Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 22 godine

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 22 godine i osam meseci. Odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud zbog neaktivnosti i višestrukog ukidanja presuda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. P . iz Obrenovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. juna 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. P . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu – Sudska jedinica u Obrenovcu u predmetu P. 1272/13 (ranije predmet Opštinskog suda u Obrenovcu P. 98/93) pov ređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu .

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. P . iz Obrenovca je , 15. decembra 2015. godine, preko punomoćnika D . R, advokata iz Obrenovca, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu – Sudska jedinica u Obrenovcu u predmetu P. 1272/13.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je još 1. februara 1993. godine Opštinskom sudu u Obrenovcu podneo tužbu radi izvršenja ugovora o zajedničkom ulaganju i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5779/14 od 8. oktobra 2015. godine; da mu je zbog dužine trajanja postupka od 22 godine i osam meseci , a koji nije bio složen i čijem trajanju podnosilac nije doprineo, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevao je naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu – Sudska jedinica u Obrenovcu P. 1272/13, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 1. februara 1993. godine Opštinskom sudu u Obrenovcu podneo tužbu protiv 15 tuženih , radi izvršenja ugovora o zajedničkom ulaganju za kupovinu vozila „Jugo 55 koral“. Predmet je dobio broj P. 98/93.

Pred prvostepenim sudom je bilo održano devet ročišta, na kojima su u više navrata saslušane parnične stranke, saslušani su svedoci, izvršen je uvid u sporni ugovor i u određenu dokumentaciju, traženi su određeni podaci od Autokuće „Z .“, B . i od „J .“ d.o.o. iz K, dok 14 ročišta nije bilo održano, i to: dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a 12 zbog nedostatka procesnih pretpostavki.

Tužbeni zahtev je preciziran 20. septembra 1994. godine.

Rešenjima Opštinskog suda u Obrenovcu P. 98/93 od 16. oktobra 1997. godine i P. 450/98 od 28. decembra 1998. godine dozvoljeno je preinačenje tužbe.

Presudom Opštinskog suda u Obrenovcu P. 98/93 od 16. oktobra 1997. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev, a rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 3789/98 od 10. juna 1998. godine ukinuta je ožalbena presuda Opštinskog suda u Obrenovcu P. 98/93 od 16. oktobra 1997. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Zatim je u ponovnom prvostepenom postupku održano četiri ročišta, na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta , saslušane su parnične stranke, više puta je izvršeno suočenje između tužioca i tuženih, dok četiri ročišta nije bilo održano, i to tri zbog procesnih nedostataka, a jedno zbog odsustva postupajućeg sudije.

Presudom Opštinskog suda u Obrenovcu P. 450/98 od 24. februara 1999. godine, u stavu prv om izreke , delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je obavezana tužena K. A . da tužiocu isplati iznos od 3.106,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom ; u stavu drug om izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u odnosu na ostale tužene . U odnosu na tuženu K. A . presuda je postala pravnosnažna, dok je u odnosu na ostale tužene presuda Opštinskog suda u Obrenovcu P. 450/95 od 24. februara 1999. godine ukinuta u žalbenom postupku, rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 6932/99 od 16. septembra 1999. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom prvostepenom postupku održano je tri ročišta, dok tri ročišta nije bilo održano zbog procesnih nedostataka. Tužbeni zahtev je preciziran 3. aprila 2000. godine.

Presudom Opštinskog suda u Obrenovcu P. 552/99 od 24. decembra 2001. godine odbijen je kao neosnovan preinačeni tužbeni zahtev, a rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 2668/03 od 19. juna 2003. godine ukinuta je ponovo prvostepena presuda Opštinskog suda u Obrenovcu P. 552/99 od 24. decembra 2001. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku odr žana su četiri ročišta na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, traženi su određeni izveštaji od preduzeća „K.“, izvršeno je veštačenje i dopunsko veštačenje od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, dok jedno ročište nije bilo održano zbog procesnih nedostataka.

Presudom Opštinskog suda u Obrenovcu P. 434/03 od 29. juna 2004. godine, u stavu prvom izreke , usvojen je tužbeni zahtev, pa su obavezani tuženi da tužiocu na ime duga isplate iznos od po 10.800,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke obavezani su tuženi da naknade troškove postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 2901/05 od 28. oktobra 2005. godine, donetim u postupu po žalbi, ukinuta je prvostepena presuda u stavu prvom njene izreke u odnosu na određene tužene iz izreke kao i u stavu drugom njene izreke i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku održano je osam ročišta na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, saslušane su parnične stranke , saslušani su svedoci, i traženi su određeni izveštaji od Ministarstva unutrašnjih poslova, dok četiri ročišta nije bilo održano zbog procesnih nedostataka.

Uvidom u spise predmeta je utvrđeno da pred prvostepenim sudom nijedno ročište nije bilo zakazano u periodima od 19. maja 1993. do 17. marta 1994. godine, od 7. juna 2000. do 19. juna 2001. godine, i od 23. oktobra 2009. do 15. decembra 2011. godine.

Rešenjem Drugog osnovnog suda u Beogradu – Sudska jedinica u Obrenovcu P. 1285/10 od 2. jula 2012. godine prekinut je postupak zbog smrti jednog od tuženih, a rešenjem P. 1285/10 od 20. maja 2013. godine nastavljen je postupak jer su zakonski naslednici pok. tuženog stupili na njegovo mesto.

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu – Sudska jedinica u Obrenovcu P. 1272/13 od 23. decembra 2013. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezani su tuženi da tužiocu plate iznos od po 10.880,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke tužbeni zahtev je odbijen u delu kojim je traž eno da tuženi isplat e zakonsku zateznu kamatu za određeni period bliže označen u izreci ; u stavu trećem izreke obavezani su tuženi da tužiocu na ime troškova postupka isplate iznos od 325.080,00 dinara; u stavu četvrtom izreke obavezani su tuženi da tužiocu preko dosuđenog iznosa troškova u stavu trećem izreke isplate solidarno još 54.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5779/14 od 8. oktobra 2015. godine, u stavu prvom izreke, odbij ane s u žalbe tuženih kao neosnovane i potvrđena je presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu – Sudsk a jedinica u Obrenovcu P. 1272/13 od 23. decembra 2013. godine u delu stava prvog njene izreke kojim je delimično usvojen tužbeni zahtev i obavezani tuženi da tužiocu isplate iznos od po 10.880,00 dinara, te u stavovima trećem i četvrtom njene izreke; u stavu drugom izreke preinačena je prvostepena presuda u delu stava prvog njene izreke u pogledu odluke o zakonskoj zateznoj kamati i obavezani su tuženi da tužiocu isplate na iznose dosuđene stavom prvim izreke zakonsku zateznu kamatu počev od 23. decembr a 2013. godine do isplate, dok je zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate počev od 3. aprila 2000. do 22. decembra 2013. godine odbijen kao neosnovan.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanoviša Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosi lac ustavne žalbe pozva o, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Zakonom o parničnom postupku („ Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku ( član 10.) ; da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Zakonom o parničnom postupku („ Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku ( član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu ( član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen 13 godina i devet meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe – 1. februara 1993. godine, pa do pravnosnažnog okončanja ovog drugotrajnog parničnog postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenje odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja , kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosi oca odlučilo bez nepotrebnog odlučivanja.

Naime, za trajanje parničnog postupka od 22 godine i osam meseci nema bilo kakvog opravdanja, te navedena dužina postupka predstavlja njegovo prekomerno trajanje, kako po praksi ovoga s uda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Po oceni Suda, odgovornost za predugo trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je prvu meritornu odluku doneo nakon četiri godine i osam meseci od podnete tužbe a peta po redu prvostepena presuda je doneta nakon osam godina od ukidanja prethodne prvostepene presude od strane drugostepenog suda. Takođe, prvostepeni sud je imao tri perioda potpune neaktivnosti kada nije bilo zakazano nijedno ročište , i to prvi period u trajanju od deset meseci (od 19. maja 1993. do 17. marta 1994. godine), drugi period u trajanju od godinu dana (od 7. juna 2000. do 19. juna 2001. godine), i treći period u trajanju od preko dve godine (od 23. oktobra 2009. do 15. decembra 2011. godine). Takođe veliki broj ročišta pred tim sudom nije bio održan zbog procesnih nedostataka a bez navođenja razloga za njihovo neodržavanje.

Ustavni sud ukazuje da je predmetni postupak bio u prekidu deset meseci zbog smrti jednog od tuženih te se taj period nepostupanja ne može staviti na teret sudu.

Po oceni Suda, dužini trajanja predmetnog postupka je u znatnoj meri doprinelo i višestruko ukidanje prvostepenih odluka od strane drugostepenog suda. Ustavni sud ukazuje da se ovakvo postupanje sudova, saglasno praksi ovoga suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava ocenjuje kao „neopravdana aktivnost sudova“, s obzirom na to da je vraćanje predmeta na ponovno suđenje često rezultata grešaka koje se učinili prvostepeni sudovi. Ustavni sud je imao u vidu i stav Evropskog suda za ljudska prava po kome činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže instance može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu jedne države (presuda Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine).

Po oceni Suda, predmet spora je za podnosioca bio nesumnjivo od materijalnog značaja i podnosilac je imao legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da podnosilac nije doprineo dužem trajanju predmetne parnice.

Ustavni sud nalazi da je predmetni spor bio u određenoj meri složen jer je na strani tuženih učestvovalo 15 lica i tokom trajanja postupka je izveden veliki broj dokaza radi razjašnjenja kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja pre odlučivanja suda, ali ni navedena složenosti spora ne može biti opravdanje za trajanje parnice od 22 godine i osam meseci.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu – Sudska jedinica u Obrenovcu u predmetu P. 1272/13 (ranije predmet Opštinskog suda u Obrenovcu P. 98/93), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), u tački 1. izreke, usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 22 godine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti