Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja sudske odluke

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na imovinu zbog dugogodišnjeg nesprovođenja izvršenja pravnosnažne presude. Podnosiocu je utvrđeno pravo na naknadu materijalne štete u visini dosuđenog, a nenaplaćenog iznosa iz izvršne isprave.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8257/2015
20.04.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. T . iz Čačka , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. aprila 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. T . i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 2156/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Čačku I. 921/09 i 9678/10) povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na imovinu, iz člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne š tete u visini iznosa opredeljenog rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Čačku I. 921/09 od 18. juna 2009. godine , umanjenog za eventualno naplaćene iznose po tom osnovu. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba B. T . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Čačku R4 I. 15/16 od 4. jula 2016. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 1030/16 od 6. oktobra 2016 . godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. B . T . iz Čačka je , 14. decembra 2015. godine , preko punomoćnika D. J, advokata iz Čačka, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 2156/11.

Dopunom ustavne žalbe od 9. januara 2017. godine podnosilac je, preko istog punomoćnika , osporio i rešenja Višeg suda u Čačku R4 I. 15/16 od 4. jula 2016. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 1030/16 od 6. oktobra 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

Podnosilac u ustavnoj žalbi i dopuni ustavne žalbe navodi da osporenim rešenjima, u delu kojim je odlučeno o visini naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku, nisu otklonjene posledice utvrđene povrede, odnosno nije postignuta „sveobuhvatna naknada“, te smatra da i dalje „ima status žrtve…“. Ističe da dosuđena naknada nije u skladu sa praksom Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, te da su mu na taj način povređena navedena ustavna prava. Predla že i da Ustavni sud utvrdi nj egovo pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljen og rešenjem o izv ršenju Opštinskog suda u Čačku I. 921/09 od 18. juna 2009. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređe no ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari :

Rešenjem Opštinskog suda u Čačku I. 921/09 od 18. juna 2009. godine usvojen je predl og za izvršenje ovde podnosioca ustavne žalbe kojim je predlož eno da se prinudno izvrši pravnosnažna presud a Opštinskog suda u Čačku P1. 119/09 od 13. aprila 2009. godine, a kojom su obavezani izvršni dužnici A.D. „F.“ iz Čačka i drugi da isplate izvršn om poverioc u odgovarajuće novčane iznose na ime razlike između isplaćene i pripadajuće zarade, sa zakonskom zateznom kamatom i troškovima parničnog postupka .

Viši sud u Čačku je 4. jula 2016. godine doneo osporeno rešenje R4 I. 15/16, kojim je, pored ostalog: u stavu prvom izreke usvojio zahtev predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe, i utvrdio da je u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 2156/11 povređeno pravo predlagača na suđenje u razumnom rou; u stavu drugom izreke naložio Osnovnom sudu u Čačku da preduzme sve neophodne mere kako bi se navedeni izvršni postupak okončao u najkraćem roku; u stavu trećem izreke delimično usvojio zahtev predlagača za naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i utvrdio njegovo pravo na primerenu naknadu u iznosu od 25.000,00 dinara; u stavu četvrtom izreke odbio kao neosnovan zahtev predlagača za navedenu naknadu preko iznosa koji su dosuđeni stavom trećim izreke; u stavu petom izreke odbacio kao nedozvoljen zahtev predlagača kojim je traženo da mu se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P1 . 119/09.

Odlučujući o žalbi predlagača, Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Rž g. 1030/16 od 6. oktobra 2016. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio ožlbeno prvostepeno rešenje u stavovima četvrtom i petom izreke , prihvatajući pravno stanovište Višeg suda u Čačku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su i odredbe Zakona o uređenju sudova (''Službeni glasnik RS'', br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11 i 101/13), kojima je propisano: da stranka u sudskom postupku koja smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, može neposredno višem sudu podneti zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, da se ovim zahtevom može tražiti i naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku, te da je postupak odlučivanja o zahtevu iz stava 1. ovog člana hitan (član 8a); da ako neposredno viši sud utvrdi da je zahtev podnosioca osnovan, može odrediti primerenu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku i odrediti rok u kome će niži sud okončati postupak u kome je učinjena povreda prava na suđenje u razumnom roku, te da će se naknada iz stava 1. ovog člana isplatiti iz budžetskih sredstava Republike Srbije opredeljenih za rad sudova u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva stranke za isplatu (član 8b st. 1. i 2.); da se na postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku shodno primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje vanparnični postupak (član 8v).

5. Analizirajući navode ustavne žalbe o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 2156/11, Ustavni sud konstatuje da propust izvršnog suda da izvrši presudu izrečenu u korist podnosioca ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, predstavlja i povredu prava podnosi oca na mirno uživanje imovine zajemčeno g odredbom člana 58. stav 1. Ustava, koju čine potraživanja utvrđena tom presudom (sličan stav je izražen i u Odluci Ustavnog suda Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine, dostupno na internet stranici : www.ustavni.sud.rs). Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Uzimajući u obzir praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud smatra da podnosilac ustavne žalbe ima pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenog rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Čačku I. 921/09 od 18. juna 2009. godine, koji mu nije isplaćen , pa je odlučio kao u tački 2. izreke, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

6. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu kojim se osporava rešenje Višeg suda u Čačku R4 I. 15/16 od 4. jula 2016. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 1030/16 od 6. oktobra 2016. godine, Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac u suštini nezadovoljni visinom naknade koja mu je u predmetnom vanparničnom postupku dosuđena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

U tom smislu, Ustavni sud najpre ukazuje da je zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku koji je kao pravno sredstvo ustanovljen Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, preventivno-kompenzatornog karaktera, odnosno da pored ubrzanja postupka predviđa i mogućnost isplate naknade zbog dugog trajanja postupka. Primarni cilj ovog pravnog sredstva jeste njegov preventivni karkter, odnosno ubrzanje i okončanje postupka. Po oceni Ustavnog suda, osnovanost i visina novčane naknade je stvar sudske procene takvog zahteva i zavisi od ponašanja podnosilaca u konkretnom postupku, složenosti predmeta , značaja spornog prava za podnosioce i ponašanja nadležnih sudova koji vode postupak. Takođe, Sud je stanovišta da se naknada mora primeriti standardu života građana i materijalnim mogućnostima Republike Srbije.

Podnosiocu ustavne žalbe je usvojen zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, naloženo je da se preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni izvršni postupak okončao u najkraćem roku i dosuđena mu je naknada. Međutim, po stanovištu Ustavnog suda, potrebno je u konkretnom slučaju utvrditi da li je dosuđena novčana naknada odgovarajuća i dovoljna i sa aspekta sudske prakse ovoga suda. Naime, podnosilac ustavne žalbe mo že tvrditi da je „žrtva“ povrede prava na suđenje u razumnom roku ukoliko je iznos koji mu je dodeljen manji od iznosa koji se dodeljuju u sličnim slučajevima (videti presude Evropskog suda za ljudska prava Cocchiarella protiv Italije , broj aplikacije 64886/01, st. 65-107, ECHR 2006- V i Carić protiv Hrvatske, broj aplikacije 58650/12, stav 39.).

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da su nadležni sudovi u ovom slučaju podnosioc u dosudili novčanu naknadu zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku i obrazložili razloge na kojima temelje svoju odluku. Ustavni sud takođe primećuje da je dosuđena naknada niža u poređenju sa iznosima koje je u sličnim predmetima utvrđuje ovaj sud. Međutim, polazeći od same suštine naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje, kao i životnog standarda i materijalnih prilika u Republici Srbiji, Sud ocenjuje da vrednost iznosa od 25.000,00 dinara nije nerazumna, posebno ako se ima u vidu priroda i suština pravnog sredstva – zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, kao i to da je Ustavni sud ovom odlukom utvrdio povredu prava na imovinu i naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih navedenim rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Čačku. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da o dosuđenom iznosu naknade nematerijalne štete ne može odlučivati kao instancioni sud u odnosu na nadležne redovne sudove (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už -2287/2015 od 15. jula 2015. godine).

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe ističe i povredu prava na pravnu sigurnost kao elementa prava na pravično suđenje , ukazujući samo na jednu sudsku odluku, Ustavni sud je ocenio da se u takvoj situaciji još uvek ne može govoriti o „ dubokim i dugotrajnim razlikama u sudskoj praksi niti da je to dovelo do pravne nesigurnosti u posmatranom periodu“ (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Vučković i drugi protiv Srbije, broj 17153/11 od 28. avgusta 2012. godine), što je jedan od osnovnih pravnih kriterijuma prilikom ocenjivanja da li je došlo do povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava. Osim toga, aktuelna sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu zauzela je načelan stav da je „ postojanje suprotnih sudskih odluka stalna karakteristika pravnih sistema koji se zasnivaju na mreži sudećih i žalbenih sudova sa nadležnošću na određenoj teritoriji. Takve razlike mogu se javiti i u okviru istog suda i to se samo po sebi ne može smatrati povredom ljudskog prava suprotno Konvenciji.“ ( videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Santos Pinto protiv Portugala, broj 39005/04 od 20. maja 2008. godine). Pri tome, opšti je stav Ustavnog suda da zahtev pravne sigurnosti dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema, te da jedna potencijalno različita odluka ne mora uvek biti razlog da se utvrdi postojanje povrede Ustavom garantovanog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao očigledno neosnovanu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 3. izreke.

Takođe, Ustavni sud je imao u vidu i da su Viši sud u Čačku i Vrhovni kasacioni sud, odbacujući zahtev podnosilaca da mu se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P1. 119/09, prevideli da se taj postupak zajedno sa prinudnim izvršenjem koje je pokrenuto na osnovu izvršne isprave donete u parnici , mora sagledavati kao jedinstvena celina (stav izražen u predmetima Hornsby protiv Grčke i Jeličić protiv Bosne i Hercegovine). Međutim, ovakav propust sudova u predmetnom vanparničnom postupku, po oceni Ustavnog suda, nije od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, uzimajući u obzir da su nadležni sudovi, odlučujući o više zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom rok u koje su podneli kolege podnosioca i koji se zasnivaju na gotovo identičnom činjeničnom i pravnom stanju, utvrdili tim predlagačima sličnu visinu naknade koja je dosuđena i podnosioc u zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, ceneći značaj parničnih postupaka koji su prethodili izvršnim postupcima, iz čega proizlazi da podnosilac ustavne žalbe ni je doveden u neravnopravni položaj.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja sudske odluke

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti