Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao skoro 12 godina. Podnosiocu žalbe dosuđuje se naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra zbog neopravdanog odugovlačenja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. K. iz N. S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. septembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. K. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu K. 2055/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. K. iz N. S. je 29. oktobra 2012. godine, preko punomoćnika O. B, advokata iz N. S, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu K. 2055/10 od 8. oktobra 2010. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 1996/10 od 4. septembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, posebnih prava okrivljenog, prava na pretpostavku nevinosti i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 33. stav 6, člana 34. stav 3. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i posebno pravo okrivljenog – da mu se sudi bez odugovlačenja, jer je krivični postupak koji je protiv njega vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu K. 2055/10 i koji je pravnosnažno okončan donošenjem osporenih presuda, trajao 12 godina. Takođe, podnosilac u ustavnoj žalbi ističe i povredu prava na pravično suđenje, prava na pretpostavku nevinosti i prava na pravno sredstvo navodeći, pored ostalog: da je u postupku pred Apelacionim sudom u Novom Sadu lišen „ustavnog prava da njegova žalba protiv osuđujuće presude prvostepenog suda bude razmotrena, povređena je pretpostavka njegove nevinosti, a presudu je doneo sud pristrasan u korist tužioca“; da je Apelacioni sud u Novom Sadu imajući u vidu da su prethodno tokom postupka prvostepene presude dva puta bile ukidane, bio obavezan da zakaže i održi glavni pretres; da „bez održavanja glavnog pretresa sud nikako nije mogao odlučiti pozitivno o žalbenom predlogu okrivljenog da bude oslobođen od optužbe“; da „pravično suđenje podrazumeva suđenje od strane nepristrasnog suda, a ne onog koji je i pre ročišta za odlučivanje o pravnom leku odlučio u korist tužioca“; da je „Apelacioni sud svojom odlukom podržao potpuno pogrešan stav prvostepenog suda koji nikakvu podlogu nema u Zakonu o bezbednosti saobraćaja na putevima“. Podnosilac potom detaljno analizira razloge na kojima se zasnivaju osporene presude smatrajući ih pogrešnima, te zaključuje da „on nije skrivio okolnosti zbog kojih se desio udes, već je postupio u krajnjoj nuždi“.

Predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenih prava i prava na naknadu nematerijalne štete, kao i da poništi osporenu drugostepenu presudu i naloži održavanje pretresa pred Apelacionim sudom u Novom Sadu.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor Osnovnog suda u Novom Sadu Su. VIII-640/12, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe vođen je krivični postupak pred Osnovnim (ranije Opštinskim) sudom u Novom Sadu, koji je pravnosnažno okončan.

Postupak je pokrenut 24. novembra 2000. godine, donošenjem rešenja da se protiv podnosioca ustavne žalbe sprovede istraga zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 201. stav 4. u vezi sa članom 195. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike, po zahtevu za sprovođenje istrage Opštinskog javnog tužilaštva u Novom Sadu.

Nakon sprovedene istrage, Opštinsko javno tužilaštvo u Novom Sadu je 3. oktobra 2001. godine protiv podnosioca ustavne žalbe podiglo optužnicu.

Opštinski sud u Novom Sadu je, nakon održanog glavnog pretresa (četiri puta zakazan i sva četiri održan) i sprovedenog dokaznog postupka, 25. juna 2002. godine doneo presudu K. 1179/01 kojom je okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe oglasio krivim za navedeno krivično delo i osudio ga je na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine.

Spisi predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu K. 1179/01 su (sa izjavljenom žalbom branioca podnosioca ustavne žalbe i odgovorom Osnovnog javnog tužioca u Novom Sadu na žalbu) primljeni u Okružnom sud u u Novom Sadu 6. septembra 2002. godine.

Okružni sud u Novom Sadu je, rešavajući o žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, 13. maja 2003. godine, doneo rešenje Kž. 573/02 kojim je žalbu uvažio i ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Sadu K. 1179/01 od 25. juna 2002. godine. Predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje i zaprimljen je u Opštinskom sudu u Novom Sadu 29. avgusta 2005. godine.

Postupajući sudija-predsednik veća Opštinskog suda u Novom Sadu je, nakon vraćanja spisa predmeta iz Okružnog suda u Novom Sadu, naredbu za zakazivanje glavnog pretresa doneo 18. jula 2007. godine i ročište zakazao za 1. oktobar 2007. godine.

Opštinski sud u Novom Sadu je u ponovnom postupku, nakon održanog glavnog pretresa (pet puta zakazivan, od čega četiri puta nije održan) i sprovedenog dokaznog postupka, 26. januara 2009. godine doneo osuđujuću presudu u predmetu protiv podnosioca ustavne žalbe (i izrekao mu uslovnu osudu, tako što mu je utvrdio kaznu zatvora u trajanju od osam meseci i istovremeno odredio da se ista neće izvršiti ukoliko u roku od četiri godine od dana pravnosnažnosti presude ne izvrši novo krivično delo), koja je 16. juna 2009. godine ukinuta rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Kž. 458/09 i predmet je vraćen na ponovno suđenje prvostepenom sudu.

Opštinski sud u Novom Sadu je spise predmeta sa rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Kž. 458/09 od 16. juna 2009. godine primio 10. jula 2009. godine i po predmetu nije postupao do 1. januara 2010. godine, kada je uspostavljena nova mreža sudova.

Osnovni sud u Novom Sadu je u ponovnom postupku, nakon održanog glavnog pretresa (tri puta zakazivan i održan) i sprovedenog dokaznog postupka, 8. oktobra 2010. godine doneo osporenu presudu K. 2055/10 kojom je okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, oglasio krivim za krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 201. stav 4. u vezi sa članom 195. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije i izrekao mu uslovnu osudu (tako što mu je ponovo utvrdio kaznu zatvora u trajanju od osam meseci i istovremeno odredio da se ista neće izvršiti ukoliko u roku od četiri godine od dana pravnosnažnosti presude ne izvrši novo krivično delo).

Krivični postupak je protiv podnosioca ustavne žalbe pravnosnažno okončan 4. septembra 2012. godine, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 1996/10, kojom je, nakon održane javne sednice drugostepenog veća, odbijena kao neosnovana žalba njegovog branioca i prvostepena presuda je potvrđena.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi , utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (član 33. stav 6.); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34. stav 3.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

5. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od 24. novembra 2000. godine, kada je donošenjem rešenja o sprovođenju istrage (Ki. 1008/00) krivični postupak pokrenut, do 4. septembra 2012. godine, kada je Apelacioni sud u Novom Sadu doneo presudu Kž1. 1996/11 kojom je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju krivični postupak trajao skoro 12 godina (tačnije 11 godina, devet meseci i 12 dana), što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nijedan od činilaca koji objektivno mogu uticati na dužinu sudskog postupka ne mogu opravdati ovoliko trajanje predmetnog krivičnog postupka. Ovo posebno imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo neprimerenom trajanju postupka, već da isključivu odgovornost za to što postupak nije okončan u okviru razumnog roka snose sudovi koji su vodili postupak u kome je prva prvostepena (osuđujuća) presuda doneta još 25. juna 2002. godine, da bi postupak bio pravnosnažno okončan takođe osuđujućom presudom, tek 4. septembra 2012. godine, nakon što je predmet optužbe po tri puta razmatran pred dve sudske instance. Ustavni sud ističe da se ovakvo postupanje sudova, saglasno kako praksi ovog suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava, ocenjuje kao „neopravdana aktivnost sudova“. Takođe, Ustavni sud ukazuje da je tokom trajanja osporenog krivičnog postupka bilo i uočljivih perioda potpune neaktivnosti, kako prvostepenog, tako i drugostepenog suda. Konkretno: Okružnom sudu u Novom Sadu je trebalo dve godine i tri i po meseca od dana donošenja rešenja kojim se ukida prva prvostepena presuda (Kž. 573/02 od 13. maja 2003. godine) da izradi pismeni otpravak i spise predmeta vrati Opštinskom sudu u Novom Sadu (29. avgust 2005. godine); Opštinskom sudu u Novom Sadu trebalo je skoro dve godine da nakon prijema spisa predmeta po ukidanju prve prvostepene presude, izda naredbu za zakazivanje glavnog pretresa (18. jul 2007. godine), dok nakon prijema spisa predmeta posle drugog ukidanja (10. jul 2009. godine) ročište za glavni pretres uopšte nije zakazivao do uspostavljanja nove mreže sudova 1. januara 2010. godine. Stoga je Ustavni sud ocenio da ni eventualna složenost činjeničnih i pravnih pitanja u vezi sa krivičnim delom koje je bilo predmet optužbe, u konkretnom slučaju, ni pod kojim okolnostima ne mogu predstavljati prihvatljivo opravdanje za trajanje krivičnog postupka od skoro 12 godina.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde. Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog krivičnog postupka, kao i činjenicu da podnosilac ustavne žalbe svojim postupcima nije doprineo njegovom odugovlačenju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i sopstvenu praksu, kriterijume Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za vođenje postupka po podnetoj ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije naveo razloge, niti pružio dokaze koji bi osnovano i prima facie ukazivali na to da mu je osporenim presudama povređeno označeno ustavno pravo. Prema oceni Ustavnog suda, navodi podnosioca ustavne žalbe u ovom delu zapravo imaju za cilj da ukažu na to da u krivičnom postupku koji je okončan osporenim osuđujućim presudama materijalno pravo nije pravilno primenjeno i da je trebalo da podnosilac bude oslobođen od optužbe, te da se u tom smislu od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da postupa kao instancioni sud, a što ovaj sud u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da čini. Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi ceni zakonitost osporenih pojedinačnih akata, niti da ceni zasnovanost utvrđenih činjenica u odnosu na izvedene i ocenjene dokaze, te se stoga ni navodi ustavne žalbe ne mogu svesti na ponavljanje sadržine pravnih sredstava korišćenih u postupku pred redovnim sudovima, već se moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta sadržine označenog ustavnog prava, ukazuje na njegovu povredu. Takođe, Ustavni sud ističe da samo pozivanje na određeno pravo zajemčeno Ustavom, a bez navođenja ustavnopravnih razloga kojima se potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom. Ustavni sud je imao u vidu i navod podnosioca da je drugostepeni sud bio obavezan da zakaže i održi glavni pretres, ali ističe da je u svojim ranijim odlukama Sud ukazao da je glavni pretres pred drugostepenim sudom načelno izuzetnog karaktera, te da se održava upravo radi potpunog i pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja, a iz razloga što je to propustio da učini prvostepeni sud (videti, pored drugih, Rešenje Ustavnog suda Už-145/2011 od 21. marta 2012. godine). Stoga, po oceni ovoga suda, za održavanje glavnog pretresa pred Apelacionim sudom u Novom Sadu nije ni bilo mesta s obzirom na to da je taj sud, kao drugostepeni, prvostepenu presudu Osnovnog suda u Novom Sadu potvrdio, smatrajući da je činjenično stanje potpuno i pravilno utvrđeno, te da nisu postojali ni drugi razlozi za ponovno ukidanje ožalbene presude, a što bi tek bio razlog za obavezno održavanje pretresa pred apelacionim sudom. Ustavni sud je ocenio da je izneta tvrdnja podnosioca ustavne žalbe iz navedenih razloga zasnovana na subjektivnom i pogrešnom tumačenju odredaba procesnog zakona i izraz je njegovog nezadovoljstva drugostepenom potvrđujućom presudom.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi istakao i povredu prava iz člana 33. stav 6. Ustava, kojim se svakom kome se sudi za krivično delo jemči pravo da mu se sudi bez odugovlačenja. Ustavni sud konstatuje da je navedeno pravo okrivljenog u bitnom sastavni deo i prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, o kojem je bilo reči u tački 5. obrazloženja ove odluke. Stoga Ustavni sud smatra da nije neophodno da se osnovanost ustavne žalbe podnosioca u odnosu na pravo iz člana 33. stav 6. Ustava razmatra posebno.

Takođe, Ustavni sud ukazuje da se povreda prava na pretpostavku nevinosti iz člana 34. stav 3. Ustava ne može dovesti u ustavnopravnu vezu sa osporenim presudama kojima je podnosilac ustavne žalbe pravnosnažno oglašen krivim zbog izvršenja označenog krivičnog dela, s obzirom na to da ne postoje ustavna jemstva da će se krivični postupak okončati u skladu sa očekivanjima bilo koje od stranaka koje u postupku učestvuju.

Konačno, u odnosu na istaknutu povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je iz samog osporenog akta utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe imao i iskoristio pravo da protiv prvostepene presude izjavi žalbu, te da je o izjavljenoj žalbi nadležni sud odlučio. Polazeći od iznetog, te činjenice da se pravom na pravno sredstvo ne jemči pozitivan ishod postupka po izjavljenom pravnom sredstvu, ako za to nije bilo osnova, Ustavni sud je utvrdio da se navodi ustavne žalbe ne mogu dovesti ni u ustavnopravnu vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava.

Sledom iznetog, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti