Odbijanje ustavne žalbe protiv rešenja o rušenju bespravnog objekta

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu protiv rešenja o rušenju, našavši da nije povređeno pravo na pravično suđenje. Postupak legalizacije po ranijem zahtevu bio je pravnosnažno okončan odbacivanjem, pa nije bilo smetnji za donošenje rešenja o rušenju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća , i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubiše Stojanovića iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ljubiše Stojanovića izjavljena protiv rešenja Gradske uprave za inspekcijske poslove grada Leskovc a broj 356-393/2010-07 od 15. decembra 2 010. godine, rešenja Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja – Jablanički upravni okrug broj 353-356-00003/2011-09 od 28. februara 2011. godine i presude Upravnog sud a – Odeljenje u Nišu U. 4957/11 od 13. decembra 2012. godine, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubiša Stojanović iz Leskovca podneo je, 4. februara 201 3. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da nadležni upravni organi i Upravni sud nisu cenili sledeće činjenice: da je podnosilac propustio da obezbedi legalizaciju bespravne gradnje usled neaktivnosti nižestepenih organa i njihove neefikasnosti; da je sporni objekat sagrađen još 1993. godine; da podnosilac „u porodici“ ima punoletno dete koje je korisnik prava na tuđu neg u i pomoć ; da žive u 32m2 stambenog prostora, koji je bio bez sanitarnog čvora; da je taj stambeni prostor otkupljen, a da se dograđeni deo odnosi na izgradnju kupatila i kuhinje.

Podnosilac ustavne žalbe ukazuje da mu je opisanim nepravičnim postupanjem nadležnih organa povređeno pravo na imovinu, jer je „bez navođenja pravnog osnova“, u situaciji kada se dozvoljava legalizacija bespravno podignutih objekata, odlučeno da podnosilac ustavne žalbe poruši dograđeni deo postojećeg stambenog objekta.

Podnosilac ustavne žalbe dalje navodi: da je 30. oktobra 2003. godine podneo „zahtev za legalizaciju“ s pornog objekta, ali da je, uprkos tome što je 4. marta 2004. godine podneo „molbu za odlaganje legalizacije “, nadležni organ doneo zaključak kojim je odbacio njegovu prijavu; da je 23. novembra 2011. godine podneo zahtev J avnom pravobranilaštvu grada Leskovca za kompletiranje parcele i bio spreman da sporni deo zemljišta otkupi, jer se radi o površini od 42 m2, ali da o zahtevu nije odlučeno .

Podnosilac ustavne žalbe ukazuje da su upravni organi i Upravni sud postupili suprotno odredbama člana 48. Zakona o izmenama i dopunama zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, broj 47/03) i čl. 185. i 186. Zakona o planiranju i izgradnji , kao i „tendenciji države da se legalizuju svi objekti izgrađeni bez građevinske dozvole“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporen e akte i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Predmet ugovora zaključenog 1. februara 1993. godine između podnosioca ustavne žalbe i DGP „Graditelj“ je otkup jednosobnog stana koji se nalazi u ulici Marka Kraljevića 7 u Leskovcu, površine 31 m2, koji se sastoji od jedne sobe i tri pomoćne prostorije, na k.p. 938/2 Leskovac.

Podnosilac ustavne žalbe je 30. oktobra 2003. godine prijavio bespravno izgrađeni stambeni objekat, a 3. februara 2004. godine je dostavio nadležnom organu molbu da se legalizacija „odloži do proleća“. Zaključkom Uprave za urbanizam, građevinske i komunalno-stambene poslove opštine Leskovac broj 350-814/2003 od 20. aprila 2006. godine odbačena je prijava podnosioca kao nepotpuna, na osnovu čl. 58. i 127. Zakona o opštem upravnom postupku. U obrazloženju zaključka je navedeno da podnosilac uz prijavu nije dostavio kopiju plana, niti dokaz o pravu svojine, zbog čega je 5. januara 2004. godine upućen poziv za dopunu predmeta, kao i opomena 11. oktobra 2005. godine, ali da podnosilac nije upotpunio prijavu u ostavljenom roku.

Rešenjem grada Leskovca - Gradsk a uprav a za inspekcijske poslove broj 356-393/2010-07 od 15. decembra 2010. godine naređeno je investitoru dograđenog dela postojećeg stambenog objekta da u roku od 3 dana od dana prijema rešenja poruši dograđeni deo spratnosti Pr+Pk, dimenzija u osnovi 3,40m h 6,60m + 4,55m h 6,90m - 2,00m h 1,95m, koji se nalazi u Leskovcu u ulici Kraljevića Marka 9, na k.p. br. 5844/1 i 5844/5 (stari brojevi 949, 948/1 i 945) KO Leskovac, zbog toga što ne poseduje građevinsku dozvolu i važeću tehničku dokumentaciju.

Rešenjem Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja – Jablanički upravni okrug u Leskovcu broj 353-356-00003/2011-09 od 28. februara 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba koju je podnosilac izjavio protiv rešenja od 15. decembra 2010. godine. Drugostepeni organ je u obrazloženju rešenja konstatovao da je u žalbi podnosioca navedeno: da je stan koji je otkupio bio nedovoljan za stanovanje, a kako je pored postojećeg objekta bio slobodan prostor i napušteno zemljište, započeta je dogradnja 2003. godine; da je podnet zahtev da se predmetna bespravna dogradnja legalizuje, ali kako nije regulisano pravo na zemljištu, to nije okončan postupak legalizacije.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 4957/11 od 13. decembra 2012. godine odbijena je kao neosnovana tužba kojom je podnosilac osporio navedeno konačno rešenje. U obrazloženju osporene presude je navedeno, između ostalog, da je tuženi organ, ceneći žalbene navode , pravilno našao da je bez uticaja na rešenje ove upravne stvari podnet zahtev za legalizaciju bespravne dogradnje, budući da je zaključkom Opštinske uprave za urbanizam, građevinske i komunalno-stambene poslove opštine Leskovac, broj 350-814/2003 od 20. aprila 2006. godine, podnosiočeva prijava za legalizaciju odbačena, kao nepotpuna. Upravni sud je, polazeći od navedenog, ocenio da osporenim rešenjem tuženog organa, koje je doneto primenom odredbe člana 176. stav 1. tačka 1) Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 72/09 i 81/09) , nije povređen zakon na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Iz dopisa Javnog pravobranilaštv a grada Leskovca upućenog podnosiocu ustavne žalbe proizlazi da je podnosilac 11. februara 2011. godine podneo tom organu zahtev kojim je tražio „saglasnost za legalizaciju“ spornog objekta.

U dopisu Građevinske inspekcije uprave za inspekcijske poslove grada Leskovca od 16. novembra 2015. godine, koji je dostavljen na zahtev Suda, navodi se da sporni objekat nije srušen, da je podnosilac ustavne žalbe 24. januara 2014. godine podneo zahtev za legalizaciju broj 351-7786/14-02 i da postupak po tom zahtevu još nije pravnosnažno okončan.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac ustavne žalbe , utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.) .

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih z akona:

Zakonom o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, broj 47/03), koji se primenjivao na dan podnošenja prijave spornog objekta nadležnom organu, bilo je predviđeno: da je vlasnik objekta izgrađenog, odnosno rekonstruisanog bez građevinske dozvole dužan da u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona prijavi opštinskoj, odnosno gradskoj upravi objekat čije je građenje, odnosno rekonstrukcija završena bez građevinske dozvole (član 160. stav 1.); da po isteku roka iz stava 1. ovog člana opštinska, odnosno gradska uprava u roku koji ne može biti duži od 60 dana obaveštava vlasnika, odnosno investitora objekta o uslovima za izdavanje odobrenja za izgradnju, odnosno o dokumentaciji koju je dužan da priloži uz zahtev (član 160. stav 3.); da vlasnik objekta izgrađenog, odnosno rekonstruisanog bez građevinske dozvole, u roku od 60 dana od dana prijema obaveštenja iz člana 160. stav 3. ovog zakona, uz zahtev za izdavanje odobrenja za izgradnju prilaže projekat izvedenog objekta, dokaz o pravu svojine, odnosno zakupa na građevinskom zemljištu, odnosno pravu svojine na objektu, odnosno pravu korišćenja na neizgrađenom građevinskom zemljištu i dokaz o uređivanju međusobnih odnosa sa organom, odnosno organizacijom koja uređuje građevinsko zemljište (član 161. stav 1.).

Odredbom člana 48. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, broj 34/06), vlasnicima bespravno izgrađenih objekata je dat novi rok od šest meseci za prijavu tih objekata nadležnom organu.

Odredbama Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 72/09, 81/09 i 64/10), u tekstu koji se primenjivao na dan donošenja osporenog prvostepenog rešenja, bilo je propisano: da je u vršenju inspekcijskog nadzora građevinski inspektor ovlašćen da naredi rešenjem uklanjanje objekta ili njegovog dela, ako se objekat gradi ili je njegovo građenje završeno bez građevinske dozvole (č lan 176. stav 1. tačka 1 .). Odredbama istog zakona, koje su prestale da važe 7. juna 2013. godine, bilo je propisano: da je legalizacija, u smislu ovog zakona, n aknadno izdavanje građevinske i upotrebne dozvole za objekat, odnosno delove objekta izgrađene ili rekonstruisane bez građevinske dozvole (č lan 185. stav 1.); da se postupak legalizacije pokreće po zahtevu vlasnika bespravno izgrađenog objekta, odnosno njegovog dela (član 186. stav 1.); da se zahtev za legalizaciju podnosi u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona (član 186. stav 2.); da vlasnici bespravno izgrađenih objekata, odnosno delova objekta, koji su podneli prijavu za legalizaciju po ranije važećem zakonu u propisanim rokovima, nemaju obavezu podnošenja zahteva u smislu stava 1. ovog člana, već se ta prijava smatra zahtevom u smislu ovog zakona (član 186. stav 3.); da vlasnici bespravno izgrađenih objekata koji su podneli prijave u skladu sa ranije važećim zakonom, u roku od 60 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona, dostavljaju dokaze propisane ovim zakonom za legalizaciju (član 194. stav 2.); da ako uz zahtev nisu podneti svi dokazi propisani ovim zakonom za legalizaciju, nadležni organ je dužan da zatraži dopunu dokumentacije, u roku koji ne može biti duži od 60 dana (član 194. stav 3.); da ako u ostavljenom roku podnosilac ne izvrši dopunu dokumentacije, organ uprave će zahtev odbaciti zaključkom (član 194. stav 4.); da se pravnosnažan zaključak iz stava 4. ovog člana dostavlja nadležnoj građevinskoj inspekciji (član 194. stav 6.); da se rušenje objekata, koji su izgrađeni, odnosno rekonstruisani ili dograđeni bez građevinske dozvole, odnosno odobrenja za izgradnju do dana stupanja na snagu ovog zakona, neće izvršavati niti će se za te objekte donositi rešenje o uklanjanju do pravosnažno okončanog postupka legalizacije (č lan 197. stav 1.); da se p ravnosnažnim okončanjem postupka kojim se odbacuje ili odbija zahtev za legalizaciju, stiču uslovi za uklanjanje objekta, odnosno njegovog dela (član 198.).

Zakonom o legalizaciji objekata („ Službeni glasnik RS“, br. 95/ 13 i 117/14 ), koji je stup io na snagu 1. novembra 2013. godine, propisano je: da se rušenje objekata koji su izgrađeni, odnosno rekonstruisani ili dorađeni bez građevinske dozvole, odnosno odobrenja za izgradnju do dana stupanja na snagu ovog zakona, neće izvršavati do pravnosnažno okončanog postupka legalizacije (član 33.); da se pravnosnažnim okončanjem postupka kojim se odbacuje ili odbija zahtev za legalizaciju, stiču uslovi za rušenje objekta, odnosno njegovog dela (č lan 34.).

Saglasno odredbi člana 127. stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 , 31/01 i („Službeni glasnik RS“, broj 30/10), ako stranka nije u naknadno određenom roku predložila, odnosno, po mogućnosti, podnela dokaze, organ će zaključkom odbaciti zahtev kao da nije podnesen.

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da su nadležni upravni organi i Upravni sud morali imati u vidu datum i razlog dogradnje spornog objekta, kao i uzrok koji je doveo do propuštanja da se taj objekat legalizuje. Iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnosilac smatra da nije bilo potrebno da podnosi zahtev za legalizaciju u smislu člana 186. stav 2. Zakona iz 2009. godine, budući da je podneo prijavu za legalizaciju, saglasno odredbama Zakona iz 2003. godine.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda. Ustavni sud naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca, te da nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise.

Ispitujući da li je osporeni akt obrazložen na način koji se može smatrati ustavnopravno prihvatljivim, Ustavni sud je imao u vidu navedene odredbe zakona kojima se uređuje oblast planiranja i izgradnje, iz kojih proizlazi: da je vlasnik objekta izgrađenog bez građevinske dozvole bio dužan da nadležnom organu prijavi objekat i priloži dokumentaciju koju je od njega zatražio nadležni organ; da se prijava za legalizaciju, koju je vlasnik bespravno izgrađenog objekta podneo po Zakonu iz 2003. godine, smatrala zahtevom u smislu Zakona iz 2009. godine, uz obavezu da se u roku od 60 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona, dostave dokazi propisani ovim zakonom za legalizaciju . Ovaj sud, takođe, ukazuje da je Zakon iz 2009. godine predvideo zabranu donošenja i izvršenja rešenja o rušenju objekata koji su izgrađeni bez građevinske dozvole – do pravnosnažno okončanog postupka kojom se odbacuje ili odbija zahtev za legalizaciju.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe 30. oktobra 2003. godine prijavio nadležnom organu sporni objekat izgrađen bez građevinske dozvole i da je zaključkom nadležnog organa od 20. aprila 2006. godine njegova prijava za legalizaciju odbačena kao nepotpuna. Ovaj sud, s tim u vezi, ukazuje da se iz navedenog razloga zaključkom odbac uje zahtev kao da nije podnesen , s aglasno odredbi člana 127. stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku .

Ispitujući navode ustavne žalbe da su u osporenom postupku pogrešno primenjene odredbe čl. 185. i 186. Zakona iz 2009. godine, uprkos „tendenciji države da se legalizuju svi objekti izgrađeni bez građevinske dozvole“, Ustavni sud ocenjuje da ovi navodi nemaju ustavnopravnog utemeljenja. Po oceni ovoga suda, prijava za legalizaciju podneta na osnovu Zakona iz 2003. godine mogla se smatrati zahtevom u smislu Zakona iz 2009. godine samo u slučaju da postupak po toj prijavi nije pravnosnažno okončan. Imajući u vidu da je prijava podnosioca ustavne žalbe odbačena zaključkom nadležnog organa, a da podnosilac nije podneo zahtev za legalizaciju u smislu Zakona iz 2009. godine, Ustavni sud nalazi da u vreme donošenja osporenog prvostepenog rešenja nisu postojale okolnosti koje bi sprečile donošenje rešenja o rušenju spornog objekta.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud ocenjuje ustavnopravno prihvatljivim stanovište Upravnog suda da pobijanim konačnim rešenjem nije povređen zakon na štetu podnosioca ustavne žalbe. Nalazeći da osporenom presudom Upravnog suda nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede označenog ustavnog prava, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući procesne pretpostavke za odlučivanje o povredi prava na imovinu, Ustavni sud je konstatovao da je Zakonom o legalizaciji objekata („ Službeni glasnik RS“, br. 95/ 13 i 117/14 ), koji je stup io na snagu 1. novembra 2013. godine, propisano da se rušenje objekata koji su izgrađeni, odnosno rekonstruisani ili dorađeni bez građevinske dozvole, odnosno odobrenja za izgradnju do dana stupanja na snagu ovog zakona, neće izvršavati do pravnosnažno okončanog postupka legalizacije (član 33.).

Ustavni sud je konstatovao da iz obaveštenja nadležnog organa proizlazi da sporni objekat koji je podnosilac ustavne žalbe bespravno izgradio nije srušen, da je podnosilac 24. januara 2014. godine podneo zahtev za legalizaciju spornog objekta i da je postupak po tom zahtevu još uvek u toku, što sprečava izvršenje osporenog rešenja Uprave za inspekcijske poslove grada Leskovca broj 356-393/2010-07 od 15. decembra 2010. godine.

Polazeći od ocene o nepostojanju povrede prava na pravično suđenje, a imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ocenjuje preuranjenom ustavnu žalbu kojom se ukazuje na povredu podnosiočevog prava na imovinu. Stoga je Sud u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić

Odbijanje ustavne žalbe protiv rešenja o rušenju bespravnog objekta

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti