Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi naknade štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku za naknadu štete zbog neisplaćene naknade za izuzeto zemljište, koji je trajao skoro 18 godina. Sud dosuđuje naknadu nematerijalne štete, dok odbacuje žalbu u delu o pravičnom suđenju i imovini.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manoj lović Andrić, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. B, R. B, M. B. i Z. P, svih iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. jula 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. B, R . B, M . B . i Z . P . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 76480/10 (predmet P. 3529/94 ranijeg Petog opštinskog suda u Beogradu) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. B, R. B, M. B. i Z. P., svi iz Beograda, podneli su, 26. oktobra 2012. godine, preko punomoćnika V. P, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 776/11 od 6. juna 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u sudskom postupku u kome je doneta osporena odluka.

Podnosioci ustavne žalbe su naveli da su još 1994. godine podneli tužbu Petom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog, sada "J." A.D. B, radi naknade štete zbog "neisplaćenog zemljišta". Po mišljenju podnosilaca, postupanje sudova u ovoj parnici, imajući u vidu da je izuzimanje zemljišta od njihovog pravnog prethodnika I.B. bilo 1963. godine, predstavlja očigledan primer povrede prava na suđenje u razumnom roku, jer je konačna odluka o isplati naknade doneta tek 6. juna 2012. godine, donošenjem osporene revizijske presude. Podnosioci, kojima je naknada za izuzeto zemljište od pravnog prethodnika, nakon okončanog vanparničnog postupka, utvrđena još 8. februara 1993. godine, a nije im nikad isplaćena, u situaciji hiperinflacije koja je pratila taj period, s matraju da im je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 776/11 od 6. juna 2012. godine povređeno pravo na pravično suđenje. Naime, iako je presudama nižestep enih sudova tuženi bio obavezan da im isplati tržišnu vrednost izuzetog zemljišta, utvrđenu veštačenjem 6. juna 2008. godi ne, po preinačujućoj revizijskoj odluci , podn osiocima je dosuđen samo iznos revalorizovane vrednosti ranije utvrđene naknade, veštačen 6. juna 2008. godine, bez obračunate zakonske zatezne kamate od dana veštačenja do dana donošenja konačne odluke, iako je prošlo čet iri godine od veštačenja do konačne odluke suda . Nezadovoljni ishodom spora, smatraju da je revizijski sud "sasvim van zahteva iznetih u reviziji", te u suprotnosti sa postavljenim tužbenim zahtevom, presudio "protivzakonito, a time i nepravično", ne "objašnjavajući zbog čega se ima isplatiti samo iznos valorizovane vrednosti jednom odr eđene naknade", u situaciji kada su nižestepeni sudovi za obračun visine štete zbog neisplaćen e naknade koristili obračun tržišne vred nosti izuzetog zemljišta na dan veštačenja, u skladu sa Zakonom i Ustavom. S obzirom na to da im je osporenom revizijskom odlukom "uskraćeno pravo na naknadu štete u visini tržišne vrednosti izuzetog zemljišta", podnosioci su istakli i povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava, odnosno "povredu prava na naknadu za oduzeto pravo svojine u visini ne nižoj od tržišne vrednosti", koje je zajemčeno Ustavom, u stavu 2. istog člana. Predložili su da Ustavni sud usvoji njihovu ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava osporenom revizijskom odlukom, te tražili da im se naknadi nematerijalna šteta zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 6.000.000,00 dinara, kao i materijalna šteta u iznosu od 22.871.453,86 dinara, "zbog učinjene povrede Ustavom garantovanih prava".

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvida u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 76480/10 (predmet P. 3529/94 ranijeg Petog opštinskog suda u Beogradu) utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosioci ustavne žalbe, u svojstvu tužilaca, podneli su tužbu 21. decembra 1994. godine Petom o pštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud), protiv tuženog, sada Preduzeća za industrijsku izgradnju objekata "J." A.D. B, radi naknade štete. U tužbi su tužioci naveli da su naslednici pok. I.B, kome je rešenjem SO V. još 1963. godine izuzeto iz poseda zemljište u korist tuženog, i da im je visina naknade utvrđena pravosnažnim rešenjem istog suda R. 348/91 od 8. februara 1993. godine, ali da ta naknada do dana podnošenja tužbe nije plaćena. Kako je rešenje doneto u doba hiperinflacije u SRJ, kada je tokom iste godine izvršeno nekoliko denominacija novčanih jedinica, tužioci traže da im se isplati potpuna naknada štete, primenom načela jednakih vrednosti davanja iz člana 15, a u vezi sa članom 278. ZOO. Računajući po istoj metodi iz navedenog pravnosnažnog rešenja, tužioci su potraživali od tuženog na ime potpune naknade štete za izuzeto zemljište iznos od 112.461,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe.

Pre ovog parničnog postupka, okončanog osporenom revizijskom presudom od 6. juna 2012. godine, koji je osporen ustavnom žalbom, a jednim delom i paralelno sa parnicom, vođen je, po predlogu predlagača, ovde podnosilaca ustavne žalbe, vanparnični postupak pred istim opštinskim sudom. Naime, zbog nepostignutog sporazuma o visini naknade za izuzeto zemljište pred Opštinskim sekretarijatom za urbanizam, komunalno građevinske i stambene poslove Opštine V. za utvrđivanje naknade za izuzeto zemljište, te obustave ovog upravnog postupka 31. oktobra 1991. godine, po ustupanju spisa predmeta Opštinskom sudu, započeo je vanparnični postupak po predlogu ovde podnosilaca ustavne žalbe, protiv protivnika predlagača "J." A.D. B, radi utvrđivanja visine naknade za izuzeto nacionalizovano zemljište. Rešenjem Opštinskog suda R. 348/91 od 8. februara 1993. godine utvrđena je naknada podnosiocima ustavne žalbe za izuzeto nacionalizovano građevinsko zemljište, i to katastarske parcele 7279, KO B. 3 u površini od 4.210,10m2, u iznosu od 92.234.870,00 dinara, sa kamatom od 8. februara 1993. godine, kao dana donošenja rešenja, do dana njene pravosnažnosti po stopi koja se plaća na oročene štedne uloge zavisno od trajanja perioda za koji se ta kamata plaća, sve u roku od 15 dana od dana pravosnažnosti ovog rešenja, pod pretnjom prinudnog izvršenja, a nakon ovog roka za isplatu, pa do isplate, sa zakonskom zateznom kamatom. U postupku vođenom po zahtevu protivnika predlagača za ukidanje klauzule pravosnažnosti od 14. oktobra 1994. godine, ova klauzula je bila ukinuta. Međutim, rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 8708/91 od 27. decembra 1996. godine potvrđeno je prvostepeno rešenje Opštinskog suda R. 348/91 od 8. februara 1993. godine. Protiv ove drugostepene odluke, 12. maja 1997. godine, protivnik predlagača izjavio je reviziju i podneo predlog za ponavljanje postupka. Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 1021/07 od 24. marta 2007. godine odbijena je kao neosnovana revizija protivnika predlagača, ovde tuženog, a Opštinski sud je rešenjem R. 348/91-93 od 18. oktobra 2007. godine odbacio kao nedozvoljen predlog za ponavljanje postupka protivnika predlagača.

Parnični predmet je pred Opštinskim sudom bio zaveden pod brojem P. 3529/94. Posle određenog prekida postupka rešenjem Opštinskog suda od 8. marta 1995. godine, dok tužilac ne dostavi tačnu adresu tuženog i pravilno označi njegov naziv, te po uređenju tužbe, predmet je dobio novi broj P. 949/95, ali je nakon jednog održanog ročišta, i jednog neodržanog jer tužilja četvrtog reda nije dostavila uredno punomoćje za zastupanje ostalih tužilaca, opet određen prekid postupka rešenjem Opštinskog suda P. 949/95 od 18. decembra 1995. godine, a do donošenja odluke o ukidanju klauzule pravosnažnosti rešenja istoga suda R. 348/91 od 8. februara 1993. godine.

Tužioci su 17. novembra 1999. godine tražili nastavak postupka. Nakon tri neodržana ročišta, jer nije bilo uredne dostave poziva za tuženog, održano je ročište 20. oktobra 2000. godine, te rešenje o prekidu postupka iz 1995. godine stavljeno van snage, a predmet je zaveden pod novim brojem P. 2644/00. Ni četiri naredna ročišta nisu održana jer su i punomoćnik tužilaca, i punomoćnik tuženog, po jednom predali podneske neposredno na ročištu, jer je punomoćnik tuženog predao dokaze neposredno na ročištu (pa je protivnoj strani ostavljen rok za izjašnjenje), te jer su sa ročišta izostale uredno pozvane obe parnične stranke, kao i jednom zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Na ročištu održanom 6. februara 2002. godine dat je nalog punomoćniku tužioca da uredi tužbu i proširi je na Opštinu V, a već sa narednog ročišta zakazanog za 30. oktobar 2002. godine su izostale uredno pozvane obe stranke, pa je određeno mirovanje postupka, čiji je nastavak punomoćnik tužilaca tražio 5. februara 2003. godine. Punomoćnik tužilaca je, zatim, ponovo precizirao tužbeni zahtev 7. oktobra 2003. godine potražujući naknadu za izuzeto zemljište po tržišnoj ceni, isplatu zatezne kamate od 29. oktobra 1994. godine (rešenje imalo klauzulu prvosnažnosti sa 14. oktobrom 1994. godine) i za isplatu kamate na oročene štedne uloge za vreme od 8. februara 1993. do 29. oktobra 1994. godine. U daljem toku postupka, bila su zakazana četiri ročišta, od kojih jedno nije održano jer je izostao zakonski zastupnik Opštine V, a jedno odloženo s nalogom da tužioci urede tužbu u pogledu visine zahteva, perioda docnje i potkrepe to činjeničnim navodima. Javni pravobranilac Opštine V. se izjasnio da nema pravni interes da stupi u parnicu u svojstvu umešača na strani tuženog, jer tužioci potražuju navedeni iznos na ime inflatorne štete, a pravnosnažnim rešenjem istoga suda R. 348/91 od 8. februara 1993. godine je određena naknada za izuzeto zemljište. U periodu od podnošenja tužbe do donošenja rešenja kojim se tužba smatra povučenom, Opštinski sud je više puta vršio uvid u spise vanparničnog predmeta istoga suda R. 348/91.

Rešenjem Opštinskog suda P. 2644/00 od 7. novembra 2003. godine određeno je da se tužba smatra povučenom (punomoćnik tužioca izostao sa ročišta iako je bio uredno pozvan), ali je, po predlogu za vraćanje u pređašnje stanje tužilaca, podnetom 29. januara 2004. godine, nakon dva odložena ročišta radi dostavljanja dokaza - telegrama punomoćnika tužilaca kojim je po njegovim navodima obavestio sud da je sprečen da pristupi na ročište, ipak 29. novembra 2004. godine dozvoljeno vraćanje u pređašnje stanje, jer se tuženi nije protivio vraćanju. Predmet je zaveden pod brojem P. 2943/04. Sledeća tri ročišta su odložena jer se punomoćnik tužilaca nije precizno izjašnjavao u vezi finansijskog veštačenja koje je predložio da sud izvede, a što je tek učinio na ročištu održanom 13. aprila 2005. godine, kada je i doneto rešenje o veštačenju. Nalaz i mišljenje veštaka finansijske struke je dostavljen sudu 9. decembra 2005. godine, nakon tri poziva suda upućena veštaku.

Rešenjem Opštinskog suda P. 2943/04 od 17. novembra 2006. godine određen je zastoj postupka, a do odluke o reviziji protivnika predlagača, ovde tuženog, izjavljenoj 12. maja 1997. godine protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 8708/91 od 27. decembra 1996. godine. Do ovog zastoja održano je četiri ročišta na kojima je dva puta saslušavan sudski veštak, dat je dopunski nalaz veštaka 23. juna 2006. godine, a sud dva ročišta nije održao jer su tužioci propustili da uplate sredstva za izradu dopunskog nalaza (tri meseca su kasnili) i jer je tuženi tražio odlaganje. Veštak je veštačenje obavio 21. septembra 2006. godine.

Po predlogu tužilaca od 3. oktobra 2007. godine da se postupak nastavi jer je odlučeno o reviziji ovde tuženog, rešenjem Vrhovnog suda Rev. 1021/07 od 24. marta 2007. godine, zakazano je naredno ročište za 27. decembar 2007. godine, ali nije održano, kao ni naredno, zbog predloga stranaka da se ročišta odlože radi pokušaja mirnog rešenja spora. Kako nije došlo do poravnanja među strankama, nakon održana dva ročišta, na kojima je ponovo saslušan sudski veštak i dostavljeno njegovo pismeno izjašnjenje od 21. maja 2008. godine o visini duga tuženog, s obzirom na ranije dato izjašnjenje od 21. septembra 2006. godine, (primljeno u sudu 6. juna 2008. godine), zaključena je glavna rasprava na ročištu održanom 25. juna 2008. godine, na kojem je punomoćnik tužilaca precizirao tužbeni zahtev prema izjašnjenju veštaka potražujući naknadu štete u iznosu od 29.388.607,10 dinara, koliko je iznosila tržišna vrednost izuzetog nacionalizovanog građevinskog zemljišta na dan veštačenja.

Opštinski sud je doneo presudu P. 2943//04 od 25. juna 2008. godine kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilaca i prvim stavom izreke presude obavezao tuženog da im na ime potpune naknade štete za izuzeto nacionalizovano građevinsko zemljište, i to katastarsku parcelu broj 7279, KO B. 3 u površini od 4.210,10m2 isplati iznos od 29.348.607,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema presude, pod pretnjom izvršenja, a drugim stavom izreke presude obavezao tuženog da tužiocima naknadi troškove postupka. Odlučujući o žalbi tuženog, izjavljenoj 1. septembra 2008. godine, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 1803/10 od 2. juna 2010. godine potvrdio prvostepenu presudu, a preinačio odluku o troškovima postupka. Drugostepena presuda uručena je punomoćniku tužilaca 8. jula 2010. godine, a za punomoćnika tuženog se više puta pismeno vraćalo neuručeno sa konstatacijom da je odseljen, ali je po dostavi nove adrese tuženog prema podacima iz APR od strane punomoćnika tužilaca, drugostepena presuda uručena punomoćniku tuženog 8. februara 2011. godine. Predmet je u Prvom osnovnom sudu u Beogradu, pred kojim je nastavljen postupak, zaveden pod brojem P. 76480/10.

Protiv navedene drugostepene presude reviziju je izjavio tuženi 9. marta 2011. godine, kao i predlog za ponavljanje postupka 10. marta 2011. godine, a sledećeg dana i predlog za ukidanje klauzule izvršnosti. Punomoćnik tužilaca dao je odgovore na reviziju i predlog za ponavljanje postupka 31. marta 2011. godine, a podneskom od 7. aprila 2011. godine izjasnio se i o predlogu za ukidanje klauzule izvršnosti.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 21. juna 2011. godine održao raspravu povodom predloga za ponavljanje postupka, te rešenjem odlučio da se zastane sa postupkom do donošenja odluke o reviziji. Punomoćnik tuženog je podneo i zahtev za zaštitu zakonitosti protiv prvostepene i drugostepene odluke 22. juna 2011. godine Vrhovnom kasacionom sudu.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 776/11 i Gzz1. 347/11 od 6. juna 2012. godine, u prvom stavu izreke delimično je odbijena revizija tuženog i potvrđena presuda Opštinskog suda P. 2943/04 od 25. juna 2008. godine u delu prvog stava njene izreke, kojom je obavezan tuženi da tužiocima na ime potpune naknade štete plati 6.477.153,34 dinara, a drugim stavom izreke je delimično preinačena presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1803/10 od 2. juna 2008. godine u preostalom delu stava prvog njene izreke i presuda Opštinskog suda P. 2943/04 od 25. juna 2008. godine u preostalom delu stava prvog njene izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim su tužioci tražili da se obaveže tuženi da im plati još 22.871.453,76 dinara. U trećem stavu izreke revizijske presude je preinačena odluka o troškovima postupka sadržana u stavu drugom izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1803/10 od 2. juna 2008. godine i u stavu drugom izreke presude Petog opštinskog suda u Beogradu P. 2943/04 od 25. juna 2008. godine, pa su obavezani tuženi da tužiocima naknade troškove postupka u iznosu od 898.250,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema presude, dok je u četvrtom stavu izreke odbačen kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti izjavljen protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1803/10 od 2. juna 2008. godine. U obrazloženju revizjske presude je, između ostalog, navedeno da je u toku postupka pred sudovima niže instance utvrđeno: da je rešenjem Opštinskog suda R. 348/91 od 8. februara 1993. godine tužiocima utvrđena naknada za izuzeto nacionalizovano građevinsko zemljište, čiji je raniji korisnik bio I.B, pravni prethodnik predlagača, tužilaca u ovoj pravnoj stvari, te da je obavezan tuženi da im isplati 92.234.870,00 tada važećih dinara, sa kamatom od dana presuđenja, odnosno od 8. februara 1993. godine do isplate; da je to rešenje potvrđeno odlukom Okružnog suda u Beogradu Gž. 8708/91 od 27. decembra 1996. godine, a da je revizija protivnika predlagača, ovde tuženog, odbijena rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 1021/07 od 24. marta 2007. godine; da tužiocima dosuđeni iznos nije isplaćen jer je usled hiperinflacije (krajem 1993. i početkom 1994. godine) obezvređen taj iznos u potpunosti; da je ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka utvrđeno da dosuđenih 92.234.870,00 dinara, važećih na dan 8. februara 1993. godine, valorizovanih na dan veštačenja 6. juna 2008. godine, iznosi 6.477.153,34 dinara, a da tržišna vrednost izuzetog nacionalizovanog građevinskog zemljišta iznosi 29.348.607,00 dinara. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zauzeli stanovište da tužiocima pripada tržišna vrednost oduzetog građevinskog zemljišta u vreme veštačenja, primenom člana 42. Zakona o eksproprijaciji, pa su obavezali tuženog da tužiocima isplati iznos od 29.348.607,00 dinara. Međutim, ovakvo stanovište revizijski sud ne može prihvatiti kao pravilno. Naime, u ovoj parnici je predmet tražene pravne zaštite naknada inflatorne štete nastale zbog gubitka supstance potraživanja tužilaca do kojeg je došlo usled dejstva visoke inflacije, pa kako se radi o gubitku supstance potraživanja utvrđenog pravnosnažnom sudskom odlukom, nije se mogla u novom sudskom postupku, u ovoj pravnoj stvari, ponovo utvrđivati tržišna vrednost izuzetog zemljišta, s obzirom na to da se radi o presuđenoj stvari. I revizijski sud smatra da pravo tužilaca na naknadu za izuzeto nacionalizovano gradsko zemljište nije sporno, te da je visina ove naknade već utvrđena pravnosnažnim rešenjem u vanparničnom postupku, a okolnost što im navedeni iznos nije isplaćen usled hiperinflacije, ne uskraćuje im pravo na ovu naknadu, i to na potpunu naknadu, u smislu člana 190. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, u konkretnom slučaju potpuna naknada podrazumeva samo valorizovanu vrednost već utvrđenog i dosuđenog iznosa u pravnosnažno okončanom vanparničnom postupku. Do valorizovane vrednosti, kojom se čuva supstanca iznosa dosuđenog pravosnažnom sudskom odlukom, uz poštovanje načela jednakih vrednosti, veštak je došao preračunom osnovnog (dosuđenog) duga od 92.234.870,00 dinara važećih na dan 8. februara 1993. godine, u nove dinare na dan 24. januar 1994. godine, primenom koeficijenta za obračun valorizacije potraživanja (koji su zvanično objavljeni), te uz obračun zatezne kamate na tako utvrđen iznos do dana veštačenja 6. juna 2008. godine. Revizijski sud nalazi da ovako utvrđena vrednost od 6.477.153,34 dinara predstavlja punu naknadu ranije dosuđenog iznosa. Preko ovog iznosa, a do tržišne vrednosti, koliko je tužiocima dosuđeno nižestepenim odlukama, ali, po nalaženju revizijskog suda, uz pogrešnu primenu materijalnog prava, odnosno za 22.871.453,76 dinara, revizijski sud je preinačio nižestepene odluke i u tom delu odbio tuženi zahtev tužilaca. Ova presuda uručena je punomoćniku tužilaca 28. septembra 2012. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 36/80, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. "27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) i Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedene odredbe člana 32. stav 1. Ustava, a krećući se u granicama postavljenog zahteva u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je utvrdio da je period za ocenu razumnosti dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka i traje do njegovog okončanja, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka, u kome su podnosioci ustavne žalbe bili stranke u postupku, i koji je započeo podnošenjem tužbe 21. decembra 1994. godine.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak od podnošenja tužbe tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, do uručenja osporene revizijske presude, odnosno okončanja postupka u sve tri sudske instance, trajao 17 godina i devet meseci.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, trajanje parničnog postupka od skoro 18 godina ne može biti opravdano ni jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo relativno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su zahtevala obimniji dokazni postupak, posebno u pogledu izvođenja dokaza finansijskim veštačenjem, te saslušavanjem veštaka više puta i pribavljanjem njegovih dopunskih izjašnjenja. Takođe, postupak je i procesno bio usložnjen, s obzirom na to da je, nakon ukidanja klauzule pravosnažnosti rešenja o utvrđivanju visine naknade podnosiocima, jednim delom paralelno sa parnicom tekla i vanparnica, što je iziskivalo da parnični sud prekida ili zastaje sa postupk om, čekajući ishod vanparničnog postupka, a pogotovu što je protivnik predlagača, ovde tuženi, koristio sva procesna sredstva i sve pravne lekove protiv rešenja kojim je bila utvrđena njegova obaveza na plaćanje naknade podnosiocima za izuzeto zemljište. I tužioci su u toku trajanja postupka više puta precizirali tužbeni zahtev. Međutim, to, ipak, ne može biti opravdanje za gotovo osamnaestogodišnje trajanje parničnog postupka.

Takođe, nema nikakve sumnje da je ažurno i propisno postupanje suda u cilju brzog i efikasnog razrešenja spornih pitanja bilo od važnosti za podnosioce ustavne žalbe, mada njihovo ponašanje nije bilo u skladu sa interesom da se spor okonča u okviru granica razumnog roka, koji ističu u ustavnoj žalbi. U pogledu njihovog ponašanja, Ustavni sud je ocenio da na strani podnosilaca, kao i njihovog punomoćnika, ima vrlo značajnog doprinosa dužini trajanja postupka, s obzirom na to da je, najpre, zbog neuredne tužbe postupak prekinut na mesec dana, da je zbog izostanka punomoćnika tužilaca bilo određeno jedno mirovanje u postupku, da se, opet zbog njegovog izostanka sa ročišta, godinu dana odlučiva lo o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje, pošto za svoj izostanak nije blagovremeno dostavio dokaze o sprečenosti. Takođe, tužioci su sa uplat om predujma troškova za veštačenje kasnili tri meseca, a preko četiri meseca je sud ponavljao naloge punomoćniku tužilaca da se precizno izjasni povodom veštačenja koje je predložio. U prilog procesnoj neaktivnosti tužilaca govori i sedam neod ržanih ročišta njihovom krivicom: pet puta su razlozi bili u nedostavljanju urednog punomoćja, predavanju podnesaka neposredno na ročištu, radi uređenja tužbenog zahteva ili zbog izostanka, dok dva puta ročišta nisu održana na saglasan predlog parničnih stranaka radi mirnog rešenja spora odnosno zaključenja poravnanja. Ovakvo postupanje podnosilaca i njihovog punomoćnika je svakako suprotno procesnoj ulozi tužilačke strane, a o izostanku njihovog proaktivnog odnosa u postupku govori i to da oni u toku osporenog postupka nisu urgirali da se ročišta zakažu i ubrza postupak i odluči u ovoj pravnoj stvari.

Ustavni sud smatra da je za neprimereno dugo trajanje parničnog postupka, pored ponašanja podnosilaca, te složenosti postupka, od značajnog uticaja bilo i očigledno nedelotvorno i neefikasno postupanje prvostepenog suda, koji je tek posle skoro 14 godina od podnošenja tužbe, doneo prvostepenu presudu. Ipak, ne krivicom ovog suda, ali zbog rešavanja u vanparničnom postupku, postojali su i periodi zastoja u odlučivanju: jedan prekid postupka je trajao skoro četiri godine, a zastoj postupka godinu dana. Na strani drugostepenog suda i suda treće instance nije bilo doprinosa dužem trajanju postupka, pogotovu imajući u vidu da je u postupku pred sudom treće instance odlučivano o dva pravna leka.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocima ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 76480/10 (predmet P. 3529/94 ranijeg Petog opštinskog suda u Beogradu) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu n ematerijalne štete svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpe li podnosi oci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine naknade štete, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka , doprinos podnosilaca i složenost predmeta spora. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpeli isključivo zbog neažurnog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko - socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Odlučujući o ustavnoj žalbi koja se odnosi na povredu prava na pravično suđenje, takođe zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da osporenom revizijskom presudom nije povređen o naveden o ustavn o prav o podnosi laca. Ustavni sud smatra da je nadležni sud dovoljno i jasno obrazložio osporenu odluku i da se obrazloženje o tome zašto nema mesta ponovnom utvrđivanju tržišne vrednosti izuzetog zemljišta, ne može smatrati proizvoljnim. Naime, u konkretnom slučaju, pravilnom primenom materijalnog prava, a na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, može se samo revalorizovati već dosuđeni utvrđeni iznos naknade podnosiocima, te odlučiti samo u okviru postavljenog tužbenog zahteva tužilaca, koji su na dan zaključenja glavne rasprave na ročištu precizirali svoj tužbeni zahtev tražeći jedan od iznosa koji je veštak obračunao - tržišnu vrednost zemljišta, bez kamate, a ne postavljajući, kao eventualni zahtev, i ovaj revalorizovani iznos, koji je takođe veštak obračunao, u svom izjašnjenju, sa pripadajućom kamatom. Nasuprot navodima ustavne žalbe, revizijski sud je dao jasne argumente zašto u situaciji kada postoji utvrđena vrednost izuzetog zemljišta, i kada se radi o presuđenoj stvari, nema mogućnosti za ponovno odlučivanje o visini naknade za izuzeto zemljište, te zbog čega dosuđeni iznos odgovara potpunoj naknadi štete za podnosioce. Po oceni Ustavnog suda, osporena presud a zasniva se na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog procesnog i materijalnog prava, te se, bez obzira na navode podnosilaca, ne može govoriti o nepravičnoj primeni propisa na njihovu štetu.

Ustavni sud ukazuje da se navodi podnosilaca ustavne žalbe, nezadovoljnih ishodom spora, o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava osporenom revizijskom odlukom, ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom ovog ustavnog prava, s obzirom na to da je predmet tražene pravne zaštite u ovom sporu bila naknada štete, a ne utvrđivanje visine naknade za izuzeto zemljište, koja je već bila utvrđena, u posebnom, pravnosnažno okončanom vanparničnom postupku, u skladu sa tržišnim uslovima, prema tada važećim propisima.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 776/11 od 6. juna 2012. godine odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke, saglasno o dredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

U situaciji kada je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu podnetu zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu osporenom revizijskom presudom, iz napred navedenih razloga, bespredmetno je odlučivati o zahtevu podnosilaca za naknadu materijalne štete, postavljenom u iznosu za koji je odbijen njihov tužbeni zahtev za naknadu štete.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi naknade štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti