Odluka Ustavnog suda o visini naknade nematerijalne štete za rehabilitovano lice

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu rehabilitovanog lica, smatrajući da dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode nije proizvoljan. Navodi o nejednakom postupanju sudova odbijeni su jer uporedni slučajevi nisu bili identični.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T. V . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. juna 2020. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba T. V . izjavljena protiv presude V rhovnog kasacionog suda Rev. 1017/16 od 14. juna 201 7. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. T. V . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 29. septembra 2017 . godine, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1017/16 od 14. juna 2017. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 3, 21, 22, 23, 32, 33, 35, 36 , 58. i 59. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom osporena je revizijska presuda kojom je odbijena kao neosnovana revizija tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv drugostepene presude kojom je pravnosnažno odlučeno o tužbenom zahtevu za naknadu nematerijalne štete po osnovu rehabilitacionog obeštećenja. Povredu prava na pravično suđenje podnosilac ustavne žalbe obrazlaže navodima o pogrešnoj primeni i tumačenju materijalnog prava prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, kao i na bitnoj povred i odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku. Prema navodima podnosioca, Vrhovni kasacioni sud nije razmatrao njegovu reviziju i prilikom odmeravanja visine naknade nematerijalne štete nije cenio sve relevantne okolnosti. Istakao je da revizijski sud nije uzeo u obzir fizičke bolove, strah i duševne bolove zbog povrede drugih prava ličnosti, koje je on trpeo , i da mu nije dosudio naknadu i po tim osnovima. Smatra da je neprihvatljiva konstatacija postupajućih sudova da je sama rehabilitacija njemu dovoljna kao satisfakcija. Povredu načela zabrane diskriminacije, prava na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje, i prava na jednaku zaštitu prava zasniva na navodima o nejednakom postupanju sudova prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete. Prema navodima podnosioca, sudovi dosuđuju znatno manji novčani iznos na ime naknade štete rehabilitovanim licima (Golootočanima), nego drugim licima koja su neosnovano lišena slobode i pojedinim naslednicima rehabilitovanih lica. U prilog tome, pozvao se na slučaj generala Tomića kome je, prema novinskom članku, dosuđena ekstremno visoka naknada štete, kao i na presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3108/14 od 27. aprila 2016. godine i presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1653/14 od 8. aprila 2015. godine, kojima je konačno odlučeno o tužbenim zahtevima naslednika rehabilitovanog lica na naknadu nematerijalne štete. Istakao je da sudovi različito postupaju i prilikom odlučivanja o zahtevima rehabilitovanih lica za naknadu nematerijalne štete, ukazujući na presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4807/15 od 17. septembra 2015. godine. Pored toga, naveo je da mu je zbog nepravilne primene materijalnog prava povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku i da je pitanje da li će on zbog duboke starosti moći da ostvari sudsku zaštitu u razumnom roku sa ovakvim načinom postupanja sudova. Navode o povredi prava na rehabilitaciju i naknadu štete iz člana 35. Ustava, zasniva na istim razlozima koje je isticao i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje. Povredu drugih istaknutih načela i prava podnosilac u ustavnoj žalbi nije uopšte obrazložio. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i da poništi osporenu revizijsku presudu i nižestepene presude .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Delimičnom p resudom Višeg suda u Beogradu P. 197/13 od 6. novembra 201 4. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena Republike Srbija – Ministarstvo pravde i državne uprava da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na ime rehabilitacionog obeštećenja – naknade štete za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode isplati iznos od 2.560.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, dok je, stavom drugim izreke, odbijen tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete preko dosuđenog, a do traženog iznosa od 27.440.000,00 dinara. U stavu petom izreke presude konstatovano je da će o preostalom delu tužbenog zahteva koji se odnosi na naknadu materijalne štete biti odlučeno naknadno.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 576/15 od 18. februara 2016 . godine odbijene su žalbe tužioca i tuženog kao neosnovane i potvrđena je prvostepena presuda u prvom, drugom i trećem stavu .

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1017/16 od 14. juna 2017. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 576/15 od 18. februara 2016. godine. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Višeg suda u Beogradu Reh. 82/12 od 7. septembra 2012. godine delimično usvojen zahtev tužioca za rehabilitaciju i da je utvrđeno da je presuda Vojnog suda u Beogradu broj 127/52 od 7. februara 1952. godine ništava od dana njenog donošenja, u delu u kome je tužilac oglašen krivim zbog krivičnog dela ugrožavanja teritorijalne celine i nezavisnosti države iz člana 101. stav 2. KZ , i da su ništave njene pravne posledice, pa se tužilac smatra neosuđivanim; da je istim rešenjem odbijen kao neosnovan njegov zahtev za rehabilitaciju kojim je tražio da se utvrdi da je navedena presuda ništava i u delu u kome je tužilac oglašen krivim za četiri krivična dela krađe iz člana 249. KZ; da je tužilac na osnovu navedenog rešenja tražio naknadu nematerijalne štete u iznosima od po 10.000.000,00 dinara za fizički bol, strah i neosnovano lišenje slobode, odnosno u integralnom iznosu od 30.000.000,00 dinara (na glavnoj raspravi od 6. novembra 2014. godine tužilac se opredelio za naknadu nematerijalne štete u integralnom iznosu) ; da je tužilac rođen 1924. godine, da je učesnik NOB, a da je posle oslobođenja radio u Narodnoj miliciji; da je tužilac uhapšen 8. decembra 1951. godine i da je optužen za krivična dela iz člana 101. stav 2. i člana 249. KZ FNRJ; da je tužilac osuđen na jedinstvenu kaznu strogog zatvora u trajanju od šest godina, koja se računa od lišenja slobode 8. decembra 1951. godine, i sporednu kaznu gubitka građanskih prava u trajanju od dve godine, da je tužilac rešenjem Državnog sekretarijata za unutrašnje poslove od 26. aprila 1956. godine pušten na uslovni otpust; da je u vreme hapšenja bio u braku i imao je troje maloletne dece; da je tužilac na izdržavanju kazne proveo četiri godine, četiri meseca i osamnaest dana; da je iz istražnog zatvora upućen na izdržavanje kazne u Bileću, gde je proveo oko tri godine, a ostatak od preko godinu dana na Golom otoku; da je tužilac kao lice koje je osuđeno za ugrožavanje države bio podvrgnut bojkotu, teškom fizičkom radu i nehumanom postupanju; da za vreme bojkota nije smeo da razgovara sa drugim licima, da je morao da jede stojeći okrenut prema zidu, da su uslovi smeštaja bili loši za sve zatvorenike, jer su spavali na trospratnim krevetima od dasaka, bez ikakvog podmetača, da se više ljudi pokrivalo istim ćebetom, da spavaonica nije bila adekvatno zagrevana i da su svi bili oskudno odeveni i neuhranjeni; da su svaki dan po 12 časova radili teške fizičke poslove na razbijanju kamena za zatvorski zid, a zatim za vodovod u Bileći; da je na Golom otoku raspoređen u četvrtu grupu, koja je u aprilu 1956. godine dobila uslovni otpust; da nije imao pravo na posete, a prepiska sa porodicom je cenzurisana; da je minimalnu medicinsku pomoć dobio tek kad je bio životno ugrožen, a pored iscrpljujućeg fizičkog rada je bio izložen i drugim vrstama fizičke i psihičke torture; da se zaposlio u junu 1956. godine kao distributer mesa u jednom preduzeću i da je radio u noćnoj smeni; da je posle nekoliko godina postao računopolagač, a od 1. januara 1973. godine, sa 49 godina života ostvario je pravo na invalidsku penziju; da su, kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su dosudili tužiocu iznos od 2.560.000,00 dinara na ime pravičnog rehabilitacionog obeštećenja zbog lišenja slobode; da su nižestepeni sudovi, prilikom odmeravanja visine naknade, pravilno cenili značaj i težinu dela za koje je tužilac rehabilitovan, teške uslove izdržavanja kazne (iscrpljujući fizički rad, nehumani smeštajni uslovi, razni oblici fizičkog i psihičkog iscrpljivanja), ali i okolnost da se osuda nije odnosila samo na krivično delo protiv države, za koje je tužilac rehabilitovan, već za još četiri krivična dela protiv imovine u vezi kojih je zahtev za rehabilitaciju odbijen; da je naknada, suprotno revizijskim navodima, odmerena prema članu 200. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, prema okolnostima povređivanja, značaju povređenih dobara, jačini i trajanju psihičkog bola, pri čemu je sud vodio računa da se naknadom ne pogoduje težnjama nespojivim sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđena su sledeća osnovna načela i ljudska prava, i to: načelo vladavine prava (član 3.), načelo zabrane diskriminacije (član 21.), načelo zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda (član 22.), pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti (član 23.), pravo na pravično suđenje (član 32.), posebna prava okrivljenog (član 33.), pravo na rehabilitaciju i naknadu štete (član 35.), pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo (član 36.), pravo na imovinu (član 58.) i pravo nasleđivanja (član 59.). Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu od značaja su i odgovarajuće odredbe Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11) i Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), a koje su sve navedene u Odluci Ustavnog suda Už-2789/2014 od 11. decembra 2014. godine (videti na veb-stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe u odnosu na osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na tome da je Vrhovni kasacioni sud arbitrerno i proizvoljno primeni o materijalno pravo prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, da osporen a sudska odluka nije obrazložena u skladu sa standardima prava na pravično suđenje i da mu je povređeno pravo na pravnu sigurnost.

5.1. Ustavni sud najpre konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da i proizvoljna ili arbitrerna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od utemeljenosti ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Odredbom člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji propisano je da rehabilitovano lice, a što je u konkretnom slučaju podnosilac ustavne žalbe, ima pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Prema članu 200. Zakona o obligacionim odnosima, o visini naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove, duševne bolove i strah odlučuju redovni sudovi, krećući se u granicama zahteva pravičnosti i proporcionalnosti. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da samo dosuđena naknada koja je beznačajna ili očigledno neproporcionalna značaju povređenog dobra ne bi bila u skladu sa garancijama prava na pravično suđenje.

Ustavni sud nalazi da je osporena presuda doneta uz primenu merodavnog materijalnog prava, u konkretnom slučaju Zakona o obligacionim odnosima, i da dosuđeni novčani iznos ne predstavlja izraz proizvoljnosti ili neprihvatljive primene materijalnog prava. Po oceni Ustavnog suda, u osporenoj presudi su izneti dovoljni razlozi zbog čega dosuđeni iznos predstavlja pravičnu satisfakciju za pretrpljenu štetu zbog lišenja slobode rehabilitovanog lica, a koji se ne može smatrati ni beznačajnim, niti očigledno neproporcionalnim značaju povređenog dobra.

Navodi podnosioca da Vrhovni kasacioni sud nije vodio računa o svim činjenicama i okolnostima slučaja koje mogu biti od značaja za utvrđivanje iznosa pravične novčane naknade nematerijalne štete , po oceni Ustavnog suda, nisu osnovani. Naime, Vrhovni kasacioni sud je u osporenoj presudi upravo polazeći od činjenica utvrđenih u postupku pred prvostepenim sudom, zaključio da su nižestepeni sudovi pravilno cenili sve relevantne činjenice i okolnosti koje utiču na odm eravanja visine naknade štete, te da su, saglasno članu 200. Zakona o obligacionim odnosima, dosudili pravičnu novčanu naknadu .

Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani ni paušalni navodi podnosioca da Vrhovni kasacioni sud prilikom odlučivanja o visini naknade štete nije uzeo u obzir činjenicu da je on za vreme lišenja slobode trpeo fizičke bolove, strah i duševne bolove zbog povrede drugih prava ličnosti i da mu nije dosudio naknadu i po tim osnovima. Ovo iz razloga što iz osporene revizijske presude, kao i nižestepenih presuda, proizlazi da je podnosilac u toku postupka opredelio tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete u integralnom iznosu za sve vidove štete koje je trpeo. Takođe, Ustavni sud konstatuje da su prilikom odmeravanja visine naknade štete za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode uzete u obzir i da su cenjene sve okolnosti konkretnog slučaja, pri čemu su posebno istaknuti teški uslovi izdržavanja kazne zatvora (iscrpljujući fizički rad, nehumani smeštajni uslovi, razni oblici fizičkog i psihičkog iscrpljivanja ).

Pored toga, Ustavni sud ukazuje na to da je pitanje prava rehabilitovanog lica na naknadu nematerijalne štete, uključujući i naknadu za pretrpljene duševne bolove zbog povrede drugih prava ličnosti, fizičke bolove i strah, već razmatrao u Odluci Už-2789/2014 od 11. decembra 2014. godine. Ustavni sud je u navedenoj Odluci, pored ostalog, izrazio i stav da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište sudske prakse da se u određenim slučajevima može dosuditi jedinstvena naknada za ukupnu nematerijalnu štetu - za duševne bolove zbog povrede prava ličnosti, za fizičke bolove i strah, i to u situaciji kada se trpljenja oštećenog uzajamno uslovljavaju i prepliću tako da ih je nemoguće razlučiti.

Ustavni sud nalazi da su bez osnova navodi podnosioca kojima ukazuje da je neprihvatljiva konstatacija postupajućih sudova da je sama rehabilitacija njemu dovoljna kao satisfakcija. Naime, ni iz sadržine osporene presude, niti iz sadržine nižestepenih presuda, ne proizlazi da je tako nešto konstatovano.

5.2. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda nije obrazložena u dovoljnoj meri, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i da ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Ovaj princip, međutim, ne zahteva da se sudovi detaljno osvrnu na svaki argument stranaka u postupku, nego samo na argumente koje smatraju pravno relevantnim (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van de Hurk protiv Holandije, predstavka broj 16034/90, od 19. aprila 1994. godine). Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 414. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14) propisano da Vrhovni kasacioni sud neće detaljno obrazlagati presudu kojom se revizija odbija kao neosnovana, ako zaključi da to nije potrebno zbog toga što se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi ili kad se obrazlaganjem presude kojom se revizija odbija ne bi postiglo novo tumačenje prava niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava.

Polazeći od navedenog, a uzimajući u obzir sadržinu obrazloženja osporene presud e, Ustavni sud smatra da je Vrhovni kasacioni sud izneo dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvat ljive razloge zbog kojih je ocenio da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno prilikom dosuđivanja označenog iznosa naknade štete na ime pravičnog rehabilitacionog obeštećenja zbog neosnovanog lišenja slobode.

5.3. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud najpre konstatuje da različito postupanje sudova postoji kada sudovi poslednje instance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, donesu različite odluke.

Pored toga, Ustavni ukazuje da se kod dosuđivanja novčane naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti, fizičkog bola i straha, po pravilu, ne može govoriti o identitetu činjeničnog stanja, s obzirom na to da visina te naknade zavisi od sticaja brojnih objektivnih i subjektivnih okolnosti koje prilikom odlučivanja cene redovni sudovi, krećući se u granicama zahteva pravičnosti i proporcionalnosti, a sve u skladu sa odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe je kao dokaz različitog postupanja sudova prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete dostavio dve presude, i to presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3108/14 od 27. aprila 2016. godine i presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1653/14 od 8. aprila 2015. godine, kojima je konačno odlučeno o tužbenom zahtevu naslednika rehabilitovanog lica za naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode. Imajući u vidu prethodno navedeno, te činjenicu da podnosilac smatra da su sudovi različito postupali upravo prilikom dosuđivanja novčane naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da se ne može govoriti o identičnom činjeničnom i pravnom stanju u konkretnom slučaju. Naime, u uporednim presudama nije odlučivano o zahtevu za naknadu nematerijalne štete koju je jedno lice pretrpelo zbog toga što je bilo neosnovano lišeno slobode, već o zahtevu naslednika rehabilitovanog lica za naknadu nematerijalne štete za duševne bolove, a koju su t a lic a pretrpel a kao de ca zbog neosnovanog lišenja slobode njihovih roditelja.

U odnosu na presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4807/15 od 17. septembra 2015. godine, a koju je podnosilac takođe dostavio kao dokaz različitog postupanja sudova, Ustavni sud konstatuje da tom presudom nije konačno odlučeno o tužbenom zahtevu, već je ona bila predmet preispitivanja Vrhovnog kasacionog suda u postupku po reviziji. Naime, presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 185/16 od 13. aprila 2016. godine preinačena je navedena drugostepena presuda, u delu u kome je odlučeno o zahtevu za naknadu nematerijalne štete i umanjena je visina dosuđene naknade. Stoga se ni ta presuda ne može smatrati dokazom o nejednakom postupanju, budući da to nije odluk a suda poslednje instance u predmetnom postup ku.

5.4. Navode podnosioca o bitnim povredama parničnog postupka Ustavni sud nije posebno razmatrao, s obzirom na to da podnosilac takve svoje navode u suštini zasniva na propustu Vrhovnog kasacionog suda da obrazloži osporen u odluku u skladu sa standardima prava na pravično suđenje, a o čemu se Ustavni sud prethodno već izjasnio.

U vezi sa navodima podnosioca o povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da samo ukazivanje na to da je, u konkretnom slučaju, upitno ostvarivanje sudske zaštite u razumnom roku, a bez navođenja bilo kakvih razloga u prilog tvrdnji o povredi tog prava, te isticanja zahteva za utvrđenje takve povrede, ne može biti dovoljan osnov da se Ustavni sud upusti u ocenu povrede označenog prava . Pri tome, Ustavni sud ističe da je predmetni parnični postupak u vreme podnošenja ustavne žalbe i dalje bio u toku, budući da je osporenom presudom konačno odlučeno samo o tužbenom zahtevu za naknadu nematerijalne štete, dok o tužbenom zahtevu za naknadu materijalne štete još nije bila doneta ni prvostepena odluka. Kako je Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), koji je stupio na snagu 1. januara 2016. godine, predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni redovni sud, to se zahtev za zaštitu tog prava u predmetnom postupku, sve do njegovog okončanja, može isticati u postupku pred redovnim sudom .

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da nisu prihvatljive tvrdnje podnosioca o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući navode ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac svoje navode o povredi ovog prava u suštini, zasniva na istim razlozima koje je isticao i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje. Imajući u vidu da je prethodno ocenjeno da takve tvrdnje podnosioca nisu prihvatljive, Ustavni sud je ustavnu žalbu i u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke, a saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

7. U odnosu na istaknutu povredu načela zabrane diskriminacije, a koju podnosilac takođe zasniva na istim razlozima koje je isticao i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravnu sigurnost, kao elemenat prava na pravično suđenje, i prava na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud i ovom prilikom ističe da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno pravo ili sloboda, već se utvrđuje načelo u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga je povreda ovog ustavnog načela akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa istovremeno utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog određenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode. Kako je Ustavni sud u konkretnom slučaju našao da su neosnovane tvrdnje podnosioca o povredi označenih prava, to nema uslova da se upušta u ispitivanje povrede načela iz člana 21. Ustava.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe povredu prava iz člana 35. Ustava, u suštini, zasniva na istim razlozima koje je isticao i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava na rehabilitaciju i naknadu štete potkrepljuje tvrdnja o povredi tog prava.

Konačno, u vezi sa navodima o povredi prava iz čl. 3, 22, 23. i 33, člana 36. stav 2. i čl. 58. i 59. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se podnosilac samo formalno poziva na povredu označenih načela i prava i da u ustavnoj žalbi nije naveo nijedan ustavnopravni razlog kojim bi obrazložio takve svoje tvrdnje.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.