Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko deset godina. Odgovornost za odugovlačenje pripisana je prvostepenom sudu zbog perioda neaktivnosti. Zahtev za naknadu materijalne štete je odbačen.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8228/2014
26.05.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i dr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. M . iz Odžaka , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. maja 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. M . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Somboru u predmetu P. 181/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Odžacima P. 89/04) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

3. Odbacuje se ustavna žalba D. M . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2810/14 od 11. septembra 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. M . iz Odžaka je, 10. novembra 2014. godine, preko punomoćnika V . G, advokata iz Bačke Palanke, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Somboru u predmetu P. 181/11 kao i protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2810/14 od 11. septembra 2014. godine „zbog povrede prava na efikasan pravni lek i prava na posed kao deo imovinskih prava.“

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je predmetni postupak trajao deset godina, te mu je zbog dužine trajanja postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je osporenom presudom odbijen njegov zahtev za predaju poseda dela nekretnina čiji je vlasnik, te mu je time povređeno pravo na efikasan pravni lek i pravo na posed jer ne može da dobije posed na svojoj nekretnini. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu navedenih ustavnih prava. Zahtevao je naknadu materijalne štete, a naknadu nematerijalne štete nije tražio.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Somboru P. 181/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 26. februara 2004. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Odžacima protiv tuženih R. T, M. T. i Lj. T, radi predaje poseda na nepokretnosti i po tužbi je formiran predmet P. 89/04.

Tužioci R. T, M. T. i Lj. T. su 25. marta 2004. godine podneli Opštinskom sudu u Odžacima tužbu protiv podnosioca i još dva lica kao tuženih, radi utvrđenja prava svojine. Predmet je dobio broj P. 126/04.

Podneskom od 19. aprila 2004. godine podnosilac je tražio da se predmet P. 89/04 u kome je on tužilac spoji sa predmetom P. 126/04 u kome je podnosilac tužena strana, iz razloga što se obe parnice vode između istih lica.

Opštinski sud u Odžacima nije zakazivao niti održavao ročišta ni u jednoj od ovih parnica, već je u predmetu P. 89/04 prvo ročište zakazao i održao tek 24. novembra 2006. godine, na kome je rešenjem P. 89/04 od 24. novembra 2006. godine prekinut predmetni postupak P. 89/04, a do okončanja postupka u predmetu P. 126/04. Nakon donošenja navedenog rešenja o prekidu postupka P. 89/04, punomoćnici stranaka su se izjasnili da ne traže pismeni otpravak rešenja i da neće ulagati žalbu protiv tog rešenja.

Tuženi u predmetu P. 89/04 su podneskom od 30. oktobra 2007. godine tražili da se spoje postupci P. 89/04 i P. 126/04 i rešenjem Opštinskog suda u Odžacima P. 89/04 od 7. decembra 2007. godine odbijen je kao neosnovan predlog tuženih za spajanje ovih postupaka. Tuženi su zatim 17. januara 2008. godine ponovo tražili spajanje ovih postupaka, kao i nastavak postupka u predmetu P. 89/04 i rešenjem Opštinskog suda u Odžacima P. 89/04 od 28. januara 2008. godine nastavljen je postupak P. 89/04.

Na ročištu od 21. februara 2008. godine u predmetu P. 89/04, punomoćnik tuženih je predložio da se zbog celishodnosti spoje parnice P. 89/04 i P. 126/04, jer se u oba predmeta vode postupci među istim strankama i rešenjem Opštinskog suda u Odžacima P. 85/08 od 25. februara 2008. godine spojene su parnice P. 89/04 (koja se tada vodila pod brojem P. 85/08) i P. 126/04 (koja se tada vodila pod brojem P. 375/07) i određeno je da će se postupak dalje voditi pod brojem P. 375/07 u kome je podnosilac tužena strana, a da će se njegova ranije podneta tužba u predmetu P. 89/04 smatrati protivtužbom.

Pred prvostepenim sudom ukupno je bilo održano osam ročišta, na kojima su saslušane parnične stranke i saslušani su svedoci, izvršeno je veštačenje i dopunsko veštačenje od strane sudskog veštaka građevinske struke, saslušan je veštak, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, dok šest ročišta nije bilo održano, i to: jedno na zahtev punomoćnika podnosioca, tri zbog procesnih nedostataka, jedno zbog nedolaska pozvanog svedoka, a jedno zbog odsustva punomoćnika tužilaca.

Presudom Opštinskog suda u Odžacima P. 375/07 od 3. februara 2009. godine usvojen je tužbeni zahtev, a rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2124/10 od 19. januara 2011. godine usvojena je žalba tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, u kojoj je, pored ostalog, naveo da prvostepeni sud nije odlučivao o njegovoj protivtužbi, te je prvostepena presuda ukinuta i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Pred prvostepenim sudom, sada Osnovnim sudom u Somboru – Sudska jedinica u Odžacima predmet se dalje vodio pod brojem P. 181/11 i održano je četiri ročišta na kojima je izvršeno veštačenje od strane sudskog veštaka inženjera geodezije, izvršen je uvid u celokupne spise predmeta, dok tri ročišta nisu bila održana, i to: jedno zbog nedolaska veštaka, a dva zbog procesnih nedostataka.

Presudom Osnovnog suda u Somboru P. 181/11 od 24. aprila 2014. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno je da su tužilje po pravnom osnovu održaja stekle pravo svojine, i to svaka tužilja na po 1/6 idealna dela nepokretnosti bliže označene u izreci, što su tuženi dužni da priznaju i da trpe da se tužilje uknjiže na osnovu ove presude; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio da sud obaveže tužilje da mu predaju u posed deo parcele bliže označene u izreci, kao i da mu predaju u posed dve prostorije stambene zgrade iz izreke presude, oslobođene od lica i stvari, i da mu naknade troškove parničnog postupka; u stavu trećem izreke obavezani su tuženi da solidarno naknade tužiljama troškove parničnog postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2810/14 od 11. septembra 2014. godine delimično je usvojena žalba tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, te je prvostepena presuda preinačena u delu u kome je usvojen tužbeni zahtev i odlučeno o troškovima postupka, tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim su tužilje tražile da se utvrdi da su po pravnom osnovu održaja stekle pravo svojine, i to svaka na po 1/6 idealna dela nepokretnosti bliže označene u izreci, sagrađenoj na određenoj parceli, sa pravom korišćenja te parcele, uz obavezivanje tuženih da takvo utvrđenje priznaju i da trpe da se tužilje uknjiže na osnovu presude, i određeno je da svaka strana snosi svoje troškove prvostepenog postupka; u stavu drugom izreke u preostalom delu žalba tuženog je odbijena i prvostepena presuda je potvrđena u delu kojim je odbijen protivtužbeni zahtev tuženog; u stavu trećem izreke obavezane su tužilje da naknade troškove žalbenog postupka.

Podnosilac je 12. novembra 2014. godine izjavio reviziju protiv drugostepene presude i rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Rz 18/15 od 22. januara 2015. godine nije prihvaćen predlog podnosioca da se Vrhovnom kasacionom sudu predloži odlučivanje o reviziji izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2810/14 od 11. septembra 2014. godine, u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku. Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 383/15 od 5. marta 2015. godine odbačena je revizija podnosioca izjavljena protiv drugostepene presude.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.), da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odlugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen dve godine i devet meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe – 26. februara 2004. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud nalazi da nadležni sudovi u osporenom postupku nisu efikasno i delotvorno postupali i nisu preduzeli sve zakonske mere kako bi se parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi protiv podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, za ukupno trajanje parničnog postupka od deset godina i sedam meseci do njegovog pravnosnažnog okončanja, nema bilo kakvog opravdanja, te navedena dužina postupka predstavlja njegovo prekomerno trajanje, kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Po oceni Suda, odgovornost za nerazumno dugo trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je, nakon predloga podnosioca da se predmet u kome je on tužilac spoji sa predmetom u kome je tužena strana, tek nakon dve i po godine doneo rešenje o prekidu postupka u kome je podnosilac tužilac, a do pravnosnažnog okončanja druge parnice. Takođe, odgovornost prvostepenog suda produženju postupka je i u tome što je u periodu od dve i po godine, od 19. aprila 2004. do 24. novembra 2006. godine taj sud imao period potpune neaktivnosti kada nije zakazao nijedno ročište. Nakon nastavka postupka koji je bio u prekidu godinu dana i dva meseca i spajanja obe parnice, postupajući sudovi su delotvorno postupali, tako je prvostepeni sud odlučio za godinu dana, međutim taj sud nije odlučio o protivtužbi podnosioca, a drugostepeni sud je nakon dve godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. U ponovnom postupku prvostepeni sud je odlučio za oko tri godine, a drugostepeni za pet meseci.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora bio od značaja za podnosioca, ali da je sam podnosilac doprineo dužini trajanja postupka imajući u vidu da je u periodu neaktivnosti parničnog suda u trajanju od dve i po godine podnosilac bio potpuno pasivan i nije pokazivao nikakvo interesovanje kod postupajućeg suda za ubrzanje postupka.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak bio u određenoj meri složen jer je na strani tužilaca i tuženih učestvovalo više lica, sud je odlučivao o tužbi i o protivtužbi, a i postupajući sud je morao da izvede veći broj dokaza radi razjašnjenja spornih činjeničnih i spornih pravnih pitanja. Međutim, i relativna složenost spora ne može biti opravdanje za prekomerno trajanje postupka od deset godina i sedam meseci do njegovog pravnosnažnog okončanja.

Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud nalazi da je nedelotvornim postupanjem parničnog suda u predmetnom postupku, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Odžacima u predmetu P. 89/04, a zatim pred Osnovnim sudom u Somboru pod brojem 181/11.

Stoga je Ustavni sud, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), krećući se u granicama navoda i zahteva ustavne žalbe, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. U vezi zahteva podnosioca za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ukazuje da podnosilac nije dostavio dokaze za pretrpljenu materijalnu štetu.

Stoga je Ustavni sud u tački 2. izreke u tom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Podnosilac ustavne žalbe, između ostalog, smatra da mu je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2810/14 od 11. septembra 2014. godine povređeno “pravo na posed kao deo imovinskih prava“, ne navodeći pri tome odredbu Ustava kojom se to pravo jemči, s obzirom na to da je, po njegovom uverenju, „sasvim nejasno kako da žalilac dobije posed svog dela nekretnine,“ čime u suštini, po mišljenju Ustavnog suda, osporava primenu merodavnog materijalnog prava, ukazujući na povredu prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je, krećući se u okvirima oskudnih i nedovoljno preciznih navoda podnosioca, ocenio da je drugostepeni sud naveo detaljne razloge zbog kojih je, pored ostalog, odbio protivtužbeni zahtev tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio predaju u državinu spornog dela nepokretnosti. U vezi sa tim, Ustavni sud smatra da je Apelacioni sud u Novom Sadu dovoljno argumentovano obrazložio svoje stanovište, koje je zasnovao na merodavnom materijalnom pravu, te se takvo obrazloženje ne može smatrati proizvoljnim ni arbitrernim, a osporena presuda nepravičnom.

Imajući u vidu da je podnosilac imao pravo da protiv prvostepene presude izjavi žalbu, što je on i učinio, a o kojoj je odlučeno osporenom drugostepenom presudom, to nema povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, kojim se, pre svega, garantuje dvostepenost u odlučivanju, koja je u konkretnom slučaju obezbeđena. Ovo pre svega, imajući u vidu da je drugostepeni sud razmotrio odlučne navode žalbe, koju je delimično uvažio, nalazeći da nije bilo osnova da se podnosiocu pruži instanciona zaštita u celosti.

Stoga je Ustavni sud, u tački 3. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2810/14 od 11. septembra 2014. godine, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti