustavni sud je zauzeo i u Rešenju Už-683/2013 od 13. marta 2014. godine.

Na osnovu iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu i u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 2. izreke.

9. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog naknade štete taksisti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti