Odbijanje ustavne žalbe protiv rešenja o produženju pritvora zbog opasnosti od bekstva

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv rešenja o produženju pritvora. Razlozi za pritvor, zasnovani na opasnosti od bekstva zbog prebivališta na Kosovu i Metohiji i nepostojanja pravne saradnje, ocenjeni su kao ustavnopravno prihvatljivi. Nije utvrđena ni povreda prava na upotrebu jezika.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Sejdaj Lulzima iz Istoka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 12. maja 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Sejdaj Lulzima izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Subotici Kž. 270/09 od 23. aprila 2009. godine i rešenja Opštinskog suda u Subotici Kv. 292/09 od 8. aprila 2009. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Sejdaj Lulzim iz Istoka, preko punomoćnika Olivere Jovanić, advokata iz Subotice, podneo je Ustavnom sudu 28. maja 2009. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Okružnog suda u Subotici Kž. 270/09 od 23. aprila 2009. godine i rešenja Opštinskog suda u Subotici Kv. 292/09 od 8. aprila 2009. godine, zbog povrede prava zajemčenih odredbama čl. 21, 22, 27, 31. i 199. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je osporenim rešenjem odbijena kao neosnovana njegova žalba protiv rešenja Opštinskog suda u Subotici Kv. 292/09 od 8. aprila 2009. godine, kojim mu je za 30 dana produžen pritvor na osnovu odredbe člana 142. stav 2. tačka 1) ZKP. Podnosilac smatra da je diskriminisan po osnovu porekla, nacionalnosti i prebivališta, jer ne stoje razlozi u osporenom rešenju za produženje pritvora s obzirom na to da je državljanin Republike Srbije, na čijoj teritoriji i živi, da nema drugo državljanstvo, da nema putnu ispravu jer ju je izgubio, što je i prijavio policiji, i da u njegovom ponašanju nema osnova za osporeni pritvor. Takođe navodi da je dodatno diskriminisan jer mu osporeno rešenje nije uručeno na njegovom maternjem, albanskom jeziku, već na srpskom. Tražio je da se osporeno rešenje poništi, da se naloži njegovo puštanje na slobodu, da se uklone štetne posledice, i da mu se nadoknade troškovi ustavnosudskog postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje:

Pred Opštinskim (sada Osnovnim) sudom u Subotici vodi se krivični postupak protiv podnosioca, zbog krivičnog dela nedozvoljeni prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi iz člana 350. stav 3. u vezi stava 2. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika. Opštinski javni tužilac u Subotici podigao je optužnicu protiv njega 6. februara 2009. godine. Rešenjem istražnog sudije tog suda Kri. 10/09 od 25. januara 2009. godine podnosiocu ustavne žalbe je određen pritvor po osnovu odredbe člana 142. stav 2. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, koji je produžen rešenjem tog suda Kv. 131/09 od 9. februara 2009. godine, potom rešenjem Kv. 210/09 od 10. marta 2009. godine.

Ispitujući da li još postoje razlozi za pritvor, veće Opštinskog suda u Subotici je osporenim rešenjem Kv. 292/09 od 8. aprila 2009. godine produžilo pritvor podnosiocu ustavne žalbe, na osnovu člana 142. stav 2. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku. Sud je utvrdio: da okrivljeni ima stalno prebivalište u mestu Kaličane, na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija; da je nezaposlen; da ne privređuje; da ga novčano pomaže brat; da u mestu prebivališta živi sa nezaposlenom suprugom i petoro maloletne dece. Imajući u vidu da ne postoji pravna saradnja između Republike Srbije i privremenih organa Autonomne pokrajine, sud je stao na stanovište da postoje osnovani razlozi koji ukazuju na opasnost od bekstva okrivljenog, odnosno da bi u slučaju puštanja na slobodu okrivljeni postao nedostupan državnim organima Republike Srbije.

Odlučujući o žalbi okrivljenog protiv navedenog rešenja o produženju pritvora, Okružni sud u Subotici je 23. aprila 2009. godine doneo osporeno rešenje Kž. 270/09, koje se takođe osporava ustavnom žalbom, a kojim je kao neosnovanu odbio njegovu žalbu. Drugostepeni sud je našao da je prvostepeno rešenje o produženju pritvora doneto u skladu sa zakonskim osnovom propisanim članom 142. stav 2. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, o čemu je sud u osporenom rešenju dao razloge, koje je i drugostepeni sud prihvatio, jer činjenica da okrivljeni ne poseduje putnu ispravu, odnosno da ju je izgubio (o čemu nije pružio dokaze) ne otklanja opasnost da bi mogao pobeći i postati nedostupan državnim organima Srbije, naročito ako se ima u vidu postojanje osnovane sumnje da je sa drugim licima državnu granicu pokušao da pređe mimo graničnog prelaza, za šta putna isprava nije ni potrebna. Sud nalazi da nemogućnost da Republika Srbija vrši faktičku vlast na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija ima za posledicu da lica koja se zateknu na tom području mogu ostati nedostupna državnim organima, odnosno mogu izbeći krivično gonjenje, jer uprkos odredbama rezolucije 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, organi Ministarstva unutrašnjih poslova i oružanih snaga Republike Srbije ne kontrolišu državnu granicu na području Kosova i Metohije, posebno imajući u vidu da su privremeni organi Pokrajine protivpravno proglasili secesiju od Republike Srbije, uz nejasan status i nadležnost UNMIK-a.

4. Odredbama člana 21. Ustava na čiju povredu se poziva u ustavnoj žalbi utvrđeno je, pored ostalog: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1.); da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.); da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.).

Prema načelu zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. Ustava, svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (stav 1.), a građani imaju pravo i da se obrate međunarodnim institucijama radi zaštite svojih sloboda i prava zajemčenih Ustavom (stav 2.).

Odredbama člana 27. Ustava zajemčeno je pravo na slobodu i bezbednost, tako što je utvrđeno: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost, a lišenje slobode dopušteno je samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (stav 1.); da se lice koje je lišeno slobode od strane državnog organa odmah, na jeziku koji razume, obaveštava o razlozima lišenja slobode, o optužbi koja mu se stavlja na teret kao i o svojim pravima i ima pravo da bez odlaganja o svom lišenju slobode obavesti lice po svom izboru (stav 2.); da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito (stav 3.); da kaznu koja obuhvata lišenje slobode može izreći samo sud (stav 4.).

Odredbama člana 31. Ustava utvrđeno je, pored ostalog, da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora i da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom.

Članom 199. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da koristi svoj jezik u postupku pred sudom, drugim državnim organom ili organizacijom koja vrši javna ovlašćenja, kada se rešava o njegovom pravu ili obavezi i da neznanje jezika na kome se postupak vodi ne sme biti smetnja za ostvarivanje i zaštitu ljudskih i manjinskih prava.

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 i 20/09), važećim u vreme donošenja osporenih rešenja, bilo je propisano: da je u krivičnom postupku u službenoj upotrebi srpski jezik i ćiriličko pismo, a da se drugi jezici i pisma službeno upotrebljavaju u skladu sa zakonom (član 7. stav 1.); da su u sudovima na čijim područjima žive pripadnici nacionalnih manjina, u službenoj upotrebi u krivičnom postupku i njihovi jezici i pisma, u skladu sa Ustavom i zakonom (član 7. stav 2.); da pozive, odluke i druga pismena sud upućuje na srpskom jeziku (član 10. stav 1.); da će se okrivljenom koji je u pritvoru, na izdržavanju kazne ili na izvršenju mere bezbednosti u zdravstvenoj ustanovi dostaviti i prevod pismena iz stava 1. ovog člana na jeziku kojim se služi u postupku (član 10. stav 3.); da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako se krije ili ako se ne može utvrditi njegova istovetnost, ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva (član 142. stav 2. tačka 1)); da se posle predaje optužnice sudu do završetka glavnog pretresa, odluka o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi u skladu sa članom 142a ovog zakonika (član 146. stav 1.); da je veće dužno da i bez predloga stranaka ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih trideset dana do stupanja optužnice na pravnu snagu, a po isteku svaka dva meseca nakon stupanja optužnice na pravnu snagu (član 146. stav 2.); da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji, između ostalog, ako je optuženom, braniocu, oštećenom kao tužiocu ili privatnom tužiocu, protivno njegovom zahtevu, uskraćeno da na glavnom pretresu upotrebljava svoj jezik i da na svom jeziku prati tok glavnog pretresa (član 368. stav 1. tačka 3)).

Odredbom člana 33. Krivičnog zakonika ("Službeni glasnik RS", br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) propisano je da će se, ako više lica učestvovanjem u radnji izvršenja sa umišljajem ili iz nehata zajednički izvrše krivično delo, ili ostvarujući zajedničku odluku drugom radnjom sa umišljajem bitno doprinesu izvršenju krivičnog dela, svako od njih kazniti kaznom propisanom za to delo. Odredbama člana 350. ovog zakonika propisano je, između ostalog: da će se, ko bez propisane dozvole pređe ili pokuša da pređe granicu Srbije, naoružan ili upotrebom nasilja, kazniti zatvorom do jedne godine (stav 1.); da će se, ko u nameri da sebi ili drugom pribavi kakvu korist, omogućava drugom nedozvoljeni prelaz granice Srbije ili nedozvoljeni boravak ili tranzit kroz Srbiju, kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina (stav 2.); da će se, ako je delo iz stava 2. ovog člana učinjeno od strane grupe, zloupotrebom službenog položaja, ili na način kojim se ugrožava život ili zdravlje lica čiji se nedozvoljeni prelaz granice Srbije, boravak ili tranzit omogućava ili je krijumčaren veći broj lica, učinilac kazniti zatvorom od jedne do deset godina (stav 3.).

5. Ustavni sud ukazuje da je u više donetih odluka (videti, pored ostalih, odluke u predmetima: Už-314/2007 od 23. aprila 2009. godine, Už-1429/2009 od 16. jula 2009. godine i Už-34/2008 od 10. marta 2011. godine) dao tumačenje prava zaštićenih odredbama čl. 27. i 31. Ustava i zauzeo stav o kriterijumima na osnovu kojih se utvrđuje da li povrede navedenih prava postoje ili ne, pa su i u ovom ustavnosudskom predmetu, u postupku ocene, primenjeni već zauzeti stavovi.

6. Ocenjujući u konkretnom slučaju navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta povrede Ustavom zajemčenih prava na koje se podnosilac poziva, Ustavni sud je utvrdio da su osporena rešenja doneta u postupku sprovedenom u skladu sa odredbama relevantnog procesnog zakona, da su zasnovana na Zakonikom o krivičnom postupku propisanim razlozima iz kojih se prema licu za koje postoji osnovana sumnja da je izvršilo krivično delo može produžiti pritvor, kao i da su za dalje zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru dati dovoljno jasni, ubedljivi i individualizovani razlozi, koje Ustavni sud smatra ustavnopravno prihvatljivim. Po oceni Ustavnog suda, nadležni sudovi su, bez posebnog predloga stranaka i u zakonskom roku, pažljivo ispitali opravdanost produženja pritvora s obzirom na okolnosti konkretnog slučaja i utvrdili dalje postojanje zakonskog osnova za pritvor, te podrobno obrazložili razloge zbog kojih su smatrali da legalni i legitimni ciljevi za produženje pritvora i dalje postoje. Ustavni sud smatra da se razlozi dati u osporenim rešenjima za produženje pritvora posle podizanja optužnice odnose na objektivne i subjektivne okolnosti vezane za krivično delo koje se podnosiocu stavlja na teret, način njegovog izvršenja, kao i na subjektivne razloge za produženje pritvora, koji ih individualizuju i čine opravdanim u odnosu na podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima nije povređeno pravo iz člana 31. Ustava.

7. U ustavnoj žalbi podnosilac ističe povrede prava na korišćenje maternjeg jezika u postupku zajemčenog odredbama čl. 27. i 199. Ustava. Navodi da su povrede izvršene time što mu razlozi lišenja slobode nisu saopšteni na njegovom maternjem – albanskom jeziku, već na srpskom, odnosno time što mu osporeni otpravak rešenja o produženju pritvora nije uručen na albanskom, već na srpskom jeziku.

Ustavni sud ukazuje da se odredba člana 27. stav 2. Ustava odnosi na pravo lica koje je lišeno slobode od strane državnog organa, da o razlozima lišenja slobode, o optužbi koja mu se stavlja na teret, i o svojim pravima bude obavešteno na jeziku koji razume. Imajući u vidu da je, u konkretnom slučaju, punomoćje za podnošenje ustavne žalbe koje je podnosilac potpisao advokatu, sačinjeno na srpskom jeziku i ćiriličnim pismom, pretpostavka je da je podnosilac, pre potpisivanja, pročitao tekst punomoćja, razumeo ga i saglasio se sa njegovom sadržinom, odnosno da razume srpski jezik. Sledstveno tome, kako su podnosiocu ustavne žalbe razlozi za lišenje slobode saopšteni na jeziku koji razume iako nije njegov maternji jezik, Ustavni sud ocenjuje da su njegovi navodi o povredi prava zajemčenog odredbom člana 27. stav 2. Ustava neosnovani.

Prema odredbama člana 199. Ustava, svako ima pravo da koristi svoj jezik u postupku pred sudom, drugim državnim organom ili organizacijom koja vrši javna ovlašćenja, kada se rešava o njegovom pravu ili obavezi i neznanje jezika na kome se postupak vodi ne sme biti smetnja za ostvarivanje i zaštitu ljudskih i manjinskih prava.

Iz činjeničnog stanja koje je utvrđeno u postupku, kao i iz navoda samog podnosioca, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe omogućeno korišćenje maternjeg jezika u postupku i praćenje toka postupka preko sudskog tumača za albanski jezik. Imajući u vidu da je branilac okrivljenog (podnosioca ustavne žalbe) protiv osporenog rešenja o produženju pritvora u zakonskom roku izjavio žalbu, Ustavni sud je ocenio da činjenica da je podnosiocu osporeno rešenje dostavljeno na srpskom jeziku, u konkretnom slučaju nije bila smetnja za ostvarivanje i zaštitu njegovih ljudskih i manjinskih prava iz člana 199. Ustava.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima nisu povređena prava iz čl. 27. i 199. Ustava.

8. Podnosilac ustavne žalbe navodi da je povređeno ustavno načelo iz člana 21. Ustava, odnosno da je diskriminisan zbog mesta porekla, nacionalnosti i prebivališta, a da se diskriminacija prema njemu manifestovala time što mu je pritvor neosnovano određen i produžavan.

Po nalaženju Ustavnog suda, ustavne garancije iz člana 21. Ustava ne osiguravaju nezavisna i samostalna prava koja mogu biti predmet ispitivanja po ustavnoj žalbi, već se radi o pravima akcesorne prirode na koja se neko lice može pozvati samo u vezi sa uživanjem nekog od ljudskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom (npr. pravom na pravično suđenje, pravom na pravno sredstvo i dr.). Naime, o povredi načela zabrane diskriminacije može se govoriti samo ukoliko je došlo do povrede ili uskraćivanja nekog od zajemčenih ustavnih prava, i to po osnovu nekog ličnog svojstva podnosioca ustavne žalbe (rasa, pol, nacionalna pripadnost, veroispovest, političko ili drugo uverenje i dr.). S obzirom da u postupku po ustavnoj žalbi nije utvrđena povreda niti uskraćivanje bilo kog zajemčenog prava na koja se podnosilac ustavne žalbe poziva, Ustavni sud ocenjuje da u osporenom krivičnom postupku nije povređeno ni ustavno načelo iz člana 21. Ustava.

9. Odredbama člana 22. Ustava utvrđeno je načelo zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda tako da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale, a građani imaju pravo da se obrate međunarodnim institucijama radi zaštite svojih sloboda i prava zajemčenih Ustavom.

I ovo načelo, po oceni Ustavnog suda, može biti povređeno samo ukoliko se utvrdi povreda nekog od prava zajemčenih Ustavom, a sa čijom sadržinom se načelo iz člana 22. Ustava može dovesti u vezu.

Kako u postupku po ustavnoj žalbi nije utvrđena povreda niti uskraćivanje bilo kog zajemčenog prava na koja podnosilac ustavne žalbe ukazuje, Ustavni sud ocenjuje da u osporenom krivičnom postupku nije povređeno ni ustavno načelo iz člana 22. Ustava.

10. Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima Okružnog suda u Subotici Kž. 270/09 od 23. aprila 2009. godine i Opštinskog suda u Subotici Kv. 292/09 od 8. aprila 2009. godine nisu povređena prava zajemčena odredbama čl. 21, 22. 27, 31. i 199. Ustava, pa je ustavnu žalbu u celini odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik“, broj 109/07).

11. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

 

Slični dokumenti

• Už 1337/2009: Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog produženja pritvora
• Už 1753/2009: Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe protiv rešenja o produženju pritvora
• Už 1232/2010: Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja o produženju pritvora zbog opasnosti od ponavljanja krivičnog dela