Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je u krivičnom postupku koji je trajao preko 12 godina povređeno pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku. Glavni razlog za prekomerno trajanje postupka bile su dugotrajne neaktivnosti prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ž. S . iz Velike Plane , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. aprila 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ž. S . i utvrđuje da je rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 20798/12 od 20. septembra 201 6. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 20798/12 od 20. septembra 201 6. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o prigovoru podnosi teljke ustavne žalbe izjavljenom protiv zaključka istog suda I. 20798/12 od 7. decembra 2012. godine .

3. Odbacuje se ustavna žalba Ž. S . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu , iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, u izvršnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 20798/12.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ž. S . iz Velike Plane je , 2. novembra 2016. godine, preko punomoćnika R. D , advokata iz Žabara, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 20798/12 od 20. septembra 201 6. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. i prava na imovinu iz člana 58. Ustava u izvršnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 20798/12.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je osporenim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu odbačen kao nedozvoljen prigovor izvršnog poverioca, ovde podnositeljke ustavne žalbe, izjavljen protiv zaključka izvršnog sudije kojim je predmetni izvršni postupak zaključen usled namirenja izvršnog poverioca; da se u obrazloženju osporenog rešenja uopšte ne pominje Rešenje Ustavnog suda Už-5319/2013 od 3. marta 2016. godine, koje je uz prigovor dostavljeno, a kojim je Ustavni sud konstituisao pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadno podnošenje prigovora protiv navedenog zaključka, nalazeći da je prigovor protiv odluke kojom se okončava izvršni postupak dozvoljen , te da je , u tom smislu, pouka o pravnom sredstvu bila pogrešna ; da kako su odluke Ustavnog suda konačne, izvršne i opšteobavezujuće, Prvi osnovni sud u Beogradu je bio dužan da prilikom odlučivanja o prigovoru postupi u skladu sa R ešenjem Už-5319/2013 od 3. marta 2016. godine.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeni akt i utvrdi da je trajanjem predmetnog izvršnog postupka povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku i na imovinu , uz dosuđenje troškove za sastav ustavne žalbe .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporeni akt i dokumentaciju koja je dostavljena uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe je 28. aprila 2012. godine, u svojstvu izvršnog poverioca, podnela Prvom osnovnom sudu u Beogradu predlog za izvršenje na osnovu izvršne isprave (pravnosnažne i izvršne presude Osnovnog suda u Smederevu – Sudska jedinic a u Velikoj Plani P. 1773/10 od 16. septembra 2010. godine), zaplenom novčanih sredstava na žiro-računu izvršnog dužnika Republike Srbije – Ministarstvo pravde . Predloženo izvršenje je određeno rešenjem o izvršenju I. 20978/12 od 7. maja 2012. godine.

Zaključkom od 2. jula 2012. godine, sud je naložio Narodnoj banci Srbije – OPN Kragujevac da sprovede postupak prinudne naplate.

Narodna banka Srbije – OPN Kragujevac je navedeni zaključak primila 1. avgusta 2012. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 7. decembra 2012. godine doneo zaključak I. 20798/12, kojim se izvršni postupak zaključuje usled namirenja izvršnog poverioca, sa pravnom poukom da protiv zaključka pravno sredstvo (prigovor) n ije dozvoljeno.

Po ustavnoj žalbi od 2. jula 2013. godine, koju je podnositeljka (izvršni poverilac) izjav ila protiv navedenog zaključka, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom izvršnom postupku , Ustavni sud je doneo Rešenje Už-5319/2013 od 3. marta 2016. godine, kojim je ustavnu žalbu u celini odbacio , nalazeći da nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka. Konkretno, kada je reč o zaključku od 7. decembra 2012. godine, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka ustavne žalbe nije iscrpla sva dozvoljena pravna sredstva za zaštitu svojih prava u redovnom postupku, imajući u vidu da osporeni zaključ ak predstavlja odluku kojom se izvršni postupak okončava, te da je prigovor protiv takve odluke dozvoljen . Međutim, kako podnositeljka ustavne žalbe nije bila poučena o pravu na prigovor, Ustavni sud je u obrazloženju rešenja zaključio da ona ne sme snosi ti štetne posledice takvog propusta nadležnog suda, te da u roku od pet radnih dana od prijema rešenja može da izjavi prigovor protiv osporenog zaključka.

Navedeno Rešenje Ustavnog suda, podnositeljka ustavne žalbe je primila 23. marta 2016. godine. Saglasno uputstvu Ustavnog suda, podnositeljka ustavne žalbe je 29. marta 2016. godine izjavila prigovor protiv zaključka od 7. decembra 2012. godine, u kome je, osim navoda kojima osporava ocenu izvršnog sudije da je u celini namirena za novčano potraživanje iz izvršne isprave, posebno ukazala na činjenicu da je njoj pravo na podnošenje prigovora konstituisa no Rešenjem Ustavnog suda Už-5319/2013 od 3. marta 2016. godine, koje je uz prigovor dostavljeno.

Postupajući po prigovoru, izvršni sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu je doneo osporeno rešenje I . 20798/12 od 20. septembra 201 6. godine, kojim je prigovor odbacio kao nedozvoljen, sa obrazloženjem da je reč o zaključku protiv kojeg prigovor nije dozvoljen, zbog čega je, u smislu odredaba čl. 39. i 45. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, doneta odluk a kao u izreci. Rešenje Ustavnog suda Už-5319/2013 od 3. marta 2016. godine nije pomenuto u obrazloženju osporenog rešenja. U pouci o pravnom sredstvu je navedeno da prigovor n ije dozvoljen.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi, propisano je: da se o pitanjima postupka pred Ustavnim sudom koja nisu uređena ovim zakonom shodno primenjuju odredbe odgovarajućih procesnih zakona (član 8. stav 1.); da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu i da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (član 82 .).

Odredbom člana 294. tačka 4) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14) je propisano da sud po prethodnom ispitivanju tužbe donosi rešenje kojim se tužba odbacuje ako utvrdi da je stvar pravnosnažno presuđena.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka ustavne žalbe, u suštini, ukazuje na propust Prvog osnovnog suda u Beogradu da kod ocene dozvoljenosti izjavljenog prigovora uzme u obzir Rešenje Už-5319/2013 od 3. marta 2016. godine, kojim je Ustavni sud konstituisao njeno pravo na podnošenje prigovora u naknadno ostavljenom roku od pet radnih dana od prijema tog rešenja.

Ustavni sud ukazuje da, saglasno odredbi člana 32. stav 1. Ustava, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da, pored ostalog, obrazlože svoje odluke. Ova obaveza ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali sudovi moraju obrazložiti svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. U presudi Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine, Evropski sud za ljudska prava je istakao da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo one koje oceni pravno relevantnim. Međutim, ukoliko je neki podnesak od suštinske važnosti za ishod predmeta, sud ga mora posebno razmotriti u svojoj odluci. Ovakav stav je Evropski sud za ljudska prava izrazio u većem broju svojih odluka, kojima je, upravo iz tog razloga, utvrdio povredu prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (videti, pored ostalih, odluke od 9. decembra 1994. godine u predmetima Hiro Balani protiv Španije i Ruiz Torija protiv Španije).

Polazeći od toga da je podnositeljka ustavne žalbe u prigovoru od 29. marta 2016. godine eksplicitno ukazala na činjenicu da je njeno pravo na podnošenje prigovora protiv zaključka od 7. decembra 2012. godine konstituisano Rešenjem Už-5319/2013 od 3. marta 2016. godine, Ustavni sud nalazi da je Prvi osnovni sud u Beogradu time što se u obrazloženju osporenog rešenja nije osvrnuo na takav navod, niti je navedeno R ešenje Suda uopšte pomenuo, povredio pravo podnositeljke ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku, kao jedan od elemenata prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava .

Ustavni sud naglašava da su njegove odluke, saglasno odredb i člana 166. stav 1. Ustava, konačne, izvršne i opšteobavezujuće.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da su posledice učinjene povrede prava na pravično suđenje takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 20798/12 od 20. septembra 201 6. godine i određivanjem da isti sud donese novu odluku o prigovoru podnosi teljke ustavne žalbe izjavljeno m protiv zaključka istog suda I. 20798/12 od 7. decembra 2012. godine , pa je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po podnetoj ustavnoj žalbi u delu kojim se ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud konstatuje da je Rešenjem Už-5319/2013 od 3. marta 2016. godine odba čena ustavn a žalb a koja je sadržala identične razloge kao i ustavna žalba u ovo m predmetu.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer ne postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u prvom delu tačke 3. izreke.

8. Razmatrajući navode o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da se njima, zapravo, ukazuje da podnositeljka ustavne žalbe nije u celini namirena za potraživanje iz izvršne isprave. Kako je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporen og rešenja i obavezivanjem Prvog osnovnog suda u Beogradu da ponovo odluči o prigovoru podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev za utvrđivanje povrede prava na imovinu kao preuranjen , rešavajući kao u drugom delu tačke 3. izreke.

9. S obzirom sve na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti