Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog neiscrpljenosti pravnih sredstava

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu protiv tri sudske presude donete u privrednom sporu. Sud je utvrdio da podnosilac, nezadovoljan ishodom postupka, zapravo traži instancionu kontrolu, osporavajući ocenu dokaza, što nije u nadležnosti Ustavnog suda, te nisu ispunjene pretpostavke za odlučivanje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi ''GNOMBER LTD'' iz Republike Kipar, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 29. septembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba ''GNOMBER LTD'' izjavljena protiv presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 4931/08 od 6. novembra 2008. godine, presude Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 792/09 od 31. marta 2009. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 149/10 od 13. oktobra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. ''GNOMBER LTD'' iz Republike Kipar je 21. februara 2011. godine, preko punomoćnika Miroslava Đorđevića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 4931/08 od 6. novembra 2008. godine, presude Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 792/09 od 31. marta 2009. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 149/10 od 13. oktobra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na pravno sredstvo zajemčenog članom 36. stav 2. Ustava i prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi da sudovi u osporenim presudama nisu prihvatili potvrdu kiparske banke od 5. novembra 2007. godine kao dokaz o osnovanosti tužbenog zahteva. Ističe se da je tužilac izvršio isplatu kredita odobrenog tuženom u momentu kad je tuženi prestao da redovno otplaćuje anuitete, te je ''neshvatljivo stanovište Vrhovnog kasacionog suda da iz navedene potvrde proizlazi samo činjenica da je tužilac platio dug'', a ne i da je to učinio po nalogu tuženog.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, saglasno odredbi člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priloženih dokaza, Ustavni sud je utvrdio da se pred Trgovinskim sudom u Beogradu vodio privredni spor po tužbi tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, protiv tuženog ''ASTRA SIMIT'' D.O.O. u stečaju iz Beograda, radi isplate duga od 8.243.169,46 evra.

Osporenom presudom Trgovinskog suda u Beogradu P. 4931/08 od 6. novembra 2008. godine, u prvom stavu izreke, odbijen je tužbeni zahtev za utvrđivanje potraživanja tužioca prema tuženom u iznosu od 8.243.169,46 evra sa kamatom po stopi koju Centralna evropska banka plaća na evro počev od 20. decembra 2006. godine, dok je drugim stavom izreke obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove postupka.

Osporenom presudom Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 792/09 od 31. marta 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 149/10 od 13. oktobra 2010. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 792/09 od 31. marta 2009. godine.

U obrazloženju revizijske presude navedeno je: da je tuženi zaključio ugovor o kreditnoj liniji 9. decembra 2005. godine sa CYPRUS POPULAR BANK LTD na iznos od 8.000.000,00 evra, a garant ispunjenja obaveze je bila firma YUCYCO LTD iz Nikozije, Kipar; da po dospelosti kredita tuženi nije isplaćivao anuitete kredita; da banka nije uspela da se naplati ni od garanta kredita, jer u tom momentu na njegovom računu nije bilo sredstava; da je tužilac isplatio navedeni kredit u ukupnom iznosu od 8.243.169,46 evra na ime glavnog duga, što proizlazi iz potvrde Marfin Popular Bank Public Company Limited International Lending od 5. novembra 2007. godine; da je tužilac kao stečajni poverilac prijavio potraživanje prema tuženom u navedenom iznosu; da su neosnovani navodi tužioca da je isplatu izvršio u ime i za račun tuženog s pozivom na potvrdu kiparske banke od 5. novembra 2007. godine, jer iz nje proizlazi samo činjenica da je tužilac dug platio, a ne i da je to učinio po nalogu tuženog; da tužilac zato ne može od tuženog tražiti vraćanje, imajući u vidu da je izvršio isplatu znajući da nije dužan platiti i da nema pravo da zahteva vraćanje.

4. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje iz odredbe člana 32. stav 1. Ustava, pri čemu povredu ovog prava obrazlaže navodima da sudovi nisu prihvatili kao dokaz potvrdu kiparske banke od 5. novembra 2007. godine kojom se potvrđuje osnovanost tužbenog zahteva tužioca. U ustavnoj žalbi ponavlja navode iznete u žalbi i reviziji, koji su bili predmet ocene drugostepenog i revizijskog suda. Stoga je Ustavni sud zaključio da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu navedenog Ustavom zajemčenog prava, od Ustavnog suda zapravo traži da u ovoj pravnoj stvari postupa kao instancioni sud. Ovo iz razloga što iz navoda ustavne žalbe proizlazi da podnosilac povredu prava na pravično suđenje obrazlaže nepravilno i nepotpuno utvrđenim činjeničnim stanjem u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, odnosno da prvenstveno osporava ocenu izvedenih dokaza.

Međutim, postupajući u parničnom postupku, u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza, sud nije vezan, ograničen ili na bilo koji način uslovljen posebnim formalnim dokaznim pravilima. U konkretnom slučaju, sud je izveo predložene dokaze koje je cenio pojedinačno, i u njihovoj međusobnoj vezi, a nakon toga svoju ocenu i obrazložio. Pitanje načina na koji se dokazni postupak sprovodi, kao i pitanje prihvatljivosti i ocene dokaza nije u nadležnosti Ustavnog suda, već redovnih sudova, koji u parničnom postupku stranci ne daju neograničeno pravo na predlaganje dokaza, niti joj garantuju pravo da će svi njeni dokazni predlozi biti prihvačeni.

U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe je dobrovoljno izvršio isplatu, pa ne može od tuženog zahtevati vraćanje isplaćenog iznosa, jer nije zadržao pravo da traži vraćanje niti je dokazao da je platio kako bi izbegao prinudu.

Vrhovni kasacioni sud je jasno naveo da podnosilac nije izvršio plaćanje po nalogu tuženog, niti je to tuženi od njega tražio, niti je dao saglasnost, pa tužilac nije preuzeo dug u smislu odredbe člana 446. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (''Službeni list SFRJ'', br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i ''Službeni list SRJ'', br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), koja propisuje da se preuzimanje duga vrši ugovorom između dužnika i preuzimaoca, na koji je pristao poverilac, niti je podnosilac preuzeo ispunjenje u smislu odredbe člana 453. stav 1. istog Zakona, prema kojoj se preuzimanje ispunjenja vrši ugovorom između dužnika i nekog trećeg lica kojim se ovaj obavezuje prema dužniku da ispuni njegovu obavezu prema njegovom poveriocu. Sudovi su izneli dovoljno obrazložene i u svemu ustavnopravno prihvatljive razloge zbog kojih smatraju da nije osnovan tužbeni zahtev za utvrđivanje potraživanja podnosioca ustavne žalbe u iznosu od 8.243.169,46 evra sa kamatom po stopi koju Centralna evropska banka plaća na evro počev od 20. decembra 2006. godine, jer tužilac nije preuzeo dug niti je preuzeo ispunjenje (dužnik ni na koji način nije učestvovao u zaključenju ugovora), a nije bio ni u položaju jemca u odnosu na tuženog, pa se ne može pozivati ni na primenu odredbe člana 1013. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, prema kojoj jemac koji je isplatio poveriocu njegovo potraživanje može zahtevati od dužnika da mu naknadi sve što je isplatio za njegov račun, kao i kamatu od dana isplate.

Ustavni sud naglašava da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba, u ovom konkretnom slučaju, ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog ustavnog prava, već se od Ustavnog suda u suštini zahteva da kao redovan sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda.

Ustavni sud konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, u konkretnom slučaju, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnosioca o tome da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnosiocu povređeno pravo na imovinu.

Konačno, kako je podnosilac ustavne žalbe iskoristio pravo na žalbu protiv prvostepene presude, a zatim izjavio reviziju protiv drugostepene presude, o kojima je osporenim presudama odlučeno, to nema povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, kojim se pre svega garantuje dvostepenost u odlučivanju, pri čemu Ustavni sud naglašava da označeno ustavno pravo ne garantuje povoljan ishod postupka po pravnom leku, ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

5. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog neiscrpljenosti pravnih sredstava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti