Odluka Ustavnog suda o odgovornosti Agencije za privatizaciju za štetu
Kratak pregled
Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu kupca društvenog kapitala, potvrđujući stavove redovnih sudova. Utvrđeno je da odgovornost Agencije za privatizaciju za tačnost podataka nije apsolutna, te da kupac ima obavezu da sam izvrši proveru poslovanja preduzeća.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik V eća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. S . iz Beograda i „S .“ l. iz D, Ostrvo Men, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. januara 2018. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. S . i „S .“ l. izjavljena protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 8486/13 od 6. februara 2015. godine, presude Privrednog apelacionog suda Pž. 1391/15 od 23. oktobra 2015. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 281/2016 od 18. januara 2017. godine zbog povrede prava na pravično suđenje , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje .
O b r a z l o ž e nj e
1. D. S . iz Beogra da i „S.“ l. iz D, Ostrvo Men, izjavili su Ustavnom sudu, 11. decembra 2015. godine, preko punomoćnika V. B , advokata iz Beograda , ustavnu žalbu protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 8486/13 od 6. februara 2015. godine i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 1391/15 od 23. oktobra 2015. godine, zbog povrede prava na imovinu, zajemčenog odredbama člana 58. Ustava Republike Srbije.
Podnosioci ustavne žalbe povredu prava na imovinu zasnivaju se na tvrdnjama da je preduzeće koje je bilo subjekat privatizacije nije moglo da naplati potraživanja prema drugim privrednim subjektima koji su bili pod kontrolom države, zbog čega je i otvoren stečaj nad njim. Takođe, ukazuju da je Agencija za privatizaciju, prilikom zaključenja ugovora o prodaji društvenog kapitala, dala netačne podatke, zbog čega smatraju da je na podnosioce „pao prekomeran teret“, te da je zbog nepostojanja kriterijuma proporcionalnosti došlo do povrede prava na imovinu.
Podnosioci ustavne žalbe su, 19. jula 2017. godine, izjavili ustavnu žalbu i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 281/2016 od 18. januara 2017. godine, zbog povrede prava pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava, na pravno sredstvo i na imovinu, zajemčenih odredb ama člana 32. stav 1 , te čl . 36. i 58. Ustava.
U dopuni ustavne žalbe izjavljenoj protiv revizijske presude, podnosioci povredu prava na pravično suđenje vide u tome što Vrhovni kasacioni sud nije obrazložio ključnu činjenicu koja se odnosi na nemogućnost subjekta privatizacije da naplati svoja potraživanja prema privrednim subjektima koji su pod kontrolom države, a što je, po mišljenju podnosila ca, u konkretnom slučaju, osnov štete. Takođe, izražavaju nezadovoljstvo načinom na koji su sudovi primenili odredbe Zakona o obligacionim odnosima vezane za zastarelost prava na naknadu štete, dok povredu prava na pravno sredstvo zasnivaju na tvrdnji o nedelotvornosti tužbe za naknadu štete.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i spise predmeta Privrednog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Privredni sud) P. 8486/13, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Osporenom presudom Privrednog suda P. 8486/13 od 6. februara 2015. godine, u stavu jedan izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca prvog reda D. S , kojim je tražio da se utvrdi da je raskinut ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije I 243/06-1 014/02 od 3. marta 2006. godine, overen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu pod brojem Ov. 345/06 od 3. marta 2006. godine, zaključen između tužioca prvog reda i prvotužene Agencije za privatizaciju; stavom dva izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca prvog reda kojim je tražio da sud obaveže prvotuženu Agenciju za privatizaciju i drugotuženog R. B. iz Popučaka, da mu solidarno naknade stvarnu štetu i isplate iznos od 117.133.157,91 dinara; stavom tri izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca drugog reda „S.“ l, kojim je tražio da sud obaveže tužene da mu na ime naknade stvarne štete isplate iznos od 869.390,77 USD, sa pripadajućom kamatom i iznos od 1.179.457,10 evra, sa pripadajućom kamatom ; stavom četiri izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca prvog reda kojim je tražio da sud obaveže tužene da mu solidarno naknade štetu zbog povrede ugleda i isplate i po tom osnovu isplate iznos od 114.000.000 dinara ; stavom pet izreke je odlučeno o troškov ima postupka.
Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 1391/15 od 23. oktobra 2015. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena ožalbena presuda Privrednog suda P. 8486/13 od 6. februara 2015. godine .
Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 281/2016 od 18. januara 2017. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilaca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 1391/15 od 23. oktobra 2015. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da je tužilac prvog reda 3. marta 2006. godine, sa prethodnom Agencijom za privatizaciju, zaključio ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije subjekta privatizacije F . „G .“ iz Valjeva i na taj način postao vlasnik 70% kapitala subjekta privatizacije; da je utvrđeno da je ugovor izvršen u celini; da je rešenjem Privrednog suda u Valjevu St. 828/10 od 13. oktobra 2010. godine otvoren stečajni postupak nad F . „G .“ iz Valjeva, u kom postupku su priznata potraživanja drugotuženog, kao neobezbeđena potraživanja u trećem isplatnom redu, a nakon prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica, postupak stečaja je obustavljen rešenjem istog suda od 22. jula 2013 godine i nastavljen prema stečajnoj masi; da je tužbom traženo da se utvrdi da je raskinut navedeni ugovor o prodaji kapitala metodom javne aukcije, da je tražena naknada stvarne štete i naknada štete zbog povrede poslovnog ugleda, s obrazloženjem da je prvotužena svojim postupanjem prouzrokovala štetu tužiocima, jer nije ispunila sve obaveze iz ugovora o prodaji kapitala ; da pre prodaje kapitala nije izvršila kontrolu privatizacione dokumentacije i nije prikazala realno finansijsko stanje subjekta privatizacije, već je prikrila bitne činjenice, pa je takvo postupanje prvotužene imalo za posledicu otvaranje stečajnog postupka nad subjektom privatizacije F . „G .“; da u odnosu na drugotuženog, tužioci odgovornost za štetu zasnivaju na tome što je on bio odgovorno lice u F . „G .“ u vreme objavljivanja Programa privatizacije u kome su navedeni netačni podaci o završnom računu i bilansu ovog preduzeća, zbog čega su tužioci dovedeni u zabludu i pretrpeli štetu. Dalje je navedeno: da su nižestepeni sudovi utvrdili da je zahtev tužilaca neosnovan u celini, s obrazloženjem da je predmetni ugovor izvršen od strane obe ugovorene strane, te se zbog toga više ne može raskinuti, da je Agencija za privatizaciju sprovela postupak privatizacije subjekta privatizacije F. „G .“ iz Valjeva, u skladu sa Zak onom o privatizaciji i važećim uredbama o prodaji kapitala, te stoga nema njene odgovornosti za naknadu štete prema tužiocu prvog reda kao ugovornoj strani; da sa tužiocem drugog reda Agencija za privatizaciju nije ni bila u ugovornom odnosu, tako da nema nikakve odgovornosti u pogledu naknade štete zbog eventualnih povreda ugovora, niti je ta odgovornost prema tužiocu drugog reda dokazana po nekom drugom osnovu; da su, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje primenili materijalno pravo, kada su odbili tužbeni zahtev tužilaca u odnosu na prvotuženu; da su neosnovani navodi revidenata da je prvotužena pričinila štetu, tako što nije ispunila sve svoje zakonske obaveze i obaveze iz ugovora o prodaji društvenog kapitala i nije izvršila kontrolu privatizacione dokumentacije ; da su nižestepeni sudovi, na osnovu pravilno utvrđenog činjeničnog stanja, zaključili da je , u konkretnom slučaju , odgovornost Agencije za privatizaciju za tačnost podataka sadržanih u Programu privatizacije ograničena , saglasno odredb ama člana 22. tadašnjeg Zakona o privatizaciji , prema kojima P rogram privatizacije donosi nadležni organ subjekta privatizacije, i uz Program se dostavlja izjava odgovornog lica u subjektu privatizacije o tačnosti podataka sadržanih u P rogramu, te da odgovorno lice odgovara za štetu koju svojom izjavom prouzrokuje subjektu privatizacije ili kupcu kapitala, ako je izjava data grubom nepažnjom ili sa namerom da se šteta prouzrokuje; da je Program privatizacije sastavni deo aukcijske dokumentacije, koju svako zainteresovano lice može kupiti ranije, odnosno pre održavanja javne aukcije; da je sastavni deo P rograma privatizacije, u konkretnom slučaju , bilo i obaveštenje o ograničenju odgovornosti Agencije za tačnost podataka u smislu da Agencija ne preuzima odgovornost za istinitost i potpunost informacija i izjava sadržanih u Programu, niti za štetu nastalu usled neistinitosti ili nepotpunosti podataka; da su navedenim obaveštenjem istovremeno pozvani potencijalni kupci da lično izvrše proveru i analizu podataka sadržanih u Programu privatizacije; da se tužilac prvog reda svojim potpisom na ugovoru o prodaji društvenog kapitala saglasio da mu je bilo omogućeno da izvrši ispitivanje subjekta privatizacije, odnosno proveru kako njegove imovine, tako i finansijskog poslovanja, te da se u potpunosti oslanja na izvršena sopstvena ispitivanja i provere prilikom kupovine kapitala (član 5.1.5 ugovora); da je na tužiocu prvog reda postojala obaveza da postupa sa dužnom pažnjom, koja se od njega očekuje u pravnom prometu, a posebno u tom ugovornom odnosu koji je od posebnog značaja, jer se radi o procesu privatizacije regulisanim Zakonom o privatizaciji i njegovim podzakonskim aktima ; da stoga, čak i da su postojali propusti tužioca prvog reda u smislu da nije proučio sadržinu Programa privatizacije, i da nije iskoristio prava da izvrši ispitivanje i proveru subjekta privatizacije i njegovog finansijskog poslovanja, tužilac više ne može takvu vrstu propusta prenositi na Agenciju i nju okrivljivati za štetu koju je eventualno pretrpeo, na način kako je to tužbom učinio; da kako tužioci zahtev za naknadu štete zasnivaju na tvrdnji da je šteta nastala kao posledica dovođenja u zabludu tužioca prvog reda zbog netačnosti podataka navedenih u privatizacionoj dokumentaciji i kako nije dokazano postojanje protivpravne radnje na strani prvotužene, niti uzročne veze sa eventualno pretrpljenom štetom, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da nema odgovornosti prvotužene za naknadu štete; da je pravilan i zaključak nižestepenih sudova da prvotužena nije bila u materijalnopravnom odnosu sa tužiocem drugog reda, tako da ni prema njemu nije dokazan osnov odgovornosti prvotužene za naknadu štete; da je pravilan zaključak nižestepenih sudova, da prvotužena ne može odgovarati za štetu tužiocu drugog reda u visini pozajmica datih subjektu privatizacije nakon izvršene prodaje; da je pravilno odbijen tužbeni zahtev tužilaca i u o dnosu na drugotuženog, zbog toga što je došlo do nastupanja zastarelosti prava tužilaca da od njega potražuju naknadu stvarne štete i neimovinske štete zbog povrede ugleda, sve to usled proteka objektivnog roka za isticanje zahteva za naknadu štete u smislu člana 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima; da je pozivanje revidenata na primenu instituta prekida roka zastarelosti, otvaranjem stečajnog postupka nad subjektom privatizacije i prijavom potraživanja i početka novog roka zastarelosti u odnosu na drugotuženog, neosnovano i n epravilno, jer se početak objektivnog roka zastarelosti, u konkretnom slučaju , vezuje za prestanak statusa zakonskog zastupnika drugotuženog , danom njegovog razrešenja dužnosti odlukom konstitutivne skupštine F. „G.“ od 12. aprila 2006. godine, a tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 8. novembra 2013. godine – nakon proteka sedam godina ; da se ne može prihvatiti pozivanje revidenata na opšti rok zastarelosti iz odredbe člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, jer se iz sadržine tužbe i zahteva jasno vidi da se potražuje naknada štete kako imovinske, tako i neimovinske, za koju je objektivan rok od pet godina propisan odredbom člana 376. stav 2. Zakona o obligacionim odn osima, istekao do dana podnošenja tužbe; da su navodi revizije da nižestepeni sudovi nisu doneli odluku u vezi prigovora nedostatka pasivne legitimacije koji su tuženi istakli tokom postupka, bez značaja za odluku, zbog toga što je tužbeni zahtev tužilaca u celosti odbijen kao neosnovan.
4. Odredbama Ustava, na čije se povrede pozivaju podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, kao i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.).
Zakonom o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 38/01, 18/03 i 45/05 ), koji je važio u vreme zaključenja ugovora o prodaji 70% društvenog kapitala, bilo je propisano: da program privatizacije sadrži naročito podatke o – poslovanju, vrednosti kapitala ili imovine i obliku organizovanja subjekta privatizacije (stav 1.), da program privatizacije donosi nadležni organ subjekta privatizacije (stav 2.), da se program privatizacije dostavlja Agenciji u roku koji ne može biti duži od 90 dana od dana dostavljanja odluke o metodu privatizacije (stav 3.), da se uz program iz stava 3. tog člana dostavlja izjava odgovornog lica u subjektu privatizacije o tačnosti podataka sadržanih u programu privatizacije i da odgovorno lice odgovara za štetu koju svojom izjavom prouzrokuje subjektu privatizacije ili kupcu kapitala, ako je izjava data grubom nepažnjom ili sa namerom da se šteta prouzrokuje (stav 4.) (član 22.); da u govor o prodaji kapitala, odnosno imovine sadrži odredbe o – ugovornim stranama, predmetu prodaje, ugovorenoj ceni, roku plaćanja, korišćenju zemljišta, načinu, oblicima i roku investiranja kupca u subjekt privatizacije radi obavljanja registrovane delatnosti, načinu rešavanja pitanja zaposlenih i druge odredbe o kojima se sporazumeju ugovorne strane (stav 1.), da se ugovor iz stava 1. tog člana smatra zaključenim kad ga potp išu kupac i Agencija i overava u sudu, da ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine Agencija dostavlja ministarstvu nadležnom za poslove finansija, radi evidentiranja, a zaposlenima i manjinskim akcionarima u subjektu privatizacije na njihov zahtev, radi upoznavanja (stav 3.) (član 41.); da se ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine smatra raskinutim zbog neispunjenja ako, ni u naknadno ostavljenom roku za ispunjenje, kupac – 1) ne plati ugovorenu cenu, odnosno bilo koju od dospelih rata, 2) ne investira u subjekt privatizacije na način, u obliku i roku utvrđen ugovorom, 3) raspolaže imovinom subjekta privatizacije suprotno odredbama ugovora, 4) ne obezbedi kontinuitet u obavljanju registrovane delatnosti radi čijeg je obavljanja subjekt privatizacije osnovan, 5) ne dostavi garanciju za investiciono ulaganje na način utvrđen ugovorom, 6) ne izvršava odredbe o načinu rešavanja pitanja zaposlenih i 7) u drugim slučajevima predviđenim ugovorom (član 41a stav 1.).
Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 36. st. 1. i 2.).
5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog i procesnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta primene materijalnog prava.
Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud ukazuje da su privredni sudovi ocenili da ni je osnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe D . S , kojim je tražio da se utvrdi da je raskinut ugovor o prodaji društvenog kapitala koji je taj podnosilac u svojstvu kupca zaključio sa tuženom Agencijom za privatizaciju. Naime, kako je u parničnom postupku utvrđeno da je predmetni ugovor izvršen od obe ugovorne strane, to je ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje sudova da se zbog te činjenice ugovor više ne može ni raskinuti. Pored toga, sudovi su na ustavnopravno prihvatljiv način odgovorili i na navode kojima je ukazano da je Agencija za privatizaciju, prilikom zaključenja ugovora o prodaji društvenog kapitala dala netačne podatke, ističući pri tome da je podnosiocu ustavne žalbe D. S . uz P rogram privatizacije dostavljeno i obaveštenje u kome je jasno navedeno da je Program privatizacije informativnog karaktera, da tužena ne preuzima odgovornost za istinitost i potpunost podataka, izjava i mišljenja sadržanih u Programu, uz upozorenje da je potrebno da kupac sam izvrši proveru podataka pre prijave na aukciju, što je on i učinio, a podnosilac je potpisivanjem ugovora potvrdio i činjenicu da se u potpunosti oslanja na izvršena sopstvena ispitivanja i provere prilikom kupovine kapitala (takav stav je Ust avni sud izrazio u više svojih odluka, npr. u Rešenju Už-3889/2015 od 13. juna 2016. godine).
Takođe, Vrhovni kasacioni sud je , odgovarajući na revizijske navode podnosilaca ustavne žalbe , dao i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje da je protekom objektivnog roka od pet godina, saglasno odredbi člana 376. stav 2. ZOO, zastarelo potraživanje prava na naknadu štete prema drugotuženom.
Što se tiče navoda da Vrhovni kasacioni sud nije obrazložio ključnu činjenicu koja se odnosi na nemogućnost subjekta privatizacije da naplati svoja potraživanja prema privrednim subjektima koji su pod kontrolom države, a što je po mišljenju podnosilaca, u konkretnom slučaju, osnov štete, Ustavni sud ukazuje da revizijski sud nije ni mogao odgovoriti na takve navode, jer ih podnosioci ustavne žalbe nisu isticali – niti u žalbi, niti u reviziji, već ih prvi put ističu u ustavnoj žalbi. Takođe, ni Ustavni sud takve navode ne može uzeti u razmatranje, jer se podnosioci ustavne žalbe ne mogu u postupku pred Ustavnim sudom de facto prvi put pozivati na određene dokaze, saznanja ili propuste suda, ukoliko na njih nisu ukazali u postupku koji je prethodio postupku po ustavnoj žalbi, kada su imali takvu mogućnost.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da su sud ovi, za svoje stavove dali jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na prihvatljivoj primeni i tumačenju relevantnog prava na utvrđeno činjenično stanje. Suprotna tvrdnja podnosilaca je izraz njihove subjektivne ocene o proizvoljnoj primeni prava, ali ne i prihvatljiv argument ili dokaz o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje .
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na pravično suđenje odbio kao neosnovanu , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) i odlučio kao u prvom delu izreke.
6. U vezi sa istaknutom povredom prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da ne postoje ustavnopravni razlozi koji bi stvorili sumnju da postoji povreda prava na jednaku zaštitu prava, jer podnosi oci ustavne žalbe ni su dostavi li dokaze iz kojih bi se moglo utvrditi da su sudovi poslednje instance u postupcima pri identičnom činjeničnom i pravnom stanju donosili različite odluke, a što je osnovna pretpostavka za isticanje povrede ovog prava.
Što se tiče navodne povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, koju podnosioci ustavne žalbe zasnivaju na tvrdnji o „nedelotvornosti tužbe za naknadu štete“, Ustavni sud ukazuje da su podnosioci u predmetnom postupku imali i iskoristili ne samo pravo na žalbu protiv prvostepene presude, o kojoj je odlučio nadležan Privredni apelacioni sud, čime im je omogućeno ostvarivanje Ustavom zajemčenog prava na pravno sredstvo, jer je prvostepena presuda preispitana od strane nadležnog višeg suda, već i pravo na reviziju, o kojoj je meritorno odlučivao Vrhovni kasacioni sud . To što su podnosioci ustavne žalbe , u suštini, nezadovoljn i konačnim ishodom parničnog postupka, ne može biti dokaz o „nedelotvornosti tužbe za naknadu štete“, niti uticati na postojanje povrede prava na pravno sredstvo, posebno u situaciji kada je Ustavni sud našao da im osporenim presudama nije povređeno pravo na pravično suđenje.
Konačno, u vezi sa istaknutom povredom prava na imovinu, zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, u konkretnom slučaju, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na garancije iz člana 32. stav 1. Ustava, bez obzira što je jedna od stranaka državna agencija. Imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da nisu osnovani navodi podnosilaca o tome da im je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je došlo do povrede prava na imovinu.
Na osnovu iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.
7. S obzirom sve na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.