Povreda prava roditelja zbog nedelotvornog sprovođenja izvršenja viđanja sa decom

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu utvrdivši povredu prava roditelja jer Osnovni sud u Nišu i organ starateljstva nisu delotvorno preduzeli mere i zakonska ovlašćenja radi prinudnog izvršenja presude o održavanju ličnih odnosa oca sa maloletnom decom.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8281/2025
18.06.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Dobrosav Milovanović, dr Zoran Lončar, dr Ranka Vujović, dr Bojan Tubić, dr Nikola Banjac, dr Milan Rapajić i Jelena Deretić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. A. iz Paligraca kod Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. juna 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. A. i utvrđuje da su u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu I. 397/23 podnosiocu ustavne žalbe povređena prava roditelja iz člana 65. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Osnovnom sudu u Nišu i Centru za socijalni rad grada Niša da primenom svih zakonskih ovlašćenja omoguće uspostavljanje i održavanje redovnog kontakta između D. A. i maloletnih T. A, V. A. i J. A, na osnovu stava trećeg izreke pravnosnažne i izvršne presude Osnovnog suda u Nišu P2. 859/23 od 12. jula 2023. godine i pravnosnažnog i izvršnog rešenja Osnovnog suda u Nišu P2. 1480/23 od 2. aprila 2024. godine.

3. Utvrđuje se pravo D. A. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. A. iz Paligraca kod Niša podneo je Ustavnom sudu, 29. jula 2025. godine, preko punomoćnika N. S. Đ, advokata iz Niša, ustavnu žalbu zbog povrede načela sudske zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava roditelja, utvrđenih, odnosno zajemčenih odredbama čl. 22, 36. i 65. Ustava Republike Srbije, u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu I. 397/23.

U ustavnoj žalbi se, pored detaljno i hronološki opisanog dosadašnjeg toka osporenog izvršnog postupka, navodi: da je podnosilac samo nekoliko puta preuzeo najmlađe dete radi viđenja, dok dvoje starije dece nije uspeo nijednom od donošenja rešenja o izvršenju do podnošenja ustavne žalbe; da je u svojim podnescima više puta ukazao na nezakonitost u postupanju sudskog izvršitelja, kao i na propust suda da u postupak uključi psihologa nadležnog organa starateljstva.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i podnosiocu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3.000 evra. Istaknut je i zahtev za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe od strane advokata.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Nišu I. 397/23, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 14. decembra 2023. godine, u svojstvu izvršnog poverioca, podneo Osnovnom sudu u Nišu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika B. V. A. iz Niša, na osnovu stava trećeg izreke pravnosnažne i izvršne presude istog suda P2. 859/23 od 12. jula 2023. godine, radi prinudnog izvršenja odluke o načinu održavanja ličnih odnosa sa decom, koja su rođena 8. avgusta 2012, 12. maja 2018. i 7. jula 2021. godine. Kao sredstvo izvršenja predloženo je oduzimanje dece od izvršnog dužnika i predaja izvršnom poveriocu, uz pretnju novčanim kažnjavanjem izvršnog dužnika. Predmet je zaveden pod brojem I. 397/23.

Sud je zaključkom od 15. decembra 2023. godine zatražio da izvršni poverilac uredi predlog za izvršenje u skladu sa izvršnom ispravom, jer ista glasi samo na održavanje kontakta, ne i na predaju dece.

Uređeni predlog dostavljen je sudu 19. decembra 2023. godine. Izvršenje je određeno rešenjem od 21. decembra 2023. godine, koje je dostavljeno i Centru za socijalni rad grada Niša, kao nadležnom organu starateljstva (u daljem tekstu: CSR Niš). Postupajući po žalbi izvršnog dužnika, Viši sud u Nišu je rešenjem Gži. 63/24 od 6. februara 2024. godine ukinuo navedeno prvostepeno rešenje, sa obrazloženjem da izvršni poverilac nije pružio dokaze za tvrdnju da je onemogućen u viđanju dece. Rešenje o izvršenju od 27. februara 2024. godine, koje je doneto u ponovnom postupku, sa istovetnom sadržinom kao i prethodno, potvrđeno je rešenjem Višeg suda u Nišu Gži. 227/24 od 20. marta 2024. godine.

Sudski izvršitelj je, po nalogu postupajućeg sudije, izlazio na lice mesta (adresa stanovanja izvršnog dužnika i dece) u terminima koji su izvršnom ispravom određeni za preuzimanje dece. O svakom izlasku sačinjen je poseban zapisnik. Izvršni poverilac nije bio prisutan prva četiri puta. Počev od narednog izlaska, zapisnički je svaki put konstatovano prisustvo stranaka i dece, uz periodična odsustvovanja jedno od dvoje starije dece (zbog školskih obaveza ili zdravstvenog stanja). Sud se CSR Niš prvi put obratio dopisom od 10. septembra 2024. godine. U međuvremenu, zabeleženo je preko 70 izlazaka sudskog izvršitelja. Mlađa ćerka je više od 30 puta pristala da pođe sa ocem, dok dvoje starije dece nisu nijednom. Prilikom jednog susreta došlo je i do fizičkog napada izvršnog dužnika na izvršnog poverioca. U više svojih podnesaka izvršni poverilac je, osim predloga da se izvršni dužnik novčano kazni, isticao da se u postupak nužno mora uključiti psiholog organa starateljstva, koji je jedini kompetentan da mišljenje dece, odnosno, njihovo protivljenje viđanju sa ocem, adekvatno oceni. Nakon izvršenog uvida u spise predmeta istog suda P2. 1480/23, u kome je rešenjem od 2. aprila 2024. godine izdata privremena mera kojom su lični odnosi između izvršnog poverioca i dece drugačije uređeni, sud je zaključkom od 15. aprila 2024. godine odredio da se izvršenje dalje sprovodi u skladu sa tim rešenjem. Izvršnom dužniku je rešenjem od 24. aprila 2024. godine izrečena novčana kazna u iznosu od 50.000 dinara. Njen prigovor odbijen je kao neosnovan rešenjem veća Osnovnog suda u Nišu Ipv (I). 374/24 od 28. avgusta 2024. godine.

U izveštaju od 21. oktobra 2024. godine CSR Niš je, pored ostalog, istakao: da postoji instrumentalizacija dece od strane majke; da mišljenje dece nije autentično; da otac ima poteškoća u pristupu deci; da stoga kontakte između njih treba uspostaviti postepeno, i to prva tri viđanja u kontrolisanim uslovima CSR Niš, bez prisustva majke, a u cilju reuspostavljanja odnosa dece sa ocem, nakon toga, tri meseca preuzimanje dece u prostorijama CSR Niš, a potom viđanje svakog drugog vikenda. Zaključkom od 22. oktobra određeno je da se izvršenje dalje sprovodi u skladu sa modelom koji je predložio CSR Niš.

Sudski izvršitelj je u zakazanim teriminima izlazio na lice mesta, tj. u prostorije CSR Niš. Zabeleženo je ukupno 36 izlazaka. Dva puta je sve troje dece pristalo da krene sa ocem, a 11 puta nijedno od njih. Kod preostalih susreta je samo najmlađe dete odlazilo sa ocem. Iako je svaki put konstatovano i prisustvo predstavnika CSR Niš, iz zapisnika sudskog izvršitelja se ne može utvrditi kakva je bila njegova uloga prilikom navedenih susreta. Izvršni poverilac je u više svojih podnesaka, pored ostalog, ukazivao na to da izvršni dužnik svojim konstantnim prisustvom u prostorijama CSR Niš postupa suprotno zaključku suda i svrsi zbog kojih se susreti organizuju u kontrolisanim uslovima.

Sud je dopisom od 16. aprila 2025. godine zatražio da se CSR Niš izjasni o daljem toku postupka, ističući da novčano kažnjavanje ne smatra delotvornim, već samo rad psihologa sa roditeljima i decom, kao i promene u roditeljskom ponašanju.

U izveštaju od 12. juna 2025. godine CSR Niš je istakao da će nastaviti da prati dinamiku porodičnih odnosa, pruža savetodavnu podršku i preduzima adekvatne mere u granicama svojih nadležnosti.

Sud je rešenjem od 8. oktobra 2025. godine odredio sprovođenje izvršenja novčane kazne izvršnog dužnika od 24. aprila 2024. godine. Postupajući po prigovoru izvršnog dužnika, veće Osnovnog suda u Nišu je rešenjem Ipv (I). 549/25 od 21. novembra 2025. godine ukinulo navedeno prvostepeno rešenje, sa obrazloženjem da je postupajući sudija bio dužan da proceni ponašanje izvršnog dužnika počev od donošenja rešenja o novčanom kažnjavanju pa nadalje.

Sud je dopisom od 26. januara 2026. godine zatražio od CSR Niš da obavi novu opservaciju porodice i organizuje dalje pokušaje reuspostavljanja odnosa između izvršnog poverioca i dece.

Predmet je Ustavnom sudu dostavljen na uvid 11. februara 2026. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu i da su u tome ravnopravni, te da sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom (član 65.).

Odredbama Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta („Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori“, broj 15/90 i „Službeni list SRJ“ - Međunarodni ugovori, br. 4/96 i 2/97) (u daljem tekstu: Konvencija o pravima deteta) je propisano: da je u svim aktivnostima koje se tiču dece od primarnog značaja interes deteta bez obzira na to da li ih sprovode javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela (član 3. stav 1.); da države članice preduzimaju sve odgovarajuće zakonodavne, administrativne i ostale mere za ostvarivanje prava priznatih u ovoj konvenciji, da u vezi sa ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, države članice preduzimaju takve mere maksimalno koristeći svoja raspoloživa sredstva, a gde je to potrebno, u okviru međunarodne saradnje (član 4.); da države članice poštuju pravo deteta koje je odvojeno od jednog ili oba roditelja da održava lične odnose i neposredne kontakte sa oba roditelja na stalnoj osnovi, osim ako je to u suprotnosti sa najboljim interesima deteta (član 9. stav 3.); da države članice obezbeđuju detetu koje je sposobno da formira svoje sopstveno mišljenje pravo slobodnog izražavanja tog mišljenja o svim pitanjima koja se tiču deteta, s tim što se mišljenju deteta posvećuje dužna pažnja u skladu sa godinama života i zrelošću deteta, da se u tu svrhu, detetu posebno daje prilika da bude saslušano u svim sudskim i administrativnim postupcima koji se odnose na njega, bilo neposredno ili preko zastupnika ili odgovarajućeg organa, na način koji je u skladu sa proceduralnim pravilima nacionalnog zakona (član 12.); da će države članice uložiti sve napore kako bi se uvažavalo načelo da oba roditelja imaju zajedničku odgovornost u podizanju i razvoju deteta, da roditelji ili, u zavisnosti od slučaja, zakoniti staratelji imaju glavnu odgovornost za podizanje i razvoj deteta, a interesi deteta su njihova osnovna briga (član 18. stav 1.).

U ovoj ustavnosudskoj stvari od značaja je i član 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) kojim je utvrđeno: da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske (stav 1.); da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih (stav 2.).

Za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari od značaja su i sledeće odredbe Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15, 106/16 – autentično tumačenje, 113/17 – autentično tumačenje, 54/19, 9/20 – autentično tumačenje, 10/23 – dr. zakon i 91/25) i Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05, 72/11 – dr. zakon i 6/15):

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju propisano je: da se ovim zakonom uređuje postupak u kome sudovi i javni izvršitelji prinudno namiruju potraživanja izvršnih poverilaca zasnovana na izvršnim i verodostojnim ispravama (izvršni postupak), postupak obezbeđenja potraživanja i položaj javnih izvršitelja (član 1.); da su sredstva izvršenja radi ostvarivanja nenovčanog potraživanja, pored ostalog, predaja deteta i izvršenje drugih odluka u vezi s porodičnim odnosima (član 54. stav 3.); da u predlogu za izvršenje radi predaje deteta ne mora da bude naznačeno sredstvo izvršenja, a ako je i naznačeno sud nije njime vezan (član 370.); da sud posebno vodi računa o tome da se što bolje zaštiti interes deteta i može izuzetno zakazati ročište, ako je to u najboljem interesu deteta (član 371.); da pošto proceni okolnosti, sud u rešenju o izvršenju određuje sledeća sredstva izvršenja – 1) prinudno oduzimanje i predaju deteta, 2) novčanu kaznu, 3) kaznu zatvora, koja mogu da se odrede i sprovedu prema licu koje protivno nalogu suda odbija da preda dete, licu koje otežava ili sprečava predaju deteta, licu kod koga se dete nalazi ili licu od čije volje zavisi predaja deteta, a sud može menjati sredstva izvršenja dok se izvršenje ne okonča (član 373.); da se novčana kazna izriče i izvršava prema odredbama o izricanju novčane kazne radi preduzimanja radnje koju može preduzeti samo izvršni dužnik (član 363), da sud može rešenjem protiv kog je dozvoljen prigovor izreći kaznu zatvora koja traje sve dok se dete ne preda, a najduže do 60 dana (član 374. st. 1. i 3.); da najkasnije deset dana pre početka izvršenja, rešenje o izvršenju dostavlja se nadležnom organu starateljstva, u čije ime u izvršnom postupku učestvuje psiholog, da se školi, porodičnom savetovalištu i drugim specijalizovanim ustanovama za posredovanje u porodičnim odnosima dostavlja poziv da učestvuju u izvršnom postupku ako je to neophodno, da je psiholog organa starateljstva dužan da utvrdi emocionalni status deteta, način njegovog reagovanja na stres i mehanizme preovladavanja, brzinu prilagođavanja na promene, emocionalne odnose deteta i lica sa kojim dete živi i licem kome treba da bude predato i druge činjenice značajne za samo organizovanje radnji izvršenja, kao i da obavi informativno savetodavni rad sa licem sa kojim dete živi i pokuša da izdejstvuje dobrovoljnu predaju deteta (upoznavanje sa time da se dobrovoljnom predajom deteta izbegavaju traumatsko reagovanje deteta i štetne posledice po njegov rast i razvoj i sl.), da na osnovu rezultata rada svog psihologa, organ starateljstva može predložiti sudiji podrobnije uslove uređenja prostora u kome se sprovodi izvršenje i način predaje, deteta da je psiholog organa starateljstva dužan da se i pre izvršenja i u toku samog izvršenja rukovodi zaštitom najboljeg interesa deteta (član 375.); da dete prinudno oduzima i predaje organ starateljstva uz prisustvo i nadzor suda, da je psiholog organa starateljstva dužan da u toku oduzimanja i predaje deteta prati ponašanje i reakcije deteta i lica kome se dete oduzima, da utiče na sprečavanje ili smanjenje ponašanja koja mogu izazvati sukob ili traumatsko reagovanje deteta, da savetuje sud kako da se oduzimanje i predaja deteta ostvare sa što manje štete po rast i razvoj deteta i da sam preduzima sve potrebne radnje u te svrhe i da unese svoja zapažanja u zapisnik o oduzimanju i predaji deteta i potpiše ga (član 376. st. 2. i 3.); da se u izvršnom postupku radi održavanja ličnih odnosa sa detetom shodno primenjuju pojedine odredbe ove glave zakona (čl. 368, 370, 371, 373, 374, 375, 376. i 377.) (član 379.).

Odredbama Porodičnog zakona propisano je: da porodica uživa posebnu zaštitu države i da svako ima pravo na poštovanje svog porodičnog života (član 2.); da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta (član 6. stav 1.); da roditeljsko pravo pripada majci i ocu zajedno, da su roditelji ravnopravni u vršenju roditeljskog prava (član 7. st. 1. i 2.); da dete ima pravo da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, da pravo deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi može biti ograničeno samo sudskom odlukom kada je to u najboljem interesu deteta (član 61. st. 1. i 2.); da dete koje je sposobno da formira svoje mišljenje ima pravo slobodnog izražavanja tog mišljenja, da se mišljenju deteta mora posvetiti dužna pažnja u svim pitanjima koja ga se tiču i u svim postupcima u kojima se odlučuje o njegovim pravima, a u skladu sa godinama i zrelošću deteta, da dete koje je navršilo 10. godinu života može slobodno i neposredno izraziti svoje mišljenje u svakom sudskom i upravnom postupku u kome se odlučuje o njegovim pravima (član 65. st. 1, 3. i 4.); da je roditeljsko pravo izvedeno iz dužnosti roditelja i postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta (član 67.); da roditelji imaju pravo i dužnost da se staraju o detetu, da staranje o detetu obuhvata – čuvanje, podizanje, vaspitavanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje te upravljanje i raspolaganje imovinom deteta (član 68. st. 1. i 2.); da roditelji roditeljsko pravo vrše zajednički i sporazumno kada vode zajednički život (član 75. stav 1.); da jedan roditelj sam vrši roditeljsko pravo na osnovu odluke suda kada roditelji ne vode zajednički život, a nisu zaključili sporazum o vršenju roditeljskog prava (član 77. stav 3.); da roditelj koji ne vrši roditeljsko pravo ima pravo i dužnost da izdržava dete, da sa detetom održava lične odnose i da o pitanjima koja bitno utiču na život deteta odlučuje zajednički i sporazumno sa roditeljem koji vrši roditeljsko pravo (član 78. stav 3.).

5. Navodima ustavne žalbe se prevashodno ukazuje na to da u dosadašnjem toku osporenog izvršnog postupka nije omogućeno održavanje ličnih odnosa između podnosioca i njegove dece, saglasno izvršnoj ispravi. Ustavni sud konstatuje da su ovakvi navodi, ratione materiae, spojivi sa sadržinom prava koja Ustav garantuje roditeljima. Naime, prava roditelja iz člana 65. stav 1. Ustava izvedena su iz njihovih Ustavom utvrđenih dužnosti da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu, zbog čega roditeljsko pravo postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta. Preduslov da roditelj vrši svoje ustavne dužnosti prema deci i ostvari svoje Ustavom zajemčeno pravo, ukoliko roditeljskog prava nije lišen na način propisan zakonom, jeste da mu se omogući neposredan kontakt i uspostavljanje fizičkog i emocionalnog odnosa sa detetom. Osim toga, stavovi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) u pogledu primene člana 8. Evropske konvencije, kojim je garantovano pravo na poštovanje porodičnog života, upućuju na to da međusobni kontakt roditelja i deteta predstavlja suštinski element porodičnog života (videti presude u predmetima W. protiv Ujedinjenog kraljevstva, broj predstavke 9749/82, od 8. jula 1987. godine, stav 59, Monory protiv Rumunije i Mađarske, broj predstavke 71099/01, od 5. aprila 2005. godine, stav 70, V.A.M. protiv Srbije, broj predstavke 39177/05, od 13. marta 2007. godine, stav 130. i Cvetković protiv Srbije, broj predstavke 42707/10, od 7. februara 2017. godine, stav 52.). Konačno, ESLjP je, kao i Ustavni sud, stanovišta da garancije sadržane u pravu na poštovanje porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije podrazumevaju i pozitivnu obavezu države da u sferi vršenja roditeljskog prava preduzme sve mere kako bi se roditelji ponovo spojili sa decom, odnosno obavezu da, uz uvažavanje posebnih okolnosti svakog konkretnog slučaja, takva spajanja omoguće, pored ostalog, i u razumnom roku (videti presudu u citiranom predmetu V.A.M. protiv Srbije, st. 132. i 133, kao i Odluke Ustavnog suda Už-5261/2010 od 12. jula 2012. godine i Už-3721/2011 od 21. maja 2014. godine).

Praksa ESLjP dalje ukazuje da obaveza nacionalnih organa da preduzmu mere kako bi olakšali kontakt roditelja koji ne vrši roditeljsko pravo sa decom nije apsolutna (presude u predmetima Hokkanen protiv Finske, broj predstavke 19823/92, od 23. septembra 1994. godine, stav 58. i Grujić protiv Srbije, predstavka broj 203/07, od 3. jula 2018. godine, stav 63.). Za kontakt koji nije moguće odmah obezbediti potrebno je preduzeti pripremne mere. Priroda i obim takve pripreme zavisi od okolnosti svakog slučaja, ali razumevanje i saradnja svih zainteresovanih strana je bitan element. Iako nacionalni organi moraju učiniti sve da olakšaju takvu saradnju, svaka obaveza primene prinude u ovoj oblasti mora biti ograničena, jer se interesi, kao i prava i slobode svih zainteresovanih lica, moraju uzeti u obzir, a naročito najbolji interesi deteta. Kada kontakt sa roditeljem može da ugrozi te interese, nacionalni organi moraju da ostvare pravičnu ravnotežu između istih. U takvim sitiacijama, od ključnog je značaja da li su nacionalni organi preduzeli sve neophodne korake kako bi olakšali kontakt koji se razumno može očekivati u okolnostima svakog konkretnog slučaja (videti presude u predmetima Ignaccolo-Zenide protiv Rumunije, broj predstavke 31679/96, od 25. januara 2000. godine, stav 94, citiranom V.A.M. protiv Srbije, stav 133. i Veljkov protiv Srbije, broj predstavke 23087/07, od 19. aprila 2011. godine, stav 95.). Nedostatak saradnje između roditelja koji su razdvojeni nije okolnost koja, sama po sebi, može osloboditi nacionalne organe pozitivnih obaveza prema članu 8. Evropske konvencije. Nadležni organi su dužni da preduzmu mere koje bi pomirile suprotstavljene interese stranaka, imajući u vidu najvažnije interese deteta, pri čemu svaka obaveza primene sile ili prinude mora biti ograničena (videti presudu u predmetu G.B. protiv Litvanije, broj predstavke 36137/13, od 19. januara 2016. godine, stav 93.).

Adekvatnost preduzetih mera treba ceniti i sa aspekta brzine njihove primene, imajući u vidu da protek vremena može izazvati nepopravljive posledice za odnos između deteta i roditelja sa kojim ono ne živi. Suština takvog zahteva jeste da zaštiti pojedinca od bilo koje vrste štete koja bi mogla nastati usled proteka vremena (videti presudu u citiranom predmetu Ignaccolo-Zenide protiv Rumunije, st. 102. i 106.). Verovatnoća da će doći do ponovnog spajanja roditelja sa detetom postepeno se smanjuje i konačno nestaje ukoliko roditelj i dete nisu u mogućnosti da se uopšte viđaju ili to čine toliko retko da postane izvesno da do njihovog prirodnog zbližavanja neće doći (videti presudu u predmetu Ribić protiv Hrvatske, broj predstavke 27148/12, od 2. aprila 2015. godine, stav 99.).

Istovremeno, član 8. Evropske konvencije zahteva i aktivnu ulogu roditelja u postupcima koji se tiču dece s ciljem postizanja zaštite njihovih interesa. U situaciji u kojoj se zahteva izvršenje sudske odluke, ponašanje roditelja koji je tražio izvršenje takođe mora biti razmotreno, imajući u vidu da predstavlja jednako važan faktor kao i ponašanje samog suda (videti presude u predmetima Fuşcă protiv Rumunije, broj predstavke 34630/07, od 13. jula 2010. godine, stav 38. i Cristescu protiv Rumunije, broj predstavke 13589/07, od 10. januara 2012. godine, stav 59.).

Prema tome, kako neizvršenje pravnosnažne i izvršne presude može imati negativne posledice po odnos između roditelja i dece, a što dalje može dovesti u pitanje i mogućnost roditelja da nesmetano vrši roditeljska prava i ispunjava roditeljske dužnosti, Ustavni sud zaključuje da je ustavna žalba dopuštena sa aspekta člana 65. Ustava, bez obzira na to što je osporeni izvršni postupak još uvek u toku. Ustavni sud je ovakav stav prvi put izrazio u Odluci Už-14395/2018 od 26. decembra 2019. godine, koja je dostupna na internet sajtu Ustavnog suda www.ustavni.sud.rs.

Primenjujući na konkretan slučaj napred iznete stavove ESLjP, koje i sam prihvata, Ustavni sud najpre konstatuje da je osporeni izvršni postupak započet 14. decembra 2023. godine, podnošenjem predloga za izvršenje Osnovnom sudu u Nišu, pa sledi da njegovo dosadašnje trajanje iznosi više od dve godine. Pravnosnažna i izvršna presuda, kao ni kasnije doneto pravnosnažno i izvršno rešenje o privremenoj meri, na osnovu kojih odluka podnosilac ustavne žalbe ima pravo da sa svoje troje dece održava kontakte prema utvrđenom modelu, nisu izvršeni u dosadašnjem toku postupka.

Sud je odmah nakon prijema predloga za izvršenje zatražio od izvršnog poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, da predlog uredi u skladu sa izvršnom ispravom, budući da ista glasi samo na održavanje ličnih odnosa sa decom, ne i na njihovo oduzimanje od majke, tj. izvršnog dužnika. Podnosilac ustavne žalbe je postupio po nalogu suda, pa je tako doneto rešenje o izvršenju (uključujući i ono iz ponovnog postupka) koje glasi isključivo na obavezu izvršnog dužnika da omogući viđenje dece sa podnosiocem ustavne žalbe, saglasno izvršnoj ispravi, pod pretnjom novčanog kažnjavanja. Rešenje o izvršenju dostavljeno je i CSR Niš, kao nadležnom organu starateljstva, ali se sud tom organu prvi put obratio nakon deset meseci. U međuvremenu je sudski izvršitelj, po nalogu postupajućeg sudije, u terminima koji su izvršnom ispravom određeni za preuzimanje dece, izašao na lice mesta (na adresu stanovanja izvršnog dužnika i dece) više od 70 puta. Njegova uloga bila je svedena na to da zapisnički konstatuje da li su deca pristala da pođu sa podnosiocem ustavne žalbe ili ne. Čak i kasnije, nakon što je CSR Niš uzeo učešće u postupku, tako što je susrete između dece i podnosioca ustavne žalbe organizovao u svojim prostorijama, sudski izvršitelj je nastavio da izlazi na lice mesta, dakle ovoga puta u prostorije organa starateljstva, gde je na više od 30 izlazaka zapisnički i dalje konstatovao samo koje je od dece pristalo na viđanje sa ocem, dok uloga predstavnika organa starateljstva, koji je svaki put bio prisutan, ni na jednom od zapisnika nije posebno istaknuta. Izvršnom dužniku je izrečena jedna novčana kazna, ali ista i pored toga što je veće Osnovnog suda u Nišu odluku potvrdilo, nije sprovedena. Naime, veće je kasnije ukinulo rešenje o sprovođenju izvršenja novčane kazne, nalazeći da se kao relevantno mora ispitati ponašanje izvršnog dužnika u periodu nakon izricanja te kazne, a što je više od godinu dana.

Iz napred iznetog, Ustavni sud zaključuje da Osnovni sud u Nišu nije do sada adekvatno primenio nijedno od zakonskih ovlašćenja koja mu u ovoj vrsti postupka stoje na raspolaganju. Očito se pridržavajući formalne sadržine rešenja o izvršenju, sud je faktički isključio mogućnost određivanja prinudnog oduzimanja i predaju dece, kao jednog od propisanih sredstava izvršenja. Ustavni sud ima u vidu da primena sile ili prinude mora biti ograničena u ovakvim okolnostima, ali svakako ne i u potpunosti isključena. Osnovna svrha izvršnog postupka jeste prinudno namirenje potraživanja izvršnog poverioca. Međutim, u konkretnom slučaju, sud je isključivo usmeren na dobrovoljnost u postupanju izvršnog dužnika i dece, što je i razlog zbog kojeg je u dosadašnjem toku postupka angažovan sudski izvršitelj, koji pritom nema nikakvih zakonskih ovlašćenja u ovoj vrsti postupka, a čija jedina uloga jeste da zapisnički konstatuje da li su deca (dobrovoljno) predata ocu ili ne. Mimo sporadičnih viđanja sa najmlađim detetom, i to samo kada ono izrazi želju i spremnost, podnosilac ustavne žalbe je za više od dve godine samo dva puta ostvario kontakt sa dvoje starije dece, i to u kontrolisanim uslovima organa starateljstva. Što se ostalih sredstava izvršenja tiče, izvršnom dužniku je, kao što je napred izneto, izrečena jedna novčana kazna, ali ista nije sprovedena više od godinu dana, što je bio razlog da veće Osnovnog suda u Nišu postavi pitanje opravdanosti donošenja rešenja o sprovođenju izvršenja. Ovlašćenje da izvršnom dužniku izrekne kaznu zatvora sud nije koristio u dosadašnjem toku postupka, a iz sadržine dopisa od 16. aprila 2025. godine upućenog CSR Niš proizlazi da sud bilo koju vrstu prinude prema izvršnom dužniku ne smatra delotvornom. Ovakva ocena suda se u okolnostima konkretnog slučaja ne iskazuje kao ustavnopravno prihvatljiva, najpre iz razloga što je izvršnom dužniku do sada izrečena samo jedna novčana kazna, čiji efekti nisu mogli biti ispitani, jer ista nije sprovedena. Takođe, podnosilac ustavne žalbe je u svojim podnescima više puta ukazao sudu da viđanje, tačnije, reuspostavljanje odnosa sa decom u kontrolisanim uslovima, remeti konstantno prisustvo izvršnog dužnika, iako je CSR Niš predložio da ona ne bude prisutna. Na kraju krajeva, izvršni dužnik je, po shvatanju Ustavnog suda, dužna da pripremi decu za kontakt sa ocem, te njeno odbijanje ili pasivno ponašanje može biti u suprotnosti sa najboljim interesima dece i predstavljati način na koji ona sprečava izvršenje, a što opravdava primenu neke vrste prinude. U prilog tome govori i izveštaj CSR Niš od 21. oktobra 2024. godine, u kome je istaknuto da mišljenje dece ne može biti autentično, jer postoji instrumentalizacija od strane majke. Ustavni sud, s tim u vezi, podseća na stav ESLjP da domaći organi nisu oslobođeni obaveze da preduzimaju odgovarajuće korake kako bi omogućili kontakt, čak i kada postoji mogućnost da teže sankcije ne bi promenile opšti stav roditelja (videti presude R.I. i ostali protiv Rumunije od 4. decembra 2018. godine, predstavka broj 57077/16, stav 57. i Kuppinger protiv Nemačke od 30. januara 2015. godine, predstavka broj 62198/11, st. 103 i 107.).

Ustavni sud dalje konstatuje da postupajući sudija nije u dosadašnjem toku postupka koristio ovlašćenja iz člana 375. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, tako što bi u postupak uključio školu (najstarije dete je školskog uzrasta), porodično savetovalište ili neku drugu specijalizovanu ustanovu za posredovanje u porodičnim odnosima, kao i da eventualno zakaže ročište, u smislu člana član 371. navedenog zakona, posebno jer je najstarije dete već u momentu pokretanja izvršnog postupka imalo više od deset godina, te svoje mišljenje može slobodno i neposredno da izrazi.

Što se tiče postupanja CSR Niš, Ustavni sud još jednom konstatuje da je taj organ aktivno uključen u postupak deset meseci nakon donošenja (prvog) rešenja o izvršenju, što je još jedan propust suda. Iako je pod njegovim pokroviteljstvom organizovano preko 30 susreta između podnosioca ustavne žalbe i dece, CSR Niš, tačnije, njegov psiholog, sudu još uvek nije dostavio nijedan izveštaj o činjenicama koje je dužan da utvrdi u smislu člana 375. stav 3. Zakona o izvršenju i obezbeđenju (emocionalni status dece, način njihovog reagovanja na stres i mehanizmi preovladavanja, brzina prilagođavanja na promene i sl.), a koje su značajne za samo organizovanje izvršenja, dok se iz zapisnika koje je sačinio sudski izvršitelj ne može utvrditi kakva je uloga predstavnika tog organa na pomenutim susretima.

Polazeći od napred iznetog, a uvažavajući naročiti značaj koji predmetni postupak ima za podnosioca ustavne žalbe kao roditelja, koji nesumnjivo izražava pozitivan stav i motivisanost za viđanje sa decom, posebno time što se konstantno obraća sudu i ukazuje na određene propuste, Ustavni sud je utvrdio da su nedelotvornim postupanjem izvršnog suda i organa starateljstva u posmatranom periodu, podnosiocu ustavne žalbe povređena prava roditelja iz člana 65. Ustava. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23, 92/23 i 47/26), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Sud je u tački 2. izreke naložio postupajućem sudu i organu starateljstva da primenom svih zakonskih ovlašćenja omoguće uspostavljanje i održavanje redovnog kontakta između podnosioca ustavne žalbe i njegove dece, saglasno izvršnim ispravama donetim u ovoj pravnoj stvari. Ustavni sud ukazuje na to da odluka Ustavnog suda kojom je u postupku po ustavnoj žalbi utvrđena povreda nekog prava, svoju pravnu obaveznost ostvaruje ne samo kroz izreku, već i kroz obrazloženje. Dakle, sve ono što Ustavni sud u obrazloženju istakne kao povod za utvrđivanje povrede prava, treba da posluži kao neka vrsta uputstva postupajućem sudu kako da svoje ponašanje prilagodi iznetim zaključcima i pravnim stavovima (videti Odluku Už-8736/2013 od 18. juna 2015. godine, dostupna na veb sajtu Ustavnog suda).

7. Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je posebno imao u vidu period razdvojenosti sa decom, što za podnosioca ustavne žalbe nesumnjivo predstavlja stalni izvor uznemirenosti. Na visinu naknade utiče i činjenica da je predmetni izvršni postupak i dalje u toku, te da je efikasnim preduzimanjem adekvatnih pojedinačnih mera nadležnih državnih organa moguće sprečiti dalje kršenje prava podnosioca i, u izvesnoj meri, ispraviti posledice tog kršenja. Ustavni sud je takođe uzeo u obzir i praksu Suda i ESLjP u sličnim slučajevima (videti, pored ostalih, presudu u predmetu Kostić protiv Srbije, broj predstavke 31530/20, od 11. juna 2024. godine, stav 17.), ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev, rešavajući kao u tački 4. izreke.

9. Ustavni sud nije posebno razmatrao navode o povredi čl. 22. i 36. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava roditelja iz člana 65. Ustava i odredio način otklanjanja štetnih posledica, pri čemu podnosilac ustavne žalbe ove tvrdnje bliže ne obrazlaže, već ih izvodi iz navoda o povredi prava roditelja.

10. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Povreda prava roditelja zbog nedelotvornog sprovođenja izvršenja viđanja sa decom

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti