Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u izvršnom postupku
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene prava prilikom obustave izvršnog postupka. Sudovi su neizvršivost isprave zasnovali na nedostatku putne isprave deteta, zanemarujući ciljeve Haške konvencije.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić , zamenik predsednika Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, Predrag Ćetković, Bratislav Đokić, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. M . iz Zagreba, Republika Hrvatska , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. juna 2016. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba R. M . i utvrđuje da je rešenjima Osnovnog suda u Mionici I. 793/14 od 25. septembra 2014. godine i Ipv. 57/14 od 30. oktobra 2014. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Poništava se rešenje Osnovnog suda u Mionici Ipv. 57/14 od 30. oktobra 2014. godine određuje da nadležni sud donese novu odluku o prigovoru podnosioca ustavne žalbe izjavljenom protiv rešenja toga suda I. 793/14 od 25. septembra 2014. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. R. M . iz Zagreba, Republika Hrvatska, podneo je Ustavnom sudu, 14. novembra 2014. godine, preko punomoćnika S. D, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Mionici I. 793/14 od 25. septembra 2014. godine i Ipv. 57/14 od 30. oktobra 2014. godine, zbog povrede načela zaštite ljudskih i manjinskih prava, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava roditelja, zajemčenih odredbama čl. 22, 32, 36. i 65. Ustava Republike Srbije. Povredu označenih načela i prava podnosilac ističe i u odnosu na postupak u kome su doneti osporeni akti.
Podnosilac ustavne žalbe iznosi hronološki tok predmetnog izvršnog postupka, te, pored ostalog, ističe da je izvršni sud, umesto da postupi po rešenju Višeg suda u Valjevu donetom povodom njegov og zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, u kome je, kako tvrdi, izričito navedeno da se postupak mora sprovesti uz pomoć svih nadležnih institucija Republike Srbije, osporenim aktima obustavio sprovođenje izvršenja sa obrazloženjem da je izvršna isprava neizvršiva jer maloletno dete, čiji je povratak naložen u Republiku Hrvatsku, saglasno Haškoj konvenciji o građanskopravnim aspektima međunarodne otmice dece, nema putnu ispravu Republike Srbije. S tim u vezi, podnosilac dodaje da je u toku postupka sud utvrdio da dete poseduje putnu ispravu Republike Hrvatske sa kojom može da pređe državnu granicu, te da je on više puta predočavao sudu i izvršnom dužniku svoju spremnost da sa putnom ispravom deteta koja se nalazi kod njega dođe na državnu granicu i preuzme dete. Po mišljenju podnosioca, razlog na koji su se sudovi pozvali donoseći osporene akte nema utemeljenje u članu 76. Zakona o izvršenju i obezbeđenju koji su sudovi naveli kao pravni osnov za obustavu postupka. Ukazujući na sadržinu pomenute zakonske odredbe, podnosilac ističe da je sud, ukoliko je smatrao da se radi o slučaju iz tačke 7) ovog člana Zakona, bio dužan da tačno navede i specificira zakonske odredbe koje omogućavaju da se izvršni postupak obustavi „iz drugih razloga predviđenih zakonom“. Stoga, suprotno stanovištu sudova, podnosilac smatra da je izvršna isprava izvršiva, te da postupanje redovnih sudova u predmetnom postupku predstavlja izigravanje i zloupotrebu pozitivnih propisa i kršenje njegovih ustavnih prava. Takođe smatra da nesprovođenje izvršenja ima nenadoknadive posledice po njega i dete jer zbog detetovog boravka u Ljigu, koji je 500 km udaljen od Zagreba i postupaka majke deteta, on nije u mogućnosti da održava stalne i redovne kontakte sa detetom, a što ima i negativne posledice po dete jer odrasta bez očevog prisustva. Predlaže da Ustavni sud utvrdi da su mu u predmetnom izvršnom postupku povređena označena ustavna načela i prava, poništi osporene akte i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete i troškova na ime sastava ustavne žalbe.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Mionici I. 793/14 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
3.1 Činjenice vezane za vanparnični postupak koji je vođen radi izdavanja naloga za povratak deteta
Ministarstvo pravde Republike Srbije je, u svojstvu Centralnog izvršnog organa u smislu Haške konvencije o građanskopravnim aspektima međunarodne otmice dece od 25. oktobra 1980. godine (u daljem tekstu: Haška konvencija), 1. aprila 2011. godine, pokrenulo postupak pred Osnovnim sudom u Valjevu, radi povratka maloletne Re. M . iz Republike Srbije u Republiku Hrvatsku. Postupak je pokrenut na osnovu zahteva oca deteta R . M, ovde podnosioca ustavne žalbe, koji je nadležnom organu Republike Srbije prosledio Centralni izvršni organ Republike Hrvatske.
Rešenjem Osnovnog suda u Valjevu Pom. Ig. 32/11 od 23. septembra 2011. godine naloženo je protivnici predlagača N. M, majci deteta, da maloletnu Re . M, rođenu 18. maja 2010. godine, vrati u Republiku Hrvatsku, Zagreb, kao mesto poslednjeg prebivališta deteta, pod pretnjom prinudnog izvršenja.
Rešenjem Višeg suda u Valjevu Gž2. 23/11 od 1. decembra 2011. godine preinačeno je navedeno prvostepeno rešenje, tako što je majci deteta, umesto naloga da vrati maloletnu Re. M . u Republiku Hrvatsku, Zagreb, naloženo da obezbedi njen povratak u mesto njenog poslednjeg prebivališta - Zagreb, Republika Hrvatska. Drugostepeni sud je u obrazloženju svoje odluke ponovio činjenično stanje utvrđeno u nižestepenom postupku: da je maloletna Re . M . rođena u Zagrebu 18. maja 2010. godine od oca R . M, hrvatskog državljanina i majke N . M, državljanke Republike Srbije, koja je u Republici Hrvatskoj imala odobren privremeni boravak; da maloletno dete ima državljanstvo i putne isprave obe države i da je sa roditeljima živela u Zagrebu; da je rešenjem Centra za socijalno staranje Maksimir od 30. novembra 2010. godine roditeljima Re. M . određen nadzor nad vršenjem roditeljskog prava u periodu od 1. decembra 2010. do 30. novembra 2011. godine; da je N . M, uz tvrdnju da je bila žrtva porodičnog nasilja, zajedno sa detetom napustila bračnu zajednicu i smestila se u sigurnu kuću u Zagrebu, te pokrenula postupak za razvod braka od oca deteta; da je rešenjem suda u Zagrebu od 27. januara 2011. godine odlučeno da maloletna Re . do okončanja brakorazvodnog postupka ili do donošenja drugačije odluke, živi sa majkom, a da oca viđa ponedeljkom, sredom i subotom od 12 do 15 časova, s tim da je otac preuzima od majke u prisustvu voditelja mere nadzora koji će prisustvovati i jednom njihovom nedeljnom druženju i susretu; da je N . M . 4. februara 2011. godine sa maloletnim detetom došla u Republiku Srbiju i da se smestila kod svojih roditelja u Ljig, te da je to učinila bez znanja i saglasnosti oca deteta. Polazeći od iznetog, drugostepeni sud je ocenio pravilnim zaključak nižestepenog suda – da otac nije lišen roditeljskog prava, odnosno prava na staranje, u smislu člana 5. Haške konvencije, koje uključuje i pravo na određivanje mesta boravka deteta jer, kako se dalje navodi, određivanje mesta boravka deteta nesumnjivo spada u sadržinu prava na roditeljsko staranje. Stoga je, pozivajući se na odredbe čl. 3. i 5. Haške konvencije, drugostepeni sud ocenio da je nižestepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je utvrdio da je majka nezakonito/protivpravno odvela dete iz Republike Hrvatske u Republiku Srbiju, te da je time ocu deteta povredila pravo na staranje jer odluka hrvatskog suda od 27. januara 2011. godine nije uključivala pravo majke da bez saglasnosti i znanja oca svojevoljno odlučuje o promeni mesta boravka deteta. Drugostepeni sud je istakao da na ovakav zaključak ne utiče ni privremeni karakter odluke od 27. januara 2011. godine jer tom odlukom otac nije lišen prava da odlučuje o pitanjima koja bitno utiču na život deteta, a kakvo je i pravo na promenu prebivališta. Takođe je ocenjen pravilnim zaključak prvostepenog suda da nema mesta odbijanju zahteva za povratak deteta iz razloga što nisu ispunjeni uslovi iz člana 13. stav 1. tačka b) Haške konvencije, budući da majka nikada nije ni tvrdila da je dete bilo izloženo nasilju od strane oca. Međutim, drugostepeni sud je utvrdio da izreka prvostepene odluke nije u skladu sa članom 1. tačka a) Haške konvencije, budući da je privremenom merom hrvatskog suda od 27. januara 2011. godine odlučeno da će dete živeti sa majkom, a da otac ima pravo na susrete i druženja, pa je, imajući u vidu s jedne strane okolnost da majka zbog privremene mere ne može ocu da vrati dete, a s druge strane da je cilj Haške konvencije da se obezbedi što hitniji povratak deteta, našao da majka, umesto da vrati, ima obavezu da obezbedi povratak deteta u mesto njegovog poslednjeg prebivališta, zbog čega je preinačio izreku nižestepene odluke.
Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 149/12 Gzz. 2/12 od 1. marta 2012. godine odbačena je revizija N. M . izjavljena protiv navedenog drugostepenog rešenja i odbijen je zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca, dok je rešenjem izvršnog suda Pom Ig. 32/11 od 10. aprila 2013. godine odbijen predlog N . M . za ponavljanje ovog vanparničnog postupka.
3.2. Činjenice vezane za osporeni izvršni postupak – izvršenje naloga o vraćanju deteta
R. M . je, 23. decembra 2011. godine, na osnovu rešenja Višeg suda u Valjevu Gž2. 23/11 od 1. decembra 2011. godine, podneo Osnovnom sudu u Valjevu – Sudska jedinica u Ljigu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika N . M, radi obezbeđenja povratka maloletne Re . M . u mesto njenog poslednjeg prebivališta – Zagreb, Republika Hrvatska. Predložio je da se izvršenje sprovede oduzimanjem maloletnog deteta od dužnika i predajom njemu.
Osnovni sud u Valjevu – Sudska jedinica u Ljigu doneo je 11. januara 2012. godine rešenje I. 26/12 kojim je: delimično usvojio predlog izvršnog poverioca i odredio izvršenje tako što je naložio izvršnom dužniku da odmah po prijemu rešenja obezbedi povratak maloletne Re. M . u mesto njenog poslednjeg prebivališta (stav 1.); upozorio izvršnog dužnika da će se, ukoliko ne izvrši činidbu iz stava 1. rešenja, izvršenje sprovesti prinudnom naplatom izrečene novčane kazne u iznosu od 20.000,00 dinara (stav 2. izreke); odbio predlog za izvršenje u delu kojim je traženo da se ono sprovede oduzimanjem deteta od dužnika i predajom izvršnom poveriocu (stav 3. izreke). Odluku u stavu 3. izreke ovog rešenja sud je obrazložio time da izvršnom ispravom dužniku nije naložena predaja deteta u smislu člana 232. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, što je neophodan uslov za primenu stava 4. pomenutog člana zakona, već samo obezbeđivanje uslova za povratak deteta u mesto poslednjeg prebivališta.
Ovo rešenje je potvrđeno rešenjem Osnovnog suda u Valjevu Ipv. 65/12 od 15. marta 2012. godine, uz ocenu da su neosnovani navodi poverioca da je izvršenje trebalo odrediti na osnovu odredaba člana 226. stav 2. i člana 228. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju (oduzimanjem deteta) iz razloga što se, u konkretnom slučaju, ne radi o izvršenju sudske odluke o vršenju roditeljskog prava u smislu člana 226. stav 1. pomenutog zakona.
U daljem toku postupka, izvršni sud je u dva navrata - 10. aprila i 19. juna 2012. godine, donosio rešenja kojima je dužniku ostavljan rok od pet dana za postupanje po izvršnoj ispravi, uz upozorenje da će se, ukoliko ne postupi po rešenju u ostavljenom roku , izvršenje sprovesti prinudnom naplatom izrečene novčane kazne u iznosu od 50.000,00, odnosno 100.000,00 dinara.
Zbog nepostupanja dužnika, izvršitelj je 18. jula iste godine popisao pokretne stvari zatečene u kući u kojoj dužnik stanuje sa detetom i roditeljima.
U septembru 2012. godine pred izvršnim sudom je održano ročište, kome su, osim stranaka, prisustvovali i socijalni radnici nadležnog organa starateljstva u Republici Srbiji. Na ovom ročištu, punomoćnik izvršnog dužnika je obavestio sud da majka deteta „nije spremna da dobrovoljno postupi po rešenju o izvršenju, ali je saglasna da izvršni poverilac dete viđa u prostorijama centra za socijalni rad u Ljigu“, a socijalni radnici su sudu predali službenu belešku o viđenju oca i deteta koje je realizovano u njihovim prostorijama 30. avgusta 2012. godine. Poverilac je ostao pri predlogu da se izvršenje sprovede oduzimanjem deteta i predajom njemu, što je ponovio i u podnesku od 24. septembra uz koji je priložio i dopis upućen punomoćniku dužnika u kome je predložio način na koji bi bio realizovan kontakt sa detetom u Zagrebu. Prema ovom predlogu, njegov punomoćnik bi na granični prelaz između Republike Srbije i Republike Hrvatske doneo hrvatski pasoš deteta, a majci deteta bi po ulasku u Republiku Hrvatsku bio predat novčani iznos dovoljan za podmirenje troškova putovanja i boravka u Zagrebu. Predloženo je da susret traje tri sata uz nadzor socijalnog radnika.
Poverilac je podnescima od 24. oktobra 2012. i 18. janauara 2013. godine urgirao da se odluči o njegovom predlogu od 24. septembra 2012. godine.
Osnovni sud u Valjevu – Sudska jedinica u Ljigu je rešenjem I. 26/12 od 30. januara 2013. godine odbio predlog poverioca od 24. septembra 2012. godine, sa obrazloženjem da nisu ispunjeni uslovi propisani odredbama člana 232. st. 1. i 4. Zakona o izvršenju i obezbeđenju jer izvršnim naslovom nije naložena predaja deteta.
Uz prigovor izjavljen protiv rešenja suda od 30. januara 2013. godine poverilac je dostavio izveštaj tima lekara Zavoda za psihofiziološke poremećaje i govornu patologiju u B. od 4. septembra 2012. godine o obavljenom kontrolnom pregledu maloletne Re . M . radi procene njenog razvoja, nerazvijenog govora i poremećaja emocija (burne reakcije na osujećenje, plahovita, vrišti u odsustvu majke i bliskih rođaka), te savetovanja u vezi stimulacije opšteg kognitivnog, govorno-jezičkog i socio-emocionalnog razvoja. U izveštaju je, pored dopune anamnestičkih podataka, nalaza pedijatra i psihologa, navedeno da je dete napredno u razvoju, adekvatno stimulisano, kognitivno i emocionalno. Poverilac je priložio i izveštaj Doma zdravlja M . od 27. januara 2012. godine, izdat na njegov zahtev, u kome je navedeno da kod pregleda maloletne Re . M . nijednom nije bila vidljiva povreda, niti se posumnjalo na zlostavljanje deteta od strane roditelja.
Sud je rešenjem Ipv. 85/13 od 14. februara 2013. godine odbacio kao nedozvoljen prigovor poverioca izjavljen protiv rešenja I. 26/12 od 30. januara 2013. godine, sa obrazloženjem da poveriočev podnesak od 24. septembra 2012. godine ne može predstavljati novi predlog za izvršenje, budući da je o predlogu za izvršenje već odlučeno, te da jedino može da predstavlja predlog za promenu sredstva izvršenja, o kome sud odlučuje zaključkom protiv kojeg prigovor nije dozvoljen.
Podneskom od 10. maja 2013. godine poverilac je predložio promenu sredstva izvršenja, tražeći da se ono sprovede oduzimanjem deteta od dužnika i predajom njemu ili nadležnim organima Republike Hrvatske na međudržavnom graničnom prelazu.
Zaključkom I. 26/12 od 20. juna 2013. godine usvojen je pomenuti predlog poverioca za promenu sredstva izvršenja. Konstatujući da se izricanje novčanih kazni dužniku pokazalo nedelotvornim i da je punomoćnik dužnika na zapisniku sa ročišta održanog pred sudom „jasno stavio do znanja“ da majka nije spremna da dobrovoljno postupi po rešenju o izvršenju, sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 228. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju jer dužnik preduzima radnje u cilju otežavanja ili onemogućavanja sprovođenja izvršenja.
Izvršenje po zaključku od 20. juna 2013. godine zakazano je za 16. oktobar 2013. godine, a na sprovođenje izvršenja pozvan je organ starateljstva i policija. Poziv policiji za pružanje pomoći u sprovođenju izvršenja ponovo je upućen 7. oktobra 2013. godine, a dopisom od 16. oktobra 2013. godine traženo je da se izvrši provera prijave/odjave prebivališta za izvršnog dužnika zbog indicija da je izvršena odjava prebivališta sa adrese u Ljigu za Beograd.
Nadležni organ starateljstva je 14. oktobra 2013. godine izvršnom sudu dostavio izveštaj u kome je navedeno: da su psiholog i socijalni radnik nekoliko puta razgovarali sa majkom deteta u cilju pripreme za sprovođenje izvršenja; da je majka uz podršku radnika organa starateljstva pripremila dete za kontakte sa ocem koji su se odvijali u prostorijama Centra; da su radnici organa starateljstva pokušali da iniciraju češće kontakte, što je majka prihvatila, dok je otac insistirao na sudskom razrešenju spora; da je tokom dosadašnjeg rada uočljivo da je dete napredovalo u fizičkom i psihičkom pogledu, te da je posebno uočljiva jaka veza između majke i deteta i adaptacija deteta na sadašnju sredinu; da Centar smatra da izdvajanje deteta iz sadašnjeg okruženja neće biti svrsishodno i da nije u skladu sa najboljim interesima deteta.
Ministarstvo pravde i državne uprave je u svojstvu Centralnog izvršnog organa 15. oktobra 2013. godine uputilo dopis Osnovnom sudu u Valjevu u kome je iznelo mišljenje da je u konkretnom slučaju potrebno pokušati sporazumno rešenje spora radi zaštite najboljeg interesa deteta, imajući u vidu da je odlukom suda Republike Hrvatske „dete povereno na staranje majci“, kao i navode majke da je nad njom vršeno nasilje.
Izvršenje zakazano za 16. oktobar 2013. godine nije sprovedeno zbog toga što je, kako je konstatovano na zapisniku suda, „oko tri stotine“ građana zaustavilo saobraćaj i onemogućilo ulazak u prostorije organa starateljstva gde je trebalo da se izvrši primopredaja deteta. Takođe je konstatovano da je direktor organa starateljstva obavestio sud da dužnik sa detetom nije došla u prostorije Centra, kao i to da sud u kući izvršnog dužnika nije zatekao nikoga.
Dopisom od 18. oktobra 2013. godine Direkcija policije obavestila je sud da N. M . od 9. oktobra 2013. godine ima prijavljeno prebivalište na bliže označenoj adresi u Beogradu na kojoj je izvršena i terenska provera, ali da imenovana tu nije nađena i da je stečen utisak da na toj adresi niko ne živi, te da je u periodu od 16. do 18. oktobra vršen obilazak porodične kuće njenih roditelja u Ljigu, ali i da na toj adresi dužnik i maloletno dete nisu zatečeni.
Osnovni sud u Valjevu je 8. novembra 2013. godine uputio Centralnom izvršnom organu Republike Srbije predlog da taj organ neposredno ili preko svojih posrednika i u saradnji sa nadležnim organom u Republici Hrvatskoj preduzme sve mere za obezbeđenje dobrovoljnog povratka deteta ili postizanja sporazumnog rešavanja tog pitanja, uz korišćenje svih ovlašćenja utvrđenih Haškom konvencijom.
Istoga dana sud je doneo rešenje o zastajanju sa postupkom sprovođenja izvršenja u trajanju najduže šest nedelja.
U periodu od 18. decembra 2013. do 5. marta 2014. godine poverilac se četiri puta obraćao izvršnom sudu tražeći sprovođenje izvršenja, s tim što je u martu 2014. godine obavestio sud da je u prostorijama organa starateljstva u Ljigu ostvario kontakt sa detetom u trajanju od dva sata.
U ovom periodu Centralni izvršni organ Republike Srbije je obavestio sud da iz odgovora oca deteta, koji je prosledio nadležni hrvatski organ, proizlazi da je otac deteta spreman na mirno rešenje spora. Takođe, odgovarajući na zahtev suda da utvrdi boravište majke i deteta, Centralni izvršni organ je istakao da ova njegova obaveza postoji samo neposredno po prijemu zahteva za vraćanje deteta, kako bi se odredilo koji je sud mesno nadležan za vođenje postupka, te da su stoga, nakon pokretanja sudskog postupka, sve mere za utvrđivanje boravišta stranaka u nadležnosti suda.
Organ starateljstva je 18. marta 2014. godine sudu dostavio izveštaj od 11. marta i službenu belešku o viđenju oca i deteta do kojeg je došlo u njihovim prostorijama 4. marta 2014. godine. U izveštaju je, između ostalog, navedeno: da se od 7. februara 2011. godine kontinuirano radi sa N. M . i maloletnom Re; da je N . M . u prvim kontaktima isticala da ni na koji način ne želi da sprečava kontakte između oca i deteta, već da joj je stalo do uspostavljanja istih; da je tokom 2011. godine otac dva puta dolazio u organ starateljstva, ali da nije pokazao spremnost da vidi dete , iako su ga na to podsticali stručni radnici; da su prvo viđenje, koje je održano 30. avgusta 2012. godine, inicirali radnici Centra; da je nakon toga, otac još četiri puta video dete (19, 20. i 21. septembra 2012. godine i 17. maja 2013. godine); da je u tim prilikama otac komunicirao isključivo sa detetom, da nije želeo komunikaciju sa majkom i stručnim radnicima i da od majke nije tražio podatke o detetovom zdravlju i pohađanju predškolske ustanove.
Zaključkom od 18. marta 2014. godine sud je promenio sredstvo izvršenja, tako što je izvršnom dužniku ostavio rok od 30 dana da postupi po rešenju o izvršenju i obezbedi povratak deteta u Republiku Hrvatsku, uz pretnju izricanja novčane kazne u iznosu od 20.000,00 dinara u slučaju nepostupanja po nalogu suda. Odluku da samoinicijativno promeni sredstvo izvršenja sud je obrazložio time da je iz pomenutog izveštaja organa starateljstva utvrdio da je maloletnoj Re. M . potrebno vreme za uspostavljanje komunikacije sa ocem jer je u početku viđenja odbijala da ustane iz majčinog krila i da je plakala, te da je tek kasnije uspostavljena prvo neverbalna, a potom verbalna kominikacija između oca i deteta, zbog čega je i ostavljen rok od 30 dana dužniku da postupi po izvršnoj ispravi.
Na ročištu održanom 24. juna 2014. godine majka deteta je, između ostalog, navela da izvršna isprava ne može da se izvrši iz razloga što maloletno dete nema pasoš Republike Srbije i da ona bez saglasnosti oca deteta ne može da ga izvadi. Takođe je istakla da u Republici Srbiji ima posao koji ne može da napusti radi boravka u Zagrebu gde ne zna od čega bi živela, dok je izvršni poverilac istakao da maloletno dete ima pasoš Republike Hrvatske sa rokom važenja do 4. oktobra 2015. godine, ali da je „rizično“ da ga preda majci deteta.
Rešenjem od 2. jula 2014. godine obustavljen je predmetni izvršni postupak. Ovo rešenje je po prigovoru poverioca ukinuto rešenjem veća izvršnog suda od 5. septembra 2014. godine, sa obrazloženjem da se postojanje putne isprave ne može utvrđivati na osnovu iskaza stranaka, već isključivo na osnovu izveštaja nadležnog organa.
U međuvremenu je rešenjem Višeg suda u Valjevu R4I. 1/14 od 2. avgusta 2014. godine usvojen zahtev poverioca za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i naloženo izvršnom sudu da predmetni postupak okonča u roku od tri meseca.
Dopisom od 15. septembra 2014. godine MUP RS obavestilo je sud da je maloletna Re. M . posedovala putnu ispravu Republike Srbije sa rokom važenja do 6. septembra 2012. godine.
Osporenim rešenjem I. 793/14 od 25. septembra 2014. godine Osnovni sud u Mionici je, pozivajući se na odredbu člana 76. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, obustavio predmetni izvršni postupak i ukinuo sve sprovedene izvršne radnje. Osnov argumentacije suda za ovakvu odluku zasniva se na zaključku da je zbog stava poverioca - da hrvatski pasoš maloletne Re. M . neće predati dužniku, kao i zbog činjenice da dete ne poseduje putnu ispravu Republike Srbije, a poverilac nije spreman da, u smislu člana 29. Zakona o putnim ispravama, da saglasnost za njeno izdavanje, majka deteta bez svoje krivice onemogućena da izvrši nalog iz izvršne isprave i rešenja o izvršenju tj. da obezbedi da dete pređe državnu granicu, što izvršnu ispravu čini neizvršivom.
U prigovoru izjavljenom protiv ovog rešenja, poverilac je, između ostalog, naveo da okolnost da dete nema putnu ispravu Republike Srbije nije bitna za sprovođenje izvršenja jer dete poseduje važeći pasoš Republike Hrvatske sa kojim može preći državnu granicu, a koji će on, bilo u slučaju dobrovoljnog ili u slučaju prinudnog izvršenja, u momentu dolaska deteta na državnu granicu, dati na uvid graničnoj policiji.
Osporenim rešenjem Osnovnog suda u Mionici Ipv. 57/14 od 30. oktobra 2014. godine potvrđeno je prvostepeno rešenje o obustavi postupka. Veće je ocenilo da je prigovor poverioca neosnovan jer pobijano rešenje sadrži jasne i dovoljne razloge o odlučnim činjenicama i o primeni materijalnog prava, koji su u skladu sa izvedenim dokazima i stanjem u spisima.
Takođe, u toku 2014. godine bile su zakazane dve javne prodaje popisanih pokretnih stvari, koje su prošle bezuspešno jer za njihovu kupovinu nije bilo zainteresovanih lica.
4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da s vako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu, i u tome su ravnopravni i da s va ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom (član 65.) .
Za odlučivanje Ustavnog suda po ovoj ustavnoj žalbi od značaja je i odredba člana 16. stav 2. Ustava kojom je, pored ostalog, utvrđeno da su opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i da se neposredno primenjuju.
Haškom konvencijom koju je SFRJ ratifikovala Zakonom o ratifikaciji 1991. godine („Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori“, broj 7/91) je propisano: da su ciljevi ove konvencije da obezbedi što hitniji povratak dece nezakonito odvedene ili zadržane u nekoj državi ugovornici i da obezbedi da se prava na staranje i viđenje sa detetom po zakonu jedne od država ugovornica stvarno poštuju u drugoj državi ugovornici (član 1.); da će države ugovornice preduzeti sve odgovarajuće mere da obezbede na svojoj teritoriji sprovođenje ciljeva Konvencije i da će u ovu svrhu koristiti najefikasnije raspoloživa postupke (član 2.); da će se odvođenje ili zadržavanje deteta smatrati nezakonitim ako predstavlja povredu prava na staranje koje je dobilo lice, institucija ili bilo koje drugo telo, kolektivno ili pojedinačno, po zakonu države u kojoj je dete bilo stalno nastanjeno pre odvođenja ili zadržavanja ili ako su se u vreme odvođenja ili zadržavanja ta prava ostvarivala, kolektivno ili pojedinačno, ili bi se ostvarivala da nije došlo do odvođenja ili zadržavanja (član 3. stav 1.); da u smislu ove konvencije izraz „pravo na staranje“ uključuje prava koja se odnose na staranje o ličnosti deteta, a posebno pravo na određivanje mesta boravka deteta, a „pravo na viđenje“ uključuje pravo da se dete za određeni period vremena odvede van mesta stalnog boravka (član 5.); da će Centralni izvršni organi međusobno sarađivati i unapređivati saradnju među nadležnim organima u zemljama ugovornicama kako bi se obezbedilo što hitnije vraćanje deteta i postigli ostali ciljevi ove konvencije (član 7. stav 1.); da će sudski ili upravni organi država ugovornica hitno sprovesti postupak za povratak deteta (član 11. stav 1.); da bez obzira na odredbe prethodnog člana, sudski ili upravni organ države kojoj se upućuje zahtev nije dužan da naloži povratak deteta ako lice, institucija ili drugo telo koje se suprotstavljaju njegovom povratku dokaže da lice, institucija ili drugo telo koje se stara o ličnosti deteta nije stvarno ostvarivalo pravo na staranje u vreme odvođenja ili zadržavanja ili da se bilo saglasilo ili naknadno pristalo na odvođenje ili zadržavanje ili da postoji ozbiljna opasnost da bi povratak izložio dete fizičkoj opasnosti ili psihičkoj traumi ili ga na drugi način doveo u nepovoljan položaj, kao i da sudski ili upravni organ može, takođe, da odbije da naloži povratak deteta ako utvrdi da se dete suprotstavlja povratku i da je napunilo one godine i steklo stepen zrelosti pri kome je potrebno uzeti u obzir njegovo mišljenje (član 13. st. 1. i 2.); da se povratak deteta na osnovu odredaba člana 12. može odbiti ako bi to predstavljalo kršenje osnovnih principa zaštite ljudskih prava i osnovnih sloboda države kojoj je upućen zahtev (član 20.); da Centralni izvršni organi moraju poštovati obaveze o saradnji koje su utvrđene u članu 7. radi unapređivanja neometanog uživanja prava na viđenje i ispunjenja svih uslova od kojih može zavisiti ostvarivanje ovih prava i da će Centralni izvršni organi preduzeti korake za otklanjanje, onoliko koliko je to moguće, svih prepreka u ostvarivanju tih prava, onoliko koliko je to moguće (član 21. stav 1.).
Zakonom o izvršenju i obezbeđenju ( „Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11, 109/13-Odluka US i 55/14) je propisano: da je izvršna isprava podobna za izvršenje ako su u njoj naznačeni izvršni poverilac i izvršni dužnik, predmet, vrsta i obim ispunjenja obaveze, osim ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 17. stav 1.); da se izvršni postupak okončava obustavom ili zaključenjem (član 75.).
Članom 76. stav 1. pomenutog zakona propisano je da sud obustavlja izvršenje ako je: izvršna isprava pravnosnažno, odnosno konačno ukinuta, preinačena, poništena ili stavljena van snage (tačka 1)); usled smrti stranke koja nema naslednika (tačka 2)); usled prestanka stranke koja je pravno lice, a nema pravnog sledbenika (tačka 3)); ako je potraživanje prestalo (tačka 4)); usled propasti predmeta izvršenja (tačka 5)); ako nema imovine koja može biti predmet izvršenja (tačka 6)); iz drugih razloga predviđenih zakonom (tačka 7)).
Takođe, odredbama člana 232. ovog zakona je propisano: da kad je izvršnom ispravom ili rešenjem o izvršenju naloženo da se dete preda bez odlaganja ili kada je ugrožen život, zdravlje ili psihofizički razvoj deteta, rešenje o izvršenju se izvršnom dužniku predaje prilikom preduzimanja prve izvršne radnje i da ako izvršni dužnik ne bude prisutan oduzimanju deteta, rešenje o izvršenju će mu se dostaviti naknadno (stav 1.); da ako se dete oduzima od lica na koje se ne odnosi izvršna isprava, tom licu će se predati rešenje o izvršenju i zapisnik o sprovođenju izvršenja (stav 2.); da odsutnost lica od koga se dete ima oduzeti ne sprečava sprovođenje izvršenja (stav 3.); da kada je izvršnom ispravom naložena predaja radi povratka u stranu državu nezakonito odvedenog ili zadržanog deteta (građansko pravna otmica dece) ili je predaja naložena zbog ponovnog uspostavljanja odnosa staranja ili viđenja roditelja sa detetom u stranoj državi, izvršenje će se sprovesti oduzimanjem i predajom deteta izvršnom poveriocu, pod uslovima iz st. 1. i 3. ovog člana, te da je u ovom slučaju postupak izvršenja posebno hitan (stav 4.).
Članom 29. Zakona o putnim ispravama („Službeni glasnik RS“, br. 90/07, 116/08, 104/09, 76/10 i 62/14) je propisano: da za maloletna ili poslovno nesposobna lica, zahtev za izdavanje putne isprave podnosi jedan od roditelja, uz pismenu saglasnost drugog roditelja, odnosno drugi zakonski zastupnik ili staratelj (stav 1.); da će se izuzetno, putna isprava izdati i bez saglasnosti iz stava 1. ovog člana ako je jednom od roditelja odlukom suda dodeljeno starateljstvo nad maloletnim licem ili je odlukom suda dozvoljeno izdavanje putne isprave, osim u slučaju da istom odlukom suda izdavanje putne isprave i putovanje maloletnog lica u inostranstvo, nije uslovljeno saglasnošću oba roditelja (stav 2. tačka 4)).
5. Imajući u vidu da je konkretnom ustavnosudkom sporu prethodio postupak radi izdavanja naloga za povratak deteta u smislu Haške konvencije, te da je osporen postupak izvršenja izdatog naloga tj. akti kojima je taj postupak okončan, Ustavni sud smatra neophodnim da se na prvom mestu načelno osvrne na osnovne principe Haške konvencije i njen položaj u pravnom sistemu Republike Srbije.
Prema članu 16. stav 2. Ustava, potvrđeni međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava sastavni su deo domaćeg pravnog poretka i neposredno se primenjuju, s tim što potvrđeni međunarodni ugovori moraju da budu u skladu sa Ustavom. Budući da je SFRJ ratifikovala pomenutu konvenciju 1991. godine, njene odredbe se neposredno primenjuju u postupcima koji se vode pred domaćim sudovima i u onim situacijama kada određena pitanja nisu neposredno uređena domaćim propisima. Dalje, Ustavni sud ukazuje da je prema članu 1. Haške konvencije, njen osnovni cilj da obezbedi hitan povratak dece koja su nezakonito odvedena ili zadržana u nekoj od država ugovornica tj. vraćanje te dece u jurisdikciju iz koje su protivpravno odvedena, kao i da obezbedi da se prava na staranje i viđenje sa detetom po zakonu jedne od država ugovornica stvarno poštuju u drugoj državi ugovornici. Dakle, Haška konvencija, između ostalog, insistira na uspostavljanju ranijeg faktičkog stanja koje je postojalo pre protivpravnog odvođenja ili zadržavanja deteta i njegovom vraćanju u mesto njegovog „uobičajenog boravka“. Ovom osnovnom cilju Haške konvencije suprotstavljen je jedan drugi cilj, a to je zaštita „najboljeg interesa deteta“, što proizlazi iz Preambule Haške konvencije prema kojoj su „države ugovornice u snažnom uverenju da je interes dece od prvorazrednog značaja u odnosima koji se tiču roditeljskog prava“. Međutim, kako je princip „najboljeg interesa deteta“ širok pojam koji se procenjuje u svakom konkretnom slučaju, Haška konvencija je predvidela situacije u kojima nadležni organ države kojoj je upućen zahtev može odbiti izdavanje naloga za vraćanje deteta i pored toga što je utvrđeno da se radi o nezakonitom odvođenju ili zadržavanju. Prema Haškoj konvenciji, odbijanje zahteva je moguće, između ostalog, u sledećim slučajevima: ukoliko postoji ozbiljna opasnost da bi povratak izložio dete fizičkoj opasnosti ili psihičkoj traumi ili ga na drugi način doveo u nepovoljan položaj (član 13. stav 1. tačka b)); kada dete određenog uzrasta i stepena zrelosti odbija povratak (član 13. stav 2.); ako bi povratak predstavljo kršenje osnovnih principa zaštite ljudskih prava i osnovnih sloboda države kojoj je upućen zahtev (član 20). Dakle, neće biti u „najboljem interesu deteta“ izdavanje naloga za njegovo vraćanje u državu „uobičajenog boravka“ i samo vraćanje ako postoji ozbiljna opasnost da ono time bude dovedeno u nepovoljnu situaciju ili bude izloženo fizičkoj opasnosti, odnosno psihičkoj traumi. Takođe u situaciji kada se dete integrisalo u novu sredinu, cilj Haške konvencije – povratak deteta u jurisdikciju iz koje je nezakonito odvedeno radi odlučivanja o pravu na staranje, ne može više da bude postignut i u tom slučaju više ne važi pretpostavka da je zemlja uobičajenog boravka» u najboljoj poziciji da reši spor. Ovo stoga, što ako dete živi u stabilnoj porodičnoj sredini, tada će sa aspekta zaštite njegovih najboljih interesa u nekim slučajevima biti najbolje da i ostane u novoj sredini, pri čemu integracija podrazumeva ne samo fizički odnos sa novom zajednicom/sredinom, već i psihičku stabilnost i sigurnost deteta u njoj, kao i snažno uverenje da će tako i ostati u budućnosti jer interes deteta mora da bude tako jak da prevazilazi cilj Haške konvencije – hitan povratak deteta u državu „uobičajenog boravka“.
Ustavni sud ukazuje i da iz Eksplanatornog izveštaja – Izveštaj sa objašnjenjima uz Hašku konvenciju koji je pripremila Elisa Perez - Vera (poznatiji kao Perez - Vera Izveštaj, dostupan na: www.hcch.net), koji je 1982. godine objavila Haška konferencija o međunarodnom privatnom pravu, proizilazi da ova konvencija, u cilju sprečavanja da roditelj koji je izvršio otmicu ozakoni svoju radnju u državi u koju je dete odveo, osim svog preventivnog karaktera sadrži i mogućnost povratka u prethodno stanje kroz izricanje naloga o hitnom vraćanju deteta, čime se omogućava vraćanje u stanje koje je protivpravno i jednostrano izmenjeno (st. 11. do 19.). U Izveštaju je istaknuto i da svrha sprečavanja hitnog povratka deteta korespondira sa principom njegovog „najboljeg interesa“, ali da konvencija predviđa određene izuzetke od opšte obaveze države u koju je dete nezakonito odvedeno ili zadržano da osigura njegov hitan povratak (stav 25.). Takođe je naglašeno da interes deteta da ne bude odvedeno iz mesta svog uobičajenog boravka bez odgovarajućih garancija stabilnosti u novom okruženju ustupa prednost primarnom interesu bilo koje osobe da ne bude izložena fizičkoj opasnosti ili psihološkoj traumi ili stavljanju u nepodnošljiv položaj (stav 29.).
Ustavni sud ukazuje i da je Haška konferencija o međunarodnom privatnom pravu objavila nekoliko vodiča za dobru praksu u primeni Haške konvencije, koji su pre svega namenjeni novim državama ugovornicama i nemaju obavezujući karakter, ali je njihov cilj da olakšaju primenu Haške konvencije kroz date preporuke i objašnjenja. Tako je 2003. godine objavljen drugi deo Vodiča u kome je, pored ostalog, navedeno da kašnjenje u sprovođenju naloga, odnosno njihovo neizvršenje u nekim državama ugovornicama izaziva veliku zabrinutost, te je preporučeno da države ugovornice osiguraju jednostavne i delotvorne mehanizme za izvršenje naloga za vraćanje uz isticanje da se povratak zapravo mora i izvršiti, a ne samo naložiti (tačka 6.7.). Haška konferencija o međunarodnom privatnom pravu je 2010. godine objavila i četvrti deo pomenutog Vodiča koji se odnosi na izvršenje naloga za vraćanje nezakonito odvedene/zadržane dece, u kome je, između ostalog, navedeno da bi pitanja koja se tiču putnih isprava deteta trebalo da se razjasne po mogućstvu pre faze izvršenja, ili u trenutku izdavanja naloga za vraćanje, kao i to da treba da postoji mogućnost da nadležni organi države u kojoj se sprovodi izvršenje izdaju „laissez – passer“ ispravu (pasoš) za jednokratnu upotrebu kako bi se omogućilo da se dete vrati u državu „uobičajenog boravka“ (tač. 4.5. i 4.6.). U ovom vodiču je istaknuto da je važno da sudovi nalog za vraćanje učine što je moguće jasnijim, te da u tom smislu navedu detalje kao što su vreme i mesto predaje, potreba eventualnog prisustva socijalnih radnika, psihologa, konzularnih službenika i razjasne praktične detalje povratka (npr. broj leta, na čijoj strani je obaveza kupovine karata i preuzimanja deteta i sl.) (st. 77. i 78.). U pogledu pitanja koja se tiču putnih isprava, istaknuto je i da bi sud, u slučaju kada dete ima sopstveni pasoš, mogao da uz nalog za vraćanje deteta naredi i predaju njegovog pasoša uz napomenu da u nekim pravnim sistemima izdavanje ovakve naredbe nije potrebno jer izvršitelj ima zakonsko ovlašćenje da prilikom uzimanja deteta preuzme i njegove stvari (stav 81.), a da u slučaju kada je za izdavanje pasoša potrebna saglasnost oba roditelja, a roditelj – otmičar odbija saradnju po tom pitanju, u nekim pravnim sistemima postoji mogućnost da umesto tog roditelja neophodnu saglasnost da sud. Upravo zbog problema u vezi sa putnim ispravama nezakonito odvedene/zadržane dece preporučeno je da sudovi informaciju o postojanju putne isprave, nadležnosti i načinu njenog izdavanja što pre pribave, uz pomoć Centralnih izvršnih organa, pa i pre izdavanja naloga za vraćanje (stav 83.). Takođe je preporučeno da u slučaju kada je dete državljanin države molilje, nadležni organ te države ima mogućnost da izda privremenu tj. putnu ispravu za jednokratnu upotrebu kako bi se omogućio povratak deteta i onemogućilo da roditelj – otmičar uskraćivanjem saglasnosti za izdavanje pasoša izigra cilj Haške konvencije (stav 84.).
Takođe, Ustavni sud ukazuje da je Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) u presudi Carslon protiv Švajcarske, od 8. decembra 2008. godine, broj predstavke 49492/06, podsetio na principe koje je razvio u svojoj praksi prilikom razmatranja pitanja da li su države ugovornice, suočene sa otmicom dece, poštovale obaveze koje se od njih zahtevaju na osnovu člana 8. Evropkse konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija). U tom smislu ESLjP je istakao da se principi koji proizlaze iz njegove prakse (između ostalih: presude Maumousseau i Washington protiv Francuske, od 6. decembra 2007. godine, broj predstavke 39388/05 st. 55. do 83; Bianchi protiv Švajcarske, od 22. juna 2006. godine, broj predstavke 7548/04, st. 76. do 85; Monory protiv Rumunije i Mađarske, od 5. aprila 2005. godine, broj predstavke 71099/01, st. 69. do 85; Kara džić protiv Hrvatske, od 15. decembra 2005. godine, broj predstavke35030/04, st. 51. do 54; Iglesias Gil i A.U.I.protiv Španije, od 29. aprila 2003. godine, broj predstavke 56673/00, st. 48. do 52; Sylvester protiv Austrije, od 24. aprila 2003. godine, broj predstavke 36812/97 i 40104/98, st. 55 . do 60; Ignaccolo-Zenide protiv Rumunije, od 25. januara 2000. godine, broj predstavke 31679/96, st. 94. do 96.) mogu sumirati na sledeći način:
- da član 8. Evropske konvencije u suštini ima za cilj da zaštiti pojedinca od arbitrernog delovanja javnih vlasti, s tim da dodatno mogu p ostojati i pozitivne obaveze države koje se koje podrazumevaju „delotvorno“ poštovanje porodičnog života;
- da pozitivne obaveze države na osnovu člana 8. Evropske konvencije uključuju pravo roditelja na mere koje će omogućiti spajanje sa detetom;
- da obaveza domaćih vlasti na preduzimanje takvih mera nije apsolutna jer spajanje roditelja sa detetom koje je neko vreme živelo sa drugim roditeljem možda neće odmah biti moguća, zbog čega je neophodno da se sprovode pripremne mere;
- da svaka upotreba sile mora da bude ograničena jer se mora voditi računa o interesima, pravima i slobodama svih učesnika, a naročito o najboljem interesu deteta i njegovih prava, te tamo gde kontakt sa roditeljem može izgledati kao pretnja tim interesima, domaće vlasti su dužne da vode računa o pravičnoj ravnoteži između suprotstavljenih interesa;
- da je u predmetima u kojima se radi o izvršenju odluka iz oblasti porodičnog života, odlučujuće to da li su domaće vlasti preduzele sve neophodne korake da, u onoj meri u kojoj se to razumno može tražiti u posebnim okolnostima slučaja, olakšaju njihovo sprovođenje;
- da se pozitivne obav eze koje član 8. Evropske konvencije nameće državama ugovornicama u pogledu sjedinjenja roditelja sa njihovom decom, moraju tumačiti u svetlu Haške konvencije.
ESLjP je u više navrata isticao i da postoji širok konsenzus – uključujući i međunarodno pravo, u prilog ideji da u svim odlukama koje se tiču dece, njihovi najbolji interesi moraju biti na prvom mestu (videti presudu X. protiv Letonije, od 26. novembra 2013. godine, broj predstavke 27853/09, stav 96.)
Ustavni sud takođe smatra potrebnim da podseti i na stavove ESLjP iznete u presudi Neulinger i Shuruk protiv Švajcarske, od 6. jula 2010. godine, broj predstavke 41615/07. U tom predmetu, kao i u konkretnom slučaju, majka je, nakon što joj je sudskom odlukom dodeljeno privremeno starateljstvo, a roditeljska prava priznata i ocu i majci zajednički, dete potajno odvela u Švajcarsku iz Izraela, države „uobičajenog boravka“, čiji je sud izdao nalog za vraćanje deteta (st. 20, 28. i 44.), a prema mišljenju švajcarskih sudova i veštaka, detetov povratak u Izrael bio bi moguć samo u pratnji majke (stav 144.). ESLjP je zauzeo stav da bi se na konkretan slučaj mogla primeniti njegova dotadašnja praksa u vezi proterivanja stranaca i kriterijumi po kojima se srazmernost mere proterivanja maloletnika koji se naselio u državi prijema, procenjuje uz uzimanje u obzir „najboljeg interesa deteta“, njegove dobrobiti, ozbiljnosti problema u kojima bi se našao u zemlji porekla/trećoj državi, te jačini socijalnih, kulturnih i porodičn ih vez a, kako u zemlji prijema, tako i u zemlji porekla/trećoj državi. Takođe je istaknuto da se u obzir mora uzeti i ozbiljnost problema u kojima bi se eventualno našli članovi porodice koji bi putovali sa maloletnim deportovanim licem u zemlju porekla/odredišta (stav 146.). ESLjP je takođe podsetio i na svoje stavove u pogledu prvorazrednog značaja principa „najboljeg interesa deteta“ i obaveze njegovog poštovanja u slučajevima koji se tiču porodičnih odnosa (st. 134. do 139.). U konkretnom slučaju, ESLjP je polazeći od iznetih stavova, zaključio da se, s obzirom na okolonosti konkretnog slučaja (dete je i švajcarski državljanin, dobro se prilagodilo u novoj sredini gde živi četiri godine, ocu je pre odvođenja deteta ograničen pristup, a majka bi u slučaju povratka u Izrael bila izložena mogućem krivičnom gonjenju itd.), majčino odbijanje povratka u Izrael ne može smatrati u potpunosti neopravdanim, te da bi u slučaju sprovođenja naloga o vraćanju deteta u Izrael došlo do povrede prava na porodični život majke i deteta.
Polazeći od izloženog, Ustavni sud u cilju rešavanja ovog ustavnosudskog spora, smatra neophodnim da na ovom mestu naglasi da podnosilac ustavne žalbe osporava razloge na koje su se sudovi pozvali donoseći osporene akte, smatrajući da navedeni razlozi nemaju utemeljenje u odredbi Zakona o izvršenju i obezbeđenju koja je navedena kao pravni osnov za obustavu postupka. Imajući u vidu navode ustavne žalbe, Ustavni sud i ovom prilikom ponavlja da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova u čijoj je nadležnosti tumačenje i primena domaćeg prava i pravila međunarodnog prava i međunarodnih ugovora (videti prethodno pomenutu presudu ESLjP Neulinger i Shuruk protiv Švajcarske, stav 100.). Jedini izuzetak od navedenog postoji u slučaju kada su zaključci redovnih sudova u toj meri proizvoljni da za posledicu imaju povredu ustavnih prava i sloboda. S obzirom na navode ustavne žalbe i utvrđene činjenice i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud nalazi da, u ovom slučaju, ustavnu žalbu prvenstveno treba razmotriti sa aspekta eventualne proizvoljene primene merodavnog prava prilikom donošenja osporenih akata kojima je obustavljeno sprovođenje izvršenja, odnosno odgovoriti na pitanje da li se način na koji su redovni sudovi primenili odredbe merodavnog prava i s tim u vezi dali obrazloženje razloga na kojima su zasnovali svoje odluke, može oceniti proizvoljnim u meri da je došlo do povrede prava na pravično suđenje na štetu podnosioca.
U odgovoru na postavljeno pitanje, Ustavni sud podseća na stav ESLjP, istina iznet u kontekstu člana 8. Evropske konvencije, prema kome su države ugovornice dužne da svoje obaveze na području međunarodne otmice dece tumače u svetlu zahteva Haške konvencije kao i u svetlu relevantnih pravila i načela međunarodnog prava primenjivog na odnose između država. ESLjP je više puta ponovio i da njegova ocena ne treba da zameni ocene domaćih sudova, ali da se mora uveriti da je proces odlučivanja domaćih sudova bio pravičan i da je zainteresovanim stranama omogućio da predstave svoj slučaj, te da je primarni značaj dat „najboljem interesu deteta“ (videti prethodno citiranu presudu X. protiv Letonije, st. 93. i 102.).
U konkretnom slučaju osporena rešenja kojima je obustavljen predmetni izvršni postupak doneta su s pozivom na član 29. Zakona o putnim ispravama i član 76. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, a osnov argumentacije suda za obustavu postupka zasniva se na zaključku da je izvršna isprava neizvršiva zbog toga što dužnik nije u mogućnosti da izvrši nalog iz izvršne isprave – obezbedi povratak deteta u državu „uobičajenog boravka“ iz razloga što dete nema putnu ispravu Republike Srbije, a dužnik nema ni detetovu „hrvatsku putovnicu“ jer poverilac odbija da mu je preda.
Imajući u vidu sadržinu zahteva povodom koga je tražena sudska zaštita i razloge na kojima se zasniva ju osporena rešenja, Ustavni sud ukazuje da odredba člana 29. Zakona o putnim ispravama, osim situacije koja se odnosi na podnošenje zahteva za izdavanje pasoša za maloletno dete od strane jednog roditelja, kada se traži i pismena saglasnost drugog roditelja, predviđa da će se putna isprava izuzetno izdati i bez saglasnosti drugog roditelja ako je odlukom suda dozvoljeno izdavanje putne isprave, osim u slučaju da istom sudskom odlukom izdavanje putne isprave i putovanje maloletnog lica u inostranstvo, nije uslovljeno saglasnošću oba roditelja. Dalje, Ustavni sud ukazuje da odredba člana 76. u stavu 1. navedenog Zakona o izvršenju i obezbeđenju predviđa sedam razloga za obustavu izvršnog postupka: pravnosnažno, odnosno konačno ukidanje, preinačenje, poništenje ili stavljanje van snage izvršne isprave (tačka 1)); smrt stranke koja nema naslednika (tačka 2)); prestanak stranke koja je pravno lice, a nema pravnog sledbenika (tačka 3)); prestanak potraživanja (tačka 4)); propast predmeta izvršenja (tačka 5)); nepostojanje imovine koja može biti predmet izvršenja (tačka 6)); drugi razlozi predviđeni zakonom (tačka 7)). Pri tome, u slučaju iz tačke 7) pomenute zakonske odredbe radi se o blanketnoj normi – pravnoj odredbi koja ne sadrži sve elemente potrebne za njenu primenu, već se poziva/upućuje na sadržinu drugog propisa koji reguliše konkretno pitanje u kom slučaju je potrebna identifikacija i konkretizacija propisa na koji se blanketna norma poziva. Takođe, Ustavni sud konstatuje da je pitanje podobnosti izvršne isprave za izvršenje regulisano članom 17. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju koji predviđa da je isprava podobna za izvršenje ako su u njoj naznačeni izvršni poverilac i izvršni dužnik, predmet, vrsta i obim ispunjenja obaveze, osim ako ovim zakonom nije drugačije određeno.
Polazeći od razloga na kome su zasnovane osporene odluke, uz uvažavanje činjenice da izvršnom ispravom nije naloženo vraćanje deteta podnosiocu ustavne žalbe, već obezbeđivanje povratka u Republiku Hrvatsku, Zagreb, što znači da se ne radi o pitanju starateljstva, već isključivo o povratku deteta u jurisdikciju iz koje je nezakonito odvedeno, Ustavni sud je ocenio da su redovni sudovi, izvodeći zaključak da majka deteta bez svoje krivice nije u mogućnosti da izvrši svoju obavezu, što izvršnu ispravu čini neizvršivom, proizvoljno tumačili ne samo odredbu člana 29. stav 2. tačka 4) Zakona o putnim ispravama i taksativno navedene razloge za obustavu izvršnog postupka u članu 76. Zakona o izvršenju i obezbeđenju na koji su se pozvali, te blanketnu prirodu jedne od odredaba pomenutog člana zakona, već i samu svrhu i ciljeve Haške konvencije. Takođe, po nalaženju Ustavnog suda, u situaciji kada je Haška konvencija sastavni deo domaćeg pravnog poretka i neposredno se primenjuje, izvršni sud nije mogao da u okolnostima konkretnog slučaja - kada detetova majka neposredno pre sprovođenja izvršenja oduzimanjem deteta menja prijavu prebivališta i kada je u toku postupka njen punomoćnik izričito izjavio da ona nije spremna da dobrovoljno izvrši nalog, zanemari osnovni cilj Haške konvencije – hitan povratak u pređašnje stanje koji mora da korespondira sa specifičnim principom „najboljeg interesa deteta“, te izvede, po oceni ovoga suda, proizvoljan, pa samim tim i ustavnopravno neprihvatljiv zaključak o tome da je izvršna isprava zbog navedenih razloga na koje se pozvao (nemanje pasoša Republike Srbije i odbijanje oca da majci preda pasoš koji je izdala Republika Hrvatska) postala neizvršiva. Ustavni na ovom mestu još jednom naglašava da, saglasno članu 13. stav 1. tačka b) Haške konvencije, nadležni organ države kojoj se upućuje zahtev nije dužan da naloži povratak deteta ako lice, institucija ili drugo telo koje se suprotstavljaju njegovom povratku dokaže da postoji ozbiljna opasnost da bi povratak izložio dete fizičkoj opasnosti ili psihičkoj traumi ili ga na drugi način doveo u nepovoljan položaj.
S obzirom na sve prethodno izneto , Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjima Osnovnog suda u Mionici I. 793/14 od 25. septembra 2014. godine i Ipv. 57/14 od 30. oktobra 2014. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS”, br . 109/07 , 99/11, 18/13-Odluka US , 43/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.
6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu ukloniti jedino poništajem osporenog drugostepenog rešenja i određivanjem da u ponovnom postupku nadležni sud ponovo odluči o prigovoru podnosioca izjavljenom protiv osporenog prvostepenog rešenja , te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.
7. Kako je na osnovu Odluke Ustavnog suda osporena drugostepena odluka poništena, Ustavni sud nije ispitivao navode o povredi ostalih ustavnih načela i prava.
8. Ustavni sud je odlučio da, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ovu odluku zbog njenog šireg značaja za zaštitu ustavnosti i zakonitosti i ljudskih prava i građanskih sloboda, objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.
9. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
ZAMENIK
PREDSEDNIKA VEĆA
dr Goran P. Ilić, s.r.
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. M. iz Zagreba, Republika Hrvatska, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. maja 2017. godine, doneo je
D O P U N S K U O D L U K U
Odbija se kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe R. M. za naknadu nematerijalne štete.
O b r a z l o ž e nj e
1. R. M. iz Zagreba, Republika Hrvatska, podneo je Ustavnom sudu, 14. novembra 2014. godine, preko punomoćnika S. D, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Mionici I. 793/14 od 25. septembra 2014. godine i Ipv. 57/14 od 30. oktobra 2014. godine, zbog povrede načela i prava zajemčenih odredbama čl. 22, 32, 36. i 65. Ustava Republike Srbije, a od Ustavnog suda je, pored ostalog, tražio naknadu nematerijalne štete i troškova na ime sastava ustavne žalbe.
Ustavni sud je, na sednici održanoj 23. juna 2016. godine, doneo Odluku Už-8276/2014 kojom je: u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu R. M. i utvrdio da je osporenim aktima povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije; u tački 2. izreke poništio osporeno rešenje Osnovnog suda u Mionici Ipv. 57/14 od 30. oktobra 2014. godine i odredio da nadležni sud donese novu odluku o prigovoru podnosioca ustavne žalbe izjavljenom protiv osporenog rešenja tog suda I. 793/14 od 25. septembra 2014. godine.
Podnosilac ustavne žalbe se, preko punomoćnika, advokata S. D. iz Valjeva, 7. oktobra 2016. godine obratio Ustavnom sudu tražeći donošenje dopunske odluke o zahtevima za naknadu nematerijalne štete i troškova postupka. Obrazlažući osnovanost zahteva za naknadu nematerijalne štete, podnosilac je naveo da utvrđena povreda prava ima nenadoknadive posledice po njega, s obzirom na to da mal. dete boravi u Ljigu koji je od Zagreba udaljen 500 km, te na činjenicu da majka na sve načine onemogućava održavanje kontakata sa detetom, zbog čega on nije u mogućnosti da održava stalne i redovne odnose sa svojim detetom, a što ima posledice i po dete, jer ono odrasta bez njegovog prisustva.
2. Članom 8. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) propisano je da se o pitanjima postupka pred Ustavnim sudom koja nisu uređena ovim zakonom shodno primenjuju odredbe odgovarajućih procesnih zakona, a članom 89. stav 3. Zakona, između ostalog, je propisano da će odlukom kojom se usvaja ustavna žalba Ustavni sud odlučiti i o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne, odnosno nematerijalne štete, kada je takav zahtev postavljen.
Odredbom člana 206. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list CPJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) je propisano da ako organ nije rešenjem odlučio o svim pitanjima koja su bila predmet postupka, on može, po predlogu stranke ili po službenoj dužnosti, doneti posebno rešenje o pitanjima koja donesenim rešenjem nisu obuhvaćena (dopunsko rešenje).
3. Razmatrajući osnovanost zahteva za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud pre svega ukazuje na svoj položaj utvrđen članom 166. stav 1. Ustava – da je on samostalan i nezavisan državni organ koji štiti ustavnost i zakonitost i ljudska i manjinska prava i slobode. Dakle, jedan od zadataka Ustavnog suda jeste da osigura poštovanje ljudskih prava kroz donošenje odluka koje utvrđuju standarde tih prava i sloboda. Dalje, Ustavni sud podseća da suština naknade nematerijalne štete jeste da se oštećenom pruži odgovarajuće zadovoljenje zbog utvrđene povrede prava.
Polazeći od izloženog, pre svega cilja i svrhe instituta naknade nematerijalne štete, te razloga zbog kojih podnosilac smatra osnovanim svoj zahtev, Ustavni sud ističe da ne bi mogao da utvrdi pravo na traženu naknadu zbog toga što je mesto trenutnog boravišta deteta udaljeno više stotina kilometara od mesta podnosiočevog prebivališta, niti zbog toga što, kako podnosilac tvrdi, majka „na sve načine onemogućava“ ostvarivanje kontakata sa detetom, a usled čega on, kako dalje navodi, nije u mogućnosti da održava redovne kontakte sa svojim detetom. Pri tome, Ustavni sud konstatuje da predmet konkretnog postupka pred redovnim sudovima u kome su doneti akti osporeni ustavnom žalbom jeste izvršenje sudske odluke – naloga o vraćanju deteta u jurisdikciju iz koje je nezakonito odvedeno, a ne rešavanje pitanja koja se tiču starateljstva i održavanja odnosa, niti izvršenje sudske odluke kojom je uređen način ostvarivanja kontakata deteta sa podnosiocem. Stoga, u okolnostima konkretnog slučaja, kada je Odlukom Ustavnog suda Už-8276/2014 od 23. juna 2016. godine poništeno osporeno drugostepeno rešenje i naloženo ponovno odlučivanje o prigovoru podnosioca, Ustavni sud, saglasno članu 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, nalazi da samo utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje predstavlja odgovarajuće pravično zadovoljenje, iz kog razloga je odbio kao neosnovan zahtev za naknadu nematerijalne štete.
Što se pak tiče zahteva za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).
4. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.