Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za preispitivanje visine penzije, koji je trajao 16 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra zbog dugotrajnog postupanja organa.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, Sabahudin Tahirović, dr Dragana Kolarić, dr Milan Škulić, dr Jovan Ćirić, dr Vladan Petrov i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T. Ž . iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. juna 2019. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba T. Ž . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Novi Sad u predmetu broj 37- D-20810-182.10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Minis tarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.
O b r a z l o ž e nj e
1. T. Ž . iz Novog Sada podneo je Ustavnom sudu, 1. novembra 2016. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 8349/15 od 14. septembra 2016. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije i prava na imovi nu zajemčenog članom 58. Ustava, kao i povrede člana 198. Ustava.
Podnosilac u ustavnoj žalbi i dopuni od 17. novembra 2016. godine, pored ostalog, navodi: da je nezvanično saznao 2000. godine da mu se „možda“ isplaćuje manja penzija, te je podneo zahtev za preispitivanje penzije; da je njegov zahtev odbijen rešenjem od 20. marta 2000. godine i da su „organi penzionog fonda nastavili da ga ometaju u ostvarivanju prava na nezakonit način, netačnim tumačenjem propisa, bez jasnog materijalnog dokazivanja o tome na koji je način ukinuto umanjivanje penzije“; da je Upravni sud 16 godina bio „korektan, ali nedovoljno jak“ da okonča spor u razumnom roku; da je doneto šest presuda kojima su uvažene njegove tužbe, a nakon toga je Upravni sud prihvatio sve što je tuženi naveo u pobijanom rešenju; da je nepotrebno izgubljeno 11 godina, jer je dokazivanje obavljeno još 2003. i 2005. godine; da Upravni sud nije održao javnu raspravu.
Podnosilac ustavne žalbe ukazuje da je diskriminisan, jer već 20 godina prima penziju manju za 21,38% od penzije utvrđene po zakonu, odnosno od penzije koju primaju „svi penzioner i Republike Srbije “.
Prema navodima ustavne žalbe, podnosiocu je radnjama i aktima Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje nezakonito oduzet deo stečene penzije od 1995. godine i time povređeno pravo na imovinu garantovano Ustavom.
Ustavnom žalbom se traži da ustavni sud utvrdi povredu podnosiočevog „zakonskog prava na visinu penzije“, poništi osporeni akt i dosudi naknadu štete.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala Novi Sad (dalje u tekstu: Filijala Novi Sad) broj 090420 od 6. decembra 1995. godine podnosiocu ustavne žalbe je određena invalidska penzija u iznosu od 733,23 dinara mesečno (stav 1. dispozitiva) i određen o da je iznos penzije za isplatu 576,47 dinara (stav 2. dispozitiva) , te da podnosiocu pravo na penziju pripada od 1. marta 1995. godine (stav 4. dispozitiva).
Podnosilac ustavne žalbe je 8. februara 2000. godine podneo zahtev za određivanje novog iznosa penzije, tražeći preispitivanje visine invalidske penzije. Rešenjem Filijale Novi Sad broj D-20810 od 20. marta 2000. godine odbijen je predmetni zahtev kao neosnovan. U obrazloženju rešenja je navedeno da je penzija za isplatu određena u smislu člana 247. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju iz 1992. godine (dalje u tekstu: Zakon) i rešenja direktora Fonda u visini 78,62% iznosa određenog rešenjem, za period do 30. juna 1995. godine, a da se od 1. jula 1995. godine penzija isplaćuje u smislu člana 247a Zakona.
Direkcija Fonda je rešenjem od 20. januara 2003. godine odbila žalbu podnosioca, a u obrazloženju je navedeno: da odredba člana 247a navedenog Zakona , takođe, u određenoj meri ograničava isplatu penzije, ali manje od 78,62%; da je Rešenjem o utvrđivanju visine penzije za juli 1995. godine broj 182-746-11/95 od 17. avgusta 1995. godine propisano da se penzija za jul 1995. godine usklađuje povećanjem od 8,9% na iznos penzije za jun 1995. godine ; da je, prema iznetom, iznos penzije podnosioca „koji je bio umanjen za isplatu na 78,62% od iznosa penzije određenog po zakonu zaključno sa isplatom za jun 1995. godine, počev od 1. jula 1995. godine usklađen sa povećanjem od 8,9%%, umanjen za isplatu na manju meru ograničenja“. Presudom Okružnog suda u Novom Sadu U. 106/03 od 19. marta 2004. godine uvažena je tužba podnosioca ustavne žalbe, poništeno pobijano rešenje i predmet vraćen na ponovno odlučivanje. Upravni sud je naložio tuženom organu da donese rešenje o usklađivanju podnosiočeve penzije počev od 1. aprila 1995. godine pa nadalje, pri čemu to rešenje mora biti zasnovano na rešenjima direktora fonda kao sprovedbenim aktima za primenu člana 129. Zakona, a iznos usklađene penzije mora biti u skladu sa svim parametrima iz navedene odredbe Zakona.
Rešenjem Direkcije Fonda od 10. maja 2005. godine ponovo je odbijena žalba podnosioca, a presudom Okružnog suda u Novom Sadu U. 223/05 od 15. septembra 2006. godine ponovo je uvažena tužba podnosioca ustavne žalbe, poništeno pobijano rešenje i predmet vraćen na ponovno odlučivanje, jer tuženi organ nije postupio po presudi tog suda U. 106/03 od 19. marta 2004. godine.
Rešenjem Filijale Novi Sad od 12. juna 2008. godine, donetim u izvršenju rešenja drugostepenog organa od 20. novembra 2007. godine, podnosiocu ustavne žalbe je usklađena penzija zaključno sa aprilom 2008. godine . Direkcija Fonda je rešenjem od 15. decembra 2008. godine poništila navedeno rešenje i predmet vratila istom organu na ponovno odlučivanje. Upravni sud je presudom U. 15490/10 od 12. maja 2010. godine uvažio tužb u po dnosioca ustavne žalbe, poništio pobijano rešenje i predmet vratio tuženom organu na ponovno odlučivanje, zbog toga što prvostepenom organu nije dato precizno uputstvo u kom smislu treba dopuniti postupak.
Rešenjem Filijale Novi Sad od 21. februara 2011. godine, donetim u izvršenju rešenja drugostepenog organa od 6. oktobra 2010. godine, usklađena je penzija podnosioca ustavne žalbe zaključno sa decembrom 2010. godine. Direkcija Fonda je rešenjem od 9. juna 2011. godine usvojila žalbu podnosioca ustavne žalbe, poništila navedeno rešenje i predmet vratila istom organu na ponovno odlučivanje, sa nalogom koji je dao Okružni sud u Beogradu u presudi U. 106/03 od 19. marta 2004. godine .
Rešenjem Filijale Novi Sad od 11. avgusta 2011. godine podnosiocu ustavne žalbe je penzija određena u iznosu od 412,14 dinara mesečno na dan 1. ma rta 1995. godine usklađena počev od navedenog datuma sa 61 ,21%, na osnovu Rešenja direktora Fonda o usklađivanju penzija za osiguranike koji pravo na penziju ostvaruju u 1995. godini prema kretanju zarada u januaru 1995. godine u odnosu na 1994. godinu (preindeksacija), objavljenom u „Službenom glasniku R epublike Srbije“, broj 32/95, i sa 10,36%, na osnovu Rešenja direktora Fonda o konačnom utvrđivanju visine penzija i drugih primanja za mart 1995. godine, b roj 102-746/4/95 od 10. maja 1995. godine. Tako određena penzija dalje je usklađ ivana sa procentima određenim u rešenjima direkt ora Fonda o utvrđivanju visine penzija za mesece od aprila do decembra i R ešenju o konačnom usklađivanju penzija i novčanih n aknada za decembar 1995. godine, a tako usklađena penzija na dan 1. decembar 1995. godine je potom usklađivana saglasno članu 129. Zakona, odnosno član u 80. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju iz 2003. godine.
Rešenjem Direkcije Fonda od 10. januara 2012. godine odbijena je žalba podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja, a Upravn i sud – Odeljenje u Novom Sadu je presudom U. 2021 /12 od 7. juna 201 3. godine uvažio tužbu podnosioca , poništio pobijano rešenje i predmet vratio na ponovno odlučivanje. Upravni sud je konstatovao da tuženi organ nije odgovorio na navode podnosioca da mu je u julu 1995. godine, umesto pune penzije od 965,32 dinara, isplaćena penzija u iznosu od 758 dinara (78,62%) i da je tako „nezakonito umanjena nivelisana kao da je puna zakonska penzija“ koeficijentom koji je primenjen za nivelisanje penzije svim penzionerima, a nastavljeno je sa isplaćivanjem tako umanjene penzije. Upravni sud je konstatovao i da tuženi organ nije odgovorio na žalbene navode koji se ponavljaju u tužbi, da je trebalo izvršiti poređenje specifikacije obračuna penzije podnosioca sa obračunom penzije R . B . i sa izveštajem stalnog sudskog veštaka od 19. aprila 2011. godine, iz koga proizlazi da je podnosiocu u odnosu na druge penzionere manje isplaćena penzija u iznosu od 1.172.322 dinara.
Rešenjem Direkcije Fonda od 27. januara 2014. godine ponovo je odbijena žalba izjavljena protiv rešenja od 11. avgusta 2011. godine , a u obrazloženju je navedeno: da je u realizaciji odredbe člana 247b Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju doneto Rešenje o isplati penzije, odnosno novčane naknade za pomoć i negu ostvarenih do 1. januara 1995. godine („Službeni glasnik RS“, broj 32/95), kojim je ograničena isplata penzije ostvarene za mesece januar, februar, mart, april, maj i juni 1995. godine na 78,62% od iznosa penzije određene po zakonu; da odredba člana 247a, takođe, u određenoj meri ograničava isplatu penzije, ali manje od 78,62%, pa je Rešenjem direktora Fonda o utvrđivanju visine penzije i drugih primanja za juli 1995. godine broj 182-746-11/95 od 17. avgusta 1995. godine propisano da se penzija za juli 1995. godine usklađuje povećanjem od 8,9% na iznos penzije za jun 1995. godine ; da je iznos penzije podnosioca za juni 1995. godine, koji je bio umanjen na iznos od 78,62%, usklađen od 1. jula 1995. godine sa 8,9%; da je 1. decembra 1995. godine prestala primena člana 247a Zakona , što je realizovano tako što su penzije korisnika, pa i penzija podnosioca, od 1. decembra 1995. godine konačno usklađene sa 27,35% po Rešenju o konačnom usklađivanju penzija i novčanih naknada za decembar 1995. godine, umesto da su tada usklađene samo redovnim usklađivanjem od 15,9%, u skladu sa članom 129. Zakona; da razlika između usklađivanja od 27,35% i usklađivanja od 15,9% predstavlja stopu usklađivanja kojom su povećane penzije iz isplate sa ograničenjem zbog sankcija i dovedene na nivo penzija koje po zakonu pripadaju; da se iz navedenih razloga ne može prihvatiti zahtev podnosioca da mu se od jula 1995. usklađuje penzija u punom iznosu . Upravni sud – Odeljenje u Novom Sadu je presudom U. 3861/14 od 13. februara 201 5. godine uvažio tužbu podnosioca ustavne žalbe, poništio pobijano rešenje i predmet vratio na ponovno odlučivanje, ocenjujući da je tuženi propustio da odgovori u čemu se sastoji greška načinjena prilikom usklađivanja penzije R. B . i da li je ona ispravljena i da oceni navode žalbe koji se odnose na izveštaj sudskog veštaka o tome da je podnosiocu i u odnosu na druge penzionere isplaćena manja penzija .
Rešenjem Direkcije Fonda od 8. aprila 2015. godine treći put je odbijena žalba izjavljena protiv rešenja od 11. avgusta 2011. godine, iz razloga navedenih u obrazloženju rešenja tog organa od 27. januara 2014. godine. Drugostepeni organ je, takođe, naveo da je R . B . preminuo, da je možda i učinjena greška kod usklađivanja penzije tog lica, ali da to ne može biti osnov za dalje pravljenje grešaka, kao i da nije bilo korisnika porodične penzije, te nije trebalo donositi rešenje o ispravci; da veštačenje stalnog sudskog veštaka J . D . nije zasnovano na odredbama čl . 247a i 247b Zakona i rešenjima direktora Fonda o utvrđivanju visine penzije i drugih primanja.
Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 8349/15 od 14. septembra 2016. godine odbijena je tužba podnosioca ustavne žalbe kao neosnovana. Upravni sud je, iz istih razloga koji su navedeni u pobijanom rešenju, našao da je penzija podnosioca usklađena i umanjena u skladu sa odredbama čl. 247a i 247b Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju i članom 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, broj 12/96), kao i rešenjima direktora Fonda.
4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, te da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.); da pojedinačni akti i radnje državnih organa, organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, organa autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, moraju biti zasnovani na zakonu (član 198. stav 1.).
Polazeći od sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ukazuje i na povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, kojim je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Za odlučivanje Ustavnog suda po predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih zakona:
Odredbama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 27/92, 82/92, 53/93, 67/93, 48/94 i 28/95) bilo je propisano: da se penzija od 1. januara i od 1. jula tekuće godine usklađuje, na osnovu statističkih podataka, sa kretanjem nominalnih zarada svih zaposlenih na teritoriji Republike u proteklom periodu (član 129. stav 1.); da se u periodu primene ekonomskih sankcija Saveta bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija, prosečna penzija za juli 1995. godine utvrđuje u osiguranju zaposlenih u iznosu od 241 dinar, a u osiguranju samostalnih delatnosti 193 dinara, uvećanom za rast prosečne neto zarade po zaposlenom u Republici u maju, junu i julu 1995. godine, prema podacima republičke organizacije nadležne za poslove statistike (član 247a stav 1. tačka 1)); da osnov za određivanje visine najniže penzije za juli 1995. godine za osiguranika zaposlenog i osiguranika samostalne delatnosti čini 91% od osnova iz člana 35. stav 2. ovog zakona (član 247a stav 1. tačka 2)); da starosna, odnosno invalidska penzija za osiguranika zaposlenog i osiguranika samostalnih delatnosti za juli 1995. godine ne može iznositi manje od 60% od osnova iz tačke 2. ovog stava (član 247a stav 1. tačka 3)); da se prosečna penzija utvrđena u smislu stava 1. tačka 1) ovog člana, odnosno osnov za određivanje najniže penzije iz stava 1. tačka 2) ovog člana, dalje usklađuje sa kretanjem zarada prema članu 129. ovog zakona (član 247a stav 2.); da će se korisniku penzije, odnosno novčane naknade za pomoć i negu, koji je pravo na penziju, odnosno novčanu naknadu za pomoć i negu ostvario od 1. januara 1995. godine, penzija, odnosno novčana naknada za pomoć i negu za januar, februar, mart, april, maj i juni 1995. godine, isplatiti u visini i na način kao i korisniku koji je ta prava ostvario do 1. januara 1995. godine (član 247b).
Odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, broj 12/96) bilo je propisano: da se član 247a briše (član 2.); da će se penzije i novčane naknade za pomoć i negu, počev za decembar 1995. godine, obračunavati i isplaćivati u skladu sa Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 27/92 i 82/92), s tim što iznos najniže starosne i invalidske penzije za osiguranika zaposlenog i osigurnika samostalnih delatnosti, ne može biti niži od iznosa najniže penzije isplaćene za decembar 1995. godine (član 3.).
Odredbama Statuta Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih („Službeni glasnik RS“, broj 72/92) bilo je predviđeno: da se u Fondu, pored ostalog, vrši usklađivanje i isplata penzija i drugih novčanih davanja sa kretanjem nominalnih zarada svih zaposlenih na teritoriji Republike (član 6. stav 1. tačka 10)); da direktor Fonda donosi rešenja o koeficijentima za valorizaciju zarada iz ranijih godina koje se uzimaju za utvrđivanje penzijskog osnova, rešenja o visini usklađivanja penzija i odgovarajućih novčanih naknada iz penzijskog i invalidskog osiguranja (član 26. tačka 11)).
Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku («Službeni list SRJ», br. 33/97 i 31/01) bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.) ; da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najkasnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).
Odredbom člana 24. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96), koji je važio do 29. decembra 2009. godine, bilo je propisano da ako drugostepeni organ nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju, stranka može pokrenuti upravni sp or kao da joj je žalba odbijena.
Odredbama Zakona o upravnim sporovima („Službeni list RS“, broj 111/09) propisano je: da sud rešava bez održavanja usmene rasprave, samo ako je predmet spora takav da očigledno ne iziskuje neposredno saslušanje stranaka i posebno utvrđivanje činjeničnog stanja, ili ako stranke na to izričito pristanu (član 33. stav 2.); da je sud obavezan da posebno navede razloge zbog kojih nije održao usm enu raspravu (član 33. stav 3.).
5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je Upravni sud 16 godina bio „korektan, ali nedovoljno jak“ da okonča spor u razumnom roku i da je nepotrebno izgubljeno 11 godina, jer je „dokazivanje obavljeno još 2003. i 2005. godine“.
Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je najpre utvrdio da je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud nalazi da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Novi Sad broj 37-D-20810-182.10, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine. Ovaj sud je konstatovao da je predmetni postupak započeo 8. februara 2000. godine, podnošenjem zahteva podnosioca ustavne žalbe za određivanje novog iznosa penzije, a da je okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 8349/15 od 14. septembra 2016. godine, dakle, da je ukupno trajao 16 godina i sedam meseci.
Ustavni sud konstatuje da navedeno trajanje osporenog postupka, samo po sebi, ukazuje na to da o predmetnom zahtevu nije odlučeno u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa i sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.
Ustavni sud je ocenio da se u predmetnom upravnom postupku nisu postavila složena pravna, niti činjenična pitanja, budući da je nadležni organ trebalo da utvrdi da li je invalidska penzija podnosioca ustavne žalbe usklađena u skladu sa zakonom.
Ocenjujući postupanje nadležnih organa koji su vodili predmetni postupak, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni organ u roku koji se može smatrati razumnim donosio rešenja u osporenom postupku, nakon njihovog poništavanja od strane drugostepenog organa, a da je drugostepeni organ o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja od 20. marta 2000. godine odlučivao nepune tri godine. Po oceni Ustavnog suda, međutim, dugom trajanju osporenog postupka prevashodno je doprineo Upravn i sud, koji je u periodu od 2004. do 2015. godine poništio pet rešenja drugostepenog organa, da bi u osporenoj presudi prihvatio razloge na kojima je u suštini bilo zasnovano rešenje Direkcije fonda od 20. januara 2003. godine.
Ustavni sud nalazi da je odluka u ovom predmetu bila od velikog materijalnog značaja za podnosioca ustavne žalbe, s obzirom na to da je visina penzije od neposrednog uticaja na njegovu egzistenciju.
Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, Ustavni sud je utvrdio da je on delimično doprineo produženju postupka time što u periodu od 2000. do 2003. godine nije koristio mogućnost da podnese tužbu zbog „ćutanja administracije“, kako bi izdejstvovao odluku drugostepenog organa o njegovoj žalbi.
Ustavni sud je, polazeći od svega navedenog, ocenio da je u predmetnom postupku povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno od redbom člana 32. stav 1. Ustava, i usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.
6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).
Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja upravnog postupka, doprinos podnosioca ustavne žalbe trajanju postupka, životni standard u držav i i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.
Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno – adekvatno, kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost dosuđenog iznosa u odnosu na životni standard u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.
Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja upravnih organa i Upravnog suda (videti , pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).
7. Podnosilac ustavne žalbe, takođe, smatra da mu je u postupku koji je okončan osporenim aktom nezakonito oduzet deo stečene penzije od 1995. godine.
Ocenjujući ove navode ustavne žalbe, Ustavni sud je, polazeći od navedene odredbe člana 247a Zakona, konstatovao da je isplata penzije za juli 1995. godine bila u određenoj meri ograničena, a da je Rešenjem direktora Fonda o utvrđivanju visine penzije i drugih primanja za juli 1995. godine broj 182-746-11/95 od 17. avgusta 1995. godine penzija za taj mesec usklađena povećanjem u odnosu na iznos penzije za jun 1995. godine . Imajući u vidu da penzije za decemb ar 1995. godine nisu usklađivane primen om člana 247a, već su konačno usklađene sa 27,35%, umesto 15,9%, koliko bi iznosilo redovno usklađivanje u skladu sa članom 129. Zakona, Ustavni sud ocenjuje da su time penzije – koje su bile umanjene zbog sankcija O rganizacije ujedinjenih nacija, dovedene na nivo penzija koje po zakonu pripadaju osiguranicima u Republici Srbiji, pa i podnosiocu ustavne žalbe.
S obzirom na izloženo, Ustavni sud je našao da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenom presudom podnosiocu povređeno pravo na imovinu, zajemčeno članom 58. Ustava.
U vezi sa navodima ustavne žalbe da je Upravni sud bio dužan da održi javnu raspravu, Ustavni sud je konstatovao da je Upravni sud, saglasno odredbama člana 33. st. 2. i 3. Zakona o upravnim sporovima, ocenio da je predmet spora takav da očigledno ne iziskuje neposredno saslušanje stranaka i posebno utvrđivanje činjeničnog stanja, te je osporenu presudu doneo bez održavanja usmene rasprave.
Kako se odredbom člana 21. stav 1. Ustava, na čiju se povredu podnosi lac ustavne žalbe poziva, ne jemči nijedno konkretno ljudsko pravo ili sloboda, već ova odredba utvrđuje jednakost svih pred Ustavom i zakonom, kao jedno od načela u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, Ustavni sud ukazuje na to da do povrede označenog ustavnog načela može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem određenog Ustavom garantovanog prava ili slobode. Imajući u vidu prethodno iznetu ocenu o povredi prava na imovinu, Ustavni sud konstatuje da se navodi ustavne žalbe ne mogu dovesti u vezu ni sa istaknutom povredom načela iz člana 21. stav 1. Ustava. Takođe, s obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe nije pružio dokaze da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskriminacije, Ustavni sud je ocenio da osporena presuda nije dovela do povrede navedenog načela.
Ustavni sud je ocenio da se povreda odredbe člana 198. stav 1. Ustava o zakonitosti uprave, obrazlaže istim razlozima koji su izneti u prilog tvrdnji o povredi prava na imovinu, o čemu se ovaj sud već izjasnio.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 8349/15 od 14. septembra 2016. godine , zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.
8. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.