Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i naknadi štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko osam godina i dosuđuje naknadu nematerijalne štete. Deo žalbe koji osporava zakonitost pravnosnažne presude se odbacuje kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. P . iz Kostolca i D. S . iz Velike Plane, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. marta 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. P . i D . S . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani u predmetu P 1. 400/11 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Velikoj Plani P1. 514/06) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. P . iz Kostolca i D . S . iz Velike Plane podneli su Ustavnom sudu, 10. novembra 201 4. godine, preko punomoćnika D. N , advokata iz Smederevske Palanke, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1. 3786/12 od 5. marta 2014. godine , zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani u predmetu P1. 400/11 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Velikoj Plani P1. 514/06), zajemčenog odredbom člana 32. stav 1 . Ustava Republike Srbije, kao i "prava na sudsku odluku zasnovanu na Ustavu i zakonu u smislu odredaba člana 145. Ustava" .

Podnosioci smatraju da im je osporenom presudom povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, s obzirom na to da je radni spor koji su vodili protiv poslodavca - "G." a.d. iz Velike Plane trajao duže od osam godina. Navode da su razlozi za trajanje postupka van granica razumnog roka za presuđenje, između ostalog, bili u tome što je prva prvost epena presuda bila delimično ukinuta, pa ponovo vođen prvostepeni postupak. Podnosioci, ističu da je pravnosnažno odbijen deo njihovog zahtev a za isplatu razlike terenskog dodatka, zbog pogrešnog pravnog zaključka da je za obračun terenskog dodatka, za deo utuženog perioda , bio važeći Aneks Pojedinačnog kolektivnog ugovora, a ne Opšti kolektivni ugovor koji važi za celu Republiku Srbiju. Priznavši važnost "nižeg" normativnog akta, koji pritom nije bio ni potpisan od strane reprez entativnog sindikata "N.", drugostepeni sud je povredio pravo podnosilaca na donošenje odluke koja je u skladu sa Ustavom i zakonom, a na štetu podnosilaca. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su im povređen a označena ustavna prava, poništi osporenu presudu u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužilaca, kao i da im naknadi troškove ustavnosudskog postupka. Podnosioci su podneli i zahtev za nadoknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) je sadržinski identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta sada Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P1. 400/11 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Velikoj Plani P1. 514/06) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

D. S . iz Velike Plane i A . P . iz Prijedora, ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su pojedinačne tužbe Opštinskom sudu u Velikoj Plani protiv DP "G ." iz Velike Plane, radi isplate razlike terenskog dodatka za period od februara 2003. do februara 2006. godine. Po tužbi tužioca D. S , podnetoj 27. marta 2006. godine, formiran je predmet P1. 514/06, a po tužbi , od 6. aprila 2006. godine, tužioca A. P . je formiran predmet P1. 587/06. Opštinski sud u Velikoj Plani je rešenjem P1. 514/06 od 10. jul a 2006. godine odredio spajanje postupaka po podnetim tužbama, radi zajedničkog raspravljanja i presuđenja, te odredio da će se postupak ubuduće voditi pod brojem P. 514/06 . Odgovore na tužbu tuženi je dao 18. maja 2006. godine.

Do donošenja prve prvostepene presude je bilo zakazano devet ročišta za glavnu raspravu, od kojih tri ročišta nisu održana, i to jedno jer veštačenje nije obavljeno u ostavljenom roku, jedno radi izjašnjenja stranaka u pogledu obavljenog veštačenja , a jedno zbog izostanka veštaka. U dokaznom postupku sprovedeno je finansijsko veštačenje, stranke su se izjasnile na nalaz i mišljenje sduskog veštaka, veštak se izjasnio u pogledu primedbi stranaka na obavljeno veštačenje i sud je saslušao veštaka. Punomoćnik tužilaca je precizirao 26. aprila 2007. godine tužbene zahteve tužilaca, potražujući razliku terenskog dodatka za period od februara 2003. do septembra 2005. godine u pojedinačnim novčanim iznosima . U međuvremenu je predmet u upisniku suda označen kao "P" , umesto "P1".

Presudom Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 514/06 od 9. novembra 2007. godine tužbeni zahtev tužilaca je odbijen u celini kao neosnovan. Pismeni otpravak prvostepene presude je 18. juna 2008. godine, nakon više od sedam meseci, dostavljen punomoćniku tužilaca. Naredba za dostavljanje spisa tada nadležnom Okružnom sudu u Smederevu data je 3. septembra 2008. godine.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2994/10 od 13. oktobra 2010. godine preinačena je ožabena presuda Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 514/06 od 9. novembra 2007. godine, tako što je tuženi obavezan da tužiocu D. S . isplati razliku terenskog dodatka u određenim novčanim iznosima sa zako nskom zateznom kamatom od februara 2003. godine do marta 2004. godine, a tužiocu A. P . od marta 2003. do aprila 2004. godine, dok je u preostalom delu prvostepena presuda ukinuta i predmet upućen Osnovnom sudu u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani, na koji je nakon 1. januara 2010. godine prešla nadležnost za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari, radi ponovnog odlučivanja. U obrazloženju drugostepene presude je , između ostalog, navedeno da je prvostepena presuda preinačena u određenom delu zbog pogrešne primene materijalnog prava, dok je u preostalom delu, opet zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, zbog čega je presuda ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu, na ponovno odlučivanje. Tuženi je protiv navedene drugostepene presude podneo reviziju 30. decembra 2010. godine.

U ponovnom prvostepenom postupku predmetu je dodeljen nov broj P1. 400/11. Rešenjem suda je na prvom ročištu zakazano m za 15. jun 2011. godine određen prekid postupka do okončanja postupka po reviziji, a stranke su se odrekle prava na žalbu na to rešenje .

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 577/11 od 8 . septembra 2011. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2994/10 od 13. oktobra 2010. godine , jer vrednost predmeta spora za svakog od tužilaca nije prelazila dinarsku protivvrednost od 100.000 evra. Ovo rešenje je primljeno 1. novembra 2011. godine u Osnovni sud u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani. Natavak postupka su tužioci tražili 12. decembra 2011. godine.

Do donošenja presude su zakazan a i održana dva ročišta, preciziran je tužbeni zahtev tužilaca, u jednom delu je povučena tužba, a raspravljalo se o reprezentativnosti Sindikata "N .", odnosno koji je sindikat bio reprezentativan u vreme po tpisivanja Aneksa Pojedinčnog kolektivnog ugovora.

Presudom Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P1. 400/11 od 4. aprila 2012. godine je odbijen tužbeni zahtev tužilaca u preostalom delu, kojim su tražili da se tuženi obaveže da im isplati razliku terenskog dodatka u određenim novčanim iznosima,sa zakonskom zateznom kamatom za tražene periode.

Tužioci i tuženi su izjavili žalbu protiv prvostepene presude 22. maja 2012. godine . Navodi žalbe punomoćnika tužilaca su istovetni navodima ustavne žalbe u delu kojim se osporava zakonitost osporene presude.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 37 86/12 od 5. marta 2014. godine, prvostepena presuda je preinačena u jednom delu tako što je tužbeni zahtev tužioca Aleksandra Petrovića usvojen na ime razlike terenskog dodatka za mesec maj 2004. godine, sa pripadajućom kamatom , dok je u preostalom delu potvrđena prvostepena presuda, te odlučeno da se odbiju kao neosnovani zahtevi stranaka za naknadu troškova postupka po žalbi.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 14. oktobra 2014. godine dostavljen punomoćniku tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo 27. marta 2006. godine, odnosno 6. aprila 200 6. godine, podnošenjem tužbi tužilaca Opštinskom sudu u Velikoj Plani i da je okončan 14. oktobra 2014. godine, uručenjem punomoćniku tužilaca presude Apelacionog suda Beogradu Gž1. 3786/12 od 5. marta 2014. godine , iz čega proizlazi da je postupak trajao osam godina i šest meseci.

Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova, kao i od prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da predmetni postupak nije bio naročito činjenično i pravno složen, imajući u vidu da je vođen jedinstveni postupak po tužbama dva tuži oca, kao i radnje koje je sud preduzeo u cilju utvrđivanja činjenica bitnih za presuđenje, pa i da je obavljeno veštačenje od strane veštaka finansijske struke, za koje je bilo potrebno stručno znanje, kojim sud ne raspolaže.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da su podnosioci, kao tužioci, imali legitiman interes da ce o njihovom tužbenom zahtevu, kojim su tražili isplatu potraživanja (razlike terenskog dodatka) iz radnog odnosa, odluči u razumnom roku. Ispitujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosioci svojim ponašanjem nisu doprineli dužem trajanju postupka.

Ispitujući postupanje nadležnog suda u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, ocenio da je dužini postupka prvenstveno doprinelo neefikasno i nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Naime, iako je prv a presuda P1. 514/06 od 9. novembra 2007. godine done ta posle godin u i sedam meseci od podnošenja tužbe, p resuda je, ipak, delimično preinačena, a delimično ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje zbog pogrešne primene materijalnog prava, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno. Takođe, trajanju spora doprinelo je i to što je pismeni otpravak presude prvostepeni sud, tek, nakon sedam meseci dostav io punomoćniku tužilaca , te za još skoro tri meseca prosledio spise nadležnom drugostepenom sudu na odlučivanje. U ponovnom prvostepenom postupku, prekid postupka je trajao skoro šest meseci, do odlučivanja Vrhovnog kasacionog suda o izjavljenoj reviziji, iako nisu postojali zakonski razlozi za određivanje prekida postupk a. Međutim, i na strani drugostepenog suda bilo je doprinosa dužem trajanju postupka, jer je odlučivanje u prvom po redu žalb enom postupku trajalo duže od dve godine, a što se ne može opravdati promenom nad ležnosti sudova i reorganizacijom sudstva iz 2010. godine.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

5. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno ukupnu dužinu trajanja osporenog postupka, postupanje sudova i ponašanje podnosilaca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju podnosiocima za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem prvostepenog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe da je podnosiocima osporenom presudom ugroženo "pravo na sudsku odluku zasnovanu na Ustavu i zakonu u smislu odredaba člana 145. Ustava", kojima je u suštini istak nuta povre da prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je uvidom u osporeni deo presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3786/12 od 5. marta 2014. godine , utvrdio da ona sadrži detaljno i jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, te je , stoga , polazeći od prethodno navedenog, ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za t vrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava. Ovakav pravni stav Sud je zauzeo i u Rešenju Už-8811/2014 od 28. decembra 2015. godine.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporenu presudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U pogledu zahteva podnosilaca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća na to da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da , u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo , pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i naknadi štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti