Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku zbog dugog trajanja parničnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko devet godina. Zbog neefikasnosti sudova, podnositeljkama se utvrđuje pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 700 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, Sabahudin Tahirović, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Anđele Mitić i Branislave Mitić, obe iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. decembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Anđele Mitić i Branislave Mitić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 1355/06, a zatim pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 3049/12, povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakoj u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Anđela Mitić i Branislava Mitić, obe iz Leskovca, preko punomoćnika Zlatimira Stevanovića, advokata iz Leskovca, podneli su 15. decembra 2015. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 1355/06, a zatim pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 3049/12, po tužbi tužioca Milorada Gojovića iz Leskovca protiv tuženih - ovde podnosilaca ustavne žalbe.

U ustavnoj žalbi se iznosi tok osporenog parničnog postupka, koji je kako se navodi trajao više od deset godina i predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenog ustavnog prava podnositeljki i dosudi im naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 3049/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Milorad Gojović iz Leskovca je 28. oktobra 2005. godine podneo Opštinskom sudu u Leskovcu tužbu protiv tuženog prvog reda Miodraga Mitića i tuženih drugog i trećeg reda Anđele Mitić i Branislave Mitić - ovde podnositeljki ustavne žalbe, svih iz Leskovca, radi poništaja ugovora o poklonu nepokretnosti bliže određenih u tužbi, sa predlogom za određivanje privremene mere zabrane tuženima drugog i trećeg reda raspolaganja predmetnom nepokretnošću do okončanja postupka.

Tužba sa pozivom za ročište je dostavljena tuženima prvog do trećeg reda u avgustu 2006. godine, od kada je u odnosu na njih počeo da teče parnica.

Nakon toga, do donošenja prve prvostepene presude u ovom sporu od 30. marta 2007. godine, zakazano je pet ročišta (2. novembra i 13. decembra 2006. godine, te 19. januara, 23. februara i 30. marta 2007. godine), od kojih tri nisu održana, a na održanim ročištima su izvedeni dokazi saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke, upoznavanjem sa dostavljenim pismenim dokazima i uvidom u spise predmeta istog suda I. 1989/14.

Opštinski sud u Leskovcu je, presudom P. 1355/06 od 30. marta 2007. godine, usvojio tužbeni zahtev tužioca i utvrdio da je predmetni ugovor o poklonu nepokretnosti zaključen između tuženog prvog reda, kao poklonodavca i tuženih drugog i trećeg reda, kao poklonoprimaca, ništav, što su tuženi dužni priznati, naložio Službi za katastar nepokretnosti u Leskovcu da izvrši prenotaciju navedene nepokretnosti na ime tuženog prvog reda i obavezao tužene da tužiocu solidarno isplate naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 18.700 dinara.

Protiv navedene prvostepene presude žalbu su izjavili svi tuženi 18, odnosno 23. maja 2007. godine.

Okružni sud u Leskovcu je, rešenjem Gž. 1916/07 od 27. oktobra 2008. godine, ukinuo presudu Opštinskog suda u Leskovcu P. 1355/06 od 30. marta 2007. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Rešenje je dostavljeno prvostepenom sudu 31. oktobra 2008. godine.

Ponovni prvostepeni postupak pred Opštinskim sudom u Leskovcu je započet na ročištu 12. maja 2009. godine, a do kraja godine su zakazana tri ročišta (2. jula, 14. septembra i 16. oktobra 2009. godine), od kojih je održano samo poslednje ročište, na kome je prvostepeni sud saslušao tužioca i tuženu drugog reda, izvršio uvid u pismene dokaze i zaključio glavnu raspravu.

Do kraja 2009. godine Opštinski sud u Leskovcu nije izradio presudu, te je, nakon stupanja na snagu zakona o novoj organizaciji sudova, postupak nastavljen pred Osnovnim sudom u Leskovcu i novim postupajućim sudijom, koji je 28. jula 2010. godine doneo rešenje P. 563/10 da se u ovom predmetu ponovo otvori glavna rasprava, a prvo ročište je bilo zakazano i održano 18. aprila 2011. godine, kada su pročitani zapisnici o već izvedenim dokazima i odlučeno da se sasluša tužena trećeg reda.

Na ročištu održanom 16. avgusta 2011. godine, prvostepeni sud je doneo rešenje P. 563/10 da se tužba smatra povučenom, a 19. avgusta 2011. godine tužilac je podneo predlog za povraćaj u pređašnje stanje.

Osnovni sud u Leskovcu je rešenjem P. 563/10 od 23. avgusta 2011. godine odbacio zahtev tužioca za povraćaj u pređašnje stanje kao neuredan.

Tužilac je protiv navedenih rešenja prvostepenog suda izjavio žalbu 7. septembra 2011. godine, koja je dopunjena 22. septembra 2011. godine.

Viši sud u Leskovu je rešenjem Gž. 1637/11 od 24. maja 2012. godine, ukinuo rešenja Osnovnog suda u Leskovcu P. 563/10 od 16. avgusta 2011. godine i P. 563/10 od 23. avgusta 2011. godine i predmet vratio istom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

U nastavku postupka održano je ročište 24. februara 2014. godine na kome je saslušana tužena drugog reda i zaključena glavna rasprava.

Osnovni sud u Leskovcu je 24. februara 2014. godine doneo presudu P. 3049/12, kojom je odbio tužbeni zahtev tužioca, kao neosnovan i obavezao ga da tuženima naknadi troškove parničnog postupka.

Tužilac je protiv navedene prvostepene presude izjavio žalbu 10. aprila 2014. godine.

Apelacioni sud u Nišu je rešenjem Gž. 2010/14 od 17. jula 2014. godine vratio spise predmeta P. 3041/12 Osnovnom sudu u Leskovcu radi otklanjanja procesnih nedostataka.

Apelacioni sud u Nišu je, zatim, presudom Gž. 1807/15 od 5. novembra 2015. godine odbio žalbu tužioca i potvrdio presudu Osnovnog suda u Leskovcu P. 3049/12 od 24. februara 2014. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", br. 125/04 i 111/09 ), koji se primenjivao u ovom postupku, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuće odredbe sadržane su i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US i 55/14).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe, 28. oktobra 2005. godine, da je u odnosu na podnositeljke ustavne žalbe parnica počela da teče 7. avgusta 2006. godine, a da je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Nišu od 5. novembra 2015. godine.

Sa druge strane, iako je period u kome se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, ocenio da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podnet a ustavn a žalb a, u odnosu na podnositeljke ustavne žalbe je trajao devet godina i tri meseca. Navedeno trajanje parničnog postupka ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je konstatovao da se činjenična i pravna pitanja o kojima je nadležni sud trebalo da se izjasni u konkretnom sporu, kao ni sprovedeni dokazni postupak, ne mogu predstavljati opravdanje za ovoliko trajanje parničnog postupka.

Podnositeljke ustavne žalbe su, po oceni Ustavnog suda, imale opravdani interes za efikasno sprovođenje postupka i odlučivanje o tužbenom zahtevu.

Ustavni sud je, takođe, našao da su podnositeljke same u određenoj meri doprinele trajanju osporenog postupka. Ovde se ima u vidu, pre svega, da je nekoliko ročišta odloženo zbog toga što podnositeljke nisu pristupile ročištu, odnosno nije održano jer nije bilo moguće izvršiti dostavljanje poziva tuženima na poznatu adresu, te je sud vršio i proveru adrese tuženih preko Ministarstva unutrašnjih poslova (ročišta zakazana za 19. januar 2007, 2. juli 2009, i 14. septembar 2009. godine).

Razmatrajući postupanje nadležnog suda u osporenom postupku, Ustavni sud je utvrdio da su odlučujući doprinos trajanju parničnog postupka dali nadležni sudovi, svojim neefikasnim i neažurnim ponašanjem. Ovakva ocena Ustavnog suda se zasniva na tome što je Ustavni sud utvrdio da Opštinski sud u Leskovcu, koji je zaključio glavnu raspravu 16. oktobra 2009. godine, za dva i po meseca do kraja 2009. godine nije uradio pismeni otpravak presude, niti ga dostavio strankama, iako se radilo o ponovnom prvostepenom postupku, te je u 2010. godini postupak morao biti nastavljen pred Osnovnim sudom u Leskovcu; da je od donošenja rešenja Osnovnog suda u Leskovcu o ponovnom otvaranju glavne rasprave 28. jula 2010. godine, do prvog zakazanog ročišta 18. aprila 2011. godine prošlo skoro devet meseci, a da je od donošenja rešenja Višeg suda u Leskovcu od 24. maja 2012. godine o ukidanju prvostepenog rešenja o tome da se tužba smatra povučenom i predlog za povraćaj u pređašnje stanje odbacuje, do održavanja ročišta pred prvostepenim sudom 24. februara 2014. godine na kome je zaključena glavna rasprava, proteklo godinu i devet meseci.

Polazeći od svega napred navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 1355/06, a zatim pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 3049/12, podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakoj u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka i doprinos podnositeljki ustavne žalbe trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu novčanu kompenzaciju za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku zbog dugog trajanja parničnog postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti