Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja upravnog i sudskog postupka od preko pet godina. Istovremeno, odbija se žalba protiv presude Upravnog suda, jer pribavljanje dokaza u ponovnom postupku nije nezakonito, niti postoji diskriminacija.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. O . iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. O . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 6834 Batajnica u predmetu interni broj 146-1 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba J. O . izjavljena protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Kragujevcu U. 7663/10 (2009) od 16. decembra 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se ustavna žalba u preostalom delu odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. O . iz B. podneo je 21. februara 2011. godine, preko punomoćnika Đ. D, advokata iz B, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Kragujevcu U. 7663/10 (2009) od 16. decembra 2010. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na rad iz člana 60. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, kao prvo, navodi da je "životno nemoguće, a činjenično neutemljeno" da odluka Ministarstva odbrane o organizacijsko-mobilizacijskim promenama u MO i VSCG strogo pov. broj 904-02 od 8. aprila 2005. godine, kojom je ukinuto formacijsko mesto podnosioca ustavne žalbe, bude "operacionalizovana" istog dana, tako što će nadležni prvostepeni organ pokušati da svakom zaposlenom pojedinačno ostvari prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije i da odluči o ispunjenosti uslova za prestanak službe iz člana 143. stav 1. tog zakona. Ističe se da prvostepeni organ dokaze o svemu navedenom mora posedovati u vreme donošenja rešenja, a ne da ih pribavlja nakon četiri godine, i to od nenadležnih organa.

Kao drugo, navodi se da je podnosilac ustavne žalbe, koji ima prebivalište u Beogradu, diskriminisan time što je o njegovoj tužbi protiv rešenja upravnog organa iz Beograda, odlučivao Upravni sud - Odeljenje u Kragujevcu, jer se sudije tog odeljenja Upravnog suda nisu susretale sa "identičnim upravnim slučajevima" iz ranije nadležnosti Vrhovnog suda Srbije, koji je već ustanovio sudsku praksu. Prema toj "praksi", u identičnim slučajevima se ne prihvataju "dokazi" koje je upravni organ naknadno pribavio, već se insistira na kvantumu dokaza sa kojima upravni organ raspolaže u momentu odlučivanja o nečijem pravu.

Kao treće, navodi se da podnosilac od 8. aprila 2005. godine pokušava da kod upravnih organa i sudova ostvari pravo na rad i to pred nezavisnim, nepristrasnim i zakonom već ustanovljenim sudom, u razumnom roku, što mu garanutuje član 32. Ustava. S tim u vezi, ističe da postupak pred "mesno nenadležnim sudom" traje već šest godina, što se ne može smatrati postupkom u razumnom roku.

Podnosilac ustavne žalbe nije tražio naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku iz priložene dokumentacije i spisa predmeta Vojne pošte 4522 Beograd interni broj 49-10 i Upravnog suda - Odeljenje u Kragujevcu U. 7663/10 (2009), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

3.1. Rešenjem Vojne pošte 6834 Batajnica interni broj 146-1 od 9. aprila 2005. godine, u stavu prvom dispozitiva, utvrđeno je da J. O, ovde podnosiocu ustavne žalbe, prestaje služba u Vojsci Srbije i Crne Gore, zbog ukidanja radnog mesta, na osnovu člana 143. stav 1. tačka 9) Zakona o Vojsci Jugoslavije, a kao dan prestanka službe označen je 10. maj 2005. godine. U stavu drugom dispozitiva podnosiocu je određen otkazni rok od 30 dana, dok je u stavu trećem dispozitiva podnosiocu priznato pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate, koju je ostvario za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje elužba.

Rešenjem Vojne pošte 4522 Batajnica Up-2 broj 16-2 od 9. maja 2005. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja. Drugostepeni organ je u obrazloženju rešenja naveo da je uvidom u spise predmeta našao da je u postupku koji je prethodio donošenju prvostepenog rešenja izvršena analiza radnih mesta, kao i lica koja su postavljena na ta radna mesta, te je konstatovano da je vođeno računa o socijalnoj ugroženosti, dužini radnog staža, postignutim rezultatima rada lica, kao i o uslovima propisanim čl. 143. i 144. Zakona o Vojsci Jugoslavije, na osnovu čega su sačinjeni spiskovi civilnih lica u Vojsci kojima prestaje radni odnos bez njihove saglasnosti. Prema obrazloženju drugostepenog rešenja, iznetu ocenu potvrđuje akt Uprave za ljudske resurse Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore pov. broj 1243-1 od 21. aprila 2005. godine. Takođe, drugostepeni organ se pozvao na akt Uprave za kadrove - Sektor za ljudske resurse Ministarstva odbrane broj 2912-160 od 7. aprila 2005. godine, kojim su obezbeđeni uslovi za realizaciju Odluke ministra odbrane, kao i na akt iste uprave broj 4229-2 od 4. aprila 2005. godine, kojim je određeno smanjenje kadra strukture civilnih lica.

Podnosilac ustavne žalbe je 10. juna 2005. godine podneo Sudu Srbije i Crne Gore tužbu protiv rešenja Vojne pošte 4522 Batajnica Up-2 broj 16-2 od 9. maja 2005. godine. Predmet je zaveden pod brojem Us. 602/05.

Nakon što je 21. decembra 2006. godine, na osnovu odredbe člana 4. stav 1. Uredbe o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Službi Saveta ministara ("Službeni glasnik RS", br. 49/06 i 63/06), Vrhovni sud Srbije preuzeo nerešene predmete koji se odnose na upravne sporove pokrenute pred Sudom Srbije i Crne Gore, taj sud je 27. februara 2008. godine doneo presudu U-SCG 895/06, kojom je uvažio tužbu podnosioca i poništio navedeno drugostepeno rešenje. U obrazloženju presude je navedeno da se ne može prihvatiti kao pravilno i na zakonu zasnovano zaključivanje tuženog organa, jer se u spisima predmeta ne nalaze akti na koje se pozivaju prvostepeni i drugostepeni organi prilikom utvrđivanja odlučne činjenice - da je ukinuto radno mesto na koje je podnosilac bio raspoređen. Stoga je Vrhovni sud Srbije zaključio da odluka iz dispozitiva osporenog rešenja ne proizlazi iz stanja u spisima predmeta, zbog čega je rešenja zahvaćeno bitnom povredom odredbe člana 199. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku. Taj sud je našao da zbog nedostatka kompletnih spisa predmeta nije u mogućnosti da na pouzdan način oceni zakonitost drugostepenog rešenja, te je tuženom organu ukazao da je u ponovnom postupku potrebno da pravilno i potpuno utvrdi činjenično stanje i da uz pravilnu primenu materijalnog propisa, donese na zakonu zasnovano rešenje.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude Vrhovnog suda Srbije doneo rešenje int. broj 49-10 od 10. februara 2009. godine, kojim je po drugi put odbio žalbu ponosioca kao neosnovanu. U obrazloženju navedenog drugostepenog rešenja je konstatovano da je u ponovnom postupku pribavljen akt Uprave za organizaciju Ministarstva odbrane broj 151-2 od 30. januara 2009. godine iz koga proizlazi da je formacijsko mesto podnosioca ustavne žalbe ukinuto, zbog čega nije bilo potrebe za obrazovanjem komisije i postupanjem u skladu sa članom 44. Uredbe o službi civilnih lica u Vojsci Srbije i Crne Gore. Takođe, pribavljen je i izveštaj Nacionalne službe za zapošljavanje broj 0110-101-11/2009 od 28. januara 2009. godine o broju nezaposlenih, slobodnim i popunjenim radnim mestima za III stepen stručne spreme, za zanimanje vozača drumskog vozila, iz koga se vidi da je u periodu od 1. do 31. maja 2005. godine slobodnih radnih mesta za ceo period bilo 208, popunjenih radnih mesta za ceo period 213, kao i da je nezaposlenih na kraju perioda bilo 877. Drugostepeni organ je, nakon izvođenja pribavljenih dokaza, utvrdio da je radno mesto podnosioca ustavne žalbe ukinuto i da nisu postojale mogućnosti ostvarivanja nekog od prava predviđenih odredbom člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Kragujevcu U. 7663/10 (2009) od 16. decembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana tužba kojom je podnosilac ustavne žalbe pobijao zakonitost konačnog rešenja Vojne pošte 4522 Batajnica int. broj 49-10 od 10. februara 2010. godine. Upravni sud je nakon ocene navoda tužbe, odgovora na tužbu, kao i uvidom u spise predmeta, našao da je pravilno tuženi organ odbio žalbu tužioca, u potpunosti postupivši po presudi Vrhovnog suda Srbije U-SCG 895/06 od 27. februara 2008. godine. Potom je u obrazloženju osporene presude naveo da je aktom Uprave za organizaciju Ministarstva odbrane broj 151-2 od 30. januara 2009. godine potvrđeno da je Odlukom ministra odbrane o organizacijsko-mobilizacijskim promenama u MO i VSCG strogo pov. broj 904-2 od 8. aprila 2005. godine izvršena izmena i dopuna formacije 1 Centra za elektronsko izviđanje "A" broj 201002, kojom je određeno da je formacijsko mesto tužioca ukinuto. Takođe, konstatovano je da su upravni organi iz izveštaja Nacionalne službe za zapošljavanje broj 0110-101-11/2009 od 28. januara 2009. godine utvrdili da se tužiocu nije moglo obezbediti ni jedno od prava predviđenih članom 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije. Polazeći od navedenog, Upravni sud je našao da je tuženi organ dao pravilne i na zakonu zasnovane razloge koje je taj sud u celosti prihvatio.

3.2. Činjenice koje se odnose na postupak odlučivanja o prestanku civilne službe u Vojsci M.V. iz Beograda, u kome je doneta presuda Upravnog suda U. 7677/10 (2009) od 18. novembra 2010. godine, kojom podnosilac ustavne žalbe ukazuje na nejednako postupanje suda, su:

Presudom Upravnog suda U. 7677/10 (2009) od 18. novembra 2010. godine uvažena je tužba M.V. i poništeno rešenje Vojne pošte 1094 Beograd UP-2 broj 60-3/267-6/05 od 5. februara 2009. godine, kojim je odbijena žalba tužioca izjavljena protiv rešenja Vojne pošte 9858 Batajnica int. broj 60/2209-24 od 8. aprila 2005. godine. Navedenim prvostepenim rešenjem odlučeno je da tužiocu 10. maja 2005. godine prestaje služba u Vojsci, na osnovu odredbe člana 143. stav 1. tačka 9) Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Upravni sud je u obrazloženju ove presude ocenio da tuženi organ u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije U-SCG 1058/06 od 12. marta 2008. godine nije postupio u skladu sa datim nalogom, odnosno nije naveo odlučne činjenice na kojima se temelji odluka tog organa o zakonitosti rešenja prvostepenog organa. Ovo iz razloga što se tuženi organ poziva na akt Ministarstva odbrane - Sektor za politiku odbrane - Uprava za organizaciju od 30. januara 2009. godine kojim se potvrđuje da je Odlukom ministra odbrane o organizacijsko-mobilizacijskim promenama u MO i VSCG strogo pov. broj 904-2 od 8. aprila 2005. godine izvršena izmena i dopuna bliže označene formacije i ukinuto formacijsko mesto na koje je tužilac bio raspoređen. Po nalaženju Upravnog suda, time nije na nesumnjiv način utvrđena odlučna činjenica koja se odnosi na ukidanje radnog mesta tužioca, kao razlog za prestanak službe u Vojsci. Isti sud je na stanovištu da se potvrdom Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove broj 8631-5 od 9. septembra 2008. godine ne može dokazati činjenica da u vreme prestanka službe tužiocu nije bilo moguće obezbediti ni jedno pravo predviđeno odredbom člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije, s obzirom na to da je prvostepeno rešenje o prestanku službe doneto 2005. godine, kada je već morala biti pribavljena odgovarajuća potvrda nadležnog organa.

3.3. Činjenice koje se odnose na postupak odlučivanja o prestanku civilne službe u Vojsci M.Va. iz Beograda, u kome su donete presude Vrhovnog suda Srbije U-SCG 899/06 od 20. marta 2008. godine i U. 5727/08 od 15. oktobra 2009. godine, kojima podnosilac ustavne žalbe ukazuje na nejednako postupanje sudova, su:

Presudom Vrhovnog suda Srbije U-SCG 899/06 od 20. marta 2008. godine uvažena je tužba M.Va. i poništeno drugostepeno rešenje iz razloga što u upravnom postupku nisu izvedeni dokazi iz kojih bi se moglo utvrditi da je radno mesto na koje je tužilac bio raspoređen ukinuto, odnosno da je smanjen broj izvršilaca na tom radnom mestu, kao ni dokazi koji ukazuju na to da je pokušano da se tužiocu obezbedi jedno od prava predviđenih odredbom člana 144. stav 1. tač. 1) i 2) Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Presudom Vrhovnog suda Srbije U. 5727/08 od 15. oktobra 2009. godine poništeno je drugostepeno rešenje doneto u izvršenju pomenute presude Vrhovnog suda Srbije od 20. marta 2008. godine. Naime, tuženi organ je u ponovnom postupku izveo dokaz uvidom u odgovarajuću formaciju i utvrdio da je smanjen broj izvršilaca na radnom mestu na koje je tužilac bio raspoređen. Međutim, u ponovnom postupku nije utvrđeno da li se tužiocu moglo obezbediti neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije.

3.4. Činjenice koje se odnose na postupak odlučivanja o prestanku civilne službe u Vojsci A.H. iz Beograda, u kome su donete presude Vrhovnog suda Srbije U-SCG 897/06 od 4. septembra 2008. godine i U. 3086/09 od 22. oktobra 2009. godine, kojima podnosilac ustavne žalbe ukazuje na nejednako postupanje sudova, su:

Presudom Vrhovnog suda Srbije U-SCG 897/06 od 4. septembra 2008. godine uvažena je tužba A.H. i poništeno drugostepeno rešenje iz razloga što u spisima predmeta nema akta na osnovu koga se utvrđuje da je radno mesto tužilje ukinuto, niti ima dokaza da je prethodno pokušano da se obezbedi neko od zakonom predviđenih prava.

Presudom Vrhovnog suda Srbije U. 3086/09 od 22. oktobra 2009. godine poništeno je drugostepeno rešenje doneto u izvršenju pomenute presude Vrhovnog suda Srbije od 4. septembra 2008. godine. Naime, tuženi organ je u ponovnom postupku izveo dokaz uvidom u Odluku o organizacijsko-mobilizacijskim promenama u MO i VSCG strogo pov. broj 904-2 od 8. aprila 2005. godine, kojom je izvršena izmena i dopuna bliže označene formacije, prema kojoj je smanjen broj izvršilaca na radnom mestu na kome je tužilja bila raspoređena. Međutim, po oceni Vrhovnog suda, tuženi organ nije izveo dokaze na osnovu kojih bi se nesumnjivo moglo utvrditi da je ukinuto radno mesto na koje je tužilja bila raspoređena i da je prethodno pokušano da se obezbedi neko od zakonom predviđenih prava.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1, 2. i 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad u skladu sa zakonom (član 60. stav 1.).

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i odredbe Zakona o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme odlučivanja o prestanku službe podnosioca ustavne žalbe, a kojima je bilo propisano: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposoljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)), a da civilno lice kome se nije moglo obezbediti jedno od navedenih prava, ima pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe, koju je lice ostvarilo za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba, kao i novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju države članice na čijoj teritoriji je bilo u službi (stav 2. tač. 1) i 2)).

Odredbom člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10 ) propisano je da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar.

Odredbama člana 38. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni list SRJ'', broj 46/96), koji je važio do 29. decembra 2009. godine, bilo je propisano: da sud rešava spor, po pravilu, na osnovu činjenica koje su utvrđene u upravnom postupku (stav 1.); da a ko sud nađe da se spor ne može raspraviti na osnovu činjenica utvrđenih u upravnom postupku zbog toga što u pogledu utvrđenih činjenica postoji protivrečnost u spisima, što su one u bitnim tačkama nepotpuno utvrđene, što je iz utvrđenih činjenica izveden nepravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja, ili ako nađe da su u upravnom postupku povređena pravila postupka što je bilo od uticaja na rešavanje stvari, osporeni upravni akt poništiće presudom i u tom slučaju nadležni organ je dužan da postupi onako kako je u presudi određeno i da donese nov upravni akt (stav 2.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da se u ustavnoj žalbi netačno navodi da predmetni postupak "traje već šest godina pred mesno nenadležnim sudom". Naime, postupak odlučivanja o prestanku civilne službe u Vojsci podnosioca ustavne žalbe pravnosnažno je okončan osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Kragujevcu U. 7663/10 (2009) od 16. decembra 2010. godine. Pri tome, taj postupak nije vođen samo pred Upravnim sudom - Odeljenje u Kragujevcu, za koji podnosilac pogrešno tvrdi da je mesno nenadležan, već i pred Sudom Srbije i Crne Gore i Vrhovnim sudom Srbije.

Imajući u vidu da se u ustavnoj žalbi, ipak, navodi da podnosilac od 8. aprila 2005. godine pokušava da "putem upravnih organa i sudova" ostvari pravo na rad iz člana 60. Ustava u razumnom roku, što mu garantuje član 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir i postupak koji je prethodio pokretanju upravnog spora u predmetu Upravnog suda - Odeljenje u Kragujevcu U. 7663/10 (2009). Na iznetu ocenu ne utiče okolnost da je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku počev od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Naime, upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, te se, po shvatanju ovog suda, za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu Vojne pošte 6834 Batajnica interni broj 146-1, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Polazeći od prethodno navedenog, period bitan za ocenu povrede prava na suđenje u razumnom roku je trajao od 5. maja 2005. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe izjavio žalbu protiv prvostepenog rešenja od 8. aprila 2005. godine, do 16. decembra 2010. godine kada je doneta osporena presuda Upravnog suda - Odeljenje u Kragujevcu U. 7663/10 (2009), kojom je odbijena tužba podnosioca. Dakle, postupak je trajao pet godina i sedam meseci.

Pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje upravnih organa i sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, pored samog trajanja postupka, treba ceniti i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje upravnih organa i sudova, kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.

Primenjujući citirane kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer su nadležni organi bili dužni da utvrde da li je ukinuto radno mesto na koje je podnosilac ustavne žalbe bio raspoređen, i ukoliko jeste, da li je postojala mogućnost da se podnosiocu obezbedi neko od prava koja mu po zakonu pripadaju kao licu čije je radno mesto ukinuto. Takođe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac svojim radnjama nije doprineo dugom trajanju postupka. U pogledu značaja koji za podnosioca ima predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka o zakonitosti akta na osnovu koga mu je prestala služba od egzistencijalnog značaja za podnosioca ustavne žalbe.

Ispitujući postupanje upravnih organa u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje prvostepenog i drugostepenog upravnog organa u značajnoj meri dovelo do dužeg trajanja osporenog postupka. Naime, prvostepeni organ je doneo rešenje o prestanku civilne službe podnosiocu ustavne žalbe u Vojsci zbog ukidanja radnog mesta, a da pri tom u spisima predmeta nije bilo dokaza na osnovu kojih bi se nesumnjivo moglo utvrditi da je to radno mesto ukinuto i da mu prethodno nije bilo moguće obezbediti neko od prava iz člana 144. stav 1. tač. 1) i 2) Zakona o Vojsci Jugoslavije. Navedenu protivrečnost između činjeničnog stanja koje proizlazi iz obrazloženja prvostepenog rešenja i stanja u spisima predmeta, propustio je da otkloni drugostepeni organ u postupku po žalbi, koji je na to bio ovlašćen, u smislu odredbe člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku. To je prouzrokovalo poništavanje drugostepenog rešenja u upravnom sporu i sprovođenje ponovnog upravnog postupka u kome su pribavljene isprave kojima je potkrepljeno činjenično stanje utvrđeno u prvobitnom postupku.

Imajući u vidu da je intervencija nadležnog suda u odnosu na drugostepeno rešenje od 9. maja 2005. godine usledila nakon dve godine i osam meseci od podnošenja tužbe, osnovano se postavlja pitanje doprinosa sudova trajanju predmetnog postupka. U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je nepostupanje Suda Srbije i Crne Gore prouzrokovalo određeno kašnjenje u ovom predmetu. Naime, Sud Srbije i Crne Gore je primio tužbu podnosioca ustavne žalbe 10. juna 2005. godine, ali nije preduzeo nijednu radnju u postupku do prestanka svog rada 8. juna 2006. godine.

Ustavni sud konstatuje da je 8. juna 2006. godine Vlada Republike Srbije donela Uredbu o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Službi Saveta ministara. U članu 2. stav 1. tačka 5) navedene Uredbe konstatovano je da je prestao sa radom Sud Srbije i Crne Gore kao institucija bivše državne zajednice Srbija i Crna Gore, a odredbom člana 4. stav 1. iste Uredbe propisano je da predmete Suda Srbije i Crne Gore kojima se ocenjuje zakonitost upravnih akata preuzima Vrhovni sud Srbije. Na osnovu ove Uredbe, Vrhovni sud Srbije je preuzeo nerešene upravne predmete Suda Srbije i Crne Gore 21. decembra 2006. godine. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da su postojali objektivni razlozi za nepostupanje sudskih organa u ovom upravnom sporu u periodu od 8. juna 2006. godine do 21. decembra 2006. godine.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da postoji odgovornost Vrhovnog suda Srbije za sporo postupanje u daljem toku postupka. Naime, taj sud je tužbu u predmetu U-SCG. 895/06 dostavio na izjašnjenje tuženom organu, uz nalog za dostavljanje kompletnih spisa predmeta, dana 12. januara 2008. godine, odnosno dve godine i sedam meseci od njenog podnošenja. Vrhovni sud Srbije je na sednici održanoj 27. februara 2008. godine doneo presudu U-SCG. 895/06, ali je pismeni otpravak presude dostavljen tuženom organu tek 6. januara 2009. godine, dakle nakon više od osam meseca od održavanja sednice veća. Time je drugostepeni organ bio onemogućen da u kraćem roku dopuni upravni postupak i odluči o žalbi podnosioca . Pored toga, drugi upravni spor u kome je doneta osporena presuda je trajao jednu godinu i devet meseci.

Iako su postojali određeni objektivni razlozi za duže trajanje ovog postupka, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedolotvorno postupanje upravnih organa i sudova u ovoj pravnoj stvari prevashodno dovelo do toga da posmatrani postupak u kome nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, a koji je bio od egzistencijalnog značaja za podnosioca, traje pet godina i sedam meseci. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu štete, a krećući se u okviru zahteva ustavne žalbe, Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da je utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku dovoljan način pravičnog zadovoljenja podnosioca.

6. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što je o zakonitosti odluke o prestanku njegove službe u Vojsci odlučivano na osnovu dokaza koji su pribavljeni četiri godine nakon donošenja prvostepenog rešenja.

Ispitujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta označenog prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre konstatovao da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene upravnih organa i sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni načina na koji su ti organi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je osporena odluke obrazložena, da se zasniva na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava i da zadovoljava zahteve pravičnosti iz člana 32. stav 1. Ustava, te da podnosiocu ustavne žalbe u osporenom postupku nije povređeno pravo na pravično suđenje.

Ustavni sud je utvrdio da u prvostepenom upravnom postupku nije bila pouzdano utvrđena činjenica da je radno mesto podnosioca ustavne žalbe ukinuto i da mu se nije moglo obezbediti jedno od prava predviđenih odredbom člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije, ali da je navedena povreda otklonjena u postupku pred drugostepenim organom. Ustavni sud ukazuje da u situaciji kada su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno utvrđene, drugostepeni organ može dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa (član 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku), iz čega sledi da se nakon donošenja prvostepenog rešenja u upravnom postupku mogu utvrđivati činjenice koje su bile od značaja za donošenje tog rešenja. Imajući u vidu da se te činjenice u određenim slučajevima mogu utvrditi jedino na osnovu izveštaja i potvrda nadležnih organa i organizacija sa podacima o kojima se vodi službena evidencija, Ustavni sud ocenjuje da se ustavnom žalbom neosnovano ukazuje na to da se nakon donošenja prvostepenog rešenja ne mogu pribavljati dokazi na kojima se zasniva to rešenje.

S obzirom na to da je drugostepeni organ, na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku, našao da se upravna stvar mora rešiti na isti način kao što je rešena prvostepenim rešenjem, Ustavni sud nalazi da su ustavnopravno prihvatljivi razlozi na kojima se temelji ocena donosioca osporene presude o tome da je o prestanku službe podnosioca ustavne žalbe odlučeno u skladu sa zakonom.

Ustavni sud je identičan stav izneo u Odluci Už-5067/2010 od 24. oktobra 2013. godine.

Pored toga, Ustavni sud ocenjuje da se ne zasnivaju na ustavnopravnim razlozima navodi ustavne žalbe da o tužbi podnosioca nije mogao da odlučuje Upravni sud - Odeljenje u Kragujevcu. Ustavni sud ukazuje da se u odeljenjima Upravnog suda donose odluke u upravnim stvarima i preduzimaju ostale sudske radnje kao i u sedištu Upravnog suda u Beogradu, a da predsednik suda godišnjim rasporedom poslova određuje način preduzimanja pojedinih sudskih radnji iz nadležnosti suda, u skladu sa zakonom i Sudskim poslovnikom.

7. Ustavni sud dalje konstatuje da se navodi podnosioca da se prema sudskoj praksi Vrhovnog suda Srbije, koju nastavlja "Upravni sud u Beogradu", ne prihvataju dokazi koje upravni organ naknadno pribavlja, već se insistira na kvantumu dokaza kojima je upravni organ raspolagao u momentu odlučivanja o nečijem pravu, dovode u vezu sa povredom načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava. Imajući u vidu da povreda navedenog ustavnog načela može biti vezana samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog konkretnog ustavnog prava ili slobode, te da se u ustavnoj žalbi ističe povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i da se uz nju dostavljaju sudske odluke kojima se dokazuje različito odlučivanje nadležnih sudova u identičnim slučajevima, Ustavni sud je ocenio da se ovi navodi ustavne žalbe mogu odnositi na povredu prava na pravnu sigurnost, kao element istaknutog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud uzeo u razmatranje priložene sudske odluke kojima podnosilac nastoji da dokaže da Upravni sud - Odeljenje u Kragujevcu, koji je osporenom presudom odlučivao o njegovoj tužbi, nije bio "upoznat" sa sudskom praksom koju je ranije zasnovao Vrhovni sud Srbije.

Prilikom ocene navoda podnosioca o različitom postupanju sudova u osporenoj presudi i u dostavljenim presudama, Ustavni sud je ispitivao da li u upravnim postupcima koji su okončani upravnim aktima čija je zakonitost ocenjivana u upravnim sporovima u navedenim predmetima, postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja.

Ustavni sud je prvo uzeo u obzir presude Vrhovnog suda Srbije U-SCG 899/06 od 20. marta 2008. godine i U. 5727/08 od 15. oktobra 2009. godine, kojima su u upravnim sporovima uvažavane tužbe M.Va, kao i presude Vrhovnog suda Srbije U-SCG 897/06 od 4. septembra 2008. godine i U. 3086/09 od 22. oktobra 2009. godine, kojima su u upravnim sporovima uvažavane tužbe A.H. U oba posmatrana slučaja u dopunjenim upravnim postupcima je naknadnim pribavljanjem dokaza utvrđeno da je na radnim mestima na kojima su bili raspoređeni tužioci došlo do smanjenja broja izvršilaca, a ne do ukidanja radnih mesta, kao u slučaju podnosioca ustavne žalbe. Takođe, razlog uvažavanja tužbi navedenih lica bio je nedostatak dokaza o nemogućnosti obezbeđivanja drugih prava koja su zakonom bila garantovana civilnim licima na službi u Vojsci pre donošenja rešenja o prestanku njihove službe. Stoga je očigledno da ne postoji identitet činjeničnog osnova u upravnim postupcima koji su prethodili donošenju navedenih presuda Vrhovnog suda Srbije i u upravnom postupku koji je prethodio donošenju osporene presude Upravnog suda.

Upoređujući potom presudu Upravnog suda U. 7677/10 (2009) od 18. novembra 2010. godine, kojom je uvažena tužba M.V, i osporenu presudu Upravnog suda - Odeljenje u Kragujevcu U. 7663/10 (2009) od 16. decembra 2010. godine, Ustavni sud je utvrdio da su u oba predmeta dokazi od značaja za utvrđivanje odlučnih činjenica pribavljeni u drugostepenom postupku, i to u izvršenju presude nadležnog suda kojom je poništeno ranije doneto rešenje. Ono što posmatrane predmete na prvi pogled čini sličnim jeste okolnost da je ocena drugostepenog organa o ukidanju radnog mesta lica na civilnoj službi u Vojsci zasnovana na istoj ispravi pribavljenoj u ponovnom postupku - akt Uprave za organizaciju Ministarstva odbrane broj 151-2 od 30. januara 2009. godine kojim je potvrđeno da su Odlukom ministra odbrane o organizacijsko-mobilizacijskim promenama u MO i VSCG strogo pov. broj 904-2 od 8. aprila 2005. godine ukinuta konkretna formacijska mesta na kojima su podnosilac ustavne žalbe i M.V. bili raspoređeni. Međutim, činjenica o nemogućnosti prethodnog obezbeđivanja prava iz člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije navedenim licima u ovim predmetima je utvrđena na osnovu različitih isprava. Pored toga, Upravni sud je u presudi U. 7677/10 (2009) ocenu o nepodobnosti naknadno pribavljene isprave kojom se potvrđuje da je ukinuto formacijsko mesto tužioca zasnovao na tome što se njome ne može na nesumnjiv način utvrditi činjenica da je ukinuto radno mesto na koje je tužilac bio raspoređen, dok ispravu kojom se potvrđuje da se tužiocu nije moglo obezbediti neko od zakonom propisanih prava nije prihvatio, jer ona nije postojala u vreme donošenja prvostepenog rešenja, već je naknadno pribavljena. Kako ocena Upravnog suda u presudi U. 7677/10 (2009) o neprihvatljivosti dokaza izvedenih u ponovnom upravnom postupku ne počiva samo na tome što su oni pribavljeni nakon donošenja prvostepenog rešenja, a u čemu podnosilac isključivo vidi odstupanje od ustanovljene sudske prakse, Ustavni sud je ocenio da se ni presuda Upravnog suda U. 7677/10 (2009) od 18. novembra 2010. godine u konkretnom slučaju ne može smatrati dokazom o različitom postupanju sudova u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Polazeći od navedenog, Ustavni suda je našao da navodi ustavne žalbe i priloženi dokazi ne daju osnova za tvrdnju o povredi prava podnosioca na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje.

8. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 2. izreke.

9. Imajući u vidu prethodno iznetu ocenu o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud nije posebno cenio navode o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava.

Kako se Ustavom zajemčeno pravo na rad ostvaruje u skladu sa zakonom, te kako je u konkretnom upravnom postupku i upravnom sporu utvrđeno da je podnosiocu ustavne žalbe radni odnos prestao iz razloga propisanog Zakonom o Vojsci Jugoslavije, Ustavni sud je ocenio da navodi ustavne žalbe ne daju osnova za tvrdnju da je osporenom presudom podnosiocu povređeno pravo na rad iz člana 60. Ustava.

Stoga je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu tačke 2. izreke.

10. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti