Odluka Ustavnog suda o povredi prava u izvršnom postupku
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje, suđenje u razumnom roku i prava na imovinu. Sudovi su pogrešno tumačili zakon kada prilikom ocene trajanja postupka nisu uračunali period kada je predmet bio kod javnog izvršitelja.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Miroslav Nikolić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. Š . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. oktobra 2021. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba S. Š . i utvrđuje da su u izvršnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 636/18 podnosiocu ustavne žalbe povređena prava roditelja, iz člana 65. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.
O b r a z l o ž e nj e
1. S. Š . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 18. avgusta 2020. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku i prava roditelja, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 65. Ustava, u izvršnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 636/18.
U ustavnoj žalbi se , pored ostalog, navodi : da nakon što je Ustavni sud Odlukom Už-14395/2018 od 26. decembra 2019. godine utvrdio da su podnosiocu ustavne žalbe u osporenom izvršnom postupku povređena prava roditelja, te nakon što je i sam rešenjem R4I. 512/19 od 30. septembra 2019. godine utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i izdao odgovarajuće naloge za efikasno i ažurno postupanje , Prvi osnovni sud u Beogradu nije preduzeo bilo kakve mere kako bi se izvršenje sprovelo, već je nastavio sa kršenjem zakona na štetu podnosioca ustavne žalbe, čime ga je u potpuno sti onemogućio da uspostavi kontakt sa svojom maloletnom decom , koju nije video pet i po godina; da je neshvatljivo to što Prvi osnovni sud u Beogradu ne postupa po sopstvenim nalozima i što ignoriše Odluku Ustavnog suda; da Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne propisuje „kazne za nepoštovanje odluka donetih po tom zakonu“, ali kako Ustavni sud ima propisane mehanizme za izvršenje svojih odluka, to se ustavnom žalbom predlaže da Sud utvrdi povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, te prava roditelja, uz dosuđenje naknade nematerijalne štete u iznosu od 350.000 dinara. Takođe, ustavnom žalbom je predložena privremena mera kojom bi Ustavni sud naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da odmah sprovede izvršenje u predmetu I. 636/18.
Podneskom od 27. oktobra 2020. godine, podnosilac je dopunio ustavnu žalbu, osporivši i rešenje Višeg suda u Beogradu Ržg. 408/20 od 16. septembra 2020. godine, a uz isticanje povrede istih Ustavom zajemčenih prava.
Podnosilac u dopuni ustavne žalbe, pored ostalog, navodi: da je pre uvođenja vanrednog stanja u Republici Srbiji, tačnije 9. marta 2020. godine, Prvom osnovnom sudu u Beogradu podneo prigovor radi ubrzavanja predmetnog izvršnog postupka, u kome se pozvao na Odluku Ustavnog suda Už-14395/2018 od 26. decembra 2019. godine; da kako o prigovoru nije odlučeno u zakonskom roku od dva meseca, a bilo je nejasno kakav je status tog roka u periodu vanrednog stanja, dana 8. juna 2020. godine podneo je novi prigovor; da je Prvi osnovni sud u Beogradu spojio postupke po oba prigovora, pa je iste odbio kao neosnovane; da je Viši sud u Beogradu osporenim drugostepenim rešenjem takvu odluku potvrdio, pozivajući se na mišljenje Centra za socijalni rad grada Beograd a – Odeljenje u Zemun u, koje je u suprotnosti sa svim do tada donetim pravnosnažnim i izvršnim presudama, uključujući i Odluku Ustavnog suda, koju Viši sud u Beogradu u obrazloženju osporenog akta uopšte ne pominje, a u kojoj je jasno prikazana uloga organa starateljstva; da Viši sud u Beogradu ignoriše činjenicu da je parnični postupak okončan i da organ starateljstva svojim mišljenjem čini krivično delo, jer odbija da izvrši pravnosnažnu presudu. Predloženo je da Ustavni sud donese „odluku o neustavnosti “ rešenja Višeg suda u Beogradu Ržg. 408/20 od 16. septembra 2020. godine.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i spise izvršnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 636/18 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari , uz pozivanje na Odluk u Už-14395/2018 od 26. decembra 2019. godine , u kojoj su činjenice i okolnosti iz navedenog sudskog predmeta utvrđene zaključno sa 21. martom 2019. godine :
Izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, u podnesku od 6. juna 2019. godine , „podsetio“ je izvršn og sudij u da mu je u razgovoru od 23. maja 2019. godine ponudio da se prvih mesec dana susreti sa decom odvijaju na javnom mestu, uz pas ivno prisustvo ovlašćenog stručnjaka (psihologa) i jednog njegovog prijatelja . Posebno je naglasio da je od pokretanja izvršnog postupka proteklo dve godine i četiri meseca, a od pomenutog razgovora 15 dana, zbog čega je istakao da ne vidi razloge zašto sprovođenje izvršenja ne bi moglo da započne odmah.
Dopisom od 13. juna 2019. godine, sud je od Centra za socijalni rad grada Beograda – Odeljenje u Zemunu (u daljem tekstu: CSR Zemun) zatražio da se izjasni da li je u interesu maloletne dece da se izvršenje po izvršnoj ispravi sprovede, s obzirom na protek vremena od jedne godine od poslednjeg datog mišljenja (29. jun 2018. godine), a kako je isto dato u negativnom kontekstu, CSR Zemun je naloženo da, ukoliko se okolnosti nisu promenile, razmotri mogućnost pokretanja postupka za izmenu izvršne isprave.
Zaključkom od 9. jula 2019. godine, sud je istom organu naložio da odmah, a najkasnije u roku od osam dana od prijema naloga, u smislu člana 375. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, dostavi plan intervencije pri sprovođenju izvršenja, sa mišljenjem psihologa o najpovoljnijem sredstvu izvršenja, pod pretnjom novčanog kažnjavanja.
Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 636/18 od 22. jula 2019. godine , koje je potvrđeno rešenjem veća istog suda Ipv (I). 1375/19/3 od 23. februara 2021. godine, CSR Zemun je izrečena novčana kazna zbog nepostupanja po zaključku od 9. jula 2019. godine. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da se podneskom od 23. januara 2018. godine CSR Zemun izjasnio da je sprovođenje izvršenja kontraindikovano, necelishodno i da nije u interesu maloletne dece, te da je potrebno obustaviti postupak izvršenja; da je dopisom suda od 14. septembra 2018. godine dat nalog CSR Zemun da se izjasni o eventualnom pokretanju postupka za izmenu izvršne isprave, po kom nalogu organ starateljstva nije postupio; da je dopisom od 13. juna 2019. godine ponovo dat nalog da se CSR Zemun izjasni o eventualnom pokretanju postupka za izmenu izvršne isprave, ali ni po tom nalogu organ starateljstva nije postup io; da CSR Zemun nije postupio ni po nalogu suda iz zaključka od 9. jula 2019. godine, niti je obavestio sud da je preduzeo bilo kakve mere kako bi maloletnu decu pripremio za viđenje sa ocem, uz minimiziranje potencijalno stresnih i traumatskih posledica, koje mogu nastati za maloletnu decu u slučaju prinudnog izvršenja; da sud ima u vidu da je CSR Zemun istakao da je sprovođenje izvršenja kontraindikovano, necelishodno i da nije u interesu maloletne dece, te da je potrebno obustaviti postupak sprovođenja izvršenja, ali sud nalazi da time CSR Zemun nije postupio u skladu sa zakonom propisanim obavezama, kao pomoćni organ u postupku izvršenja pravnosnažnih odluka iz porodičnih odnosa; da se pravnosnažna odluka mora izvršiti, s obzirom na to da je u prethodno sprovedenom kognicionom postupku već utvrđen najbolji interes maloletne dece, a učešće organa starateljstva se mora ograničiti na to da se prinuda izbegne ili svede na najmanju moguću meru, kao i da ista bude svrsishodna, a ne na izražavanje mišljenja da izvršnu ispravu ne treba sprovoditi.
CSR Zemun je 2. avgusta 2019. godine dostavio izveštaj u kome je, pored ostalog, navedeno da sumnja na izloženost dece nasilju u porodici od strane oca ni u ovom periodu nije otklonjena, jer je pred Prvim osnovnim javnim tužilaštvom u Beogradu protiv njega podignuta optužnica, zbog čega bi kontakt dece sa ocem u takvim okolnostima predstavljao rizik da se situacija nasilja u porodici ponovi i da dođe do novog narušavanja spokoja i duševnog mira dece, pa je CSR Zemun mišljenja da izvršenje aktuelne presude nije celishodno, a polazeći od najboljeg interesa maloletne dece.
Po prigovoru radi ubrzavanja postupka, koji je 2. jula 2019. godine podneo izvršni poverilac, Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo rešenje R4I. 512/19 od 30. septembra 2019. godine kojim je prigovor usvojen, te je utvrđena povreda prava predlagača na suđenje u razumnom roku u predmetnom izvršnom postupku . Postupajućem sudiji je naloženo da u roku od 30 dana od prijema otpravka rešenja preduzme procesne radnje kojima se postupak delotvorno ubrzava, kao i da o preduzetim radnjama na svakih 15 dana obaveštava predsednika suda. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je nedelotvornim postupanjem suda osporeni izvršni postupak učinjen još složenijim, budući da je u više navrata nalagano CSR Zemun da se izjasni o eventualnom pokretanju postupka za izmenu izvršne isprave, što ne može biti od uticaja na postupak sprovođenja izvršenja, koji podrazumeva omogućavanje izvršnom poveriocu održavanje ličnih odnosa sa maloletnom decom, na način određen u izvršnoj ispravi; da sud nalazi da predlagač ima nesumnjiv pravni i legitiman interes da svoje potraživanje ostvari, tj. da mu se omogući ostvarivanje ličnih odnosa sa maloletnom decom; da je reč o postupku u kome je sud dužan da se rukovodi načelom hitnosti, koje podrazumeva kratke rokove i preduzimanje određenih radnji po službenoj dužnosti, što u konkretnom slučaju nije poštovano.
Imajući u vidu da je sud utvrdio da se prebivalište izvršnog dužnika i maloletne dece stranaka nalazi na području Trećeg osnovnog suda u Beogradu, tom sudu je 12. novembra 2019. godine ustupljen izvršni predmet, kako bi se izlaskom na lice mesta konstatovalo da li izvršni dužnik postupa po obavezi iz izvršne isprave, u vreme i na način kao što je to tamo određeno.
Izlaskom na lice mesta 27. i 30. novembra 2019. godine, sudski izvršitelj Trećeg osnovnog suda u Beogradu je konstatovao da se izvršni poverilac nije pojavio u terminu za preuzimanje dece, a da je izvršni dužnik oba puta bila prisutna, kao i maloletna deca. U spisima predmeta nema dokaza o tome da je izvršni poverilac obaveš ten o izlascima sudskog izvršitelja.
Treći osnovni sud u Beogradu je 5. decembra 2019. godine, u prostorijama suda, uručio izvršn om poveriocu obaveštenje u kome je navedeno da će sledeći izlazak sudskog izvršitelja na lice mesta biti 11. decembra 2019. godine .
Podneskom od 9. decembra 2019. godine, izvršni poverilac je zatražio da se izlazak sudskog izvršitelja za 11. decembar 2019. godine odloži, zbog ranije zakazan og glavn og pretres a u krivičnom p redmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu, na koji je morao da pristupi. Pored navedenog, izvršni poverilac je ukazao da za prethodna dva izlaska sudskog izvršitelja nije dobio pozive, ali i da angažovanje sudskog izvršitelja na opisani način smatra protivzakonitim , jer on nije obučen za postupanje sa decom, niti ima ovlašćenja da vrši bilo kakve provere u postupcima koji imaju za predmet održavanje ličnih odnosa između roditelja i dece.
Izvršni poverilac je 16. decembra 2019. godine dostavio podnesak u kome je, pored ostalog, naveo da s obzirom na to da povodom molbe za odlaganje izlaska sudskog izvršitelja nije dobio nikakav odgovor od suda, on se ipak pojavio ispred stana izvršnog dužnika u zakazano vreme, ali da sudskog izvršitelja tamo nije zatekao, dok su deca, pod pritiskom majke – izvršn og dužnik a, odbila da pođu sa njim, na koju okolnost je dostavio fotografije sa lica mesta, kao i pismenu izjavu svog prijatelja koji je tome prisustvovao.
Treći osnovni sud u Beogradu je dopisom od 18. decembra 2019. godine zatražio od CSR Zemun da izvrši procenu emocionalnog statusa maloletne dece i ispita način njihovog reagovanja na stres, brzinu prilagođavanja na promene, emocionalne odnose sa majkom i ocem, kao i druge činjenice od značaja za organizovanje sprovođenja izvršenja.
CSR Zemun je 29. januara 2020. godine dostavio izveštaj u kome je, pored ostalog, navedeno: da sumnja na izloženost dece nasilju od strane oca ni u ovom periodu nije otklonjena, a okončanje postupaka pred nadležnim institucijama tek predstoji, zbog čega bi kontakt u takvim okolnostima predstavljao rizik da se situacija nasilja u porodici ponovi i da dođe do novog narušavanja spokoja i duševnog mira dece; da su deca imala mogućnost da iznesu svoje mišljenje i tako participiraju u ovom postupku, te su jasno navela da ne žele kontakt sa ocem i da ih njegove reakcije plaše, dok naznake bilo kakvog kontakta njih destabilizuj u i remet e psihološku stabilnost; da je, stoga, CSR Zemun i dalje mišljenja da nije celishodno izvršenje aktuelne presude, polazeći od najboljeg interesa maloletne dece.
Treći osnovni sud u Beogradu je 5. februara 2020. godine vratio spise izvršnog predmeta Prvog osnovnom sudu u Beogradu, ukazavši na mišljenje CSR Zemun od 29. januara 2020. godine.
Izvršni poverilac je uz podnesak od 10. februara 2020. godine dostavio Odluku Ustavnog suda Už-14395/2018 od 26. decembra 2019. godine.
Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu R4I. 251/20 od 22. juna 2020. godine, u stavu prvom izreke, spojeni su postupci po prigovorima radi ubrzavanja postupka predlagača, ovde izvršnog poverioca, od 9. marta i 8. juna 2020. godine, pa su u stavu drugom izreke isti odbijeni kao neosnovani.
Postupajući po žalbi predlagača, Viši sud u Beogradu je doneo osporeno rešenje Ržg. 408/20 od 16. septembra 2020. godine, kojim je žalbu odbio i navedeno prvostepeno rešenje u celini potvrdio. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da su neosnovani navodi žalbe da nikakve delotvorne radnje nisu preduzete u predmetnom izvršnom postupku, s obzirom na to da je prvostepenom sudu, nakon što je predlagaču utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, od kada je i cenjen vremenski period radi ocene osnovanosti prigovora, dostavljen izveštaj CSR Zemun od 29. januara 2020. godine, u kome je navedeno da nije celishodno sprovođenje izvršne isprave, polazeći od najboljeg interesa maloletne dece, pa se postupanje suda ne može oceniti kao odugovlačenje postupka i ne može predstavljati povredu prava na suđenje u razumnom roku, budući da je sud postupao u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima, a shodno okolnostima i toku postupka; da predlagač, svakako, u skladu sa daljim razvojem postupka, ima na raspolaganju pravo na podnošenje novog prigovora, u smislu člana 13. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.
Prvi osnovni sud u Beogradu je dopisom od 14. oktobra 2020. godine naložio CSR Zemun da obavi razgovor sa stranakama i izvrši opservaciju maloletne dece, te da se, s tim u vezi, izjasni da li je izvršenje presude trenutno u interesu maloletne dece.
CSR Zemun je 17. novembra 2020. godine dostavio izveštaj, u kome je, pored ostalog, navedeno: da s obzirom na ranije iznete podatke, a imajući u vidu aktuelno mišljenje dece i njihovo emocionalno ispoljavanje u vezi sa mogućnošću kontakta sa ocem, posebno da sumnja na raniju izloženost dece nasilju u porodici, i to specifičnom obliku – polno uznemiravanje, nije otklonjena ni u ovom periodu kroz postupke pred sudom, te s obzirom na iznete sumnje da postoje novi oblici uznemiravanja dece i majke, a koji su predmet aktuelnih postupanja nadležnih institucija, CSR Zemun je mišljenja da bi u takvim okolnostima izvršenje presude i obnavljanje kontakta dece sa ocem bilo, sa jedne strane, vrlo uznemirujuće za decu, dok bi, sa druge strane, predstavljalo rizik da se deca od strane institucija ponovo izlože situacijama u kojima bi bili ugroženi, zbog čega nije celishodno izvršenje aktuelne presude, uzimajući u obzir najbolji interes maloletne dece.
Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu R4I. 1084/20 od 26. januara 2021. godine odbačen je kao neuredan prigovor predlagača, ovde izvršnog poverioca, radi ubrzavanja predmetnog izvršnog postupka, dok je rešenjem R4I. 140/21 od 7. aprila 2021. godine prigovor radi ubrzavanja postupka istog predlagača odbijen kao neosnovan. Ovo rešenje (kojim se prigovor odbija) još uvek nije dostavljeno predlagaču, a protiv istog je dozvoljena žalba.
3.1. Odlukom Ustavnog suda Už-14395/2018 od 26. decembra 2018. godine (videti na veb stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs) usvojena je ustavna žalba S . Š . i utvrđeno je da su u izvršnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 636/18 navedenom podnosiocu ustavne žalbe povređena prava roditelja iz člana 65. Ustava. Kao vid pravičnog zadovoljenj a zbog povrede prava roditelja, Ustavni sud je utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Ustavni sud je ustavnu žalb u odba cio u delu u kome je istaknuta povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i zahtev da se naloži Prvom osnovnom sudu u Beogradu da odmah po prijemu odluke Suda sprovede predmetno izvršenje.
Prema izveštaju Ministarstva pravde od 21. jula 2021. godine, navedeni iznos naknade je podnosiocu ustavne žalbe isplaćen u celini, po rešenju tog organa broj 120-010-00-64/2020-17 od 2. marta 2020. godine.
4. Odredbama Ustava, čija se povred a ističe u ustavn oj žalb i, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu i da su u tome ravnopravni i da sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom (član 65.).
Članom 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) propisano je da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske i da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih.
Za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari od značaja su i sledeće odredbe Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15, 106/16 i 113/17) i Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05, 72/11 – dr. zakon i 6/15):
Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju propisano je: da je izvršni postupak hitan, da u izvršnom postupku nije dozvoljen zastoj u postupku, da rok u kome su stranke i druga lica dužni da po nalogu suda preduzmu radnje ne može biti duži od osam dana, ako ovim zakonom nije određen drukčiji rok, da je sud dužan da o zahtevu ili predlogu stranke ili drugog lica odluči u roku od osam dana i da donetu odluku otpravi u narednih pet radnih dana, ako ovim zakonom nije određen kraći ili duži rok (član 15.); da nepostupanje sudija u rokovima za donošenje odluka koji su određeni ovim zakonom predstavlja disciplinski prekršaj sudije (član 16.); da su sredstva izvršenja radi ostvarivanja nenovčanog potraživanja, pored ostalog, predaja deteta i izvršenje drugih odluka u vezi s porodičnim odnosima (član 54. stav 3.); da se izvršnom dužniku koji, pored ostalog, sprečava sud da preduzme pojedine radnje izvršenja izriče novčana kazna, da izvršnom dužniku može da se izrekne novčana kazna ako ne postupi po nalogu suda, da novčanu kaznu izriče sud rešenjem, na sopstvenu inicijativu ili na predlog izvršnog poverioca, vodeći računa o značaju radnje ili propuštanja zbog kojih se izriče kazna, da se fizičkom licu izriče novčana kazna od 10.000 do 200.000 dinara i da novčana kazna može ponovo da se izriče, dok ne prestanu razlozi za njeno izricanje (član 131.); da se u izvršnom postupku radi održavanja ličnih odnosa sa detetom shodno primenjuju pojedine odredbe glave pete ovog zakona – „Izvršenje odluka u vezi sa porodičnim odnosima“ (čl. 368, 370, 371, 375, 376. i 377.) (član 379.); da u predlogu za izvršenje radi predaje deteta ne mora da bude naznačeno sredstvo izvršenja, a ako je i naznačeno sud nije njime vezan (član 370.); da sud posebno vodi računa o tome da se što bolje zaštiti interes deteta i da sud može izuzetno zakazati ročište, ako je to u najboljem interesu deteta (član 371.); da se školi, porodičnom savetovalištu i drugim specijalizovanim ustanovama za posredovanje u porodičnim odnosima dostavlja poziv da učestvuju u izvršnom postupku ako je to neophodno (član 375. stav 2.); da sud obaveštava stranku koja je podnela predlog za izvršenje i lice kome treba da se preda dete o vremenu i mestu oduzimanja i predaje deteta, po pravilima o ličnom dostavljanju (član 376. stav 1.); da dete prinudno oduzima i predaje sudija u saradnji sa psihologom organa starateljstva, školom, porodičnim savetovalištem ili drugim specijalizovanim ustanovama za posredovanje u porodičnim odnosima (član 376. stav 2.); da je psiholog organa starateljstva dužan da u toku oduzimanja i predaje deteta prati ponašanje i reakcije deteta i lica kome se dete oduzima, da utiče na sprečavanje ili smanjenje ponašanja koja mogu izazvati sukob ili traumatsko reagovanje deteta, da savetuje sudiju kako da se oduzimanje i predaja deteta ostvare sa što manje štete po rast i razvoj deteta i da sam preduzima sve potrebne radnje u te svrhe i da unese svoja zapažanja u zapisnik o oduzimanju i predaji deteta i potpiše ga (član 376. stav 3.).
Odredbama Porodičnog zakona je propisano: da porodica uživa posebnu zaštitu države i da svako ima pravo na poštovanje svog porodičnog života (član 2.); da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta ( član 6. stav 1.); da roditeljsko pravo pripada majci i ocu zajedno, da su roditelji ravnopravni u vršenju roditeljskog prava i da je zabranjena zloupotreba roditeljskog prava (član 7. st. 1 – 3.); da dete ima pravo da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, da pravo deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi može biti ograničeno samo sudskom odlukom kada je to u najboljem interesu deteta i da sud može doneti odluku o ograničavanju prava deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi ako postoje razlozi da se taj roditelj potpuno ili delimično liši roditeljskog prava ili u slučaju nasilja u porodici (član 61. st. 1, 2. i 3.); da je roditeljsko pravo izvedeno iz dužnosti roditelja i postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta (član 67.); da roditelji imaju pravo i dužnost da se staraju o detetu, da staranje o detetu obuhvata – čuvanje, podizanje, vaspitavanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje te upravljanje i raspolaganje imovinom deteta (član 68. st. 1. i 2.); da roditelj koji ne vrši roditeljsko pravo ima pravo i dužnost da izdržava dete, da sa detetom održava lične odnose i da o pitanjima koja bitno utiču na život deteta odlučuje zajednički i sporazumno sa roditeljem koji vrši roditeljsko pravo (član 78. stav 3.).
5. Najpre kada je reč o istaknutim povredama Ustavom zajemčenih prava u osporenom izvršnom postupku, Ustavni sud i u ovom predmetu , kao i u Odluci, konstatuje da ne postoji njegova nadležnost za razmatranje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, imajući u vidu da podnosiocu ustavne žalbe stoji na raspolaganju posebno pravno sredstvo kojim zaštitu navedenog ustavnog prava može zahtevati od nadležnog suda. Ustavni sud, takođe, ukazuje na stav izražen u Odluci – da je ustavna žalba, bez obzira na činjenicu da je predmetni izvršni postupak još uvek u toku, dopuštena sa aspekta člana 65. Ustava , s obzirom na to da neizvršenje pravnosnažne i izvršne presude, kojom je uređen način održavanja kontakta između deteta i roditelja sa kojim ono ne živi, može imati negativne posledice po njihov odnos, što dalje može dovesti u pitanje i mogućnost roditelja da nesmetano vrši roditeljska prava i ispunjava roditeljske dužnosti . Prema tome, Ustavni sud zaključuje da je ustavna žalba i u ovom predmetu dopuštena sa aspekta člana 65. Ustava, bez obzira na činjenicu što osporeni izvršni postupak još uvek nije okončan.
Pravne stavove Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) , kao i sopstvene stavove koje je citirao u Odluci, Ustavni sud na ovom mestu neće ponavljati, već samo upućuje na odgovarajuće delove obrazloženja Odluke.
Ustavni sud polazi od toga da je podnosiocu ustavne žalbe povreda prava roditelja iz člana 65. Ustava utvrđena Odlukom na osnovu stanj a u spisima predmeta zaključno sa 21. mart om 2019. godine , kada su spisi, nakon izvršenog uvida, vraćeni Prvom osnovnom sudu u Beogradu . S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da se navodi ustavne žalbe kojima se ukazuje da je podnosiocu u istom izvršnom postupku iznova povređeno navedeno Ustavom zajemčeno prav o mogu ceniti samo u okviru perioda posle navedenog datuma.
Prema činjenicama i okolnostima utvrđenim uvidom u spise izvršnog predmeta, Ustavni sud je konstat ovao da stav drugi pravnosnažne i izvršne presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 965/15 od 27. maja 2016. godine, koji u ovoj pravnoj stvari predstavlja izvršnu ispravu, ni nakon više od dve godine od izvršenog prethodnog uvida u spise izvršnog predmeta, te više od godinu i po dana od utvrđene povrede prava roditelja, nije izvršen. Izvršni sud u označenom periodu nijednom nije pokušao da sprovede izvršenje , ukoliko se izuzmu dva uzastopna izlaska na lice mesta sudskog izvršitelja Trećeg osnovnog suda u Beogradu, koji je, po nalogu izvršnog sudije, bio dužan samo da proveri da li izvršni dužnik postupa po obavezi iz izvršne isprave. Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe tada osnovano ukazivao da je reč o postupanju izvršnog suda koje nije u skladu sa zakonom, polazeći od odred aba člana 376. Zakona o izvršenju i obezbeđenju kojima je propisano da sud obaveštava stranku koja je podnela predlog za izvršenje i lice kome treba da se preda dete o vremenu i mestu oduzimanja i predaje deteta, po pravilima o ličnom dostavljanju (stav 1.) i da dete prinudno oduzima i predaje sudija u saradnji sa psihologom organa starateljstva, školom, porodičnim savetovalištem ili drugim specijalizovanim ustanovama za posredovanje u porodičnim odnosima (stav 2.). Naime, u spisima predmeta nema d okaza da je p odnosilac ustavne žalbe obaveštavan o izlas cima sudskog izvršitelja za 27. i 30. novembar 2019. godine , a podnosilac je bio izričit u tome da pozive nije dobijao. S druge strane, sudski izvršitelj nije bio ovlašćen da vrši oduzimanje i predaju deteta, već je to trebalo da čini sudija u saradnji sa psihologom organa starateljstva, školom, porodičnim savetovalištem ili drugim specijalizovanim ustanovama za posredovanje u porodičnim odnosima. Prema tome, opisano postupanje sudskog izvršitelja Trećeg osnovnog suda u Beogradu , po nalogu izvršnog sudije, p rema shvatanju Suda, ne može imati karakter pokušaja sprovođenja izvršenja u konkretnom slučaju.
Ustavni sud dalje konstatuje da je u posmatranom periodu uloga CSR Zemun bila od posebnog uticaja na postupak sprovođenja izvršenja. Podsećanja radi, CSR Zemun, kao nadležni organ starateljstva u ovom predmetu , sa ulog om pomoćnog organa suda, koji pre izvršenja i u toku samog izvršenja treba da pruži podršku na prvom mestu de ci, u vremenskom periodu koji je Ustavni sud analizirao u Odluci, predložio je, van granica svoje zakonom definisane uloge , obustavu izvršnog postupka, što je rezultiralo donošenjem rešenja o obustavi , koje je u žalbenom postupku ukinuto. U mišljenju od 23. januara 2018. godine, kojim je CSR Zemun tada predlož io obustav u izvršnog postupka, bilo je navedeno da se istovremeno vode postupci po dve krivične prijave koje je izvršni dužnik podnela protiv podnosioca ustavne žalbe za porodično nasilje i da je procenjeno da deca ispoljavaju autentični strah i otpor u odnosu na oca. Zaključak da je sprovođenje izvršenja necelishodno prethodno je iznet u mišljenju CSR Zemun od 9. oktobra 2017. godine . S tim u vezi, Ustavni sud je u Odluci ukazao da, iako sprovođenje izvršenja radi održavanja ličnih odnosa sa detetom u određenom trenutku može biti neizvodljivo zbog odbijanja deteta da viđa roditelja sa kojim ne živi, to ne može biti razlog za obustavljanje izvršnog postupka, već, naprotiv, razlog za primenu dodatnih mera kako bi se obezbedilo izvršenje pravnosnažne presude.
U periodu koji Ustavni sud ovde analiz ira, CSR Zemun je u dva navrata – izveštaji od 29. januara i 17. novembra 2020. godine eksplicitno potvrdio svoje napred izneto stanovište o necelishodnosti sporovođenja izvršenja, navodeći kao dodat ne razlog e podizanje optužnih akata protiv podnosioca ustavne žalbe (krivične prijave pomenute u ranije datom mišljenju rezultirale su optuženjem) i autentično mišljenje maloletne dece, koja su jasno iznela da ne žele kontakt sa ocem . Međutim, CSR Zemun, uprkos početnom nastojanju izvršnog suda da se izvršna isprava mora sprovesti, a koje se očituje u odgovarajućem delu obrazloženja rešenja o novčanom kažnjavanju organa starateljstva od 22. jula 2019. godine (da se pravnosnažna odluka mora izvršiti, s obzirom na to da je u prethodno sprovedenom kognicionom postupku već utvrđen najbolji interes maloletne dece, a učešće organa starateljstva se mora ograničiti na to da se prinuda izbegne ili svede na najmanju moguću meru, kao i da ista bude svrsishodna, a ne na izražavanje mišljenja da izvršnu ispravu ne treba sprovoditi), nije ponudio nijednu alternativu za ostvarivanje kontakta između podnosioca ustavne žalbe i maloletne dece . S druge strane, izvršni sud, nakon donošenja rešenja o novčanom kažnjavanju organa starateljstva, ni na koji način više nije reagovao povodom istrajnog stanovišta CSR Zemun da su dalj i pokuša ji sprovođenja izvršenja necelishodni , a očigledno rukovođen takvim stavom organa starateljstva, za sve vreme trajanja posmatranog perioda nije upotrebio nijedno od ovlašćenja koja mu u ovoj vrsti izvršnog postupka stoje na raspolaganju – novčano kažnjavanje izvršnog dužnika, zakazivanje ročišta, ako je to u najboljem interesu deteta , pozivanje škole, porodičnog savetovališta ili druge specijalizovane ustanove za posredovanje u porodičnim odnosima dostavlja poziv da učestvuju u izvršnom postupku.
Ustavni sud ne dovodi u pitanje ulogu organa starateljstva u zaštit i najboljeg interesa maloletne dece tokom izvršnog postupka u kome se sprovodi izvršenje pravnosnažne presude kojom je uređen način održavanja ličnih odnosa, uključujući i argumentovano protivljenje sprovođenju izvršenja, kao što je ovde slučaj. Međutim, uloga organa starateljstva se tu ne završava. Upravo u takvoj situaciji , organ starateljstva mora pokazati izuzetno visok stepen proaktivnosti u izvršnom postupku, sa ciljem da se ostvarivanje kontakta omogući , barem u kontrolisanim uslovima. S druge strane, izvršnom sudu je moralo biti jasno da jedno novčano kažnjavanje nije kod CSR Zemun razvilo proaktivni stav u dovoljnoj meri, jer je i nakon prijema rešenja o novčan om ka žnjavanju, taj organ starateljstva i dalje insistirao samo na necelishodnosti sprovođenja izvršenja , ne nudeći bilo kakvu alternativu za ostvarivanje kontakta između oca i maloletne dece. Nasuprot tome, izvršni sud, nakon donošenja rešenja o novčanom kažnjavanju organa starateljstva , u posmatranom periodu nije više upotrebio nijedno od zakonskih ovlašćenja čija je svrha postizanje efikasno sti u sprov ođenju izvršenja.
Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je on, tokom celokupnog trajanja posmatranog perioda, konstantnim ukazivanjima na nepostupanje izvršnog dužnika po izvršn oj isprav i, kao i pismenim urgencijama i pritužbama na rad izvršnog suda, nastojao da postupak izvršenja traje što kraće. Posebno treba uzeti u obzir podnesak od 6. juna 2019. godine, kojim je izvršnom sudiji predložio alternativni model za ostvarivanje kontakta sa maloletnom decom , a o kome nikada nije odlučeno. Ustavni sud još jednom ukazuje da izlasci sudskog izvršitelja Trećeg osnovnog suda u Beogradu od 27. i 30. novembra 2019. godine nemaju karakter po kušaja sprovođenja izvršenja u predmetnoj pravnoj stvari, te samim tim, tadašnja nepojavljivanja podnosioca ustavne žalbe ne mogu predstavljati njegov doprinos dužini trajanja postupka i nesprovođenju izvršenja, posebno iz razloga što o pomenutim radnjama , koje je sudski izvršitelj predu zimao po nalogu izvršnog sudije, nije bio obavešt avan.
Imajući u vidu napred izneto , Ustavni sud je ocenio da je u periodu nakon što je podnosiocu ustavne žalbe Odlukom utvrđena povreda prava roditelja u predmetnom izvršnom postupku, opisanim postupanj em suda i organa starateljstva , još jednom učinjena povreda prava iz člana 65. Ustava na njegovu štetu.
Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.
6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u prvom delu tačke 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava roditelja ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, pre svega, imao u vidu da je podnosilac ustavne žalbe po Odluci već ostvario pravo na novčano obeštećenje u iznosu od 1.000 evra , u dinarskoj protivvrednosti, koji iznos mu je u celini isplaćen. Takođe, podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo da je zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku podneo tužbu protiv Republike Srbije, radi isplate novčanog obeštećenja. Ustavni sud je, svakako, imao u vidu i dužinu vremenskog perioda u kome je podnosilac uskraćen za kontakt sa svojom maloletnom decom, što je, zapravo, celokupan period nakon donošenja Odluke, a u kome nijedan kontakt nije ostvaren. Razdvojenost između oca i maloletne dece, koja i dalje traje , nesumnjivo proizvodi sve štetn ije posledice po njihov odnos. Istovremeno, Ustavni sud, kao i u Odluci, smatra da na visinu naknade utiče i činjenica da je predmetni izvršni postupak i dalje u toku, te da je efikasnim preduzimanjem adekvatnih pojedinačnih mera nadležnih državnih organa moguće sprečiti dalje kršenje prava podnosioca i, u izvesnoj meri, ispraviti posledice tog kršenja. Ustavni sud je takođe uzeo u obzir sopstvenu i praksu ESLjP u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).
7. U vezi sa istaknutom povredom prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u predmetnom izvršnom postupku , Ustavni sud još jednom napominje da podnosilac ustavne žalbe ima mogućnost da se, u skladu sa Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, prigovorom radi ubrzavanja postupka obrati nadležnom sudu, koju mogućnost je podnosilac ustavne žalbe više puta koristio .
7.1. Što se tiče rešenja Višeg suda u Beogradu Ržg. 408/20 od 16. septembra 2020. godine, Ustavni sud je utvrdio da ono sadrži jasno i argumentovano obrazloženje, zasnovano na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog materijalnog prava. Naime, ukoliko se izuzme mišljenje CSR Zemun od 29. januara 2020. godine, koje je jedan od razloga zbog kojih je Viši sud u Beogradu odbio prigovor radi ubrzavanja postupka, ostaje činjenica da je podnosiocu ustavne žalbe povreda prava na suđenje u razumnom roku prethodno utvrđena rešenjem od 30. septembra 2019. godine. Kako je podnosilac ustavne žalbe već 9. marta 2020. godine izjavio novi prigovor, koji mu je osporenim rešenjem pravnosnažno odbijen kao neosnovan, Ustavni sud zaključuje da nema proizvoljnosti u oceni da u tom relativno kratkom vremenskom periodu (između utvrđene povrede prava i podnošenja novog prigovora), podnosilac ustavne žalbe nije mogao ponovo ste ći status „žrtve“ povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom izvršnom postupku.
Stoga je Sud, saglasno odredbama člana 36. stav 1. tač. 5) i 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u preostalom delu odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.
8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Snežana Marković, s.r.