Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku restitucije koji je trajao preko sedam godina. Dosuđena je naknada nematerijalne štete od 600 evra, dok je zahtev za naknadu materijalne štete i žalba na meritum odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov , Miroslav Nikolić i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. S . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. februara 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. S . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Agencijom za restituciju – Područna jedinica Niš u predmetu broj 46-010106/2014 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom de lu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo M. S . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. S . iz Beograda , preko punomoćnika G. D, advokata iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu, 15. juna 20 21. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku označenom u tački 1. izreke, kao i protiv presude Upravnog suda U. 6921/17 od 2 2. april a 2021. godine, zbog povrede prava zajemčenih čl. 32, 40. i 58. Ustava, kao i prava iz čl. 6, 8, 13. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju. Kako se označena prava garantovana Evropskom konvencijom i Protokolom jemče i odgovarajućim odredbama Ustava, to Ustavni sud njihovu eventualnu povredu ceni u odnosu na odredbe Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, ističe da je predmetni upravni postupak započeo 13. februara 2014. godine, podnošenjem zahteva podnosioca za vraćanje oduzete imovine i da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude, koja je podnosiocu dostavljena 16. maja 2021. godine.

Ustavnom žalbom je predloženo da Ustavni sud poništi osporeni akt i utvrdi pravo podnosioca na naknadu materijalne štete na ime radova izvedenih na sanaciji sporne nepokretnosti i izgubljene dobiti, kao i nematerijalne štete u iznosu od 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu, osporeni akt , spise predmeta broj 46-010106/2014 Agencije za restituciju – Područna jedinica Niš i celokupnu dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

M. S . (podnosilac ustavne žalbe) podneo je Agenciji za restituciju 13 . februara 2014. godine zahtev za vraćanje poslovne prostorije u Žabarima sa zemljiš tem na k.p. broj … KO Žabari, oduzete rešenjem K omisije za nacionalizaciju pri Opštinskom narodnom odboru Žabari broj 02-2810/4-59 od 14. septembra 1959. godine, kojim je, u tački 1. dispozitiva , V. S . nacionalizovana poslovna prostorija od dva odeljenja površine 71 m2 na k.p. broj … KO Žabari.

Podnosilac ustavne žalbe je uz zahtev prilož io rešenje Opštinske uprave opštine Žabari broj 462-3/96 od 1. aprila 2005. godine, doneto na njegov zahtev, kojim je oglašeno ništavim rešenje Komisije za nacionalizaciju pri Opštinskom narodnom odboru Žabari broj 02-2810/4-59 od 14. septembra 1959. godine zbog nemogućnosti izvršenja i nacionalizovana nepokret nost ostavljena u svojini ranijem vlasniku V . S , odnosno zakonskom nasledni ku M. S . U obrazloženju rešenja od 1. aprila 2005. godine je navedeno: da se u sastavu stambene zgrade M . S . nalazi magacin površine 14,20 m2, koji nije obuhvaćen nacionalizacijom; da magacin – lokal predstavlja posebnu građevinsku celinu površine 51,54 m2; da ako bi površina tog preostalog dela bila manja od površine koja bi bila predmet nacionalizacije (71 m2), onda bi u tom delu postojala pravna nemogućnost izvršenja rešenja, budući da u toj površini rešenje o nacionalizaciji ne bi ni moglo biti doneto; da je, imajući u vidu da je navedeno rešenje o nacionalizaciji pravno neizvršivo zbog neslaganja površine navedene u rešenju (71 m2) i stvarne površine (51,54 m2) i da to rešenje faktički nije izvršeno, odlučeno kao u dispozitivu. Navedeno rešenje je postalo pravnosnažno 5. novembra 2008. godine.

Agencija za restituciju – Područna jedinica Niš je predmetnim rešenjem od 24. novembra 2015. godine odbila zahtev podnosioca ustavne žalbe kao neosnovan, sa obrazloženjem da je u postupku utvrđeno da je podnosilac upisan kao nosilac prava svojine na objektu površine 61 m2 na k.p. … novog premera i da se iz dostavljene dokumentacije ne može utvrditi da je bivšem vlasniku podržavljena bilo kakva imovina, imajući u vidu da je predmetno rešenje o nacionalizaciji oglašeno ništavim. Podnosilac ustavne žalbe je protiv tog rešenja izjavio žalbu 24. decembra 2015. godine.

Rešenjem Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove od 23. marta 2017. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv predmetnog rešenja prvostepenog organa.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 6921/17 od 22. aprila 2021. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca ustavne žalbe podneta 4. maja 2017. godine protiv navedenog konačnog upravnog akta. Osporena presuda je dostavljena podnosiocu 17. maja 2021. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se, pored ostalih, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS “, broj 30/10 ) bilo je propisano: da se postupak ima voditi brzo i sa što manje troškova i gubitka vremena za stranku i druga lica koja učestvuju u postupku, ali tako da se pribavi sve što je potrebno za pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najkasnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok ( član 208. stav 1.) ; da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen (član 208. stav 2.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najkasnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.) .

Odredbama Zakona o upravnim sporovima („Službeni list RS“, broj 111/09) propisano je: da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi ( član 2. ); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.) .

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je u upravnom postupku koji je vođen pred Agencijom za restituciju – Područna jedinica Niš u predmetu broj 46-010106/2014 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta označenog prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava , Sud je najpre konstatovao da je osporeni postupak započeo 13. februara 2014. godine, podnošenjem zahtev a podnosioca za vraćanje oduzete imovine, a pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda U. 6921/17 od 22. aprila 2021. godine , koja je dostavljena podnosiocu 17. maja 2021. godine .

Ustavni sud konstatuje da je osporeni postupak trajao sedam godina i nepuna tri meseca, što može ukazivati na to da je izašao iz okvira koji se smatra razumnim za odlučivanje. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa i suda koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da predmetni upravni postupak nije bio složen, ni u pogledu činjeničnih, niti pravnih pitanja.

Ocenjujući značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da je on imao značajan pravni i materijalni interes da se u razumnom roku odluči o njegovom zahtevu za vraćanje oduzete imovine.

Ispitujući postupanje organa uprave i Upravnog suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je konstatovao da je prvostepeni organ odluku o predmetnom zahtevu doneo 15 meseci po proteku roka određenog posebnim zakonom i da je toliko trajalo odlučivanje drugostepenog organ a o žalbi podnosioca. Budući da je predmetni upravni spor okončan za četiri godine, Ustavni sud nalazi da je Upravni sud prevashodno odgovoran za dugo trajanje osporenog postupka , posebno imajući u vidu da je osporena presuda zasnovana na činjeničnom stanju koje je utvrđeno u postupku pred prvostepenim organom.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da je on delimično doprineo trajanju osporenog postupka, time što je u periodu od dve i po godine propustio da izjavi žalbu zbog nepostupanja prvostepenog organa po njegovom zahtevu, kao i tužbu zbog nedonošenja odluke drugostepenog organa o njegovoj žalbi.

Ustavni sud je, međutim, polazeći od navedenog, našao da je u predmetnom upravnom postupku povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 , 10/23 i 92/23 ), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede označenog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, krećući se u granicama zahteva koji je postavljen u ustavnoj žalbi. Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije, od 9. januara 2018. godine ( predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16) i više drugih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te je uskladio svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda.

7. Ispitujući ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 6921/17 od 22. aprila 2021. godine, Ustavni sud je konstatovao da iz navedene odredbe člana 170. Ustava proizlazi da je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

U ustavnoj žalb i se tvrdnja o povredi istaknutih prava prevashodno obrazlaže propustom nadležnih organa da utvrde da je predmetno rešenje o nacionalizaciji „samo delimično ništavo i to u delu koji predst avlja poslovnu prostoriju od 51,54 m2…te da je manljivo u delu od 20 m2“. Takođe se ističe da je to rešenje sprovedeno u celini, jer su „prostorije predate na korišćenje trgovinskom preduzeću AD „M .“ Žabari, koje je iste koristilo više od 50 godina bez ikakve naknade “.

Ispitujući ove navode ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da je rešenje Komisije za nacionalizaciju pri Opštinskom narodnom odboru Žabari broj 02-2810/4-59 od 14. septembra 1959. godine u celini oglašeno ništavim rešenjem Opštinske uprave opštine Žabari broj 462-3/96 od 1. aprila 2005. godine, koje je postalo pravnosnažno 5. novembra 2008. godine, a da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio drugu ispravu o podržavljenju sporne imovine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da u stavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na povrede označenih prava garantovanih Ustavom i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda . Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U vezi sa istaknutim zahtevom za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je ocenio da navodi ustavne žalbe o pretrpljenoj šteti nisu potkrepljeni dokazima o jasnoj uzročnoj vezi između štete i radnje državnog organa kojom je ta šteta prouzrokovana, odnosno između neblagovremenog postupanja upravnih organa i suda i eventualne materijalne št ete.

Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u tački 3. izreke.

9. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) , člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti