Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro osam godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, dok je ostatak žalbe odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. B . iz Sombora , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. marta 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. B . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Somboru u predmetu P1. 20/17 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo A. B . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. B . iz Sombora je, 13. avgusta 201 9. godine, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Somboru u predmetu P1. 2 0/17, kao i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 277/18 od 20. decembra 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava, prava na imovinu i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1 , člana 36. stav 1, čl. 58. i 60. Ustava .

Podnositeljka u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi: da je parnica u spor u radi poništaja odluka, kojima joj je izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa, neprimereno dugo traja la, te imajući u vidu prirodu spora , smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da se pravni stavovi u osporenoj revizijskoj presudi , posebno u vezi sa istaknutim prigovorom zastarelosti vođenja disciplinskog postupka, kao i nepostojanjem ovlašćenja na strani direktora tužene da vodi prvostepeni postupak i izrekne disciplinsku sankciju, zasnivaju na proizvoljnoj primeni merodavnog prava; da Vrhovni kasacioni sud nije dao posebne razloge o tome zašto je kod ponovnog odlučivanja prihvatio reviziju tužene i preinačio drugostepenu presudu kojom je tužbeni zahtev za poništaj pobijanih odluka bio usvojen.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeni akt i podnositeljki ustavne žalbe dosudi nematerijaln u štet u zbog neprimerenog dugog trajanja postupka, kao i materijaln u štet u koja se ogleda u izgubljenoj zaradi za period od otkaza do ostvarivanja uslova za penziju (jun 2011 – jul 2018. godine), što ima za posledicu i manji iznos penzije.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Somboru P1. 20/17 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 1. avgusta 201 1. godine, u svojstvu tužilje, podnela Osnovnom sudu u S omboru tužbu protiv tužene Osnovne škole „ B.“ sa sedištem u Somboru, radi poništaja rešenja direktora i školskog odbora tužene od 31. maja i 29. juna 2011. godine, kojima je tužilja oglašen a odgovorn om za izvršenje teže povrede radne obaveze i izrečena joj je mera prestanka radnog odnosa , kao i vraćanja na rad . Predmet je zaveden pod brojem P1. 793/11.

Tužena je odgovor na tužbu dostavi la 21. septembra 20 11. godine. Prvo ročište za glavnu raspravu održano je 6. decembra 201 1. godine. U periodu do prvog presuđenja je zakazano još 1 2 ročišta, od kojih dva nisu održana, i to zbog sprečenosti postupajućeg sudije . Dva ročišta su odložena zbog razloga na strani tužilje ( zauzetost punomoćnika i otkaz punomoćja), a jedno na molbu punomoćnika tužene. Vremensk i intervali između ročišta kretali su se od jedan i po do tri meseca. U okviru dokaznog postupka je saslušan o osmoro svedoka, a izveden je i dokaz saslušanjem parničnih stran aka. Tri ročišta, na kojima je tužilja saslušavana u svojstvu parnične stranke, morala su biti prekinuta zbog isteka termina za njihovo održavanje. Glavna rasprava je zaključena 10. aprila 201 4. godine.

Osnovni sud u Somboru je doneo presudu P1. 793/11 od 10. aprila 201 4. godine, kojom su tužbeni zahtev i tuži lje u celini odbijeni kao neosnovani. Ova presuda je parničnim strankama otpravljena 6. juna 2016. godine.

Tužilja je 26. juna 2014. godine izjavila žalbu. Spisi parničnog predmeta su Apelacionom sudu u Novom Sadu prosleđeni 18. avgusta 2014. godine. Presudom Gž1. 2172/14 od 10. oktobra 201 4. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuži lje i navedena prvostepena presuda je u celini potvrđena .

Tužilja je 29. novembra 2014. godine izjavila reviziju, koja je punomoćniku tuženog uručena 30. januara 2015. godine. Zbog propust a sa dostavom revizije Republičkom javnom tužilaštvu, navedeni organ je reviziju pr imio tek 13. jula 2015. godine.

Spisi parničnog predmeta su Vrhovnom kasacionom sudu prosleđeni 20. avgusta 2015. godine. Rešenjem Rev2. 1647/15 od 31. avgusta 201 6. godine ukinute su nižestepene presude, te je predmet 11. januara 2017. godine vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i dodeljen mu je broj P1. 20/17.

U periodu do narednog presuđenja, zakazano je još pet ročišta za glavnu raspravu (22. februara, 16. marta, 18. aprila, 11. maja i 8. juna 2017. godine), od kojih je jedno odloženo na molbu punomoćnika tužilje. Saslušano je petoro svedoka iz ranije faze postupka , kao i parnične stranke. Glavna rasprava je zaključena 8. juna 2017. godine , a objavljivanje presude je usledilo dan kasnije.

Presudom Osnovnog suda u Somboru P1. 20/17 od 8. juna 2017. godine tužbeni zahtevi tužilje su ponovo odbijeni kao neosnovani.

Tužilja je 28. jula 2017. godine izjavila žalbu, na koju je tužena odgovorila podneskom od 5. septembra 2017. godine. Spisi parničnog predmeta su Apelacionom sudu u Novom Sadu prosleđeni 7. septembra 2017. godine. Presudom Gž1. 2293/17 od 25. septembra 201 7. godine delimično je usvojena žalba tužilje, pa je navedena prvostepena presuda preinačena , tako što su poništene kao nezakonite odluke organa upravljanja tužene, a u delu kojim je odbijen zahtev za reintegraciju tužilje ista je potvrđena .

Tužilja je reviziju izjavila 23. oktobra, a tuženi 28. novembra 2017. godine. Spisi parničnog predmeta su Vrhovnom kasacionom sudu prosleđeni 24. januara 201 8. godine.

Osporenom presudom Rev2. 277/18 od 20. decembra 201 8. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje, dok je usvajanjem revizije tužene, drugostepena presuda preinačena , tako što je odbijena kao neosnovana žalba tužilje i p resuda Osnovnog suda u Somboru P1. 20/17 od 8. juna 2017. godine u celini potvrđena.

Predmet je prvostepenom sudu vraćen 15. maja 2019. godine. Osporena revizijska presuda je punomoćniku tužilje dostavljena 15. jula 2019. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09, 36/11 – dr.zakon i 53/13 – Odluka US) , koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe , bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, te da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.). Bitno slične odredbe sadrži i važeći Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18) , koji se u konkretnom slučaju primenjivao nakon ukidanja nižestepenih presuda rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1647/15 od 31. avgusta 2016. godine .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 1. avgusta 20 11. godine, podnošenjem tužbe Osnovnom sudu u Somboru, i da je okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 277/18 od 20. decembra 2018. godine, koja je punomoćniku podnositeljke ustavne žalbe uručena 15. jula 201 9. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao skoro osam godina, što može ukazivati na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu činjeničn a i pravn a pitanja n isu bil a složen a u meri koja bi predstavljala opravdan razlog za višegodišnje trajanje parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe ima la izuzetan interes da sud o nje nim zahtev ima odluči u okviru standarda razumnog roka, posebno zbog činjenice da je reč o pravnoj zaštiti za slučaj prestanka radnog odnosa .

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da se nje n doprinos ogleda u odlaganju tri ročišta za glavnu raspravu , što je postupak produžilo za oko šest meseci.

Po mišljenju Ustavnog suda, pretežnu odgovornost za navedeno trajanje osporenog parničnog postupka snosi prvostepeni sud. Ovde se naročito ima u vidu: da prilikom zakazivanja ročišta, posebno kada je reč o prethodnom prvostepenom postupku, nije poštovano načelo hitnosti u rešavanju ove vrste spora ; da su tri ročišta, na kojima je tužilja saslušavana u svojstvu parnične stranke, morala biti prekinuta zbog isteka termina za njihovo održavanje ; da je kod pismene izrade prve po redu prvostepene presude evidentno prekoračen zakonom propisani rok ; da je zbog propusta sa dostavom revizije, predmet Vrhovnom kasacionom sudu, na prvi revizijski postupak, prosleđen uz kašnjenje od oko osam meseci .

Uzimajući u obzir napred izneto, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon , 103/15 i 10/ 23), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke, odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka i doprinos podnositeljke ustavne žalbe , već i ekonomsko-socijalne prilike, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine). Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog neefikasnog postupanja nadležnog suda.

7. Što se tiče istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu smatrati relevantnim ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrd nje o povredi navedenog ustavnog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporen og ak ta.

Tvrdnju da Vrhovni kasacioni sud nije izneo razloge zbog kojih je u ponovnom postupku usvojio reviziju tužene i preinačio drugostepenu usvajajuću presudu , podnositeljka nije dodatno pojasnila, t ačnije, nije ukazala da li smatra da je Vrhovni kasacioni sud, eventualno, odstupio od nekog svog stanovišta koje je prethodno izneo u ukidajućem revizijskom rešenju. Inače, takve tvrdnje Ustavni sud u svojoj praksi ceni sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. U Odluci Už-2622/2013 od 22. oktobra 2015. godine, Ustavni sud je, podsećajući na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Vusić protiv Hrvatske (broj predstavke 48101/07, od 1. jula 2010. godine, paragraf 42.) konstatovao da se pravo sudova da u ponovnom postupku donose drugačije odluke ne dovodi u pitanje, ali da su sudovi u takvoj situaciji dužni da navedu i obrazlože okolnosti koje su ih opredelile da povodom istih pitanja zauzmu drugačija pravna stanovišta, posebno ukoliko se radi o sudovima poslednje instance.

S tim u vezi, bez obzira što podnositeljka nije adekvatno obrazložila napred iznetu tvrdnju, Ustavni sud konstatuje da je činjenično stanje na kome je zasnovano ukidajuće revizijsko rešenje kasnije bitno dopunjeno, jer je podnositeljka ustavne žalbe, u međuvremenu, pravnosnažno osuđena zbog izvršenja krivičnog dela „nesavesta n rad u službi“, pored ostalog, i za propuste koji su joj pobijanim odlukama stavljeni na teret. Imajući u vidu da je Vrhovni kasacioni sud , u obrazloženju ukidajućeg revizijskog rešenja , posebno ukazao na značaj činjenice da se protiv podnositeljke ustavne žalbe još uvek vodi krivični postupak, a kako je isti u međuvremenu okončan, Ustavni sud nalazi da se u okolnostima konkretnog slučaja prima facie ne može govoriti o povredi prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Kada je reč o istaknutoj povredi prava na rad, Ustavni sud konstatuje da pravo iz člana 60. Ustava ne sadrži garancije da se zaposlenje dobije i zadrži, podjednako kao što to pravo nema kao svoj korelat obavezu države da rad obezbedi. Otkaz je institut radnog prava, koji se razrađuje zakonima iz radnopravne oblasti, prevashodno opštim, a potom i posebnim, dok je sadržinom Ustavom zajemčenog prava na rad utvrđeno, pored ostalog, pravo na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa. Stoga Ustavni sud naglašava da sam prestanak radnog odnosa ne predstavlja povredu prava na rad iz člana 60. Ustava, ukoliko je on usledio pod uslovima i na način propisan zakonom. Polazeći od toga da ustavna žalba ne sadrži relevantn e ustavnopravne razlo ge kojima se argumentuj e povred a prava na pravično suđenje, sledi da nema ustavnopravnih razloga ni za tvrdnje o povredi prava na rad iz člana 60. Ustava. P ored navedenog, Ustavni sud konstatuje da su o zakonitosti prestanaka radnog odnosa podnositeljke ustavne žalbe odlučivali sudovi u tri instance.

Povredu prava iz člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava , podnositeljka ustavne žalbe bliže ne obrazlaže, već je izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje.

Sledom svega izloženog, Sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporeni akt , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete zbog izgubljenih zarada za period od otkaza do ostvarivanja uslova za penziju (jun 2011 – jul 2018. godine), što ima za posledicu i manji iznos penzije, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka nije dostavila dokaze u prilog tvrdnji da je zbog dugog trajanja osporenog parničnog postupka pretrpela takvu štetu, posebno , jer je njen tužbeni zahtev za poništaj odluka tužene i vraćanje na rad pravnosnažno odbijen kao neosnovan .

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev za naknadu materijalne štete, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti