Povreda prava na imovinu u stečajnom postupku i naknada štete

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na imovinu podnositeljke u stečajnom postupku. Zbog nemogućnosti naplate potraživanja od stečajnog dužnika u pretežno državnom vlasništvu, država je obavezana da podnositeljki isplati materijalnu štetu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik V eća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragan Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. S . iz Lebana, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. marta 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. S . i utvrđuje da je u stečajnom postupku koji se vod i pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 91/2010 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu, zajemčeno odredbama člana 58. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne š tete u visini iznosa utvrđenih u stečajnom postupku iz tačke 1, umanjenih za iznose koji su joj eventualni isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. S . iz Lebana izjavil a je Ustavnom sudu, 12. novembra 201 6. godine, preko punomoćnika S. S, advokata iz Lebana, ustavnu žalbu zbog povrede prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 58. Ustava Republike Srbije, u stečajnom pos tupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St . 91/2010 , kao i protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž Gp. 6 28/16 od 24. maja 2016. godine i rešenja Privrednog apelacionog suda R4 St. 3168/15 od 3. marta 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavnom žalbom se ističe povreda prava na imovinu u stečajnom postupku u vezi kojeg su Privredni apelacioni sud i Vrhovni kasacioni sud pravnosnažno utvrdili povredu prava podnosioca na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavnom žalbom se takođe osporavaju rešenja navedenih sudova u pogledu dosuđene visine naknade nematerijalne štete, kao vida pravičnog zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Privrednog suda u Leskovcu (u daljem tekstu: Privredni sud) St. 91/2010 od 27. maja 2011. godine otvoren je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom AD „A.“ Bošnjace.

Predlagač Suzana Stevanović iz Lebana, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je prijavu potraživanja, koja je zavedena pod brojem 161. Zaključkom o listi potraživanja od 11. novembra 2011. godine priznato joj je potraživanje u iznosu od 149.149,04 dinara u trećem isplatnom redu.

Osporenim rešenjem Privrednog apelacionog suda R4 St. 3168/15 od 3. marta 2016. godine, u stavu prvom izreke , usvojen je zahtev predlagača , ovde podnositeljke ustavne žalbe, za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i utvrđeno da joj je u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St.91/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije ; u stavu drugom izreke naloženo je Privrednom sudu u Leskovcu da preduzme sve mere kako bi se postupak stečaja iz stava prvog izreke okončao u najkraćem mogućem roku ; u stavu trećem izreke delimično je usvojen zahtev predlagača i utvrđeno pravo na primerenu naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 20.000,00 dinara, te troškovi postupka u iznosu od 6.780,00 dinara, koji će se isplatiti iz budžetskih sredstava Republike Srbije opredeljenih za rad sudova, u roku od tri meseca od da na podnošenja zahteva za isplatu, dok je u stavu četvrtom izreke delimično odbijen zahtev predlagača da se utvrdi pravo na primerenu naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 130.000,00 dinara.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž Gp. 628/2016 od 24. maja 2016. godine odbijena je kao neosnovana žalba predlagača i potvrđeno ožalbeno rešenje Privrednog apelacionog suda R4 St. 3168/15 od 3. marta 2016. godine.

4. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

5. Analizirajući navode ustavne žalbe kojima je traženo da se utvrdi povreda prava na imovinu iz člana 58. Ustava u stečajnom postu pku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 91/2010 , Ustavni sud konstatuje da je Evropski sud za ljudska prava, 29. januara 2013. godine, doneo odluku o dopuštenosti predstavke u predmetu Marinković protiv Srbije, u kojoj je podsetio na svoju ustaljenu sudsku praksu prema kojoj se tužena država dosledno smatra odgovornom ratione personae za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, što podrazumeva da srpski organi mogu, a fortiori, biti odgovorni i u vezi sa onim preduzećima gde je kasnije došlo do promene akcijskog kapitala, što za posledicu ima pretežan državni i društveni kapital, te da se podnosiocima predstavki, kad god se utvrde povrede Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ili Protokola broj 1 uz ovu konvenciju, dosuđuje naknada i materijalne i nematerijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim domaćim presudama. Evropski sud je u obrazloženju navedene odluke napomenuo da se ustavna žalba još ne može smatrati delotvornom u slučajevima koji uključuju odgovornost tužene države za neizvršenje presuda protiv društvenih preduzeća u postupku restrukturiranja i da u budućim slučajevima taj sud može ponovo razmotriti svoj stav, ako postoji jasan dokaz da je Ustavni sud naknadno uskladio u potpunosti svoj pristup sa relevantnom praksom Evropskog suda.

Evropski sud za ljudska prava je nakon toga u odluci od 26. novembra 2013. godine, povodom predstavke broj 65713/13 koju je Vasvija Ferizović iz Novog Pazara podnela protiv Srbije, konstatovao da je Ustavni sud u potpunosti harmonizovao svoj pristup sa sudskom praksom Evropskog suda u pogledu neizvršenja presuda protiv preduzeća u društvenoj svojini koja su u postupku restrukturiranja.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Ustavnog suda, propust suda da namiri potraživanje utvrđeno odlukom suda u korist podnositeljke ustavne žalbe, a protiv izvršnog dužnika AD „A.“, Bošnjace, koji je u pretežn om državn om vlasništvu, u konkretnom slučaju, predstavlja i povredu prava podnosi teljke na mirno uživanje imovine zajemčeno g odredbom člana 58. Ustava ( videti, pored drugih, Odlu ku Ustavnog suda Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine, dostupno na internet stranici: www.ustavni.sud.rs). S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Polazeći od navedenog, a uzimajući u obzir i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. utvrdio pravo podnosi teljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenih u stečajnom postupku iz tačke 1. izreke, umanjenih za iznose koji su joj eventualni isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Ustavni sud ukazuje da bi nedosuđivanje naknade materijalne štete podnosi teljki ustavne žalbe bilo u direktnoj suprotnosti i sa odredbom člana 60. stav 4. Ustava, kojom je proklamovana neotuđivost prava iz radnog odnosa koj e je podnosilac pokušao na prinudan način da ostvar i u predmetn om stečajnom postup ku. Ustavni sud takođe ukazuje da je u predmetu Premović protiv Srbije (broj predstavke 61920/09) Evropski sud za ljudska prava izrazio stav da odgovorna država mora da obezbedi izvršenje pravnosnažnih domaćih presuda donetih u korist podnosioca predstavki, i to iz sopstvenih sredstava, iznosa dosuđenih navedenim presudama, umanjenih za eventualno već isplaćene iznose.

6. Ocenjujući povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka svojim navodima izražava nezadovoljstvo iznosom koji joj je osporenim rešenjima dosuđen na ime naknade nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud, najpre , ukazuje da je zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku ustanovljen kao pravno sredstvo, nakon izmena i dopuna Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11 i 101/13) , preventivno-kompenzatornog karaktera, odnosno da pored ubrzanja postupka predviđa i mogućnost isplate naknade zbog dugog trajanja postupka. Primarni cilj ovog pravnog sredstva jeste njegov preventivni karakter, odnosno ubrzanje i okončanje postupka. Po oceni Ustavnog suda, osnovanost i visina novčane naknade je stvar sudske procene takvog zahteva i zavisi od ponašanja podnosioca u konkretnom postupku, složenosti predmeta i značaja spornog prava za podnosioca. Takođe, Sud je stanovišta da se naknada mora primeriti standardu života građana i materijalnim mogućnostima Republike Srbije. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da o dosuđenom iznosu naknade nematerijalne štete ne može odlučivati kao instancioni sud u odnosu na nadležne redovne sudove ( ovakve stavove je Ustavni sud zauzeo u Rešenju Už-4130/2015 od 6. oktobra 2016. godine).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da su redovni sudovi u ovom slučaju usvojili zahtev podnositeljke za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i dosu dili joj primerenu naknadu, te da su jasno obrazložili razloge na kojima temelje svoju odluku. Takođe, polazeći od same suštine naknade nematerijalne štete kojom se oštećen ima pruža odgovarajuć e zadovoljenje , kao i životnog standarda i materijalnih prilik a u Republici Srbiji, Sud ocenjuje da vrednost iznosa od 20.000,00 dinara nije nerazumn a, posebno ako se ima u vidu priroda i suština pravnog sredstva – zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ni ustavnopravni razlozi kojima bi se argumentovala eventualna povreda prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud u odnosu na nadležne redovne sudove još jednom preispita odluku o visini naknade nematerijalne štete. Stoga je Sud ustavnu žalbu, u delu kojim se ističe povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, odbacio, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Što se tiče zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova nastalih pokretanjem postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema osnova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti Odluku ovova suda Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.