Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko 11 godina i dosuđuje naknadu štete od 900 evra. Razlog za dužinu postupka je neefikasnost prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miroslava Nikolića iz Ravnaje, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. februara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miroslava Nikolića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1107/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miroslav Nikolić iz Ravnaje izjavio je Ustavnom sudu, 16. oktobra 2013. godine, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž1. 302/11 od 10. jula 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u kojem je osporeno rešenje doneto.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da mu je u osporenom parničnom postupku grubo povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer se u konkretnom slučaju radilo o radom sporu koji je započet 2002. godine, a okončan tek 2013. godine.

Takođe, podnosilac ističe da mu je osporenim rešenjem povređeno pravo na pravično suđenje, jer je doneta odluka koja je očigledno nepravilna i nezakonita i kojom mu je grubo povređeno pravo na naknadu nužnih troškova parničnog postupka prema podnetom troškovniku, zbog čega je neophodno da Ustavni sud obaveže Republiku Srbiju da mu isplati još 27.112,00 dinara na ime troškova postupka.

Podnosilac od Ustavnog suda traži da ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava, te mu dosudi naknadu nematerijalne štete u iznosu od 5.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priložene dokumentacije, te uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1107/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Miroslav Nikolić iz Ravnaje, ovde podosilac ustavne žalbe, podneo je 20. novembra 2002. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva unutrašnjih poslova, radi poništaja rešenja kojim mu je umanjena zarada i naknade materijalne štete.

Do donošenja prve prvostepene presude, sud je zakazao i održao tri ročišta, na kojima je dva puta saslušao tužioca u svojstvu parnične stranke.

Prvi opštinski sud u Beogradu doneo je (prvu) presudu P1. 2714/02 od 24. juna 2003. godine, kojom je odbio u celosti tužbeni zahtev tužioca, kao i zahtev za naknadu troškova parničnog postupka.

Postupajući po žalbi tužioca od 23. septembra 2003. godine, Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž1. 2090/03 od 22. oktobra 2003. godine, kojim je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak, sa obrazloženjem da prvostepeni sud nije utvrdio bitne činjenice za odlučivanje.

U ponovnom postupku sud je zakazao osam ročišta, od kojih jedno nije održao zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Tokom ovog dela postupka sud je više puta izvodio dokaze saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke, kao i saslušao više svedoka.

Prvi opštinski sud u Beogradu je doneo (drugu) prvostepenu presudu P1. 1442/03 od 29. maja 2006. godine, kojom je poništio kao nezakonito rešenje tužene kojim je tužiocu umanjen koeficijent za obračun zarade i tuženu obavezao da tužiocu naknadi materijalnu štetu na ime umanjenja zarade, te obavezao tuženu da na ime tužioca uplati doprinose za socijalno i penziono osiguranje, kao i naknadi mu troškove postupka.

Postupajući po žalbama tužene (od 28. juna 2006. godine) i tužioca (od 11. jula 2006. godine), Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž1. 4337/06 od 20. oktobra 2006. godine, kojim je odbio kao neosnovanu žalbu tužene i prvostepenu presudu potvrdio u prvom stavu izreke, dok je prvostepenu presudu ukinuo u drugom i trećem stavu izreke i u tom delu predmet vratio na ponovni postupak.

U ponovom postupku, u kojem je odlučivano o (preostalim) tužbenim zahtevima tužioca (o uplati poreza i doprinosa i naknadi troškova postupka), sud je zakazao dva ročišta, od kojih jedno nije održao zbog sprečenosti sudije.

Prvi opštinski sud u Beogradu je doneo (prvo) prvostepeno rešenje P1. 1072/06 od 5. juna 2007. godine, kojim se: u stavu prvom izreke oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje po tužbi u delu tužbenog zahteva kojim je traženo da sud obaveže tuženu da na umanjenu zaradu obračuna i uplati porez na zaradu; u stavu drugom i trećem izreke odbacio tužbu kao neurednu; u stavu četvrtom izreke oglasio se apsolutno nenadležnim za postupanje po tužbi u delu tužbenog zahteva u kojem je tužilac tražio da sud obaveže tuženu da dosuđeni iznos zarade prijavi u penzijski osnov tužioca.

Postupajući po žalbi tužioca od 3. jula 2007. godine, Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž1. 3932/07 od 22. avgusta 2007. godine, kojim je predmet vratio na dopunu postupka, jer prvostepeni sud nije rešio i o troškovima postupka.

Prvi opštinski sud u Beogradu je doneo (dopunsko) rešenje P1. 1072/06 od 7. decembra 2007. godine, kojim je obavezao tuženu da tužiocu na ime troškova isplati iznos od 2.000,00 dinara.

Postupajući po žalbama tužene (od 25. decembra 2007. godine) i tužioca (od 18. januara 2008. godine), Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž1. 1216/08 od 11. marta 2008. godine, kojim je predmet vratio prvostepenom sudu na dopunu postupka.

Prvi opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje P1. 1072/06 od 17. aprila 2008. godine, kojim je ispravio rešenje istog suda P1. 1072/06 od 7. decembra 2007. godine, tako da i izreci rešenja umesto kako je navedeno „od dana prijema pismenog otpravka presude“, treba da stoji „od dana prijema pismenog otpravka rešenja“, dok u preostalom delu rešenje ostaje nepromenjeno.

Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž1. 2760/08 od 28. maja 2008. godine, kojim je potvrdio rešenje prvostepenog suda P1. 1072/06 od 5. juna 2007. godine u stavu prvom izreke i u tom delu žalbu tužioca odbio kao neosnovanu, dok je prvostepeno rešenje ukinuo u stavu drugom i trećem izreke i u tom delu predemet vratio na ponovni postupak, a odbio žalbu tužene i potvrdio prvostepeno rešenje P1. 1072/06 od 7. decembra 2007. godine, ispravljeno rešenjem P1. 1072/06 od 17. aprila 2008. godine.

U ponovnom postupku u kojem je odlučivano o (preostalim) tužbenim zahtevima tužioca (o uplati poreza i doprinosa i naknadi troškova postupka), sud je zakazao šest ročišta, od kojih tri nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Na ročištu održanom 3. aprila 2009. godine tužilac je povukao tužbu u delu u kojem je tražio da se tužena obaveže na uplatu poreza i doprinosa za njegovo socijalno osiguranje, a tužena je podnela predlog za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka.

Prvi opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje P1. 376/08 od 20. jula 2009. godine, kojim je odbio predlog tužene za ponavljanje postupka kao neblagovremen.

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo (drugo) prvostepeno rešenje P1. 1107/10 od 26. oktobra 2010. godine, kojim se tužba smatra povučenom u delu u kojem je traženo da se tužena obaveže na uplatu poreza i doprinosa, a tužena obavezuje da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 2.000,00 dinara, dok se u preostalom delu zahtev za naknadu troškova postupka odbija kao neosnovan.

Postupajući po žalbama tužene (od 28. decembra 2010. godine) i tužioca (od 10. januara 2011. godine), Viši sud u Beogradu je doneo osporeno drugostepeno rešenje Gž1. 302/11 od 10. jula 2013. godine, kojim je prvostepeno rešenje preinačio tako što je tužiocu dosudio troškove postupka u ukupnom iznosu od 7.400,00 dinara. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja, između ostalog, navedeno je: da je tužilac, postupajući po nalogu suda, dostavio punomoćje kojim je ovlastio advokata K.Đ. iz Valjeva da podnese tužbu kog Prvog opštinskog suda u Beogradu protiv tužene; da iz navedenog proizlazi da tužiocu pored troškova koje mu je prvostepeni sud dosudio (a koji se odnose na visinu sudskih taksi prema važećoj tarifi), pripadaju i troškovi za sastav tužbe, s obzirom na to da je istu sastavio advokat, za koju radnju je priloženo i punomoćje; da se u kasnijem toku postupka tužilac zastupao sam, odnosno lično dolazio na ročišta, bez punomoćnika iz reda advokata, odnosno nije angažovao advokata za zastupanje u konkretnoj parnici, pa shodno tome nema pravo na naknadu preostalih troškova koje je tražio troškovnikom od 26. oktobra 2010. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91, „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/11), koji se primenjivao nakon stupanja na snagu, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US i 74/13 – Odluka US), koji se primenjivao nakon stupanja na snagu, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak započet 20. novembra 2002. godine pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu i da je pravnosnažno okončan 10. jula 2013. godine pred Višim sudom u Beogradu, odnosno da je ukupno trajao 11 godina i sedam meseci. Napred navedeno, samo po sebi, može da ukaže na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak vođen po tužbi podnosioca ustavne žalbe radi poništaja rešenja o umanjenju zarade i naknade materijalne štete. Ustavni sud je dalje utvrdio da je parnični sud u dokaznom postupku, više puta saslušavao tužioca u svojstvu parnične stranke, te da je saslušao više svedoka, kao i izvršio uvid u dostavljenu i traženu dokumentaciju, što ukazuje da je u konkretnom slučaju predmet spora bio relativno složen i što u jednom delu opravdava dužinu trajanja postupka.

Ustavni sud dalje ocenjuje da je na strani podnosioca ustavne žalbe nesumnjivo postojao značajan interes da se sporna pitanja rasprave u što kraćem roku, te je ocenjujući njegovo ponašanje, utvrdio da svojim ponašanjem nije doprineo dužem trajanju postupka.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud nalazi da i pored toga što je o poništaju rešenja tužene kojim je podnosiocu umanjen koeficijent za obračun zarade i obavezi tužene da mu naknadi materijalnu štetu na ime umanjenja zarade odlučeno za četiri godine, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka postupanje prvostepenog suda koji nije preduzima o sve zakonom predviđene procesne mere koje su m u stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o tužbenim zahtevima podnosioca odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog tome govor i činjenica da su tokom ovog postupka donet e dve prvostepen e presude od kojih je jedna bil a ukinut a i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak , kao i dva rešenja (koja su doneta u daljem toku postupka u kojem je sud odlučivao o preostalim tužbenim zahtevima podnosioca), od kojih je jedno bilo ukinuto i predmet vraćen na prvostepeni postupak. Ustavni sud napominje da svako vraćanje predmeta na prvu instancu po pravilu doprinosi odugovlačenju postupka (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-118/2010 od 21. oktobra 2010. godine). S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine ( broj aplikacije 70767/01, stav 51.) u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1107/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) , ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu , saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, dakle činjenicu da je o glavnom tužbenom zahtevu odlučeno za četiri godine, ali je imao u vidu i dužinu ukupnog trajanja osporenog postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ispitujući navode podnosioca da mu je osporenim rešenjem povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud prevashodno konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se, stoga, i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac samo formalno poziva na povredu označenog ustavnog prava na pravično suđenje, a da pritom ne navodi nijedan relevantan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić