Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku koji je trajao skoro 20 godina. Glavni razlog za nerazumno dugo trajanje je neefikasnost sudova, posebno četvorostruko ukidanje prvostepene odluke.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8245/2012
26.02.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. B . iz P, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. februara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba J. B . i utvrđuje da je u vanparničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bačkoj Palanci u predmetu R1. 297/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Bačkoj Palanci R1. 26/07) povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. B . iz P . podneo je, 27. oktobra 2012. godine, preko punomoćnika Milana Panina, advokata iz Despotova, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bačkoj Palanci R1. 297/10 od 2 8. februara 2011. godine i rešenja Višeg suda u Novom Sadu Gž. 3730/11 od 2. decembra 2011. godine (omaškom je naveden broj „Gž. 3710/11“), zbog povrede načela posebne zaštite nacionalnih manjina, prava na pravično suđenje i prava na imovinu, utvrđenih članom 14, članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava u vanparničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bačkoj Palanci u predmetu R1. 297/10.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe u svojstvu predlagača podneo 30. decembra 1992. godine Opštinskom sudu Bačkoj Palanci predlog protiv protivnika predlagača Opštine Bačka Palanka, radi otkupa stana; da je postupak bio u prekidu zbog parnice po tužbi D. z . „Dr M . S .“ iz B. P . protiv Opštine Bačka Palanka i podnosioca ustavne žalbe; da su tokom trajanja vanparničnog postupka doneta četiri usvajajuća prvostepena rešenja, koja je drugostepeni sud ukidao u postupku po žalbi; da je osporenim rešenjima odbijen predlog podnosioca, zbog čega su mu povređena ustavna prava; „da su pri otkupu stanova iz društvene svojine a koji su se vodili protiv istog protivnika predlagača tj. SO Bačke Palanke donete pravnosnažne presude i to za stanove koji se nalaze u Pivnicama u istoj zgradi gde i stan podnosioca“, zbog čega podnosilac smatra „da se pravo selektivno primenjivalo“. Nije istakao zahtev za naknadu štete, a kao dokaz za nejednako postupanje suda u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji dostavio je rešenja Opštinskog suda u Bačkoj Palanci R1. 44/92 od 31. marta 1993. godine i R1. 53/93 od 6. decembra 1993. godine, kao i rešenje Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 85/94 od 7. decembra 1994. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe , celokupne dokumentacije koja je uz nju priložena, te uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu - Sudska jedinica u Bačkoj Palanci R1. 297/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe podneo je, u svojstvu predlagača, 30. decembra 1992. godine, Opštinskom sudu u Bačkoj Palanci (u daljem tekstu: Opštinski sud) predlog protiv Opštine Bačka Palanka, radi donošenja rešenja koje zamenjuje ugovor o otkupu stana u društvenoj svojini.

Rešenjem Opštinskog suda R1. 66/92 od 21. aprila 1993. godine usvojen je predlog predlagača.

Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 2879/93 od 24. aprila 1996. godine ukinuo rešenje Opštinskog suda R1. 66/92 od 21. aprila 1993. godine i predmet vratio na ponovni postupak.

Opštinski sud je rešenjem R1. 21/96 od 31. marta 1997. godine usvojio predlog predlagača.

Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 3192/97 od 11. marta 1998. ukinuto je rešenje Opštinskog suda R1. 21/96 od 31. marta 1997. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu.

Opštinski sud je rešenjem R1. 13/98 od 25. juna 1998. godine usvojio predlog predlagača.

Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 3298/98 od 27. novembra 1998. godine ukinuo rešenje Opštinskog suda R1. 13/98 od 25. juna 1998. godine i predmet vratio na ponovni postupak.

Rešenjem Opštinskog suda R1. 4/99 od 7. februara 2002. godine postupak je prekinut do okončanja parničnog postupka u predmetu tog suda P. 988/97, po tužbi D. z . „Dr M . S .“ iz B. P . protiv Z . z . „P .“ iz P. i predlagača. Postupak je nastavljen 17. aprila 2006. godine.

Opštinski sud je rešenjem R1. 26/07 od 5. novembra 2008. godine usvojio predlog predlagača.

Viši sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 1191/10 od 11. oktobra 2010. godine ukinuo rešenje Opštinskog suda R1. 26/07 od 5. novembra 2008. godine i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Osporenim rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bačkoj Palanci R1. 297/10 od 28. februara 2011. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je predlog predlagača kojim je traženo da se utvrdi da je on kao nosilac stanarskog prava stekao pravo da otkupi stan u državnoj svojini (trosoban sa nusprostorijama ukupne površine od 71 m2) koji se nalazi u Ulici V. br. 23 u P . za kupoprodajnu cenu od 273.230,00 dinara, te da sudsko rešenje zamenjuje ugovor o otkupu stana; u stavu drugom izreke obavezan je predlagač da protivniku predlagača isplati iznos od 203.125,00 dinara na ime troškova postupka. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je 26. decembra 1985. godine Radnički savet OOUR „P .“ iz P. doneo odluku kojom je predlagaču dat predmetni stan na privremeno korišćenje radi obavljanja dužnosti rukovodioca OOUR-a; da je predlagač 20. maja 1986. godine sa Samoupravnom interesnom zajednicom stanovanja protivnika predlagača zaključio privremeni ugovor o korišćenju stanja; da je ZRO „dr M . S .“ – OOUR D. z . B . P . na osnovu ugovora od 29. aprila 1986. godine dala predmetni stan na pozajmicu OOUR-u „P .“, kao namenski, sve dok kod zajmodavca ne nastane potreba za tim stanom, pri čemu se zajmoprimac obavezao da će stan ispražnjen od lica i stvari vratiti u roku od 60 dana od dana prijema zahteva zajmodavca, uz obavezu zajmoprimca da predmetni stan da samo na privremeno korišćenje svom radniku; da je predlagač 24. jula 1992. godine podneo zahtev nadležnom organu uprave protivnika predlagača za kupovinu predmetnog stana, o kome nije rešavano; da je pre obnove zemljišnih knjiga katastarska parcela na kojoj je izgrađena predmetna nepokretnost bila društvena svojina na kojoj je Z. z . „P .“ (u daljem tekstu: Zadruga) imala pravo korišćenja, te da ova nepokretnost nikada nije bila upisana kao društvena (državna) svojina sa pravom korišćenja u korist Opštine Bačka Palanka kao protivnika predlagača; da se sada nepokretnost pod parcelnim brojem 1608 vodi u listu nepokretnosti br. 3757 K.O. P. kod Službe za katastar nepokretnosti Bačka Palanka, kao zemljište pod zgradom - objektom, zemljište uz zgradu - objekat i njiva 2. klase ukupne površine 14 ari i 98 m2, te da su u "B" listu kao nosioci prava privatne svojine upisani AD „A .“ iz S. M . u 2/3 dela i „A .“ DOO iz P. u 1/3 dela, te da je u "V" listu navedeno da zgradu - objekat čini stambena zgrada za kolektivno stanovanje i pomoćna zgrada, kao objekti preuzeti iz zemljišne knjige, a u privatnoj svojini navedenih pravnih lica; da je osnovan prigovor protivnika predlagača da na strani protivnika ne postoji pasivna legitimacija, jer stambena zgrada u kojoj se nalazi predmetni stan nije bila uknjižena kao društvena, odnosno državna svojina sa pravom korišćenja u korist protivnika predlagača, već kao društvena svojina na kojoj je pravo korišćenja imala Zadruga, a da je stambena zgrada sada upisana kao privatna svojina AD „A .“ i DOO „A.“, te je stoga predlog predlagača i neizvršiv u delu u kom se traži da se protivnik predlagača, na koga nije uknjiženo bilo koje pravo na spornom stanu, obaveže da trpi da se predlagač uknjiži kao vlasnik stana uz prethodni otpis istog iz državne svojine; da predlagač nije stekao stanarsko pravo, u skladu sa odredbama Zakona o stambenim odnosima („Službeni list SAPV“, broj 12/82), na osnovu privremenog ugovora o korišćenju stana, s obzirom na to da je predlagač predmetni stan dobio na privremeno korišćenje, kao namenski, radi obavljanja dužnosti rukovodioca tadašnjeg OOUR-a „P.“; da je rešenjem Opštinskog suda R1. 44/92 od 24. decembra 1992. godine usvojen predlog predlagača I. G, V. D. i M. Č. protiv istog protivnika predlagača kao u ovom postupku, i dozvoljen otkup stanova koji se nalaze u istoj stambenoj zgradi kao i predmetni stan, ali da u navedenom vanparničnom postupku protivnik predlagača nije isticao materijalnopravni prigovor pasivne legitimacije, o kom sud zato tamo nije ni odlučivao. Protiv navedenog rešenja predlagač je izjavio žalbu.

Viši sud u Novom Sadu je osporenim rešenjem Gž. 3730/11 od 2. decembra 2011. godine ukinuo ožalbeno rešenje Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bačkoj Palanci R1. 297/10 od 28. februara 2011. godine, i to samo u delu odluke o troškovima postupka (stav drugi izreke), dok je navedeno rešenje u preostalom pobijanom delu (stav prvi izreke) potvrdio. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, između ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, našavši da protivnik predlagača nije pasivno legitimisan, jer u konkretnom slučaju protivnik predlagača nema obavezu koja odgovara pravu predlagača da se utvrdi da je on kao nosilac stanarskog prava stekao pravo da otkupi predmetni stan; da se predmetni stan koristio za službene potrebe, a predlagač ga je dobio na korišćenje radi obavljanja dužnosti rukovodioca OOUR-a „P.“, te nije mogao steći svojstvo zakupca stana na neodređeno vreme i pravo na otkup stana, saglasno odredbama čl. 2. i 7. Zakona o stambenim odnosima. Rešenje je 27. septembra 2012. godine dostavljeno punomoćniku predlagača.

Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Gž. 1866/12 od 4. jula 2012. godine potvrđeno je rešenje Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bačkoj Palanci R1. 160/10 od 11. aprila 2012. godine, kojim je obavezan predlagač da protivniku predlagača na ime troškova postupka isplati izrekom opredeljeni iznos.

Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 85/94 od 7. decembra 1994. godine, koje je dostavljeno uz ustavnu žalbu, potvrđeno je rešenje Opštinskog suda R1. 53/93 od 6. decembra 1993. godine, kojim je utvrđeno da je predlagač V. S. stekao pravo da otkupi stan u društvenoj svojini koji se nalazi u stambenoj zgradi u Ulici V. BB (kasnije V . broj 23) u P. U obrazloženju drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je rešenjem OOUR „P .“ iz 1983. godine predmetni stan dodeljen na korišćenje predlagaču, po raspisanom konkursu za dodelu stana; da je predlagač 5. januara 1984. godine, kao nosilac stanarskog prava, zaključio sa protivnikom predlagača, Opštinom Bačka Palanka, ugovor o korišćenju stana; da s obzirom na to da je predlagač zakonitim useljenjem stekao svojstvo nosioca stanarskog prava, ima pravo na otkup stana.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je vanparnični postupak čije se trajanje osporava, započet podnošenjem predloga Opštinskom sudu, 30. decembra 1992. godine, a okončan donošenjem rešenja Višeg suda u Novom Sadu Gž. 1866/12 od 4. jula 2012. godine kojim je odlučeno o troškovima postupka, ukupno trajao čak 19 i po godina, s tim što je postupak bio u prekidu od 7. februara 2002. do 17. aprila 2006. godine i jedino taj period se ne može staviti u odgovornost postupajućim sudovima. Navedeno trajanje postupka nesumnjivo i samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca kao što su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja treba utvrditi i raspraviti, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, trajanje sudskog postupka od 19 i po godina ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu. Ovo posebno ako se ima u vidu da su prvostepena rešenja Opštinskog suda čak četiri puta ukidana rešenjima drugostepenog suda, iz čega sledi zaključak da je glavni razlog ovako dugog vremensko g trajanj a parničnog postupka upravo krajnje nedelotvorno postupanje nadležnih sudova u oba stepena. Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog sud a za ljudska prava, prema kome činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. presude Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine, stav 51, i Cvetković protiv Srbije, od 10. juna 2008. godine, stav 51.)

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe u vanparničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bačkoj Palanci u predmetu R1. 297/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Bačkoj Palanci R1. 26/07) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je stoga ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), i odlučio kao u prvom delu izreke.

Imajući u vidu da podnosilac nije postavio zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud nalazi i da samo utvrđenje povrede ustavnog prava predstavlja način pravičnog zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe u ovoj ustavnopravnoj stvari.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta sadržine prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, u odnosu na koje je tražena zaštita ustavnih prava podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je prethodno ocenio da se podnosilac u suštini žali na različito postupanje sudova, odnosno ukazuje na drugačiju odluku drugostepenog suda u ranije vođenom vanparničnom postupku povodom iste činjenične i pravne situacije, a što bi moglo da upućuje na povredu prava na pravnu sigurnost kao implicitnog elementa prava na pravično suđenje.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da Okružni sud u Novom Sadu, kao tadašnji sud drugog stepena, u svom rešenju Gž. 85/94 od 7. decembra 1994. godine nije doneo različitu (drugačiju) odluku u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji u odnosu na ovde osporeno rešenje Višeg suda u Novom Sadu. Naime, navedenim rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu potvrđeno je prvostepeno rešenje kojim je utvrđeno da je predlagač V. S. stekao pravo da otkupi iz društvene svojine stan koji se nalazi u stambenoj zgradi u Ulici V. BB (kasnije V . broj 23) u P, sa obrazloženjem da mu je stan dodeljen na korišćenje po raspisanom i sprovedenom konkursu, te da je predlagač zaključio sa protivnikom predlagača ugovor o (trajnom) korišćenju stana i na taj način zakonito stekao svojstvo nosioca stanarskog prava. Ustavni sud konstatuje i da u tom postupku protivnik predlagača nije isticao prigovor pasivne legitimacije. Osporenim rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Gž. 3730/11 od 2. decembra 2011. godine, pak, potvrđeno je odbijajuće prvostepeno rešenje, sa obrazloženjem da podnosilac nije nosilac stanarskog prava na predmetnom stanu, jer je predmetni kadrovski - namenski stan podnosilac dobio na privremeno korišćenje radi obavljanja dužnosti rukovodioca OOUR-a „P .“, te je i zaključio ugovor o korišćenju stana na kome izričito stoji da je privremene prirode. Takođe, u predmetnoj vanparnici je protivnik predlagača istakao prigovor nedostatka pasivne legitimacije na njegovoj strani, jer se radi o stanu u privatnoj svojini drugih pravnih lica, a što je tokom postupka i utvrđeno kao tačno. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da se u navedenom rešenju Okružnog suda u Novom Sadu ne radi o istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao u osporenom navedenom rešenju Višeg suda u Novom Sadu.

U pogledu rešenja Opštinskog suda R1. 44/92 od 24. decembra 1992. godine, koje je podnosilac, takođe, dostavio kao dokaz o nejednakom postupanju sudova, Ustavni sud je utvrdio da učesnici u tom postupku nisu izjavljivali žalbe protiv navedenog rešenja, te da je stoga prvostepeno rešenje postalo pravnosnažno 31. marta 1993. godine. Imajući u vidu izloženo, odnosno da u tom vanparničnom postupku nema odluke drugostepenog suda, a da jedino različito postupanje sudova iste, i to poslednje instance u identičnim situacijama može dovesti do povrede prava na pravnu sigurnost, Ustavni sud nalazi da navedeno rešenje ne može biti uzeto kao dokaz nejednakog postupanja sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Stoga je Ustavni sud ocenio da je ustavna žalba u delu u kome se ističe povreda prava na pravično suđenje očigledno neosnovana, te je ustavnu žalbu u tom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu izreke.

S obzirom na to da podnosilac povredu prava na imovinu iz člana 58. stav 1. vezuje za istaknutu povredu prava na pravično suđenje, proizlazi i da su navodi podnosioca o povredi ovog prava takođe očigledno neosnovani.

U pogledu istaknute povrede načela posebne zaštite nacionalnih manjina iz člana 14. Ustava (uz navođenje da je podnosilac po nacionalnosti Slovak), Ustavni sud ukazuje da povreda ustavnih načela može nastati samo akcesorno, kao posledica povrede ili uskraćivanja konkretno označenog ljudskog ili manjinskog Ustavom zajemčenog prava ili slobode, a što ovde očito nije slučaj.

6. Polazeći od svega iz loženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti