Povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši da je krivični postupak koji je trajao preko osam godina povredio pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku. Neaktivnost suda u istražnom postupku u trajanju od dve godine bila je ključna za ovu odluku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. Đ . iz L , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba M. Đ . i utvrđuje se da je u krivičnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu K. 229/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Đ . iz L . je 27. oktobra 2012. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu, dopunjenu podnescima od 10. januara 2013. i 22. aprila 2014. godine, protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu K. 229/10 od 11. maja 2011. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Kž1. 2642/12 od 22. avgusta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da je pred Opštinskim sudom u Leskovcu protiv njega vođen krivični postupak koji je pra vnosnažno okončan nakon više od osam godina, iz čega zaključuje da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosilac dalje navodi da je osporenim presudama oglašen krivim za krivično delo nesavestan rad u službi, te smatra da mu je povređeno pravo na pravično suđenje, dataljano analizirajući sve činjenice i okolnosti koje su bile predmet optužbe i ističe: da su „prvostepeni i drugostepeni sud propustili da istinito i potpuno utvrde činjenice koje su od važnosti za donošenje zakonite odluke, a koje se ogleda u zanemarivanju okolnosti u čijem su posedu pisani dokazi, ugovori, cesije, analitičke kartice, ios obrasci, službene beleške o sravnjivanju međusobnih potraživanja sa Ministarstvom za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu, odsek za vodoprivredu“; da „nema ni pisane, nema ni usmene primopredaje koja je osnov za podnošenje prijave potraživanja, odnosno za postupanje sa dokazima“; da „odgovornost za podnošenje prijave potraživanja od 14. marta 2003. godine“ prelazi na druga lica“; da se „finansijska dokumentacija nalazi u finansijskom sektoru kao i u sektoru investicija“; da je prvostepeni sud povredio „načelo istinitosti“, jer je propustio da utvrdi činjenice koje su „materijalne prirode“ i za koje postoji dokumentacija, a „ne mora da ih utvrđuje iz izjava svedoka“; da je oštećeno preduzeće upućeno da imovinskopravni zahtev ostvaruje u parnici „čime se period konstantnog pritiska produžava od 2003. godine sa neizvesnim rokom završetka“.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih prava, kao i pravo podnosioca na naknadu troškova postupka, te poništi osporene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu, odgovora Osnovnog suda u Leskovcu VIII Su. 426/2013 i spisa predmeta istog suda K. 229/10 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe (i još jednog lica) je vođen krivični postupak pred Osnovnim (ranije Opštinskim) sudom u Leskovcu, koji je pravnosnažno okončan.

Postupak je pokrenut 18. juna 2004. godine, donošenjem rešenja da se protiv podnosioca ustavne žalbe (i još jednog lica) sprovede istraga zbog osnovane sumnje da su izvršili krivično delo nesavestan rad u službi iz člana 245. stav 3. u vezi sa st. 2. i 1. Krivičnog zakona Republike Srbije, a drugookrivljenom je stavljeno na teret i krivično delo Zaključenje štetnog ugovora iz člana 140. stav 1. istog zakona.

Nakon donošenja rešenja o sprovođenju istrage, istražni sudija Opštinskog suda u Leskovcu je 27. jula i 15. septembra 2004. godine ispitao tri svedoka, nakon čega je 24. marta 2005. godine uputio zamolnice Prvom opštinskom sudu u Beogradu i Opštisnkom sudu u Smederevu da u svojstvu svedoka ispitaju ovlašćene predstavnike preduzeća koja imaju sedište na teritoriji za koju su nadležni ovi sudovi.

Po navedenim zamolnicama je delimično postupljeno 16. maja i 14. juna 2005. godine.

Istražni sudija Opštinskog suda u Leskovcu je 25. oktobra 2005. godine doneo naredbu kojom je odredio veštačenje i isto poverio Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu – Građevinskom odseku, pri čemu je navedena ustanova trebalo sama da odredi jednog ili dvojicu svojih stručnjaka radi obavljanja istog. Takođe, istražni sudija je u naredbi odredio da se veštačenje obavi „u najkraćem mogućem roku, a najduže u roku od 45 dana od dana prijema ove naredbe“.

Naredba za veštačenje je sa spisima predmeta Opštinskog suda u Leskovcu Ki. 16/04 iz dopis od 7. novembra 2005. godine dostavljena Građevinskom odseku Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu.

Fakultet tehničkih nauka u Novom Sadu je dopisom od 6. oktobra 2007. godine obavestilo Opštinski sud u Leskovcu da lice koje je imenovano za veštaka u toj pravnoj stvari nije u mogućnosti da izvrši veštačenje „zbog zauzetosti i obima posla koji predviđa sporni slučaj“ i uz dopis vratilo spise predmeta. U dopisu je takođe navedeno da se isti upućuje „povodom urgencije za dostavljanje rezultata veštačenja“, ali u spisima predmeta nema navedene urgencije, niti bilo kog drugog dopisa upućenog Fakuletetu tehničkih nauka u Novom Sadu u periodu od 7. novembra 2005. godine do 6. oktobra 2007. godine.

Istražni sudija Opštinskog suda u Leskovcu je 4. decembra 2007. godine doneo novu naredbu kojom je odredio veštačenje i isto poverio stalnom sudskom veštaku građevinske struke.

Nalaz i mišljenje veštaka građevinske struke dostavljen je Opštinskom sudu u Leskovcu 20. decembra 2007. godine, te je 3. januara 2008. godine istražni sudija nakon sprovedene istrage dostavio spise predmeta Opštinskom javnom tužilaštvu u Leskovcu na dalju nadležnost.

Opštinsko javno tužilaštvo u Leskovcu je 17. januara 2008. godine stavilo predlog istražnom sudiji da se istraga dopuni novim veštačenjem od strane drugog veštaka (jer se prethodni veštak u svom nalazu i mišljenju upuštao u tumačenje pravnih pitanja, kao i jer je do penzionisanja bio u radnom odnosu u preduzeću koje u postupku ima svojstvo oštećenog, a poznaje i okrivljene)

Istražni sudija je 19. marta 2008. godine doneo novu naredbu kojom je odredio veštačenje i isto poverio drugom stalnom sudskom veštaku.

Po prijemu nalaza i mišljenja, spisi predmeta su 7. aprila 2008. godine dostavljeni Opštinskom javnom tužilaštvu na dalju nadležnost.

Opštinsko javno tužilaštvo je 18. aprila 2008. godine odustalo od daljeg krivičnog gonjenja okrivljenog N.V. za krivično delo zaključenje štetnog ugovora iz člana 140. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije (te je u odnosu na njega rešenjem Opštinskog suda u Leksovcu Ki. 16/04 od 22. aprila 2008. godine istraga obustavljena), a istog dana podiglo optužnicu protiv podnosioca ustavne žalbe i N.V. zbog krivičnog dela nesavestan rad u službi iz člana 245. stav 3. u vezi sa st. 2. i 1. Krivičnog zakona Republike Srbije.

Rešenjima Opštinskog suda u Leskovcu Kv. 307/08 od 14. jula 2008. godine i Kv. 314/08 od 14. jula 2008. godine odbijeni su kao neosnovani podneti prigovori protiv optužnice i ista je stupila na pravnu snagu, te je glavni pretres zakazan za 3. decembar 2008. godine.

Opštinski sud u Leskovcu je 3. decembra 2008. godine sastavio službenu belešku u kojoj je naveo da se glavni pretres odlaže, jer je branilac podnosioca ustavne žalbe podneskom od 28. novembra 2008. godine molio odlaganje zbog ranije zakazanog suđenje u istom terminu.

Opštinski (a od 1. januara 2010. godine Osnovni) sud u Leskovcu je potom glavni pretres zakazao još 11 puta, i to:

- tokom 2009. godine tri puta - sva tri puta održan;

- tokom 2010. godine dva puta – jedanput održan, a drugi put neodržan i to, pored ostalog, zbog nedolaska branioca podnosioca ustavne žalbe;

- tokom 2011. godine tri puta – jedanput održan, a dva puta ne, i to, pored ostalog, zbog nedolaska branioca podnosioca ustavne žalbe i zbog nedolaska svedoka;

- tokom 2012. godine tri puta – sva tri puta održan.

Tokom trajanja postupka pred prvostepenim sudom obavljeno je ekonomsko-finansijsko veštačenje (po naredbama od 2. aprila 2009. i 7. septembra 2010. godine, a na predlog branioca podnosioca ustavne žalbe).

Osnovni sud u Leskovcu je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 11. maja 2012. godine doneo osporenu presudu K. 229/10, kojom su podnosilac ustavne žalbe i M.Đ. oglašeni krivim za krivično delo nesavestan rad u službi iz člana 361. stav 2. Krivičnog zakonika i izrečene su im uslovne osude tako što su im utvrđene kazne zatvora u trajanju od pet meseci i stovremeno određeno da se iste neće izvršiti ukoliko u roku od jedne godine ne izvrše novo krivično delo.

Apelacioni sud u Nišu je 22. avgusta 201 2. godine doneo osporenu presudu Kž1. 2642/12 kojom je odbio kao neosnovan e izjavljene žalbe i presudu Osnovnog suda u Leskovcu K. 229/10 od 11. maja 2012. godine potvrdio.

4. Pristupajući oceni razloga i navoda iznetih u ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da su ljudska i manjinska prava i slobode i ustavna žalba kao posebno pravno sredstvo za njihovu zaštitu utvrđeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, ali da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, te je i u ovoj ustavnosudskoj stvari ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka, od 18. juna 2004. godine, kada je donošenjem rešenja o sprovođenju istrage postupak pokrenut, do 22. avgusta 201 2. godine kada je Apelacioni sud u Nišu doneo presudu Kž 1. 2642/12 kojom je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je krivični postupak ukupno trajao osam godina i nešto više od dva meseca, što samo po sebi izaziva sumnju da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. I pored ovakve konstatacije, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka pored vremena trajanja postupka utiču i drugi činioci, kao što su složenost predmeta o kome se pred sudom raspravlja i odlučuje, ponašanje podnosilaca ustavne žalbe tokom postupka, postupanje nadležnih državnih organa i značaj predmeta raspravljanja za podnosioca ustavne žalbe.

U konkretnom slučaju, imajući u vidu krivično delo koje je stavljeno na teret okrivljenima u krivičnom postupku (nesavestan rad u službi), te činjenicu da je nadležni sud u dokaznom postupku saslušao okrivljene i ispitao više lica (oštećenih i svedoka), te pribavio pisane dokaze i obavio više veštačenja , Ustavni sud prihvata da je tokom postupka trebalo raspraviti i oceniti niz činjeničnih pitanja, što je iziskivalo dodatni napor i vreme suda. Međutim, po oceni Ustavnog suda, složenost činjeničnih pitanja i kompleksnost dokaznog postupka, u konkretnom slučaju, ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za trajanje krivičnog postupka od više od osam godina. Ovo posebno iz razloga što se krivični postupak vodio protiv svega dva lica zbog samo jednog krivičnog dela.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac, kao okrivljeni u krivičnom postupku, nije doprineo njegovom dužem trajanju, već mu je, naprotiv, bilo u interesu da se postupak što pre okonča kako bi se utvrdilo da li je izvršio krivično delo koje mu je stavljeno na teret. Međutim, i pored navedenog, Ustavni sud konstatuje da glavni pretres tri puta nije održan iz razloga što, pored ostalih lica, nije pristupio ni branilac podnosioca ustavne žalbe.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je Opštinski (potom Osnovni) sud u Leskovcu glavni pretres zakazivao u primerenim rokovima i da je prvostepenu presudu doneo nakon četiri godine od podizanja optužnice, nakon što je, pored ostalog, pribavio i nalaz i mišljenje veštaka ekonomsko-finansijske struke, što ukazuje da se aktivno bavio predmetom. Međutim, Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio uočljiv period neaktivnosti prvostepenog suda tokom istražnog postupka u trajanju od dve godine. Naime, nakon što je istražni sudija 25. oktobra 2005. godine doneo naredbu za veštačenje, po predmetu nije postupano sve do 4. decembra 2007. godine kada je doneta nova naredba za veštačenje. Takođe, Ustavni sud konstatuje da, i pored toga što je u naredbi od 25. oktobra određen rok od 45 dana za obavljanje veštačenja, u spisima predmeta nema niti jedne urgencije upućene ustanovi kojoj je veštačenje povereno. Ustavni sud nalazi da se ovakvo postupanje ne može smatrati efikasnim i delotvornim, budući da je dužnost suda da postupak sprovede bez odugovlačenja i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere u cilju donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da se donošenjem odluka u razumnom roku obezbeđuje delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih ljudskih prava i sloboda i jača poverenje građana u sudove. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da, u konkretnom slučaju, nema prihvatljivog opravdanja da krivični postupak koji se vodi protiv dva lica zbog jednog krivičnog dela traje osam godina i dva meseca.

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odlučujući kao u prvom delu izreke.

Ustavni sud je našao, budući da podnosilac ustavne žalbe nije istak ao zahtev za naknadu štete u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, da je utvrđivanje povrede prava dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu.

5. Ispitujući postojanje pretpostavki za vođenje postupka u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se navodima ustavne žalbe u ovom delu zapravo ukazuje na to da u krivičnom postupku koji je okončan osporenim presudama činjenično stanje nije pravilno utvrđeno i u tom smislu se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da postupa kao instancioni sud, a što Sud u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da čini.

Sledom iznetog, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, rešavajući kao u drugom delu izreke.

6. Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku). Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu. Ovakav stav Ustavni sud je, između ostalih, zauzeo u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti