Utvrđena povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljne ocene dokaza

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio presudu Apelacionog suda i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Apelacioni sud je proizvoljno zaključio da tužilac nije dokazao uzročno-posledičnu vezu između ratnog zarobljeništva i gubitka radne sposobnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik V eća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miodraga Nikolića iz Majdanpeka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. marta 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miodraga Nikolića i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7619/12 od 14. juna 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7619/12 od 14. juna 2013. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi koju je tužena izjavila protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 10947/11 od 14. maja 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miodrag Nikolić iz Majdanpeka izjavio je, 16. oktobra 2013. godine, preko punomoćnika Dimitrija M. Marjanovića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7619/12 od 14. juna 2013. godine, zbog povrede načela vladavine prava, prava na pravično suđenje, prava na rehabilitaciju, prava na naknadu štete i prava na imovinu, utvrđenih odredbama člana 3, člana 32. stav 1, člana 35. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da je, u parničnom postupku koji je okončan osporenom presudom, procesno i materijalno pravo proizvoljno primenjeno na njegovu štetu, navodeći da je pogrešan stav Apelacionog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Apelacioni sud) da on nije dokazao uzročno-posledičnu vezu između boravka u zarobljeništvu tokom 1991. - 1992. godine i njegovog odlaska u invalidsku penziju. Podnosilac ukazuje da je navedena uzročno-posledična veza utvrđena u postupku pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih (u daljem tekstu: RFPIO), te stoga po njegovom mišljenju, nije ni bilo potrebe da se izvodi dokaz veštačenjem specijaliste medicine rada u parničnom postupku.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Osnovni sud) P. 10947/11, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Osnovnog suda P. 10947/11 od 14. maja 2012. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezana je tužena Republika Srbija - Ministarstvo odbrane, da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na ime rente za period od 1. juna 2005. do 31. decembra 2011. godine plati iznos od 1.273.105,51 dinara , sa pripadajućom zateznom kamatom, a za ubuduće iznos od 31.010 dinara mesečno, svakog petog u mesecu, sa zakonskom zate znom kamatom na dospele a neisplaćene iznose. Stavom drugim izreke presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime rente za period od 1. juna 2005. godine, pa do 31. decembra 2011. godine, plati zakonsku zateznu kamatu na iznos od 1.273.150,51 dinara počev od 8. jula 2008. do 31. decembra 2011. godine. Stavom trećim izreke presude obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka. Iz obrazloženja prvostepene presude, pored ostalog, proizlazi: da je prvostepeni sud izvršio uvid u spise predmeta RFPIO koji se odnosi na tužioca i utvrdio da je nalazom, ocenom i mišljenjem broj 1059 od 24. decembra 2007. godine tužiocu utvrđen potpuni gubitak radne sposobnosti i produženo pravo na invalidsku penziju; da je iz nalaza, ocene i mišljenja Komisij e za kontrolni pregled od 24. januara 2007. godine utvrđeno da na dan donošenja odluke - 20. februara 2007. godine postoji potpuni gubitak radne sposobnosti tužioca, koji se psihijatrijski leči od 1992. godine nakon povratka iz zarobljeništva provedenog u Republici Hrvatskoj; da je iz sadržine predloga za veštačenje sa izveštajem i mišljenjem o zdravstvenom stanju i radnoj sposobnosti za tužioca od 6. septembra 2006. godine utvrđeno da su se prve tegobe kod tužioca javile 1992. godine posle zarobljavanja i mučenja u logoru u Hrvatskoj, da su stalno prisutni uznemirenost, strah, loše misli, neraspoloženje, plač, suicidne ideje, gubitak volje za svakodnevne obaveze, osećaj ugroženosti, nepoverenje, preosetljivost prilikom izlaganja traumatičnim iskustvima, da tužilac izbegava da priča o tome šta je preživeo i da ima osećaj da će mu se nešto loše desiti, te da je kod tužioca došlo do trajne promene ličnosti u okvirima tragično stečenih ratnih iskustava, te da se stanje pacijenta može smatrati definitivnim sa skromnim mogućnostima za održavanje postignute psihičke stabilizacije, a da je dijagnoza – depresio recidiva gravis, sa psihotičnom nadgradnjom i posttraumatski stres sa trajnim psihičkim izmenama ; da je visinu razlike između invalidske penzije koju tužilac prima i plate koju bi primao da je ostao na radnom mestu, sud utvrdio izvođenjem dokaza finansijskim veštačenjem; da je imajući u vidu da je tužilac kao pripadnik JNA, vršeći opasnu delatnost, pretrpeo štetu koja mu je pričinjena od strane paravojnih formacija Republike Hrvatske, za koju je odgovorna tužena, zbog čega je upućen u invalidsku penziju, tužena je dužna da tužiocu plati naknadu u vidu izgubljene zarade u traženom periodu.

Postupajući po žalbi tužene, Apelacioni sud doneo je osporenu presudu Gž. 7619/12 od 14. juna 2013. godine, kojom je preinačio ožalbenu prvostepenu presudu u stavovima prvom i trećem njene izreke, tako što je odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužioca u celini. U obrazloženju osporene presude, pored ostalog je navedeno da iz činjeničnog stanja utvrđenog u prvostepenom postupku, proizlazi: da je tužilac je kao vojni obveznik, rezervista JNA mobilisan od strane VP 6002/18 i da se nalazio na izvršenju borbenih zadataka u sastavu Banjalučkog korpusa u periodu od 9. novembra 1991. do 18. januara 1992. godine; da je tužilac bio zarobljen od strane paravojnih formacija Republike Hrvatske i da je nad njim vršena psiho-fizička tortura sve do razmene koja je izvršena 3. marta 1992. godine; da je usled zadobijenih povreda, pretrpljenih fizičkih bolova, straha i duševnih bolova zbog naruženosti, tužiocu pravnosnažnom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4313/04 od 26. decembra 2005. godine dosuđena naknada nematerijalne štete za te vidove štete; da je nakon toga, privremenim rešenjem RFPIO od 12. maja 2005. godine, tužiocu utvrđen potpuni gubitak radne sposobnosti, kao posledica bolesti, da bi potom rešenjem od 10. juna 2005. godine bila tužiocu određena isplata invalidske penzije utvrđene rešenjem; da je iz spisa RFPIO koji se odnose na tužioca, prvostepeni sud utvrdio da je tužilac otišao u invalidsku penziju zbog pogoršanja bolesti koja je bila posledica tužiočevih povreda zadobijenih u zarobljeništvu; da je tužilac do donošenja privremenog rešenja RFPIO od 12. maja 2005. godine obavljao poslove vozača putničkih terenskih vozila. Dalje je navedeno: da je , polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja , prvostepeni sud u pretežnom delu usvojio tužbeni zahtev tužioca; da se , međutim, ovakva odluka prvostepenog suda ne može prihvatiti kao pravilna, jer prvostepeni sud nije pravilno primenio materijalno pravo, zbog čega je prvostepena presuda preinačena, tako što je zahtev tužioca odbijen kao neosnovan; da je odredbom člana 195. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima propisano da ako povređeni zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad gubi zaradu, ili su mu potrebe trajno povećane, ili su mogućnosti njegovog daljeg razvijanja i napredovanja uništene ili smanjene, odgovorno lice dužno je plaćati povređenom određenu novčanu rentu, kao naknadu za tu štetu; da označenu odredbu zakona treba tumačiti tako da osnov za ostvarenje prava na naknadu ovog vida materijalne štete postoji samo ako se utvrdi da oštećeni usled pretrpljenih povreda i narušenja zdravlja ne može da ostvaruje zaradu koju je ostvarivao do povrede, odnosno zaradu koju bi ostvarivao da je zdrav i da mu nije smanjena radna sposobnost; da s obzirom na to da je prvostepeni sud uzročno-posledičnu vezu između povreda koje je tužilac zadobio u zarobljeništvu i njegovog odlaska u invalidsku penziju utvrdio iz spisa RFPIO, to se ne može prihvatiti kao pravilna odluka prvostepenog suda da postoji osnov odgovornosti tužene za štetu koju je tužilac pretrpeo; da ovo stoga što sud ne raspolaže stručnim znanjem radi utvrđenja uzročno-posledične veze između povreda koje je tužilac zadobio u zarobljeništvu i njegovog odlaska u invalidsku penziju; da kako sud ne raspolaže stručnim znanjem u pogledu utvrđivanja uzročno-posledične veze između povreda koje je tužilac zadobio u zarobljeništvu i njegovog odlaska u invalidsku penziju, to bi se u konkretnom slučaju uzročno-posledična veza između povreda koje je tužilac zadobio u zarobljeništvu i njegovog odlaska u invalidsku penziju mogla utvrditi veštačenjem od strane sudskog veštaka specijaliste medicine rada, jer pitanje radne sposobnosti spada u domen specijaliste medicine rada, koji prema pravilima svoje struke utvrđuje da li je radna nesposobnost u uzročno-posledičnoj vezi sa povredama koje je tužilac zadobio u zarobljeništvu; da kako je teret dokazivanja bio na tužiocu i kako on nije predložio izvođenje dokaza veštačenjem od strane sudskog veštaka specijaliste medicine rada, to tužilac nije dokazao uzročno-posledičnu vezu između povreda koje je zadobio u zarobljeništvu i njegovog odlaska u invalidsku penziju, odnosno osnov odgovornosti tužene, pa samim tim je njegov zahtev neosnovan.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ZPP), koji se primenjuje u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da sud po svom uverenju odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, kao i da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano: da šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću smatra se da potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete (član 173.); da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi (član 174.); da k o drugome nanese telesnu povredu ili mu naruši zdravlje, dužan je naknaditi mu troškove oko lečenja i druge potrebne troškove s tim u vezi, kao i zaradu izgubljenu zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja, a ako povređeni zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad gubi zaradu, ili su mu potrebe trajno povećane, ili su mogućnosti njegovog daljeg razvijanja i napredovanja uništene ili smanjene, odgovorno lice dužno je plaćati povređenom određenu novčanu rentu, kao naknadu za tu štetu (član 195.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je najpre potrebno ispitati da li je predmetni parnični postupak bio pravičan na način na koji to zahteva označena odredba Ustava, te da li je osporenim pojedinačnim aktom podnosiocu povređeno ili uskraćeno navedeno ustavno pravo.

Ustavni sud je iz sadržine osporene drugostepene presude, utvrdio da je Apelacioni sud iz činjenice da podnosilac ustavne žalbe nije predložio izvođenje dokaza veštačenjem od strane sudskog veštaka – specijalist e medicine rada na okolnost da li je njegov odlazak u invalidsku penziju uzrokovan povredama koje je, kao pripadnik JNA, zadobio u zarobljeništvu tokom rata u Republici Hrvatskoj, utvrdio da podnosilac nije dokazao postojanje takve uzročno-posledične veze, bez koje se ne može utvrditi odgovornost tužene za štetu koju trpi saglasno odredbama Zakona o obligacionim odnosima.

S tim u vezi, Ustavni sud napominje da je ZPP usvojeno načelo slobodne ocene dokaza, koje u suštini znači da sud po svom uverenju odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.). Posledica toga je da ZPP ne određuje rangiranje dokaznih sredstava po kome bi jedno imalo uvek veću snagu nego neko drugo sredstvo. Međutim, ovakav sistem slobodne ocene dokaza nalaže potrebu da se nađe zaštita od eventualne zloupotrebe slobode koja po ovom načelu pripada sudu. Jemstvo da će sud nepristrasno oceniti dokaze leži i u njegovoj dužnosti da za svoju ocenu iznese razloge u odluci. Iz navedenog proizlazi da sud u obrazloženju svoje odluke mora jasno da navede razloge zbog kojih je jednom dokaznom sredstvu poklonio veru, a drugom nije (videti Odluku Ustavnog suda Už-9896/2013 od 21. januara 2016. godine).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud ocenjuje da Apelacioni sud ne daje uverljivo obrazloženje o tome zbog čega je bilo neophodno izvesti dokaz veštačenjem od strane veštaka – specijalista medicine rada na okolnost postojanja sporne uzročno-posledične veze. Ovo posebno dolazi do izražaja u situaciji kada je prvostepeni sud iz spisa predmeta RFPIO, tačnije iz sadržine predloga za veštačenje , sa izveštajem i mišljenjem o zdravstvenom stanju i radnoj sposobnosti za podnosioca ustavne žalbe od 6. septembra 2006. godine, utvrdio da su se prve tegobe kod tužioca javile 1992. godine, posle zarobljavanja i mučenja u logoru u Hrvatskoj, te da je kod tužioca došlo do trajne promene ličnosti u okvirima tragično stečenih ratnih iskustava, a da je dijagnoza – depresio recidiva gravis, sa psihotičnom nadgradnjom i posttraumatski stres sa trajnim psihičkim izmenama.

Dakle, prvostepeni sud je na saglasan predlog stranaka, izvršio uvid u spise predmeta RFPIO i utvrdio da je kod podnosioca ustavne žalbe došlo do psihičkog oboljenja proisteklog iz njegovog učešća u ratnim dejstvima, što je u krajnjem uslovilo njegov odlazak u invalidsku penziju. Takav zaključak je zasnovan na tome što je rešenjem RFPIO od 12. maja 2005. godine utvrđen potpuni gubitak radne sposobnosti podnosioca ustavne žalbe, kao posledica navedene bolesti, da bi potom rešenjem od 10. juna 2005. godine tužiocu određena isplata invalidske penzije. U takvoj pravnoj situaciji, zaključak Apelacionog suda da, u konkretnom slučaju, ne postoji osnov odgovornosti tužene za štetu, zbog toga što sud ne raspolaže stručnim znanjem kojim bi mogao utvrditi uzročno-posledičnu vezu između povreda koje je podnosilac zadobio u zarobljeništvu i njegovog odlaska u invalidsku penziju se, po mišljenju Ustavnog suda, iskazuje kao proizvoljan.

Ustavni sud ukazuje da njegov zadatak nije da razmatra kako su redovni sudovi izvršili ocenu izvedenih dokaza, osim u slučaju kada su izveli grube, nepravične ili proizvoljne zaključke iz činjenica kojima su raspolagali (videti odluku Evropske komisije za ljudska prava broj 7978/77 od 13. decembra 1979. godine), kao što je to ovde slučaj.

Sledom svega rečenog, Ustavni sud je stanovišta da dati razlozi u osporenoj presudi za odbijanje tužbenog zahteva nisu ustavnopravno prihvatljivi, jer se iz relevantnih činjenica ne može izvesti zaključak o pravnoj utemeljenosti izraženog stava da podnosilac ustavne žalbe nije dokazao postojanje uzročno-posledične veze između odlaska u invalidsku penziju i povreda koje je on, kao pripadnik JNA, zadobio u zarobljeništvu.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je žalbu usvojio i u tački 1. izreke utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7619/12 od 14. juna 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke poništio osporenu presudu i odredio da isti sud donese novu odluku o žalbi koju je tužena izjavila protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 10947/11 od 14. maja 2012. godine.

7. Ustavni sud nije razmatrao navode podnosioca o povred i načela i prava utvrđenih odredbama člana 3, člana 35. i člana 58. stav 1. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i odredio otklanjanje štetnih posledica utvrđene povrede poništajem osporene presude.

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Utvrđena povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljne ocene dokaza

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti