Odluka Ustavnog suda o neurednom zahtevu za restituciju imovine

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Agencija za restituciju je morala pozvati podnosioca da uredi neuredan zahtev pre odbacivanja, shodno Zakonu o opštem upravnom postupku, uprkos odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8241/2015
26.10.2017.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi Matilde Šol iz Beča, Republika Austrija, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 26. oktobra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Matilde Šol i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 39 3/15 od 24. septembra 2015. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1 . Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 393/15 od 24. septembra 2015. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o zahtevu podnosi teljke ustavne žalbe za preispitivanje pravnosnažne presude Upravnog suda U. 2527/15 od 2 0. marta 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Matilda Šol iz Beča, Republika Austrija, preko punomoćnika Zorana Božića, advokata iz Novog Sada, podnela je Ustavnom sudu , 1 1. decembra 2015. godine, ustavnu žalbu protiv zaključka Agencije za restituciju – Područna jedinica Novi Sad broj 46-032355/2014 od 23. januara 201 5. godine, zbog povrede načela o zabrani diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, povrede prava na imovinu, zajemčenog članom 58. Ustava, kao i povrede odredbe člana 198. stav 1. Ustava. Ustavnom žalbom se istovremeno ističe povreda prava iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je podnositeljka, pre podnošenja zahteva za vraćanje imovine, od Istorijskog arhiva u Somboru tražil a da joj dostavi dokumentaciju u vezi sa oduzimanjem imovine od bivše vlasni ce Marije Bos, koja je bi la pripadni ca nemačke narodnosti i državljanka Kraljevine Jugoslavije ; da se akt o podržavljenju imovine nalazi „isključivo i jedino“ u tom arhivu i da podnositeljka ne mo že do njega doći na drugi način; da nadležni arhiv nije izdao podnositeljk i traženu dokumentaciju do vremena kada je zahtev za vraćanje imovine morao biti podnet, jer je rok prekluzivan.

Pozivajući se na odredbu člana 11. stav 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, podnositeljka istič e da je Agencija za restituciju propustila da joj odredi rok za dostavljanje dokumentacije, u skladu sa odredbom člana 58. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, već je „preuranjeno“ donela odluku kojom se zahtev odbacuje, čime je prouzrokovala gubitak nj enih prava, posebno imajući u vidu da protiv te odluke nije dozvoljena žalba. Prema navodima ustavne žalbe, odredbe čl. 42. i 43. Zakona o vraćanju oduzete imovine regulišu samo onaj deo postupka koji se odnosi na podnošenje samog zahteva, a sve druge radnje Agencije za restituciju, koje se odnose na postupanje od podnošenja zahteva do njegovog odbacivanja kao neurednog, regulisane su Zakonom o opštem upravnom postupku. Dalje se ukazuje na član 3. Zakona o opštem upravnom postupku, prema kome posebni zakoni moraju biti u saglasnosti sa osnovnim načelima upravnog postupka, a posebno načelom zakonitosti, načelom zaštite prava građana i javnog interesa, kao i načelom istine. Stoga se, po mišljenju podnositeljke, Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju mora posmatrati u skladu sa navedenim načelima i opšte prihvaćenim standardima prava „koji važe u celom svetu“.

Podnositeljka, takođe, ukazuj e da je Agencija trebalo da primeni član 158. Zakona o opštem upravnom postupku, kojim je propisano da će organ koji vodi postupak po službenoj dužnosti pribaviti ispravu koja se nalazi kod drugog organa, ako stranka nije uspela da je pribavi, s obzirom na obavezu državnih i drugih organa i organizacija propisanu članom 13. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.

Podnositeljka ustavne žalbe dalje navod i da je, prema odluci AVNOJ-a od 21. novembra 1944. godine, objavljenoj u „Službenom listu DFJ“, broj 2/45, stupanjem na snagu te odluke u državnu svojinu prešla sva imovina lica nemačke narodnosti, izuzev Nemaca koji su se borili u redovima NOVJ i POJ ili su podanici neutralnih država, a nisu se držali neprijateljski za vreme okupacije. Podnositeljk a ističe da joj je osporenim zaključkom Agencije za restituciju, kao naslednici bivše vlasni ce koja je bila nemačke narodnosti, uskraćeno pravo da potražuj e oduzetu imovinu, jer i ako naknadno od arhiva dobij e akt o podržavlje nju imovine, neće moći da podnese novi zahtev za vraćanje imovine.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud poništi osporeni akt i naloži Agenciji za restituciju da nastavi predmetni postupak za vraćanje oduzete imovine koji je pokrenut zahtevom od 28. februara 2014. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenim zaključkom Agencije za restituciju – Područna jedinica Novi Sad (dalje u tekstu: Agencija) broj 46-032355/2014 od 23. januara 2015. godine odbačen je kao neuredan zahtev podnositeljke ustavne žalbe za vraćanje imovine oduzete od bivše vlasnice Marije Bos, podnet 28. februara 2014. godine. U obrazloženju zaključka je navedeno: da uz zahtev za vraćanje imovine nije priložen obavezan dokaz propisan odredbom člana 42. stav 4. tačka 3) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, i to isprava o podržavljenju imovine ili naziv, broj i godina službenog glasila u kome je objavljen akt o podržavljenju, uz navođenje predmeta oduzimanja; da je odredbom člana 3. stav 1. tačka 3) navedenog zakona propisano šta se smatra „aktom o podržavljenju“. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je odredbom člana 43. stav 1. tog zakona propisano da će se zahtev koji ne sadrži obavezne podatke iz člana 42. stav 7. Zakona odbaciti kao neuredan, Agencija je odlučila kao u dispozitivu zaključka.

Presudom Upravnog suda U. 2527/15 od 20. marta 2015. godine odbijena je kao neosnovana tužba kojom je podnositeljka ustavne žalbe pobijala zaključak Agencije od 23. januara 2015. godine. Upravni sud je u obrazloženju presude konstatovao da podnositeljka u tužbi istič e: da je Agencija, pre odbacivanja njenog zahteva, bila dužna da postupi saglasno odredbama člana 58. Zakona o opštem upravnom postupku; da se obratila Istorijskom arhivu Sombor radi dostavljanja dokumenata potrebnih za odlučivanje o zahtevu, ali da joj ti dokumenti nisu izdati do vremena kada je moral a da podnes e zahtev, te je, po njenom mišljenju, tužena trebalo da postupi u skladu sa članom 158. Zakona o opštem upravnom postupku. Upravni sud je naveo da je odredbom člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju uređeno pitanje postupanja po zahtevu uz koji nisu priloženi dokazi iz člana 42. stav 7. tog zakona, i to tako što će se takav zahtev odbaciti kao neuredan, bez prethodnog ostavljanja podnosiocu zahteva preimerenog roka za otklanjanje nedostataka, odnosno za naknadno podnošenje dokaza, a nije propisana obaveza nadležnog organa da sam, po službenoj dužnosti, pribavi navedene dokaze. Imajući to u vidu, Upravni sud je ocenio da se neosnovano tužbom ukazuje na povredu odred aba čl. 58, 1 27. i 158. Zakona o opštem upravnom postupku. Navode tužbe kojima se ukazuje na povredu prava na imovinu, garantovanog Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Upravni sud je ocenio neosnovanim, jer se ostvarivanje prava utvrđenih tom konvencijom vrši u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom, na način i pod uslovima koji su njime propisani.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 393/15 od 24. septembra 2015. godine odbijen je zahtev podnositeljke ustavne žalbe za preispitivanje presude Upravnog suda U. 2527/15 od 20. marta 2015. godine. Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je pobijana presuda doneta bez povrede pravila postupka, uz pravilnu primenu Zakona o upravnim sporovima, budući da podnositeljka uz zahtev nije podnela dokaz iz člana 42. stav 7. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, što nije ni osporila. Vrhovni kasacioni sud je, takođe, ocenio da je Upravni sud pravilno našao da nadležni organ nije morao da ostavi stranci rok da potrebne isprave dostavi, jer je navedenim zakonom, koji je lex specialis, propisano drugačije.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnositeljka ukazuj e u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, te da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.); da pojedinačni akti i radnje državnih organa, organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, organa autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, moraju biti zasnovani na zakonu (član 198. stav 1.).

Ustavni sud konstatuje da se odredbe člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sadržinski ne razlikuju od odredaba člana 58. stav 1. Ustava, zbog čega Ustavni sud postojanje povrede označenog prava ceni u odnosu na odredbe Ustava.

Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 108/13) propisano je: da se postupak po zahtevu sprovodi po odredbama ovog zakona, a da će se na pitanja koja nisu uređena ovim zakonom primenjivati odredbe zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak (član 11. stav 1.); da su svi organi Republike Srbije, organi autonomne pokrajine, organi jedinice lokalne samouprave i drugi organi i organizacije, dužni da u okviru svojih nadležnosti i bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva za izdavanje, izdaju svu potrebnu dokumentaciju i podatke iz člana 42. st. 3. do 6. ovog zakona kojima raspolažu (član 13.); da se z ahtev za vraćanje imovine podnosi u roku od dve godine od dana objavljivanja javnog poziva Agencije na veb sajtu ministarstva nadležnog za poslove finansija (član 42. stav 1.); da se uz zahtev prilaže, pored ostalog, isprava o podržavljenju imovine ili naziv, broj i godina službenog glasila u kome je objavljen akt, uz konkretno navođenje predmeta oduzimanja i sl. (član 42. stav 4 . tačka 3)) ; da se u z zahtev obavezno prilaže dokaz iz stava 4. tačka 3) ovog člana (član 42. stav 7.); da će se zahtev koji ne sadrži podatke iz člana 42. stav 7. ovog zakona i uz koji nisu priloženi dokazi iz tog stava odbaciti kao neuredan (član 43. stav 1.); da l ice čiji je zahtev odbačen u smislu stava 1. ovog člana ima pravo da novi zahtev podnese do isteka roka iz člana 42. stav 1. ovog zakona ( član 43. stav 2.) .

Zakonom o opštem upravnom postupku („ Službeni list SRJ“, br. 33/97, 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da su po ovom zakonu dužni da postupaju državni organi kad u upravnim stvarima, neposredno primenjujući propise, rešavaju o pravima, obavezama ili pravnim interesima fizičkog lica, pravnog lica ili druge stranke, kao i kad obavljaju druge poslove utvrđene ovim zakonom (član 1.); da su po ovom zakonu dužni da postupaju i preduzeća i druge organizacije kad u vršenju javnih ovlašćenja koja su im poverena zakonom rešavaju, odnosno kad obavljaju druge poslove iz člana 1. ovog zakona (član 2.); da odredbe zakona kojima se, zbog specifične prirode upravnih stvari u pojedinim upravnim oblastima, propisuju neophodna odstupanja od pravila opšteg upravnog postupka, moraju biti u saglasnosti sa osnovnim načelima utvrđenim ovim zakonom (član 3.); da su p ri vođenju postupka i rešavanju u upravnim stvarima, organi dužni da strankama omoguće da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese, vodeći računa da ostvarivanje njihovih prava i pravnih interesa ne bude na štetu prava i pravnih interesa drugih lica, niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesima (član 6 .); da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 8.); da će se o rgan koji vodi postupak starati da neznanje i neukost stranke i drugih učesnika u postupku ne budu na štetu prava koja im po zakonu pripadaju (član 15.); da a ko podnesak sadrži neki formalni nedostatak koji sprečava postupanje po podnesku ili ako je nerazumljiv ili nepotpun, organ koji je primio takav podnesak učiniće sve što treba da se nedostaci otklone i odrediće podnosiocu rok u kom je dužan da to učini (član 58. stav 1.); da a ko podnosilac ne otkloni nedostatke u određenom roku, pa se usled toga ne može postupati po podnesku, organ će zaključkom odbaciti takav podnesak, a na tu posledicu će se podnosilac naročito upozoriti u pozivu za ispravku podneska (član 58. stav 2.); da se p re donošenja rešenja moraju utvrditi sve odlučne činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje rešenja i strankama omogućiti da ostvare i zaštite svoja prava i pravne interese (član 125. stav 1.); da ako se ne radi o činjenicama koje su opštepoznate, stranka je dužna da za svoje navode predloži dokaze i da ih po mogućnosti podnese, da ako sama stranka tako ne postupi, službeno lice koje vodi postupak pozvaće je da to učini, pri čemu se od stranke neće tražiti da pribavi i podnese dokaze koje brže i lakše može pribaviti organ koji vodi postupak (član 127. stav 2.); da ako stranka nije u naknadno određenom roku predložila, odnosno, po mogućnosti, podnela dokaze, organ će zaključkom odbaciti zahtev kao da nije podnesen (član 127. stav 3.); da ako se isprava koju treba upotrebiti kao dokaz u postupku nalazi kod organa, a stranka koja se pozvala na tu ispravu nije uspela da je pribavi, organ koji vodi postupak pribaviće tu ispravu po službenoj dužnosti (član 158.).

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da Agencija nije mogla da odbaci nje n zahtev za vraćanje imovine, pre nego što joj ostavi rok za pribavljanje isprave o podržavljenju imovine oduzete od bivše vlasni ce. Podnositeljka, takođe, ističe da joj je osporenim zaključkom Agencije uskraćeno pravo da potražuj e oduzetu imovinu, jer i ako naknadno pribav i akt o podržavljenju imovine, neće moći da podnes e novi zahtev za vraćanje imovine.

Ustavni sud je, polazeći od ustavnopravnih razloga iznetih u ustavnoj žalbi, konstatovao da podnositeljka prevashodno ukazuje na propuste Agencije u primeni procesnog prava , te je ocenjivao ustavnu žalbu sa stanovišta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kojim se garantuje s vakome pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njeg a.

Ovaj sud ukazuje da ustavna garancija prava na pravično suđenje podrazumeva, pored ostalog, da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postup anja i odlučivanja nadležnog suda (na isti način Sud je postupio, pored ostalih, i u Odluci Už-4930/2010 od 18. decembra 2013. godine).

Polazeći od navedenih odredaba Zakona o opštem upravnom postupku, Ustavni sud je konstatovao: da su pri vođenju postupka i rešavanju u upravnim stvarima, organi dužni da strankama omoguće da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese, vodeći računa da ostvarivanje njihovih prava i pravnih interesa ne bude na štetu prava i pravnih interesa drugih lica, niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesima; da se, saglasno načelu materijalne istine, pre donošenja rešenja moraju utvrditi sve odlučne činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje rešenja; da će organ pozvati podnosioca zahteva da otkloni formalne nedostatke koji sprečavaju postupanje po zahtevu i odrediti mu rok da to učini; da će se podnosilac u pozivu za ispravku, odnosno dopunu zahteva upozoriti na to da će zahtev biti odbačen, ako blagovremeno ne postupi po nalogu organa; da je organ koji vodi postupak dužan da po službenoj dužnosti pribavi ispravu koja se nalazi kod drugog organa, koju stranka nije uspela da pribavi .

Ustavni sud konstatuje da je Upravni sud u obrazloženju presude, kojom je ispitivao zakonitost osporenog zaključka Agencije , ocenio neosnovanim navode podnositeljke da je Agencija trebalo da joj ostavi rok za uređenje zahteva. Prema stanovištu toga suda, postupanje agencije po zahtevu za vraćanje oduzete imovine u potpunosti je uređeno odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, tako što će se neuredan zahtev odbaciti bez prethodnog ostavljanja podnosiocu zahteva primerenog roka za otklanjanje nedostataka, odnosno za naknadno podnošenje dokaza, pri čemu nije propisana obaveza nadležnog organa da sam, po službenoj dužnosti, pribavi navedene dokaze. Vrhovni kasacioni sud je u obrazloženju presude Uzp. 195/15 od 9. aprila 2015. godine istakao da nije bilo mesta primeni člana 58. Zakona o opštem upravnom postupku na postupanje za zahtevom , jer je Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, koji je lex specialis, propisano drugačije.

Ocenjujući ustavnopravnu prihvatljivost stanovišta Upravnog suda, izraženog u presudi kojom je ocenjena zakonitost osporenog zaključka Agencije, Ustavni sud najpre ukazuje da s e posebnim zakonom mogu uvesti specifičnosti kojima se odstupa od opštih pravila upravnog postupka, ali ta odstupanja moraju biti u saglasnosti sa osnovnim načelima utvrđenim Zakonom o opštem upravnom postupku, odnosno, takvim rešenjima se ne može ugroziti položaj jedne strane u postupku i time dovesti u pitanje ostvarenje zaštite njenih prava u postupku. Ustavni sud naglašava da je postupanje organa uprave u fazi prethodnog ispitivanja zahteva od izuzetnog značaja za stranku, zbog zaštite njenog pravnog interesa, jer omogućava stranci da, na poziv organa, dostavi tražene dokaze potrebne za odlučivanje o zahtevu, odnosno da obavesti organ o razlozima koji je sprečavaju da to učini. Ustavni sud, takođe, konstatuje da Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ne sadrži odredbu kojom se isključuje primena odredaba člana 58. st. 1. i 2. Zakona o opštem upravnom postupku u postupanju Agencije po zahtevima za vraćanje imovine, niti je odredbom člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju propisano da će se zahtev uz koji nisu priloženi propisani dokazi odbaciti kao neuredan „odmah“ ili „bez upozorenja“.

Ispitujući da li i u kojoj meri odredba člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju predstavlja odstupanje od pravila postupanja organa u upravnom postupku sa nepotpunim podneskom, Ustavni sud je imao u vidu da se posebnim zakonom može predvideti obaveza prilaganja određenih dokaza uz podnesak, u kom slučaju izostanak takvih dokaza predstavlja formalni nedostatak zbog kojeg se po takvom podnesku ne može postupati. Kako je ratio legis odredaba člana 42. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju što preciznije navođenje podataka i priloga koje obavezno mora da sadrži zahtev za vraćanje imovine – s obzirom na specifičnost tog postupka i njegovu hitnost, opravdano je da izostanak nekog podatka ili dokaza ima za posledicu odbacivanje zahteva kao neurednog. Međutim, po shvatanju Ustavnog suda, navedena zakonska posledica ne može da nastupi ukoliko podnosilac zahteva prethodno nije pozvan da zahtev dopuni na određeni način i u određenom roku, i upozoren da će, u protivnom, njegov zahtev biti odbačen. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud nalazi da je odredba člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju u osporenom postupku morala biti sagledana u kontekstu opštih pravila o postupanju organa sa neurednim podneskom iz sistemskog zakona, čija primena u tom delu nije isključena. Navedeno stanovište Ustavni sud je izrazio u odlukama Už-8195/2014 od 3. novembra 2016. godine i Už-8975/2014 od 24. novembra 2016. godine i, mutatis mutandis, u Odluci Už-638/2011 od 11. jula 2014. godine.

Razmatrajući da li odredba člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju sprečava primenu odredbe člana 158. Zakona o opštem upravnom postupku, Ustavni sud je imao u vidu da stranka može već prilikom podnošenja zahteva obavestiti nadležni organ da nije u mogućnosti da pribavi potrebnu dokumentaciju, ali da to može učiniti i po prijemu poziva organa da uredi zahtev. Ustavni sud konstatuje da je Agencija donela osporeni zaključak, a da prethodno nije pozvala podnositeljku ustavne žalbe da ured i zahtev, niti ju je upozorila da će isti, u protivnom, biti odbačen. Navedenim postupanjem Agencija je istovremeno onemogućila podnositeljku da u toku postupka sama dostav i ispravu koja se nalazi kod drugog organa, kao i da istakne da nije uspela da pribav i tu ispravu. Ovaj sud, s tim u vezi, ukazuje na obavezu svih organa Republike Srbije i drugih organa i organizacija, propisanu članom 13. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, da najkasnije u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva, izdaju svu potrebnu dokumentaciju i podatke neophodne za odlučivanje o zahtevu za vraćanje imovine, kojima raspolažu. Po oceni Ustavnog suda, njihovim propuštanjem da postupe po zahtevu u navedenom roku, stvaraju se uslovi za primenu člana 158. Zakona o opštem upravnom postupku, jer bi, u protivnom, podnosioci zahteva za vraćanje imovine snosili posledice neblagovremenog postupanja organa kod kojih se nalaze isprave potrebne za odlučivanje o zahtevu za vraćanje imovine – imajući u vidu prekluzivnost roka za podnošenje zahteva za vraćanje imovine. Ustavni sud je konstatovao da se iz sadržine osporenog zaključka agencije ne može utvrditi da li je podnositeljka ustavne žalbe uz zahtev priložila dokaz o tome da se obratila nadležnom arhivu radi dostavljanja potrebne dokumentacije, ali je našao da to ne može uticati na odluku o ovoj ustavnoj žalbi, imajući u vidu stanovište Suda da se zahtev za vraćanje oduzete imovine ne može odbaciti kao neuredan, pre nego što se podnosilac pozove da uredi zahtev i upozori na posledice propuštanja.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenim zaključkom Agencije od 23. januara 2015. godine podnositeljki ustavne žalbe uskraćeno pravo da nje n zahtev za vraćanje imovine bude suštinski razmotren, a da je Upravni sud propustio da sprovede delotvornu kontrolu zakonitosti osporenog akta. S obzirom na to da je Vrhovni kasacioni sud prihvatio ocenu Upravnog suda da nije bilo mesta primeni odredaba člana 58. Zakona o opštem upravnom postupku, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno neprihvatljivo i stanovište Vrhovnog kasacionog suda izraženo u presudi Uzp. 393/15 od 24. septembra 2015. godine, kojom je ovaj upravni postupak, odnosno upravni spor okončan, i da je njome povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud utvrdio povredu prava podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava , i saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je konstatovao da je podnosi teljka ustavnom žalbom osporil a samo zaključak Agencije za restituciju, kojim je odlučeno o njenom zahtevu za vraćanje imovine, ali je, imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava u konkretnom slučaju, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 393/15 od 24. septembra 2015. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe za preispitivanje presude Upravnog suda U. 2527/15 od 20. marta 2015. godine , odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi odredaba člana 21. Ustava, kojima se utvrđuje da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, jer podnositeljka ni je pružila dokaze da joj je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskriminacije.

Ustavni sud je ocenio preuranjenim zahtev ustavne žalbe da se utvrdi povreda prava na imovinu, garantovanog članom 58. Ustava, imajući u vidu da će, nakon poništavanja presude Uzp. 393/15 od 24. septembra 2015. godine, biti ponovo ispitana zakonitost presude Upravnog suda kojom je pravnosnažno okončan predmetni upravni postupak.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se u ustavnoj žalbi povreda odredbe člana 198. stav 1. Ustava o zakonitosti uprave dovodi u vezu sa povredom prava na pravično suđenje, o čemu se ovaj sud već izjasnio u tački 5. obrazloženja.

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 4 6. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda ( „Službeni glasnik RS “, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o neurednom zahtevu za restituciju imovine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti