Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud utvrdio je povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao pet godina i deset meseci. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 600 evra zbog neefikasnosti prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Jovan Ćirić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. B . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. oktobra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. B . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 4621/11 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. B . iz Beograda je , 2. oktobra 2017. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 4621/11 , kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2401/16 od 22. avgusta 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava .

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi: da je spor koji je vodio protiv poslodavca neprimereno dugo trajao, te imajući u vidu njegovu prirodu, smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da se pravni stavovi u osporenoj presudi ne zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava, jer je sud proizvoljno i arbitre rno primenio zakon na njegovu štetu; da je Apelacioni sud u Beogradu u potpuno identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, tačnije u sporu koji je protiv istog poslodavca vodio njegov kolega, drugačije presudio, zbog čega smatra da mu je, pored prava iz člana 32. stav 1, povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeni akt i podnosiocu ustavne žalbe prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300.000 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 4621/11 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 14. oktobra 20 11. godine, u svojstvu tužioca, podneo Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene R. d . (kasnije J . m . ustanova) „ R.“, sa sedištem u Beogradu , radi utvrđenja ništavosti člana 3. Ugovora o radu od 15. oktobra 2007. godine, kojim je određen koeficijent za obračun zarade, kao i naknade štete zbog zarade koja mu je isplaćivana po nižem koeficijentu u periodu od 1. septembra 2007. godine do podnošenja tužbe. Predmet je zaveden pod brojem P1. 4621/11.

Tuženi je odgovor na tužbu dostavio 29. novembra 20 11. godine. Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je i održano 22. maja 2012. godine. U periodu do presuđenja je zakazano još 1 1 ročišta, od kojih samo jedno nije održan o, i to zbog štrajka advokata. Vremenski intervali između ročišta iznose: jedan od mesec i po dana, dva od po tri meseca, jedan od tri i po meseca, tri od po četiri meseca, dva od po četiri i po meseca, jedan od pet meseci i jedan od osam meseci. U okviru dokaznog postupka je saslušan tužilac u svojstvu parničn e stran ke, kao i četvoro svedoka, s tim da je saslušanje svedoka K.N. obavljeno tri puta. Obračun razlike u zaradi je dostavio tuženi, tako da veštačenja u dokaznom postupku nije bilo. Glavna rasprava je zaključena 2. marta 201 6. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo presudu P1. 4 621/11 od 2. marta 201 6. godine, kojom su tužbeni zahtev i tužioca u celini odbijeni kao neosnovani. Ova presuda je parničnim strankama otpravljena 21. aprila 2016. godine.

Tužilac je 6. maja 201 6. godine godine izjavio žalbu, na koju je tuženi odgovorio podneskom od 25. maja 2016. godine. Rešenjem od 23. maja 2016. godine izvršena je ispravka prvostepene presude. Spisi parničnog predmeta su Apelacionom sudu u Beogradu prosleđeni 6. jula 201 6. godine. Osporenom presudom Gž1. 2401/16 od 22. avgusta 2017. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i navedena prvostepena presuda je u celini potvrđena .

Osporena drugostepena presuda je punomoćniku tužioca dostavljena 15. septembra 2017. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09, 36/11 – dr.zakon i 53/13 – Odluka US), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 14. oktobra 20 11. godine, podnošenjem tužbe Prvom osnovnom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog sud a u Beogradu Gž1. 2401/16 od 22. avgusta 2017. godine, koja je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe uručena 15. septembra 2017. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao pet godina i deset meseci, što može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi predstavljala opravdan razlog za višegodišnje trajanje parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da sud o njegov im zahtev ima odluči u okviru standarda razumnog roka, posebno zbog činjenice da je reč o zaštiti prava iz radnog odnosa .

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da nema njegov og doprinos a produžavanju trajanja postupka .

Po mišljenju Ustavnog suda, isključivu odgovornost za navedeno trajanje osporenog parničnog postupka snosi prvostepeni sud. Ovde se naročito ima u vidu: da je prvo ročište za glavnu raspravu zakazano šest meseci nakon prijema odgovora na tužbu; da je i prilikom zakazivanja ostalih ročišta primetno grubo nepoštovanje načel a hitnosti u rešavanju ove vrste spora ; da je o tužbenom zahtevu odlučeno četiri godine i četiri meseca nakon podnošenja tužbe . Međutim, Ustavni sud smatra da je štrajk advokata onemogućio rad prvostepenog suda u drugoj polovini 2014. godine , što je objektivno uticalo na ukupnu dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka.

Uzimajući u obzir napred izneto, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka i uticaj štrajka advokata, već i ekonomsko-socijalne prilike, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, kao i presude donete nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja sudova.

7. Što se tiče povred e prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se podnosilac samo formalno pozvao na povredu ovog prava, a da pri tom n ije naveo nijedan ustavnopravni razlog na kome zasniva svoje tvrdnje .

U pogledu istaknute povrede prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud naglašava da pravo na jednaku zaštitu prava garantuje, između ostalog, izvesnu stabilnost i doprinosi poverenju javnosti u sudove. Postojanje različitih sudskih odluka povodom istog pravnog pitanja može da dovede do pravne nesigurnosti koja bi verovatno dovela do umanjenja poverenja javnosti u pravni sistem, a takvo poverenje je jedan od suštinskih elemenata države koja se zasniva na vladavini prava. Ustavni sud, ipak, ukazuje da je postojanje različitih sudskih odluka povodom istog pravnog pitanja karakteristika pravnih sistema koji se zasnivaju na mreži prvostepenih sudova, žalbenih sudova i sudova koji odlučuju po vanrednim pravnim sredstvima sa nadležnošću na određenoj teritoriji, te da se ovo, samo po sebi, ne mora smatrati suprotno principu pravne sigurnosti. Određena odstupanja u tumačenju prava kao prirodno svojstvena svakom pravosudnom sistemu koji je, kao i sistem u Republici Srbiji, zasnovan na mreži sudova koji imaju nadležnost na određenoj teritoriji, ipak se mogu prihvatiti. S tim u vezi, kako je podnosilac ustavne žalbe, kao relevantan dokaz za iznetu tvrdnju , dostavio samo jednu odluku – presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 916/16 od 4. novembra 2016. godine, Ustavni sud smatra da se, u konkretnom slučaju, ne može govoriti o postojanju dubokih i dugotrajnih razlika u sudskoj praksi povodom istog pravnog pitanja. Pri tome, stav je Ustavnog suda da zahtev pravne sigurnosti dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema, te da jedna potencijalno različita odluka ne mora uvek biti razlog da se utvrdi postojanje povrede Ustavom garantovanog prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava (videti rešenja Ustavnog suda Už-9621/2012 od 23. septembra 2013. godine, Už-4911/2011 od 11. jula 2014. godine).

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na osporene akte odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti