Odbijanje ustavne žalbe u sporu o preobražaju radnog odnosa

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog suda Srbije. Sud je utvrdio da nije došlo do povrede prava na rad, jer radni odnos na određeno vreme, zasnovan bez javnog oglašavanja, nije mogao biti preobražen u radni odnos na neodređeno vreme.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-829/2008
31.03.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Radiše Stojilovića iz Mišljenovca, opština Kučevo, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 31. marta 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Radiše Stojilovića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1273/07 od 26. decembra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radiša Stojilović iz Mišljenovca, opština Kučevo, podneo je 17. jula 2008 godine, preko punomoćnika Branka Vojvodića, advokata iz Požarevca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1273/07 od 26. decembra 2007. godine, zbog povrede prava na rad iz člana 60. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je Vrhovni sud Srbije preinačio nižestepene presude sa obrazloženjem da se radni odnos koji je podnosilac zasnovao na određeno vreme kod tuženog, počev od 6. septembra 1994. godine do 17. februara 2003. godine, nije mogao preobraziti u radni odnos na neodređeno vreme, jer za to u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni zakonom propisani uslovi; da je prvostepeni sud utvrdio da dužina rada podnosioca kod tuženog ukazuje na činjenicu da su poslovi koje je obavljao bili trajni, te da je tuženi bio dužan da javno oglasi slobodno radno mesto na kome je podnosilac radio i sprovede postupak za popunu tog radnog mesta; da je u sprovedenom postupku takođe utvrđeno da je na strani tuženog bilo zloupotrebe prava i postupanja sa pozicija monopolskog položaja, te kršenja Zakona o radu i Pravilnika o radnim odnosima, jer nije oglašeno slobodno radno mesto na kome je podnosilac radio; da je Vrhovni sud Srbije povredio i član 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku, kao temeljni član za zakonito presuđenje, jer je stao u zaštitu tuženog, koji je suprotno poslovnom moralu zloupotrebio pravo i obavezu da sa podnosiocem zasnuje radni odnos na neodređeno vreme; da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije povređeno kako pravo na rad iz člana 60. Ustava, tako i pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti iz člana 23. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud poništi presudu Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1273/07 od 26. decembra 2007. godine. 2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskoj stvari:

Opštinski sud u Velikom Gradištu je 9. novembra 2006. godine doneo delimičnu presudu P1. 92/03 kojom je: u stavu prvom izreke odbio predlog tuženog D.P. „Čelik“, Veliko Gradište, za vraćanje u pređašnje stanje kao neosnovan; u stavu drugom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, te je utvrdio da je tužilac na radnom mestu KV metalostrugara zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog počev od 6. septembra 1994. godine i obavezao tuženog da tužioca vrati na rad, u roku od osam dana po prijemu presude; u stavu trećem izreke je odredio da će o traženoj šteti u visini izgubljene zarade i troškova spora, sud odlučiti naknadno, po pravnosnažnosti delimične presude. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužilac zasnovao radni odnos kod tuženog na osnovu rešenja tuženog broj 724 od 6. septembra 1994. godine, na 30 dana bez javnog oglašavanja; da je radni odnos kod tuženog nakon proteka roka od 30 dana produžavan na po mesec dana sve do stupanja na snagu Zakona o radnim odnosima iz 1996. godine; da je stupanjem na snagu navedenog Zakona tužilac zaključio sa tuženim ugovor o radu, opet bez javnog oglašavanja; da je tužiocu u vreme važenja tog zakona produžavan radni odnos na po mesec dana, sve do stupanja na snagu Zakona o radu iz 2001. godine; da je stupanjem na snagu navedenog Zakona tužilac zaključio sa tuženim ugovor o radu na određeno vreme u trajanju od godinu dana, od 17. februara 2002. godine do 17. februara 2003. godine; da je obaveštenjem od 5. februara 2003. godine tuženi obavestio tužioca da mu ugovor o radu ističe 17. februara 2003. godine i da će mu tog dana prestati radni odnos i da će sa tim danom biti odjavljen; da dužina rada tužioca kod tuženog ukazuje na činjenicu da su poslovi koje je tužilac obavljao od samog početka bili trajni, te da je tuženi bio dužan da javno oglasi slobodno radno mesto na kome je tužilac radio i sprovede postupak za popunu tog radnog mesta; da je u radnjama tuženog bilo zloupotrebe prava i postupanja sa pozicija monopolskog položaja, jer nije oglašeno slobodno radno mesto na kome je tužilac radio, mada su poslovi ovog radnog mesta od samog početka bili trajni; da kako je utvrđeno da u radnjama tuženog ima zloupotrebe prava u smislu da se javno oglasi slobodno radno mesto, a kako se o radi o trajnim poslovima, tj. o poslovima koji od samog početka bili trajni, nije ni bilo uslova za zasnivanje radnog odnosa na određeno vreme, te je sud usvojio tužbeni zahtev tužioca i utvrdio da je isti zasnovao radni odnos na neodređeno vreme i obavezao tuženog da tužioca vrati na rad, u roku od osam dana po prijemu presude.

Okružni sud u Požarevcu je 16. maja 2007. godine, odlučujući o žalbi tuženog, doneo presudu Gž1. 5/07 kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio delimičnu presudu Opštinskog suda u Velikom Gradištu P1. 92/03 od 9. novembra 2006. godine.

Vrhovni sud Srbije je 26. decembra 2007. godine, odlučujući o raviziji tuženog, doneo osporenu presudu Rev. II 1273/07 kojom je preinačio presudu Okružnog suda u Požarevcu Gž1. 5/07 od 16. maja 2007. godine i delimičnu presudu Opštinskog suda u Velikom Gradištu P1. 92/03 od 9. novembra 2006. godine, tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, da se utvrdi da je na radnom mestu KV metalostrugara zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog D.P. „Čelik“, Veliko Gradište, počev od 6. septembra 1994. godine i tuženog obaveže da tužioca vrati na rad u roku od osam dana, kao neosnovan. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužilac sa tuženim zaključio ugovor o radu na određeno vreme u smislu člana 11. tačka 8. Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik RS'“, broj 45/91, sa izmenama), odnosno u smislu člana 14. stav 1. tačka 8. Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik RS'“, broj 55/96), a prema tim zakonima takav radni odnos, radni odnos bez javnog oglašavanja ne može se preobraziti u radni odnos na neodređeno vreme; da se radni odnos tužioca na određeno vreme nije mogao preobraziti u radni odnos na neodređeno vreme ni po uslovima predviđenim članom 23. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/01), koji je važio u vreme zasnivanja radnog odnosa zaključenjem ugovora o radu broj 229 od 21. februara 2002. godine, s obzirom na to da je tužiocu prestao radni odnos istekom roka za koji je zasnovan (17. februara 2003. godine), a pre isteka roka od tri godine propisanog navedenom odredbom člana 23. stav 1. Zakona o radu, te da tužilac nije dokazao da je radio najmanje pet radnih dana po isteku ovog roka da bi se primenio stav 4. navedenog člana 23. Zakona o radu: da stoga tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje da je kod tuženog zasnovao radni odnos na neodređeno vreme počev od 6. septembra 1994. godine i u vezi s tim obavezivanje tuženog da tužioca vrati na rad, nije osnovan.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe, sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbama člana 23. Ustava utvrđeno je da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite (stav 1.), da svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom (stav 2.).

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava je utvrđeno: da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

Odredbama člana 60. Ustava utvrđeno je: da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom (stav 1.); da svako ima pravo na slobodan izbor rada (stav 2.); da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta (stav 3.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (stav 4.); da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (stav 5.).

Odredbama člana 7. Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“, br. 45/91, 18/92, 22/93, 53/93, 67/93, 34/94, 48/94, 49/95, 53/95, 24/96, 26/96 i 39/96) bilo je, pored ostalog, propisano: da slobodno radno mesto i uslove za rad na određenom radnom mestu preduzeće prijavljuje organizaciji nadležnoj za poslove zapošljavanja (stav 3.); da je organizacija za zapošljavanje dužna da, najdocnije u roku od pet dana od dana prijema prijave, slobodno radno mesto javno oglasi u sredstvima javnog informisanja i na oglasnoj tabli, a da za radna mesta za koja se zahteva stručna sprema niža od trećeg stepena, oglas može da se objavi samo na oglasnoj tabli organizacije za zapošljavanje (stav 4.).

Odredbama člana 10. navedenog Zakona bilo je propisano: da radni odnos može da se zasnuje na određeno vreme kad se privremeno poveća obim rada, ali ne duže od šest meseci (stav 1. tačka 2.); da radnik koji je zasnovao radni odnos na određeno vreme zasniva radni odnos na neodređeno vreme, ako radniku koga je zamenjivao prestane radni odnos ili kada privremeno povećani obim rada postane trajan (stav 3.); da se privremeno povećani obim rada, u smislu stava 3. ovog člana, smatra trajnim ako radnik poslove za koje je primljen na određeno vreme obavlja neprekidno duže od šest meseci (stav 4.).

Odredbom člana 11. stav 1. tačka 9. istog Zakona bilo je propisano da radni odnos može da se zasnuje bez javnog oglašavanja ako zbog hitnosti posla nije moguće sprovesti postupak javnog oglašavanja, uz posredovanje organizacije za zapošljavanje, ali ne duže od 90 radnih dana.

Odredbama člana 9. Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“, br. 55/96, 28/01 i 43/01) bilo je, pored ostalog, propisano: da slobodno radno mesto i uslove za rad na određenom radnom mestu preduzeće prijavljuje organizaciji obaveznog socijalnog osiguranja nadležnoj za poslove zapošljavanja (stav 1.); da je organizacija za zapošljavanje dužna da, najdocnije u roku od pet dana od dana prijema prijave, slobodno radno mesto javno oglasi u sredstvima javnog informisanja i na oglasnoj tabli, a da za radna mesta za koja se zahteva stručna sprema niža od trećeg stepena, oglas može da se objavi samo na oglasnoj tabli organizacije za zapošljavanje (stav 4.).

Odredbama člana 13. navedenog Zakona bilo je propisano: da radni odnos može da se zasnuje na određeno vreme kad se privremeno poveća obim rada, ali ne duže od šest meseci (stav 1. tačka 2.); da zaposleni koji je zasnovao radni odnos na određeno vreme zasniva radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposlenom koga je zamenjivao prestane radni odnos ili kada privremeno povećani obim rada postane trajan (stav 3.); da se privremeno povećani obim rada, u smislu stava 3. ovog člana, smatra trajnim ako zaposleni poslove za čije obavljanje je primljen u radni odnos na određeno vreme, obavlja neprekidno duže od šest meseci (stav 4.).

Odredbom člana 14. stav 1. tačka 8. istog zakona bilo je propisano da radni odnos može da se zasnuje bez javnog oglašavanja na radnim mestima koja se, u smislu ovog zakona, ne smatraju slobodnim, i to na određeno vreme, ako zbog hitnosti posla nije moguće sprovesti postupak javnog oglašavanja, uz posredovanje organizacije za zapošljavanje, ali ne duže od 90 radnih dana.

Odredbama člana 23 Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/01) bilo je propisano: da radni odnos na određeno vreme može da se zasnuje za obavljanje određenih poslova samo za period koji neprekidno ili sa prekidima traje najduže tri godine (stav 1.); da radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos (stav 4.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredaba člana 60. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na rad zajemčeno ovom ustavnom odredbom.

Prema odredbama Zakona o radnim odnosima, samo radni odnos na određeno vreme koji je zasnovan na zakonit način putem javnog oglašavanja mogao se preobraziti u radni odnos na neodređeno vreme. Takođe, saglasno odredbi člana 23. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/01), radni odnos na određeno vreme mogao je da se zasnuje za obavljanje određenih poslova samo za period koji neprekidno ili sa prekidima traje najduže tri godine, a saglasno odredbi člana 23. stav 4. istog zakona, radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos.

U parničnom postupku je utvrđeno da je prilikom svakog zasnivanja radnog odnosa na određeno vreme sa podnosiocem ustavne žalbe do stupanja na snagu Zakona o radu izostalo javno oglašavanje. Takođe je utvrđeno da je nakon stupanja na snagu Zakona o radu podnosilac ustavne žalbe zaključio ugovor o radu na određeno vreme od godinu dana, te da nije dokazao da je radio najmanje pet radnih dana po isteku ovog roka.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da je Vrhovni sud Srbije naveo ustavnopravno prihvatljive razloge za preinačenje nižestepenih presuda i odbijanje tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe. Po nalaženju Ustavnog suda, Vrhovni sud Srbije je obrazložio svoje pravno stanovište zauzeto u ovoj pravnoj stvari, tako da se ne može smatrati da je to stanovište posledica proizvoljnog tumačenja i neprihvatljive primene materijalnog prava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1273/07 od 26. decembra 2007. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na rad zajemčeno članom 60. Ustava.

6. U vezi sa istaknutom povredom prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, prava na pravično suđenje i prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, zajemčenih članom 36, članom 32. stav 1. i članom 23. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe povredu ovih prava prevashodno vezuje za ishod predmetne parnice. Imajući u vidu da je Ustavni sud već ocenio da je Vrhovni sud Srbije naveo ustavnopravno prihvatljive razloge za preinačenje nižestepenih presuda i odbijanje tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe, sledi i da navodi podnosioca o povredi navedenih ustavnih prava nisu osnovani.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu u celini kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

7. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe u sporu o preobražaju radnog odnosa

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti