Odbijena ustavna žalba u sporu o sticanju prava svojine održajem

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Okružnog suda. Sudovi su, na osnovu savesne ocene dokaza, pravilno utvrdili da su tuženi ispunili uslove za sticanje prava svojine na spornom delu parcele putem održaja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Najdana Đurića iz sela Trgovišta, opština Knjaževac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 28. maja 2010. doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Najdana Đurića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 108/07 od 26. maja 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Najdan Đurić iz sela Trgovišta, opština Knjaževac je 16. jula 2008. godine, preko punomoćnika - advokata Živote Stojanovića iz Knjaževca, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 108/07 od 26. maja 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, odnosno povrede prava zajemčenih članom 6. stav 1. i članom 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, sa pozivom na član 18. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je, zajedno sa svojom suprugom koja je u toku postupka umrla i čiji je on pravni sledbenik, podneo tužbu protiv B. M. i Z. M. – suvlasnika katastarke parcele broj 2454/2, zato što su postepenim preoravanjem u poslednjih petnaestak godina zauzeli deo njegove katastarske parcele broj 2456 koja se graniči sa njihovom. U toku postupka tuženi su podneli protivtužbu kojom su tražili da se utvrdi da su oni održajem od 1926. godine stekli svojinu na delu parcele koji su zauzeli, a čiji povraćaj u državinu je tražio tužilac. Odlučujući o istom spornom zemljištu prvostepeni sud je presudom P. 446/06 od 4. oktobra 2006. godine odbio tužbeni zahtev tužioca - protivtuženog i usvojio protivtužbeni zahtev tuženih - protivtužilaca. Podnosilac dalje navodi: da je prvostepeni sud u svojoj odluci “pobrkao katastarske parcele što predstavlja apsolutno bitnu povredu postupka”; da je prvostepena presuda “nerazumljiva”; da prvostepeni sud “nije poklonio veru njegovom iskazu jer je u suprotnosti sa iskazima tuženih i svedoka a koje je ocenio kao istinite, logične i ubedljive”; da je na sve ove nedostatke “podrobno” ukazao u žalbi, ali je drugostepeni sud “postupajući najblaže rečeno krajnje površno”, kao i prvostepeni sud koji je bio “tendenciozan”, odbio žalbu i potvrdio prvostepenu presudu, te da nije imao “ni pravične, ni kompetentne sudove”. Predložio je da Ustavni sud poništi osporene presude i naloži da se otklone štetne posledice.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Opštinskog suda u Knjaževcu P. 446/06 od 4. oktobra 2006. godine, u pravnoj stvari tužioca Najdana Đurića, iz Trgovišta, ovde podnosioca ustavne žalbe, protiv tuženih B. M. i Z. S, oboje iz Trgovišta, radi predaje nepokretnosti u državinu i po protivtužbi tuženih radi utvrđivanja prava svojine, odlučeno je: u stavu I izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, tužioca – protivtuženog da se naloži tuženima – protivtužiocima da mu predaju u državinu deo katastarske parcele broj 2456, mzv. „Jevik“ KO Trgovište, u merama i granicama bliže opisanim u ovoj presudi; u stavu II izreke je usvojen protivtužbeni zahtev tuženih – protivtužilaca i utvrđeno prema podnosiocu ustavne žalbe – protivtuženom da su tuženi – protivtužioci B. M. i Z. S. po osnovu održaja vlasnici zemljišnog prostora, u merama i granicama takođe bliže opisanim u presudi, i da ovaj prostor čini sastavni deo parcele tuženih-protivtužilaca k.p. broj 2454/2, u mzv „Jevik“ KO Trgovište; u stavu III izreke je obavezan podnosilac ustavne žalbe, tužilac – protivtuženi da tuženima – protivtužiocima na ime parničnih troškova isplati 43.676,20 dinara, u roku od 15 dana, pod pretnjom izvršenja.

Po žalbi tužioca – ovde podnosioca ustavne žalbe, Okružni sud u Zaječaru je doneo osporenu presudu Gž. 108/07 od 26. maja 2008. godine kojom je potvrdio presudu Opštinskog suda u Knjaževcu P. 446/06 od 4. oktobra 2006. godine, a žalbu odbio kao neosnovanu.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju i da se Ustavom jemče, i kao takva se neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima (član 18. st. 1. i 2.).

Kako se članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i članom 13. Evropske konvencije, a u vezi sa članom 18. Ustava Republike Srbije na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, pravo na pravično suđenje, odnosno pravo na delotvorno pravno sredstvo garantuju na istovetan način na koji su ova prava zajemčena Ustavom, Ustavni sud je postojanje povrede navedenih prava cenio u odnosu na odredbe Ustava.

Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, pored navedenih ustavnih odredaba, od značaja su i odredbe Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS”, br. 125/04 i 111/09) i Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (“Službeni list SFRJ”, br. 6/80 i 36/90, “Službeni list SRJ”, broj 29/96 i “Službeni glasnik RS”, broj 115/05).

Zakonom o parničnom postupku, pored ostalog, propisano je: da sud odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.); da bitna povreda odredaba parničnog postupka postoji ako sud u toku postupka nije primenio ili je nepravilno primenio neku odredbu ovog zakona, a to je bilo ili je moglo biti od uticaja na donošenje pravilne i zakonite odluke (član 361. stav 1.); da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, a naročito ako je izreka presude nerazumljiva, ako protivreči sama sebi ili razlozima presude, ili ako presuda nema uopšte razloga ili u njoj nisu navedeni razlozi o bitnim činjenicama, ili su ti razlozi nejasni ili protivrečni, ili ako o bitnim činjenicama postoji protivrečnost između onoga što se u razlozima presude navodi o sadržini isprava, zapisnika o iskazima datim u postupku i samih tih isprava ili zapisnika ili izvedenim dokazima (član 361. stav 1. tačka 12)).

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa je propisano da savestan i zakonit držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom deset godina (član 28. stav 2.).

5. Ocenjujući da li je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ispitivao da li je postupak pred redovnim sudovima koji je prethodio ustavnosudskom postupku vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe obezbedio pravo na pravično suđenje.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je pravni osnov za donošenje prvostepene presude kojom je odbijen tužbeni, a usvojen protivtužbeni zahtev, kao i za donošenje osporene drugostepene presude kojom je potvrđena prvostepena presuda, bio taj što je prvostepeni sud na osnovu dokaznog postupka sprovedenog u skladu sa zakonskim odredbama, u kome je između ostalog, iz iskaza tuženih – protivtužilaca i svedoka J.S, I. M, D. J, Z. M, Lj. M. i S. Đ, utvrdio da su tuženi – protivtužioci od 1926. godine bili u savesnoj i zakonitoj državini spornog dela zemljišta, čime su na osnovu člana 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa stekli pravo svojine na spornom prostoru održajem i da isti čini sastavni deo njihove katastarske parcele broj 2454/2 u mzv. “Jevik” KO Trgovište.

Ustavni sud je utvrdio da su osporene presude u predmetnom parničnom postupku donete od strane zakonom ustanovljenih sudova, koji su u sprovedenom postupku utvrdili činjenično stanje koje je od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučili primenom odredaba merodavnog materijalnog prava. Prema oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, te primena odgovarajućeg materijalnog prava na tako utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje pravnog stava sudova u ovoj pravnoj stvari, predstavljaju pravno utemeljen osnov za donošenje osporene presude Opštinskog suda u Knjaževcu P. 446/06 od 4. oktobra 2006. godine, kao i osporene presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 108/07 od 26. maja 2008. godine, tako da se iste ne mogu smatrati proizvoljnim ili arbitrernim.

Kako su redovni sudovi dali detaljne i jasne razloge za svoje odlučivanje, koje Ustavni sud ne smatra “krajnje površnim” i “tendencioznim”, Ustavni sud je zaključio da tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje predstavljaju izraz njegove subjektivne ocene o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i na osnovu toga pogrešno primenjenom materijalnom pravu, ali ne i stvarni dokaz o učinjenoj povredi navedenog Ustavom zajemčenog prava. Ustavni sud naglašava da u postupku po ustavnoj žalbi ne može da preispituje, niti da ocenjuje zaključke redovnih sudova u pogledu činjenica koje su utvrdili i dokaza koje su izveli. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud nalazi da osporenim presudama Opštinskog suda u Knjaževcu P. 446/06 od 4. oktobra 2006. godine i Okružnog suda u Zaječaru Gž. 108/07 od 26. maja 2008. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

6. Ocenjujući postojanje povrede prava na pravno sredstvo zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao zakonsko pravo na podnošenje žalbe protiv prvostepene presude Opštinskog suda u Knjaževcu P. 446/06 od 4. oktobra 2006. godine, koje je i iskoristio i na osnovu čega je doneta drugostepena presuda Okružnog suda u Zaječaru Gž. 108/07 od 26. maja 2008. Ustavni sud konstatuje da je na opisani način podnosiocu omogućeno da ostvari pravo na pravno sredstvo, jer je o žalbi protiv presude prvostepenog suda odluku doneo nadležan sud više instance. Međutim, ustavno pravo na žalbu se ne iscrpljuje u strogo formalnom smislu u (ne)mogućnosti njenog izjavljivanja, već podrazumeva ostvarivanje delotvorne pravne zaštite putem žalbe. Pravo na žalbu, odnosno drugo pravno sredstvo, može se delotvorno ostvariti samo ako prvostepeni sud navede i obrazloži razloge za donetu presudu, koji se onda mogu pobijati u odbrani žaliočevih prava i na zakonu zasnovanih interesa. Osim toga, pravo na žalbu se može delotvorno ostvariti ako nadležni drugostepeni sud oceni sve relevantne žalbene navode. Razmatrajući navode ustavne žalbe, te obrazloženje prvostepene i osporene drugostepene presude, Ustavni sud je utvrdio da u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno navedeno ustavno pravo. Ocena je ovog suda da su redovni sudovi u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe određeno i potpuno izložili iz kojih razloga usvajaju protivtužbeni a odbijaju tužbeni zahtev, odnosno nalaze da je žalba podnosioca neosnovana. Pored toga, Ustavni sud naglašava da pojam “delotvorni pravni lek” ne znači da korišćenje određenog pravnog sredstva mora da rezultira pozitivnim ishodom za onoga ko ga koristi, već se, između ostalog, zahteva da nadležni organi imaju ovlašćenja da, ukoliko prihvate podnosiočeve suštinske pravne argumente, izmene u njegovu korist odluku koju osporava. U konkretnom slučaju, činjenica da pravno sredstvo koje je podnosilac koristio nije dovelo do pozitivnog ishoda predmetnog parničnog postupka za njega, sama po sebi ne prestavlja kršenje ustavnog prava na delotvoran pravni lek.

S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu u celosti odbio kao neosnovanu, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS”, broj 109/07).

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbijena ustavna žalba u sporu o sticanju prava svojine održajem

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti