Odluka Ustavnog suda o povredi prava zbog neizvršenja i naknadi štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i imovinu. Poništava nižestepene presude koje su odbile naknadu štete i sam dosuđuje materijalnu štetu podnosiocu zbog neizvršenja potraživanja prema dužniku sa državnim kapitalom.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8267/2022
31.10.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, Miroslav Nikolić i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. I. iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 31. oktobra 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. I. i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Čačku Gžrr. 421/21 od 24. maja 2022. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava

2. Poništava se presuda Osnovnog suda u Čačku Prr1. 114/20 od 27. novembra 2020. godine i presuda Višeg suda u Čačku Gžrr. 421/21 od 24. maja 2022. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba M. I. i utvrđuje da su mu je povređeno pravo na imovinu, zajemčeno odredbom člana 58. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku vođenom u predmetu Osnovnog suda u Čačku I. 1902/15.

4. Utvrđuje se pravo M. I. na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenih u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 13/22 (raniji broj predmeta St. 26/17), a po osnovu rešenja o izvršenju Osnovnog suda u Čačku I. 1902/15 od 14. januara 2016. godine, umanjenih za iznose koji su mu po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

5. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. I. iz Čačka podneo je Ustavnom sudu, 13. jula 2022. godine, preko punomoćnika M. L, advokata iz Čačka, ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Čačku Gžrr. 421/21 od 24. maja 2022. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac podneo predlog za izvršenje, na osnovu izvršne isprave – parnične presude, Osnovnom sudu u Čačku protiv izvršnog dužnika K. „S.“ AD-AD „S.“ Čačak, radi namirenja potraživanja iz radnog odnosa; da je Osnovni sud u Čačku dozvolio izvršenje u predmetu I. 1902/15; da je podnosilac ustavne žalbe, u smislu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, podneo prigovor radi ubrzavanja navedenog izvršnog postupka i da je pravnosnažnim rešenjem Osnovnog suda u Čačku R4I. 481/18 od 24. februara 2019. godine usvojen prigovor; da je, nakon toga, podnosilac, u smislu istog zakona, podneo tužbu protiv Republike Srbije, radi naknade imovinske štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u predmetnom izvršnom postupku, a koji tužbeni zahtev je pravnosnažno odbijen; da je donošenjem pravnosnažnog rešenja R4I. 481/18 od 24. februara 2019. godine podnosiocu ustavne žalbe priznato pravo na naknadu materijalne štete; da Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku utvrđuje da se pri odlučivanju o pravičnom zadovoljenju, sudovi vezani rešenjima predsednika sudova kojima je utvrđena povreda prava stranaka na suđenje u razumnom roku.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih ustavnih prava. U ustavnoj žalbi je istaknuta povreda prava na imovinu, a u vezi sa tim je istaknut zahtev za naknadu materijalne štete. Tražio je i naknadu na ime troškova sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Izvršni poverilac M. I, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je predlog za izvršenje, na osnovu izvršne isprave, Osnovnom sudu u Čačku protiv izvršnog dužnika K. „S.“ AD-AD „S.“ Čačak, radi namirenja potraživanja iz radnog odnosa. Osnovni sud u Čačku dozvolio je izvršenje rešenjem I. 1902/15 od 14. januara 2016. godine.

Osnovni sud u Čačku je rešenjem I. 1902/15 od 26. februara 2018. godine prekinuo izvršni postupak, zbog otvaranja stečaja nad stečajnim dužnikom pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 26/17 ( koji postupak je otvoren 26. januara 2018. godine).

Podnosilac ustavne žalbe je 14. decembra 2018. godine podneo prigovor radi ubrzavanja izvršnog postupka u predmetu Osnovnog suda u Čačku I. 1902/15.

Osnovni sud u Čačku je pravnosnažnim rešenjem R4I. 481/18 od 24. februara 2019. godine usvojio prigovor radi ubrzavanja predmetnog izvršnog postupka.

Podnosilac ustavne žalbe podneo je tužbu Osnovnom sudu u Čačku, u smislu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, protiv Republike Srbije, radi naknade imovinske štete, zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom izvršnom postupku. Tražio je troškove postupka.

Osnovni sud u Čačku je presudom Prr1. 114/20 od 27. novembra 2020. godine odbio tužbeni zahtev radi naknade imovinske štete. U obrazloženju prvostepene presude je, između ostalog, navedeno da je Privredni sud u Čačku 23. septembra 2020. godine dostavio izveštaj da podnosiocu u stečajnom postupku u predmetu St. 26/17 nije vršena isplata potraživanja.

Viši sud u Čačku je osporenom presudom Gžrr. 421/21 od 24. maja 2022. godine potvrdio prvostepenu presudu.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da rešenje Osnovnog suda u Čačku R4I. 481/18 od 24. februara 2019. godine kojim je podnosiocu utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetu tog suda I. 1902/15 i na osnovu koga je podneta tužba radi naknade imovinske štete doneto nakon proteka jedne godine od otvaranja stečajnog postupka nad izvršnim dužnikom pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 26/17, a od kada se, shodno članu 93. stav 1. Zakona o stečaju, više nije moglo sprovoditi prinudno izvršenje protiv izvršnog dužnika, odnosno nad njegovom imovinom; da podnosilac nije naveo ni dokazao da mu je utvrđena povreda istog prava u stečajnom postupku; da rešenje R4I. 95/17 od 28. marta 2017. godine kojim je, takođe, utvrđeno da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u istom izvršnom predmetu, a koje je doneto u toku trajanja izvršnog postupka, je bez uticaja na odlučivanje u ovoj pravnoj stvari, jer je od sticanja prava na pravično zadovoljenje po tom rešenju, pa do podnošenja tužbe 24. juna 2020. godine, protekao rok od godinu dana iz člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku; da podnosilac i pored utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom izvršnom postupku nije stekao pravo na naknadu imovinske štete, zato što je u momentu podnošenja prigovora radi ubrzanja postupka i donošenja odluke o tom prigovoru već bila doneta odluka o prekidu postupka usled otvaranja stečaja nad izvršnim dužnikom, zbog čega izvršni sud više nije mogao preduzimati bilo kakve radnje u postupku; da, stoga, u konkretnom slučaju nije ispunjen uslov za objektivnu odgovornost tužene za štetu koju zaposleni trpi zbog neizvršenja sudske odluke kojom su mu utvrđena potraživanja iz radnog odnosa, koja su bez njegove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim/državnim kapitalom.

Podnosilac je prijavio predmetno potraživanje u stečajnom postupku i da je ono i utvrđeno u tom postupku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) je propisano: da su pravna sredstva kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku: prigovor radi ubrzavanja postupka, žalba i zahtev za pravično zadovoljenje (član 3. stav 1.); da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje (član 31. stav 1.); da pored odredaba zakona kojim se uređuju obligacioni odnosi, sud primenjuje i merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku (član 4) (član 31. stav 2.); da je odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku objektivna (član 31. stav 3.); da novčano obeštećenje i naknadu imovinske štete isplaćuje sud ili javno tužilaštvo koji su povredili pravo na suđenje u razumnom roku (član 32.).

Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Odredbom člana 16. stav 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se tužba za naknadu imovinske štete koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

5. Vezano za pravnosnažno odbijanje tužbenog zahteva za naknadu imovinske štete, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrarna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog odnosno procesnog prava.

Polazeći od činjenica utvrđenih u ustavnosudskom postupku, Ustavni sud konstatuje da je osporenom presudom Višeg suda u Čačku Gžrr. 421/21 od 24. maja 2022. godine pravnosnažno odlučivano o tužbenom zahtevu podnosioca za naknadu imovinske štete nastale zbog nenamirenja njegovog potraživanja iz radnog odnosa u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 1902/15, protiv izvršnog dužnika K. „S.“ AD-AD „S.“ Čačak, a koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital. Viši sud u Čačku je osporenom presudom pravnosnažno odbio tužbeni zahtev za naknadu imovinske štete iako je podnosiocu prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom izvršnom postupku, sa obrazloženjem da je u momentu podnošenja prigovora radi ubrzavanja i donošenja usvajajuće odluke o tom prigovoru već bila doneta odluka o prekidu izvršnog postupka usled otvaranja stečaja nad izvršnim dužnikom, zbog čega izvršni sud više nije mogao preduzimati bilo kakve radnje u postupku, kao i da podnosilac nije priložio odluku suda o eventualnom usvajanju prigovora u stečajnom postupku.

Ocenjujući osnovanost navoda podnosioca ustavne žalbe kojima dovode u pitanje pravičnost primene materijalnog prava, Ustavni sud ukazuje da je Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku predviđeno pravo stranke da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, čime je propisan pravni put za ostvarivanje prava na naknadu ove vrste imovinske štete. Navedenim zakonom je propisano da sud prilikom odlučivanja o predmetnoj tužbi primenjuje odredbe zakona kojima se uređuju obligacioni odnosi, kao i merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku. Uz to, propisano je da je odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu objektivna. Međutim, kada je reč o naknadi imovinske štete nastale zbog nemogućnosti naplate potraživanja iz radnog odnosa u izvršnom, odnosno stečajnom postupku, u kome svojstvo izvršnog, odnosno stečajnog dužnika ima privredno društvo koje je u vreme nastanka obaveze imalo pretežan društveni, odnosno državni kapital, treba imati u vidu i stavove Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) u vezi sa pitanjem odgovornosti države i prava na naknadu imovinske štete u tim slučajevima, a koje je dosledno prihvatio i Ustavni sud u svojoj praksi. Prema stanovištu Evropskog suda, kad god se utvrdi povreda Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ili njenog Protokola broj 1, podnosiocima predstavki se dosuđuje naknada materijalne štete. Uzimajući u obzir praksu Evropskog suda, Ustavni sud je u svojim odlukama, u cilju otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu, utvrđivao i pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog u izvršnom, odnosno stečajnom postupku, umanjenih za eventualno već naplaćene iznose po tom osnovu.

Dakle, pretpostavka za zasnivanje objektivne odgovornosti Republike Srbije za naknadu ove vrste imovinske štete nastale iz potraživanja iz radnog odnosa prema dužniku koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital, je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom izvršnom postupku. U tom kontekstu, Ustavni sud naglašava da kod ovog oblika objektivne odgovornosti Republike Srbije oštećeno lice ne snosi teret dokazivanja postojanja uzročno-posledične veze, već se ona pretpostavlja. Takav zaključak o odgovornosti Republike Srbije za naknadu ove vrste imovinske štete, usvojen je i na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 2. novembra 2018. godine.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ocenjuje da je pravnosnažno rešenje Osnovnog suda R4I. 481/18 od 24. februara 2019. godine kojim je usvojen prigovor podnosioca radi ubrzavanja predmetnog izvršnog postupka dovoljno da bi se utvrdila odgovornost države za naknadu imovinske štete. U vezi sa pravnim stanovištem u osporenom drugostepenom aktu da je u momentu podnošenja prigovora radi ubrzavanja izvršnog postupka i donošenja odluke o tom prigovoru već bila doneta odluka o prekidu izvršnog postupka usled otvaranja stečaja nad izvršnim dužnikom, zbog čega izvršni sud više nije mogao preduzimati bilo kakve radnje u postupku, Ustavni sud nalazi da je navedena činjenica mogla da predstavlja eventualno pravnu relevantnu činjenicu u postupku radi ubrzavanja predmetnog izvršnog postupka, odnosno mogla je da predstavlja razlog za odbijanje ili odbacivanje prigovora, zato što je izvršni postupka okončan (inače ta činjenica je konstatovana u samom postupku radi ubrzavanja). Vezano za pravni stav da je podnosilac ustavne žalbe nakon otvaranja stečaja mogao da ostvaruje svoje potraživanje u stečajnom postupku, Ustavni sud ukazuje da, pored navedenog, u postupku radi naknade imovinske štete je dostavljen izveštaj Privrednog suda u Čačku da podnosiocu u stečajnom postupku nije vršena isplata potraživanja, a, po oceni Suda, isplata potraživanja u stečajnom postupku moglo je eventualno da predstavlja razlog za odlučivanje o zahtevu za naknadu materijalne štete (u smislu da ako je izvršena isplata potraživanja podnosioca, da se predmetni tužbeni zahtev odbije).

Polazeći od iznetog, Ustavni sud nalazi da Viši sud u Čačku u osporenoj presudi nije na ustavnopravno prihvatljiv način tumačio odredbe merodavnog materijalnog prava o odgovornosti tužene Republike Srbije za naknadu imovinske štete.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je presudom Višeg suda u Čačku Gžrr. 421/21 od 24. maja 2022. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede navedenog ustavnog prava mogu otkloniti poništajem presude Osnovnog suda u Čačku Prr1. 114/20 od 27. novembra 2020. godine i presude Višeg suda u Čačku Gžrr. 421/21 od 24. maja 2022. godine. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Naime, imajući u vidu da citiranim odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku isključena primena predmetnog zakona u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, što znači da u ovoj vrsti postupaka sudovi više nisu nadležni za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, već je to postala isključiva nadležnost Ustavnog suda, bez obzira na to da li je predmetni postupak u toku ili je okončan. Imajući navedeno u vidu, a posebno odredbu člana 16. stav 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da se tužba podnosioca, podneta nadležnom sudu radi naknade materijalne štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, smatra ustavnom žalbom. To je i razlog zbog čega Sud nije vratio predmet „redovnom“ sudu na ponovno odlučivanje.

7. Saglasno tome, Ustavni sud je u ovoj ustavnosudskoj stvari odlučivao o tome da li je podnosiocu povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, zbog kašnjenja u namirenju i isplati pravnosnažno utvrđenih potraživanja iz radnog odnosa prema preduzeću sa većinskim državnim kapitalom, kao i o zahtevu podnosioca za naknadu materijalne štete.

S tim u vezi, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim/društvenim kapitalom, a koju prihvata i Ustavni sud. U više presuda koje su u ovoj vrsti predmeta donete protiv Republike Srbije, Evropski sud je zauzeo stav da je tužena država odgovorna za neizvršenje odluka donetih protiv preduzeća sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim sudskim odlukama. Navedeno stanovište prihvatio je i Ustavni sud u svojoj praksi (videti, pored drugih, odluke Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine i Už-7134/2017 od 8. novembra 2018. godine - dostupno na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu svoj stav da je utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov isticanja povrede prava na imovinu i zahteva za naknadu materijalne štete, te da je pravnosnažnim rešenjem nadležnog suda usvojen prigovor podnosioca i utvrđeno da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku vođenom radi namirenja potraživanja iz radnog odnosa, ali koja nisu namirena.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da propust Osnovnog suda u Čačku da obezbedi namirenje potraživanja podnosioca koja potiču iz radnog odnosa u izvršnom postupku u predmetu Osnovnog suda u Čačku I. 1902/15, prema izvršnom dužniku sa pretežnim državnim odnosno društvenim kapitalom, predstavlja povredu prava podnosioca na imovinu iz člana 58. Ustava. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu podnosioca, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu, a uzimajući u obzir da Ustavni sud prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 4. izreke, utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenih u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu St. 13/22 (raniji broj predmeta St. 26/17), a po osnovu rešenja o izvršenju Osnovnog suda u Čačku I. 1902/15 od 14. januara 2016. godine, umanjenih za iznose koji su mu po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je Evropski sud u presudi Stevanović i drugi protiv Srbije (broj predstavke 43815/17 i 15 drugih, od 27. avgusta 2019. godine, stav 17.) prihvatio stanovište prema kome prilikom dosuđivanja materijalne štete zbog propusta da potraživanje podnosilaca bude namireno, podnosioci nemaju pravo na zakonsku zateznu kamatu za period nakon pokretanja stečajnog postupka (bez obzira na to što je izvršni postupak trajao i nakon otvaranja stečaja).

9. Kada su u pitanju troškovi iz parničnog postupka radi naknade materijalne štete koji je okončan u skladu sa osnovnim tekstom Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre ukazuje da je članom 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku, zbog čega svakako nema osnova za naknadu troškova po navedenom osnovu, tj. sudske takse. Dalje, imajući u vidu da se tužba podnosioca u smislu citiranih izmena zakona smatra ustavnom žalbom, Ustavni sud je zahtev podnosioca za naknadu troškova parničnog postupaka, razmatrao u smislu odredaba o troškovima postupka pred Ustavnim sudom iz člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, a zahtev za naknadu na ime troškova sastava ustavne žalbe je istaknut u ustavnoj žalbi.

Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, pri čemu u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Sud je, stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 5. izreke.

10. S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava zbog neizvršenja i naknadi štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti