Odbijanje ustavne žalbe protiv odobrenja za adaptaciju zajedničkih prostorija zgrade

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda kojom je potvrđeno rešenje o odobrenju adaptacije zajedničkih prostorija. Sud je ocenio da nije bilo proizvoljnosti u primeni prava i da je saglasnost većine članova skupštine zgrade bila dovoljna.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) , dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić,č lanovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. K . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. oktobra 2019. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba P . K . izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 4442/13 od 21. septembra 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. K . iz Beograda, preko punomoćnika S . K . i Z . T, advokata iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu, 3. novembra 2016. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 4442/13 od 21. septembra 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i član a 58. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se istovremeno ističe povreda prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac ustavne žalb e smatra da su upravni organi i Upravn i sud proizvoljno primenili procesno i materijalno pravo, što je imalo za posledicu povred u njegovog prava na imovinu i, u prilog tome, ističe sledeće:

- da su pogrešno primenjene odredbe člana 135. stav 4. i člana 145. stav 2. tačka 1) Zakona o planiranju i izgradnji, jer potpisi lica koja su dala saglasnost nisu overeni u sudu ili opštini;

- da su „pogrešno primenjene osporene odredbe“ čl. 18, 21. i 22. Zakona o održavanju stambenih zgrada, koje su prestal e da važe odlukom Ustavnog suda, kao i odredba važećeg člana 21. tog zakona, jer je prihvaćena saglasnost članova skupštine zgrade data 29. novembra 2010. godine, a zanemarene su promene vlasnika na posebnim delovima zgrade, tako da svi potpisnici stanova nisu bili vlasnici u vreme podnošenja zahteva;

- da, protivno odredbama čl. 60. i 75. Zakona o državnom premeru i katastru, legitimacija vlasnika posebnih delova zgrade nije utvrđivana na osnovu podataka iz katastra nepokretnosti, već na osnovu drugih evidencija;

- da je, protivno odredbama člana 8, člana 125. stav 1. i člana 149. Zakona o opštem upravnom postupku, konstatovano da upravni organi nisu nadležni da cene pravilnost i zakonitost ugovora o međusobnom regulisanju prava i obaveza, zaključen između stambeno-poslovne zgrade i investitora, odnosno da se zakonitost takvog ugovora može osporavati samo u sudskom postupku;

- da su pogrešno primenjene odredbe člana 5. Zakona o održavanju stambenih zgrada, jer je kao zastupnik zgrade prihvaćeno lice koje nije imalo punomoćje predsednika zgrade kao zakonskog zastupnika.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i poništi osporenu presudu Upravnog suda.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt , spise predmeta Odeljenja za građevinske poslove Uprave Gradske opštine Stari grad u Beogradu (dalje u tekstu: prvostepeni organ) V-01/2 broj 351-567/2012 i ostalu dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

3.1. Činjenice koje se odnose na upravni postupak koji je vođen po zahtevu I. A . iz Beograda od 11. marta 2011. godine , za izdavanje „rešenja o adaptaciji i sanaciji“ objekta u ulici Č. broj 5 u Beogradu :

Rešenjem prvostepenog organa V-01/ 42/10 broj 351-184 /2011 od 11 aprila 201 1. godine odbijen je zahtev I. A . za izdavanje rešenja o ada ptaciji i sanaciji za radove na prenameni zajedničkih prostorija površine 27,73 m2 i zajedničke terase površine 53,53 m2 u jednosoban stan ukupne površine 81, 26 m2, na šestom povučenom spratu objekta u ulici Č. broj 5 u Beogradu. Prvostepeni organ je ocenio da je zahtev potrebno preimenovati u zahtev za izdavanje rešenja o građevinskoj dozvoli, jer se planiranim radovima predviđa formiranje nove stambene jedinice. Sekretarijat za imovinsko-pravne poslove, građevinsku i urbanističku inspekciju grada Beograda – Sektor za drugostepeni upravni postupak (dalje u tekstu: drugostepeni organ) je rešenjem od 5. jula 2011. godine poništio navedeno rešenje prvostepenog organa, odlučujući o žalbi podnosioca zahteva i predmet vratio prvostepenom organu na ponovno odlučivanje , kako bi se utvrdilo da li se predmetni radovi izvode u okviru gabarita i volumena spornog objekta. Pvostepeni organ je rešenjem od 13. oktobra 2011. godine ponovo odbio predmetni zahtev, jer podnosilac zahteva nije u ostavljenom roku dostavio overenu kopij u arhivskog projekta iz Arhiva grada Beograda i projekat vodovoda i kanalizacije shodno planiranim radovima , niti je označio broj novoformiranog stambenog prostora. Drugostepeni organ je i novodoneto rešenje poništio, nalazeći da su u njemu navedeni razlozi zbog kojih je zahtev trebalo odbaciti, a ne odbiti. Takođe je ocenjeno da pravostepeni organ treba da ima u vidu Odluku Ustavnog suda IU-95/2006 od 17. marta 2011. godine. Rešenjem prvostepenog organa od 5. marta 2012. godine treći put je odbijen zahtev I. A , a u obrazloženju je navedeno: da je taj organ prilikom ocene imovinskopravnog osnova imao u vidu da je podnosilac zahteva priložio saglasnosti i ugovor zaključen u skladu sa Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o održavanju stambenih zgrada, odnosno da ima saglasnost više od polovine članova skupštine zgrade; da podnosilac zahteva nije dostavio arhivski projekat iz Arhiva grada Beograda, projekat vodovoda i kanalizacije shodno planiranim radovima, niti saglasnost MUP-a – Sektor za protivpožarnu zaštitu. Punomoćnik podnosioca zahteva je podneo žalbu protiv navedenog rešenja, ali je 4. maja 2012. godine odustao od žalbe, otkazao punomoćje dotadašnjem punomoćniku i preuzeo dokumentaciju kako bi otklonio primedbe i podneo novi zahtev. Zaključkom prvostepenog organa od 25. maja 2012. godine postupak po predmetnom zahtevu je obustavljen, zbog odustanka podnosioca zahteva od žalbe.

Aktom označenim kao „saglasnost – odluka“ od 29. novembra 2010. godine dodeljen je zajednički prostor u predmetnoj zgradi sa pripadajućom terasom Ivanu Aleksiću, radi pretvaranja u stambeni prostor i dato je ovlašćenje predsedniku saveta zgrade, odnosno njegovom zameniku, da pred nadležnim sudom zaključi i overi ugovor sa investitorom I . A. Saglasnost su potpisali: M . N, R . N, Lj . R, O . S, B . M, B . R, I . A, V . R, B . C , „Ć.“ i M . Đ , kao vlasnici stanova, te Dejan Stefanović, kao vlasnik lokala od 30 m2, pored čijeg potpisa je otisak pečata turističke agencije „K.“. Navedeni akt je donet na „sednici zgrade“ i sadrži potpis predsednika saveta zgrade I. A . i otisak pečata skupštine zgrade.

Ugovor o međusobnim pravima i obavezama vezanim za pretvaranje zajedničkih prostorija sa pripadajućom krovnom terasom na šestom spratu u stambeni prostor zaključen je između stambene zgrade u ulici Č . broj 5 u Beogradu i investitora I . A. U ugovoru je navedeno da stambenu zgradu zastupa M . H . R, po ovlašćenju predsednika saveta zgrade. Ugovor sadrži otisak pečata skupštine zgrade i overen je u Prvom osnovnom sudu u Beogradu, Ov. broj 158299/2010 od 10. decembra 2010. godine.

3.2. Činjenice koje se odnose na upravni postupak koji je okončan osporenim aktom:

I. A . je 26. jula 2012. godine podneo novi zahtev za izdavanje rešenja kojim se odobrava izvođenje radova na adaptaciji i promeni namene objekta uz izvođenje građevinskih radova na objektu u ulici Č . broj 5 u Beogradu .

Rešenjem prvostepenog organa V-01/2 broj 351-567/2012 od 20. novembra 2012. godine odobrena je I. A. ada ptacija zajedničkih prostorija površine 27,73 m2 i zajedničke terase površine 53,53 m2 i prenamena u novu stambenu jedinicu – jednosoban stan broj 20 površine 81, 26 m2, na šestom povučenom spratu objekta u ulici Č. broj 5 u Beogradu, u svemu prema overenom glavnom projektu adaptacije urađenom u studiju „L.“ d.o.o. Beograd i glavnom projektu zaštite od požara urađenom u preduzeću „V.“ d.o.o. Beograd , koji čine sastavni deo tog rešenja. Prvostepeni organ je konstatovao da su uz zahtev podnet 26. jula 2012. godine, pored ostalog, priloženi: prepis lista nepokretnosti broj 1435 za k.p. broj .../2; potvrda JKP „I.“ o broju, kvadraturi i vlasništvu stanova u ulici Č. broj 5 u Beogradu; saglasnost članova skupštine zgrade (vlasnika stanova i drugih posebnih delova zgrade) koji čine većinu od ukupnog broja članova skupštine zgrade; odluka skupštine zgrade o davanju saglasnosti za radove; ugovor o međusobnim pravima i obavezama vezanih za pretvaranje zajedničkih prostorija u stambeni prostor zaključen između stambeno-poslovne zgrade i investitora, overen u Prvo m osnovno m sud u u Beogradu 10. decembra 2010. godine pod brojem Ov. 158299/ 2010; potvrda skupštine stambene zgrade da nijedan stanar ne koristi predmetne zajedničke prostorije; potvrda skupštine zgrade o korišćenju parking mesta na spornoj parceli; dokaz o regulisanju odnosa sa Direkcijom za građevinsko zemljište i izgradnju grada Beograda, ugovor i dokaz o izmirenju ugovorene finansijske obaveze; rešenje o davanju saglasnosti Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, sa overom projekta; projekat vodovoda i kanalizacije; crtež arhivskog projekta, koji je overio Istorijski arhiv grada Beograda; saglasnost MUP-a – Sektor za vanredne situacije. Prvostepeni organ je, polazeći od navedenog, našao da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi predviđeni članom 145. st. 2. i 4. Zakona o planiranju i izgradnji za izdavanje rešenja za adaptaciju i prenamenu prostora.

Rešenjem Sekretarijata za imovinsko-pravne poslove, građevinsku i urbanističku inspekciju grada Beograda – Sektor za drugostepeni upravni postupak XXI-05 broj 351.1-461/2012 od 12. februara 2013. godine odbijene su kao neosnovane žalbe podnosioca ustavne žalbe i Z. M . izjavljene protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 4442/13 od 21. septembra 2016. godine odbijena je kao neosnovana tužba kojom su podnosilac ustavne žalbe i Z. M . pobijali zakonitost predmetnog rešenja drugostepenog organa. U obrazloženju osporene presude je konstatovano da iz spisa predmeta i obrazloženja pobijanog rešenja proizlazi: da je postupak u ovoj pravnoj stvari započet zahtevom I . A . koji je podnet prvostepenom organu 26. jula 2012. godine, radi izdavanja rešenja za adaptaciju i prenamenu zajedničkog dela zgrade u ulici Č . broj 5 u Beogradu; da je prvostepeni organ, nakon što je razmotrio svu dokumentaciju priloženu uz zahtev, koju je podnosilac zahteva dostavio kao dokaz o postojanju imovinsko-pravnog osnova , kao i tehničku dokumentaciju pribavljenu radi izvođenja planiranih radova, našao da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi predviđeni članom 145. st. 2. i 4. Zakona o planiranju i izgradnji za izdavanje rešenja za adaptaciju i prenamenu prostora; da je prvostepeni organ cenio i izveštaj V-01/9/broj 351-567/12 od 3. avgusta 2012. godine, izrađen od strane lica građevinske struke zaposlenog u tom organu, kojim je konstatovano da su priloženim projektom prikazani predmetni radovi, te da se intervencija izvodi u gabaritu i volumenu objekta. Upravni sud je dalje konstatovao da je tuženi organ u pobijanom rešenju istakao: da su neosnovani navodi kojima je ukazivano na nepostojanje valjanog imovinskopravnog osnova i na to da su izjavu o davanju saglasnosti za izvođenje predmetnih radova potpisala lica koja nisu vlasnici stanova, jer ce u spisima predmeta nalazi zapisnik sa sednice Skupštine zgrade Č . broj 5 u Beogradu od 29. novembra 2010. godine, saglasnost – odluka stanara zgrade u ulici Č . broj 5 u Beogradu i ugovor o međusobnim pravima i obavezama vezanih za pretvaranje zajedničkih prostorija sa pripadajućom krovnom terasom na šestom spratu u stambeni prostor, zaključen između stambene zgrade koju zastupa M. H . R, sa jedne strane i I. A . iz Beograda sa druge strane, koji je overen u Prvom osnovno m sud u u Beogradu, Ov.br. 158299/2010 od 10. decembra 2010. godine; da svi priloženi dokazi proizvode pravno dejstvo i da se mogu koristiti kao pravno valjan imovinskopravni osnov, sve dok eventualno ne budu raskinuti , odnosno poništeni pravnosnažnom sudskom odlukom, a da upravni organ nije nadležan da ceni pravilnost i zakonitost ugovora koji je zaključen i overen u sudu, odnosno da se zakonitost takvog ugovora može osporavati samo u sudskom postupku, u kome se mogu isticati i sve nepravilnosti koje su eventualno prethodile zaključenju ugovora; da nisu osnovani navodi u vezi sa povredom člana 15. Zakona o održavanju stambenih zgrada, jer je predsednik skupštine predmetne zgrade I . A , koji je ujedno i investitor, zbog čega su vlasnici stanova zgrade u ulici Č. broj 5 u Beogradu dali saglasnost i doneli odluku 29. novembra 2010. godine o davanju ovlašćenja zameniku predsednika skupštine zgrade da sa I. A . kao investitorom, zaključi i overi pred nadležnim sudom ugovor o međusobnim pravima i obavezama vezanim za preduzimanje predmetnih radova; da je nakon donošenja Odluke Ustavnog suda IU-95/2006 od 17. marta 2011. godine, a pre podnošenja zahteva investitora, 2. decembra 2011. godine stupio na snagu Zakon o dopunama Zakona o održavanju stambenih zgrada („ Službeni glasnik PC“ , broj 88/ 11), kojim je u članu 18. propisano da Skupština zgrade, većinom od ukupnog broja članova može doneti odluku o izvođenju radova na sanaciji ravnog krova odnosno krovne konstrukcije, te da investitor radova iz stava 2. tog člana i stambena zgrada svoje međusobne odnose uređuju ugovorom, koji se zaključuje u pismenoj formi i overava u sudu, te da su navedeni uslovi u konkretnom slučaju bili ispunjeni. Upravni sud je, polazeći od odredaba člana 18. st. 1, 2. 3. i 5. Zakona o održavanju stambenih zgrada („Službeni glasnik PC“, br. 44/95…88/11), a imajući u vidu da je uvidom u spise predmeta utvrdio postojanje svih dokaza na koje se pozvao tuženi organ, našao da je pravilno postupio tuženi organ kada je odbio žalbe, dajući za takvu odluku dovoljno razloga koji su u svemu praviln i i na zakonu zasnovan i.

U spisima predmeta prvostepenog organa V-01/2 broj 351-567/2012 nalazi se i prepis lista nepokretnosti broj 1435 za k.p. broj .../2 od 5. septembra 2012. godine, prema kome objekat u Č . broj 5 u Beogradu ima 19 posebnih delova zgrade, čiji su vlasnici , pored ostalih: D . S . (poslovni prostor u prizemlju), M. N . i R . N . ( stanovi br. 1 i 3 u prizemlju), Lj. R, O . S . i B . M . ( stanovi br. 4, 6 i 7 na prvom sprat u), B. R . ( stan broj 11 na drugom sprat u), I. A . ( stanovi br. 12 i 13 na trećem spratu), I . R . i G . H . ( stanovi br. 17 i 18 na četvrtom sprat u).

Postupajući po nalogu prvostepenog organa od 7. avgusta 2012. godine, I. A . je dostavio izjavu I . R . da je saglasna sa odlukom stanara zgrade – koju je u njeno ime potpisala V . R, da se vešernica na šestom spr atu pretvori u stambeni prostor, kao i overeno punomoćje kojim je G. H . ovlastio B. C . iz Beograda da u njegovo ime i za njegov račun potpiše ugovor sa predstavnikom skupštine stanara za izvođenje eventualnih radova na zgradi u Č. broj 5 u Beogradu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

S obzirom na to da se odredbe člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, po svojoj suštini, ne razlikuju od odredaba člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je istaknutu povredu prava cenio u odnosu na označenu odredbu Ustava.

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih zakona:

Odredbama Zakona o održavanju stambenih zgrada („ Službeni glasnik RS“, br. 44/95, 46/98, 1/01, 101/05, 27/11 i 88/11), koji se primenjivao na dan podnošenja zahteva I. A . od 26. jula 2012. godine , bilo je propisano: da predsednik skupštine zgrade rukovodi radom skupštine, predstavlja i zastupa stambenu zgradu pred trećim licima, predlaže godišnji program održavanja zgrade, stara se o realizaciji programa održavanja i o tome podnosi izveštaj i vrši druge poslove za koje ga ovlasti skupština zgrade (član 15.).

Odredbama člana 18. navedenog zakona bilo je predviđeno: da skupština zgrade većinom od ukupnog broja članova može doneti odluku o izvođenju radova na sanaciji ravnog krova odnosno krovne konstrukcije kojom se, saglasno propisima o planiranju i uređenju prostora i izgradnji objekata, može izgraditi, odnosno adaptirati novi stan (stav 1.); da skupština zgrade može odlučiti da radove iz stava 1. ovog člana izvodi neko od vlasnika stanova, odnosno drugih posebnih delova u zgradi, odnosno neko od članova njihovog porodičnog domaćinstva ili treće lice ako utvrdi da vlasnici stanova odnosno drugih posebnih delova zgrade, ili članovi njihovih porodičnih domaćinstava nisu za to zainteresovani (stav 2.); da investitor radova iz stava 2. ovog člana i stambena zgrada svoje međusobne odnose uređuju ugovorom, koji se zaključuje u pismenoj formi i overava u sudu (stav 3.); da ugovor iz stava 3. ovog člana služi kao dokaz o pravu izvođenja radova u smislu propisa o planiranju i uređenju prostora i izgradnji objekta (stav 5.).

Ostalim odredbama ovog zakona bilo je propisano: da lice koje smatra da mu je odlukom skupštine zgrade povređeno neko pravo ili pravni interes na zakonu zasnovan, može tu odluku pobijati pred nadležnim sudom (član 20.); da skupština zgrade može doneti odluku da se zajedničke prostorije pretvore u stan ili poslovni prostor, ako su za to ispunjeni uslovi po propisima o planiranju i uređenju prostora i izgradnji objekata (član 21. stav 1.); da se odluka iz stava 1. ovog člana donosi većinom od ukupnog broja članova skupštine zgrade (član 21. stav 3.); da se na zaključivanje ugovora o uređivanju međusobnih odnosa zgrade i investitora pretvaranja shodno primenjuju odredbe člana 18. st. 3, 4. i 5. ovog zakona (član 21. stav 4.).

Odredbama Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 72/09, 81/09, 64/10 i 24/11) bilo je propisano: da se u z zahtev za izdavanje građevinske dozvole prilaže, pored ostalog, dokaz o pravu svojine, odnosno zakupa na građevinskom zemljištu, odnosno dokaz o pravu svojine na objektu ako se izvode radovi na nadziđivanju objekta (član 135. stav 1. tačka 3); da se za izgradnju ili izvođenje radova na građevinskom zemljištu ili objektu koji je u vlasništvu više lica, uz zahtev za izdavanje građevinske dozvole prilaže i overena saglasnost tih lica, a ako se izvode radovi na nadziđivanju, uz zahtev se prilaže i ugovor zaključen u skladu sa posebnim zakonom (član 135. stav 4.); da se uz zahtev za izdavanje rešenja, pored ostalog, za rekonstrukciju, adaptaciju i promenu namene objekta uz izvođenje građevinskih radova, podnosi dokaz o pravu svojine u skladu sa članom 135. ovog zakona (član 145. stav 2. tačka 1)).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno propuštanjem nadležnog organ a da nakon donošenja Odluke Ustavnog suda IU -95/2006 od 17. marta 2011. godine od investitora traži novu saglasnost članova skupštine zgrade i novu odluku stambene zgrade o davanju saglasnosti za izvođenje predmetnih radova. Podnosilac, takođe, ističe da su zanemarene promene vlasnika na posebnim delovima zgrade, jer svi potpisnici nisu bili vlasnici stanova u vreme podnošenja zahteva i da se vlasni štvo nad posebnim delom zgrade ne može dokazivati potvrdom JKP „I .“, već samo izvodom iz katastra nepokretnosti, u skladu sa čl. 60. i 75. Zakona o državnom premeru i katastru.

Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna, odnosno ako je primena zakona bila očigledno nepravična, arbitrarna ili diskriminatorska.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta označenog prava, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre konstatovao da je svojom Odlukom IU-95/2006 od 17. marta 2011. godine utvrdio da odredbe Zakona o održavanju stambenih zgrada („Službeni glasnik RS“ broj 44/95, 46/98 i 1/01), člana 18. stav 1. u delu koji glasi „saglasnost vlasnika i drugih posebnih delova zgrade kojima pripada više od polovine ukupne površine stanova i drugih posebnih delova zgrade“, člana 21. stav 3. i člana 22. stav 2. tog zakona, nisu u saglasnosti sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorima. Sud je u navedenoj odluci istakao da se odluke o pitanjima koja se odnose na promenu namene zajedničke nedeljive svojine mogu donositi pod uslovom da svi etažni vlasnici imaju pravo jednakog odlučivanja o načinu korišćenja zajedničkih delova zgrade. Rešenjem IUz-729/2011 od 3. jula 2014. godine, Sud je, pored ostalog, odbacio inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba čl. 1. do 3. Zakona o dopunama Zakona o održavanju stambenih zgrada („Službeni glasnik RS“, broj 88/11), kojima su dopunjene odredbe čl, 18, 21. i 22. Zakona, u pogledu načina odlučivanja skupštine zgrade o načinu korišćenja zajedničkih delova zgrade. U navedenom rešenju Sud je naglasio da pravo jednakog odlučivanja etažnih vlasnika o načinu korišćenja zajedničkih delova zgrade znači da glas svakog pojedinog etažnog vlasnika ima jednaku vrednost nezavisno od površine stana koji ovo lice poseduje ili nekog drugog kriterijuma, a ne da se navedena odluka može doneti isključivo jednoglasno, odnosno saglasnošću svih etažnih vlasnika jednoglasno, odnosno saglasnošću svih etažnih vlasnika.

Polazeći od sadržine spisa predmeta prvostepenog organa V-01/2 broj 351-567/2012 , u kome je odlučivano o zahtevu podnosioca ustavne žalbe podnetom 26. jula 2012. godine, Ustavni sud je konstatovao:

- da su na osnovu podataka Republičkog geodetskog zavoda iz prepisa lista nepokretnosti broj 1435 za k.p. broj .../2 od 5. septembra 2012. godine utvrđivane činjenice o vlasništvu na posebnim delovima predmetne zgrade;

- da u spornom objektu ima 19 posebnih delova zgrade;

- da su M. N, R . N, Lj . R, O . S, B . M, B . R . i I . A . u vreme potpisivanja „saglasnosti – odluke“ od 29. novembra 2010. godine i u vreme odlučivanja prvostepenog organa o zahtevu podnetom 26. jula 2012. godine bili vlasnici stanova br. 1, 3, 4, 6, 7, 11 i 12;

- da je „saglasnost – odluku“ od 29. novembra 2010. godine potpisao D. S, koji je prema navedenom listu nepokretnosti vlasnik poslovnog prostora u prizemlju zgrade;

- da podnosilac zahteva I. A . nije bio upisan u katastar nepokretnosti kao vlasnik stana broj 13, kada je „saglasnost – odluk u“ od 29. novembra 2010. godine potpisao i kao vlasnik stana broj 13, ali je prema navedenom listu nepokretnosti vlasnik tog stana;

- da je vlasnica stana broj 17 I. R . odobrila radnje koje je V . R . preduzela u njeno ime, potpisavši „saglasnost – odluku“ od 29. novembra 2010. godine;

- da je vlasnik stana broj 18 G. H . ovlastio B . C . da u njegovo ime i za njegov račun potpiše „saglasnost – odluku“ od 29. novembra 2010. godine.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da nije bilo proizvoljnosti u primeni materijalnog prava prilikom utvrđivanja da li je predmetna odluka o davanju saglasnosti doneta većinom članova stambene zgrade, saglasno odredbi člana 21. stav 3. Zakona o održavanju stambenih zgrada („Službeni glasnik RS“, br. 44/95, 46/98, 1/01, 101/05, 27/11 i 88/11), koji se primenjivao na dan podnošenja zahteva I. A . od 26. jula 2012. godine . Ovaj sud stoga ocenjuje da su bez osnova navodi ustavne žalb e da je I. A . bio dužan da prilikom podnošenja zahteva od 26. jula 2012. godine pribavi novu odluku stambene zgrade o davanju saglasnosti za izvođenje predmetnih radova. Ustavni sud je konstatovao da je sporna odluka stambene zgrade potpisana i od strane „Ć .“ i M. Đ . – koji nisu bili upisani u katastar nepokretnosti kao vlasnici stanova 15 i 16, ni tada, ni na dan podnošenja zahteva od 26. jula 2012. godine, ali je ocenio da to ni je od utica ja na odlučivanje u ovom ustavnosudskom postupku, s obzirom na to da se većina članova stambene zgrade – koji su upisani u katastar nepokretnosti kao vlasnici posebnih delova zgrade, s aglasila sa izvođenjem predmetnih radova. Ustavni sud, takođe , konstatuje da navedenim zakonom nije bio predviđen rok za završetak radova na formiranju posebnog dela zgrade, a da iz Odluke Ustavnog suda IU -95/2006 od 17. marta 2011. godine proizlazi da je pribavljanje nove saglasnost i potrebno samo u slučaju da vlasnici kojima pripada više od polovine ukupne površine stanova – koji su ranije dali saglasnost, ne čine istovremeno i većinu od ukupnog broja članova skupštine zgrade, što nije slučaj u ovom predmetu. S obzirom na izloženo, a imajući u vidu da ranije data saglasnost i ugovor zaključen sa predmetnom stambenom zgradom nisu stavljeni van snage, neosnovano se ustavnom žalbom ukazuje na to da je investitor bio dužan da pribavi novu saglasnost članova skupštine zgrade i novu odluku stambene zgrade o davanju saglasnosti za izvođenje predmetnih radova.

Ustavnom žalbom se dalje ukazuje da „saglasnost – odluka“ od 29. novembra 2010. godine ne predstavlja valjan pravni osnov, jer potpisi lica koja su dala saglasnost nisu overeni u sudu ili opštini, što je, po mišljenju podnosioca, protivno odredbi člana 135. stav 4. Zakona o planiranju i izgradnji.

Ispitujući ove navode ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da iz navedenih o dredaba Zakona o planiranju i izgradnji proizlazi da se u z zahtev za izgradnju ili izvođenje radova na građevinskom zemljištu ili objektu koji je u vlasništvu više lica , pored ostalih dokaza, prilaže i overena saglasnost suvlasnika, a da se uz zahtev za izdavanje rešenja za nadziđivanje, rekonstrukciju, adaptaciju i promenu namene objekta uz izvođenje građevinskih radova, prilaže i ugovor zaključen u skladu sa zakonom kojim se uređuje održavanje stambenih zgrada. Navedenim odredbama Zakona o održavanju stambenih zgrada bilo je predviđeno da skupština zgrade može većinom članova skupštine zgrade doneti odluku o izvođenju radova na sanaciji krova, pretvaranju zajedničkih prostorija u stan ili poslovni prostor i pripajanju zajedničkih prostorija susednom stanu ili poslovnoj prostoriji , da investitor radova i stambena zgrada svoje međusobne odnose uređuju ugovorom, koji se zaključuje u pismenoj formi i overava u sudu i da taj ugovor služi kao dokaz o pravu izvođenja radova u smislu odredaba Zakona o planiranju i izgradnji.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud nalazi da nemaju ustavnopravnog utemeljenja navodi ustavne žalbe kojima se ukazuje da je predmetno odobrenje nadležnog organa izdato protivno odredbi člana 135. stav 4. Zakona o planiranju i izgradnji, jer potpisi lica koja su dala saglasnost za izvođenje radova nisu overeni u sudu. Po oceni Ustavnog suda, overena saglasnost svih suvlasnika predviđena je kao uslov za izdavanje dozvole za izgradnju ili izvođenje radova na građevinskom zemljištu ili objektu koji je u vlasništvu više lica. S druge strane, za izdavanje rešenja za rekonstrukciju, adaptaciju i promenu namene objekta uz izvođenje građevinskih radova, neophodno je priložiti isti dokaz kao za izvođenje radova na nadziđivanju – ugovor zaključen u skladu sa zakonom kojim je uređeno održavanje stambenih zgrada. Ovaj sud ukazuje da je, prema Zakonu o održavanju stambenih zgrada, zaključenju tog ugovora morala da prethodi odluka skupštine zgrade o izvođenju radova na sanaciji krova, pretvaranju zajedničkih prostori ja u stan ili poslovni prostor, odnosno pripajanju zajedničkih prostorija susednom stanu ili poslovnoj prostoriji , ali zakonom nije bilo propisan o da potpisi članova skupštine zgrade, čijom saglasnošću je takva odluka doneta, moraju biti overeni. Samo ugovor zaključen između stambene zgrade i investitora radova morao je biti overen u sudu i upravo taj ugovor je služio kao dokaz o pravu izvođenja radova u smislu odredaba Zakona o planiranju i izgradnji (član 21. stav 4. u vezi sa članom 18. st. 3. i 5. Zakona o održavanju stambenih zgrada).

U vezi sa navodima ustavne žalbe kojima se ukazuje na nedostatak ovlašćenja lica koje je u ime stambene zgrade zaključilo sporni ugovor sa investitorom, Ustavni sud nalazi da je drugostepeni organ na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložio zbog čega nisu osnovani navodi žalbe kojima je podnosilac ustavne žalbe ukazivao da sporni ugovor nije potpisalo ovlašćeno lice. Sud je imao u vidu da je, u konkretnom slučaju, predsednik skupštine zgrade istovremeno investitor, da je odlukom skupštine zgrade od 29. novembra 2010. godine dato ovlašćenje predsedniku saveta zgrade, odnosno njegovom zameniku da pred nadležnim sudom zaključi i overi ugovor sa investitorom, a u spornom ugovoru navedeno je da stambenu zgradu zastupa M. H . R, po ovlašćenju predsednika skupštine zgrade.

Podnosilac ustavne žalbe ističe i to da je, protivno odredbama člana 8, člana 125. stav 1. i člana 149. Zakona o opštem upravnom postupku, konstatovano da upravni organi nisu nadležni da cene pravilnost i zakonitost ugovora o međusobnom regulisanju prava i obaveza, zaključen og između stambeno-poslovne zgrade i investitora, odnosno da se zakonitost takvog ugovora može osporavati samo u sudskom postupku. Ustavni sud, s tim u vezi, ukazuje da je u Odluci Už-4886/2010 od 7. marta 2013. godine istakao da bi se navedeni stav mogao prihvatiti samo u situaciji kada je ugovor zaključen u svemu u skladu sa odredbama člana 18. Zakona o održavanju stambenih zgrada, ali ako ugovor o davanju na korišćenje zajedničkog dela stambene zgrade nije zaključen između stambene zgrade i investitora radova na način predviđen navedenim zakonom, upravni organ je nadležan da ceni da li takav ugovor može služiti kao dokaz o pravu izvođenja radova u smislu člana 18. stava 5. tog zakona. Ustavni sud je imao u vidu da je u upravnom postupku koji je okončan osporenim aktom nadležni organ uprave, ispitujući da li su ispunjeni uslovi za izdavanje odobrenja za izvođenje radova , utvrdio da je skupština zgrade većinom članova donela odluku da se zajedničke prostorije pretvore u stan, te da je u govor o međusobnim pravima i obavezama vezanim za izvođenje tih radova zaključen između stambene zgrade i investitora overen u sudu . Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je u predmetnom upravnom postupku, primenom materijalnog i procesnog prava na način koji se ne može oceniti kao proizvoljan, niti diskriminatorski, utvrđeno da su ispunjeni uslovi predviđeni članom 145. st. 2. i 4. Zakona o planiranju i izgradnji za izdavanje rešenja za adaptaciju i prenamenu zajedničkih prostorija.

Ustavni sud je, stoga , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je konstatovao da se u ustavnoj žalbi povreda prava na imovinu smatra posledicom proizvoljne primene prava, te je, imajući u vidu ocenu o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu i u delu u kome je izjavljena zbog povrede označenog prava garantovanog članom 58. Ustava.

6. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe protiv odobrenja za adaptaciju zajedničkih prostorija zgrade

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti