Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku iz radnog odnosa koji je trajao gotovo dvadeset dve godine. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 2.000 evra zbog neefikasnosti prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević , dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milojka Obrenovića iz Obrenovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milojka Obrenovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2050/03 (prvobitno P1. 305/92), kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 71578/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milojko Obrenović iz Obrenovca je, 14. novembra 2014. godine, preko punomoćnika Slobodana Nikotića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2050/03 (prvobitno P1. 305/92), kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 71578/10.

U ustavnoj žalbi se u osnovnim crtama iznosi tok osporenog parničnog postupka koji je trajao „bezmalo dvadeset dve godine“ i predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu prava podnosioca na suđenje u razumnom roku i dosudi mu naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate i troškove sastava ustavne žalbe u iznosu od 90.000 dinara, te da odredi objavljivanje svoje odluke u „Biltenu“ sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 71578/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 7. februara 1991. godine podneo Osnovnom sudu udruženog rada u Beogradu predlog protiv GP „Ratko Mitrović“ iz Beograd, radi naknade štete po osnovu neisplaćenih primanja iz radnog odnosa po više osnova. Postupak pred Osnovnim sudom udruženog rada je trajao do kraja 1991. godine, kada su sudovi udruženog rada ukinuti i sporovi iz njihove nadležnosti prešli u nadležnost redovnih sudova.

Podnosilac ustavne žalbe se 21. septembra 1992. godine obratio Drugom opštinskom sudu u Beogradu podneskom u kome je specificirao svoja potraživanja prema, sada tuženom, GP „Ratko Mitrović“, i to: u pogledu neisplaćenih iznosa prilikom obračuna ličnih dohodaka po osnovu doprinosa tužioca, a na osnovu ostvarene produktivnosti, neisplaćenih iznosa po osnovu prekovremenog rada, dnevnica i putnih troškova u Iraku, dnevnice za putovanje iz Iraka u Jugoslaviju (posle završetka rada), neisplaćenog iznosa za vreme suspenzije u Iraku, nekorišćenog godišnjeg odmora u Iraku, kao i potraživanja po osnovu kašnjenja u isplati ličnih primanja u Jugoslaviji i nezakonite izvršene konverzije USD u dinare radi isplate, od kog datuma se može smatrati da je započeo osporeni parnični postupak, koji je pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu vođen prvo pod brojem P1. 305/92, a zatim pod brojem P. 2050/03.

Prva prvostepena presuda u ovom sporu (delimična) je doneta 19. decembra 2007. godine, tj. posle 15 godina i tri meseca od podnošenja tužbe, a u predmetu je postupalo šest sudija u funkciji predsednika sudskog veća. Za to vreme, Drugi opštinski sud u Beogradu je zakazao 37 ročišta, od kojih je održano 26, a nije održano 11 (šest iz razloga na strani suda).

Prvo ročište za glavnu raspravu pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu je održano 4. novembra 1992. godine, kada je određeno izvođenje veštačenja putem sudskog veštaka finansijske struke na okolnosti da li je i u kom iznosu za vreme od 10. juna 1987. do 4. maja 1991. godine tužiocu manje isplaćeno na ime naknade za rad i drugih naknada kako je precizirano u podnesku tužioca od 21. septembra 1992. godine.

Veštak V. M. je nalaz i mišljenje dostavio prvostepenom sudu 28. marta 1993. godine, a punomoćnik tuženog je 24. decembra 1993. godine dostavio sudu izjašnjenje kojim je nalaz veštaka osporio u celosti. Veštaku je 3. juna 1994. godine naloženo da se pismeno izjasni o primedbama tuženog i izrazi iznose u novim dinarima, a veštak V. M. je dopunski nalaz dostavio prvostepenom sudu 17. novembra 1994. godine.

Zbog nepostupanja Drugog opštinskog suda u Beogradu u predmetu u narednom periodu, punomoćnik tužioca je 19. decembra 1995. i 27. maja 1996. godine uputio urgencije sudu.

Na ročištu 26. novembra 1996. godine veštaku V. M. je naloženo da se dodatno izjasni o primedbama tuženog, što je ovaj učinio drugim dopunskim izveštajem dostavljenim sudu 15. januara 1997. godine.

S obzirom na to da ni jedna parnična stranka nije pristupila ročištu zakazanom za 28. februara 1997. godine, iako su stranke bile uredno pozvane, prvostepeni sud je utvrdio mirovanje postupka. Po predlogu tužioca za povraćaj u pređašnje stanje, na ročištu 26. maja 1997. godine je dozvoljen povraćaj u pređašnje stanje.

S obzirom na to da je tuženi i dalje imao primedbe na nalaz i mišljenje veštaka V. M, na ročištu održanom 26. juna 1997. godine prvostepeni sud je, na njegov predlog, odredio novo veštačenje veštaka finansijske struke J. K. na okolnosti potraživanja tužioca prema tuženom. Tuženi je 28. januara 1998. godine dostavio dokaz o uplati predujma troškova veštačenja, a veštak je 24. novembra 1999. godine dostavio nalaz i mišljenje.

Na ročištu 16. decembra 1999. godine tuženi je izneo protivtužbeni zahtev za isplatu više isplaćene zarade tužiocu, za koju je sud prvo rešio da se zavede kao poseban predmet, a zatim, na narednom ročištu 16. oktobra 2000. godine, na predlog tužioca, spojio sa predmetom po tužbi radi zajedničkog rešavanja.

Tužilac je podneskom od 3. jula 2000. godine precizirao tužbeni zahtev u skladu sa rezultatima veštačenja i osporio protivtužbeni zahtev. Tuženi je 29. januara 2001. godine osporio precizirani tužbeni zahtev u celosti. Na ročištu 30. maja 2001. godine tužilac je ponovo precizirao tužbeni zahtev, a tuženi-protivtužilac je podneskom od 1. februara 2002. godine predložio prebijanje tužbenog i protivtužbenog zahteva.

Na ročištu 14. maja 2002. godine, a zatim i 8. oktobra 2002. godine, prvostepeni sud je odlučio da zatraži dopunsko veštačenje na primedbe tuženog od 16. decembra 1999. i 29. januara 2001. godine. Dopunski nalaz veštaka J. K. je primljen u prvostepenom sudu 13. novembra 2002. godine. Tužilac-protivtuženi se izjasnio da nema primedbi na dopunski nalaz veštaka podneskom od 3. decembra 2002. godine, a tuženi-protivtužilac je svoje primedbe dostavio 26. marta 2003. godine.

Na ročištu 10. aprila 2003. godine sud je na predlog tuženog-protivtužioca odredio veštačenje u odnosu na potraživanje iz protivtužbe. Veštak R. P. je dostavio nalaz i mišljenje 23. septembra 2003. godine.

Na ročištu 16. septembra 2004. godine je određeno usaglašavanje veštaka J. K. i R. P. u delu gde su nalazi protivrečni, a na ročištu 1. decembra 2004. godine, veštak J. K. je predao zajednički podnesak veštaka i izjavio da više ne želi da radi po ovom predmetu, a zatim dostavio svoje izjašnjenje o neusaglašenju nalaza.

Na sledećem održanom ročištu 14. decembra 2005. godine, na predlog tužioca, određeno je veštačenje putem komisije veštaka ekonomsko-finansijske struke Gradskog zavoda za veštačenje.

Kako je Gradski zavod za veštačenje obavestio da nije u mogućnosti da obrazuje odgovarajuću komisiju veštaka, nakon postignute saglasnosti stranaka, 4. oktobra 2006. godine određeno je da veštačenje obavi dvočlana komisija veštaka S. A. i M. M, koji su svoj nalaz i mišljenje dostavili prvostepenom sudu 17. januara 2007. godine.

Tužilac-protivtuženi je podneskom od 19. aprila 2007. godine precizirao tužbeni zahtev u skladu sa nalazom veštaka, a veštak je dopunskim nalazom od 13. maja 2007. godine odgovorio na primedbe tuženog-protivtužioca iz podneska od 16. februara 2007. godine.

Na ročištu 30. oktobra 2007. godine saslušani su veštaci S. A. i M. M, a na ročištu 19. decembra 2007. godine je saslušan tužilac u svojstvu parnične strane i zaključena glavna rasprava.

Drugi opštinski sud u Beogradu je, delimičnom presudom P. 2050/03 od 19. decembra 2007. godine, u stavu prvom izreke, usvojio tužbeni zahtev tužioca -protivtuženog i obavezao tuženog-protivtužioca da tužiocu-protivtuženom isplati zaradu po osnovu prekovremenog rada u iznosu od 6.528 USD, naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za 1989. godinu u iznosu od 619 USD i po osnovu dnevnica iznos od 336 USD, sve sa kamatom po domicilnoj stopi zemlje valute počev od 21. septembra 1992. godine pa do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti prema važećem kursu NBS na dan isplate, a u stavu drugom presude odbio kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca kojim je tražio da sud obaveže tužioca – protivtuženog da mu izvrši povraćaj 10.796, 20 USD na ime više isplaćenog prekovremenog rada za rad u Iraku za period od 1. januara 1988. do 31. oktobra 1990. godine.

Protiv navedene prvostepene presude, tuženi-protivtužilac je izjavio žalbu 1. februara 2008. godine, a tužilac-protivtuženi je odgovorio na žalbu 19. marta 2008. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž1. 252/10 od 17. marta 2010. godine potvrdio ožalbenu delimičnu presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu u delu stava jedan njene izreke kojim je obavezan tuženi-protivtužilac da tužiocu-protivtuženom isplati naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za 1989. godine i po osnovu dnevnica, sve sa dosuđenom kamatom, a ukinuo ožalbenu presudu u delu stava jedan njene izreke kojim je obavezan tuženi-protivtužilac da tužiocu-protivtuženom isplati zaradu po osnovu prekovremenog rada sa dosuđenom kamatom, i u stavu drugom izreke, i predmet u tom delu uputio Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje, jer je našao da je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

U ponovnom prvostepenom postupku pred novim (sedmim) postupajućim sudijom, zakazana su i održana četiri ročišta (15. septembra i 27. decembra 2010. godine, te 11. aprila i 11. maja 2011. godine), na kojima je sud saslušao tužioca u svojstvu parnične stranke i tri puta saslušao veštaka S. A. i od njega pribavio pismeno izjašnjenje.

Prvi osnovni sud u Beogradu je, presudom P. 71578/10 od 11. maja 2011. godine, stavom prvim izreke, usvojio tužbeni zahtev tužioca -protivtuženog i obavezao tuženog-protivtužioca da tužiocu-protivtuženom isplati iznos od 18.343 USD, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po najpovoljnijem kursu NBS na dan isplate, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom počev od 21. septembra 1992. godine kao dana podnošenja tužbe pa do konačne isplate; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog -protivtužioca kojim je tražio da sud obaveže tužioca-protivtuženog da mu izvrši povraćaj 10.796, 20 USD na ime više isplaćenog prekovremenog rada za rad u Iraku za period od 1. januara 1988. do 31. oktobra 1990. godine; u stavu trećem izreke obavezao tuženog-protivtužioca da tužiocu-protivtuženom naknadi parnične troškove u iznosu od 752.350 dinara.

Protiv navedene prvostepene presude, tuženi-protivtužilac je izjavio žalbu 23. novembra 2011. godine, a tužilac-protivtuženi je odgovorio na žalbu 14. decembra 2011. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je, rešenjem Gž1. 495/12 od 12. decembra 2012. godine, vratio spise predmeta Prvom osnovnom sudu u Beogradu radi dopune postupka, a prvostepeni sud je ponovo dostavio spise drugostepenom sudu 24. januara 2013. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž1. 747/13 od 25. juna 2014. godine, preinačio ožalbenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu u ostalom delu stava prvog njene izreke, i to: u pogledu kursa konverzije iznosa od 18. 348 USD tako što je odredio konverziju po srednjem kursu NBS važećem na dan isplate, a odbio u pogledu primene najpovoljnijeg kursa NBS na dan isplate, kao i u pogledu kamate, tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog kojim je tražio isplatu zakonske zatezne kamate na iznos od 18.348 USD, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po najpovoljnijem kursu NBS na da isplate počev od 21. septembra 1992. godine, a kao dana podnošenja tužbe (stav prvi izreke); potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu u ostalom delu stava prvog njene izreke i u tom delu odbio kao neosnovanu žalbu tuženog-protivtužioca (stav drugi izreke); odbio zahtev tuženog-protivtužioca da se obaveže tužilac-protivtuženi da tuženom-protivtužocu naknadi troškove postupka po žalbi (stav treći izreke).

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10 .).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", br. 125/04 i 111/09 ), koji se u ovom postupku primenjivao od 23. februara 2005. godine, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuće odredbe sadržane su i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US i 55/14).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe 21. septembra 1992. godine, a da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu 25. juna 2014. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak trajao dvadeset jednu godinu i devet meseci. Po nalaženju Ustavnog suda, bez obzira na prihvaćeni stav da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, kao što su složenosti predmeta, ponašanja podnosioca kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i značaja predmeta spora za podnosioca, ovakvo trajanje postupka, koje višestruko premašuje standarde razumnog trajanja parničnog postupka prihvaćene u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, načelno se ne bi moglo opravdati ni jednim od ovih činilaca. Ovo naročito imajući u vidu da se ovde radi o potraživanjima podnosioca iz radnog odnosa, koji postupak se i po samom Zakonu o parničnom postupku smatra hitnim.

Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe samo u manjoj meri doprineo trajanju postupka – dva ročišta nisu održana iz razloga na strani podnosioca (5. oktobra 1993. i 17. novembra 1994. godine), zbog propusta stranaka 28. februara 1997. godine je utvrđeno mirovanje postupka, da bi 26. maja 1997. godine, na predlog punomoćnika podnosioca, bio dozvoljen povraćaj u pređašnje stanje, u nekim slučajevima je punomoćnik podnosioca dostavljao sudu podneske na samom ročištu, što samo po sebi usporava tok postupka, jer je drugoj stranci potreban naknadi rok da bi se o podnesku izjasnila.

Ustavni sud je, takođe, cenio da se ovde radilo o činjenično i pravno složenom sporu, u kome je sud trebalo da odluči o tužbi sa većim brojem potraživanja podnosioca po raznim osnovima, kao i o protivtužbenom zahtevu, u kome je sud sproveo dokazni postupak upoznavanjem sa obimnom dokumentacijom, saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke i sprovođenjem ekonomsko-finansijskog veštačenja, koje samo po sebi ima za posledicu duže trajanje parničnog postupka, ali da činjenična i pravna pitanja o kojima je nadležni sud trebalo da se izjasni ne mogu biti opravdanje za ovako dugo trajanje parničnog postupka.

Ocenjujući postupanje suda u osporenom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju predmetnog parničnog postupka dao, pre svega, prvostepeni sud svojim nedelotvornim i neefikasnim postupanjem, dok je drugostepeni sud u rešavanju po izjavljenim žalbama kretao u okviru standarda suđenja u razumnom roku. Naime, prva prvostepena delimična presuda u ovom postupku je doneta posle 15 godina i tri meseca od podnošenja tužbe. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje, pre svega, na pasivnu ulogu Drugog opštinskog suda u Beogradu u usmeravanju dokaznog postupka, posebno sprovođenja ekonomsko-finansijskog veštačenja koje je sud odredio povodom povodom tužbenog zahteva, a kasnije i protivtužbenog zahteva. Po nalaženju Ustavnog suda, iz odredaba Zakona o parničnom postupku proizlazi da postupajući sud u izvođenju dokaza veštačenjem treba da vodi računa da se isto izvodi na način koji će obezbediti relevantan stručni nalaz, da zahtevi za dodatnim izjašnjenjima veštaka budu jasno usmereni na utvrđivanje spornih činjenica koje su od značaja za odlučivanje o tužbenom zahtevu, da kada je to potrebno u toku postupka definiše stav o pravnim pitanjima koja su bitna za obavljanje veštačenja, kao i da pri tome vodi računa o potrebi efikasnog odvijanja postupka. U ovom postupku, pak, prvostepeni sud je praktično sproveo tri veštačenja o tužbenom zahtevu podnosioca u kojima su veštaci, pored osnovnog nalaza i mišljenja, dali i više dopunskih izjašnjenja – pismenih i usmenih, iako su se primedbe tuženog kretale u okviru njegove argumentacije kojom je od početka osporavao tužbeni zahtev. Pri tome, za više od 15 godina trajanja prvostepenog postupka održano je samo 26 ročišta, pri čemu je postojao i period od pune dve godine potpune neaktivnosti suda, i to od 17. novembra 1994. do 26. novembra 1996. godine. Ovakvom odvijanju postupka, po mišljenju Ustavnog suda, doprinela je i okolnost da je u predmetu u svojstvu predsednika sudskog veća, do donošenja delimične presude, postupalo šest sudija. Ustavni sud napominje da se, prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava , država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu u predmetu Lechner i Hess protiv Austrije, od 23. aprila 1987. godine, stav 58, Serija A, broj 118).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2050/03 (prvobitno P1. 305/92), kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 71578/10, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, složenost postupka i manji doprinos podnosioca trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda : na www.ustavni.sud.rs).

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić