Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u stambenom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi iseljenja koji je trajao preko 21 godinu. Istovremeno, žalba protiv osporenih presuda u pogledu merituma odbijena je kao neosnovana, jer primena materijalnog prava nije bila proizvoljna.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Boža Đokića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbij e, na sednici Veća održanoj 11. januara 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Boža Đokića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 49801/10 (ranije predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 6791/92) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Boža Đokića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5090/12 od 21. novembra 2013. godine i presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49801/10 od 4. aprila 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Božo Đokić iz Beograda je, 21. februara 2014. godine, preko punomoćnika Dragana Đokića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5090/12 od 21. novembra 2013. godine i presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49801/10 od 4. aprila 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 49801/10. Predmet je u Ustavnom sudu formiran pod brojem Už-1624/2014.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je tužilac Opština Zvezdara još 14. septembra 1992. godine podnela tužbu protiv podnosioca ustavne žalbe radi iseljenja i da je postupak u glavnoj stvari pravnosnažno okončan posle više od 21 godine, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu; da mu je zbog nerazumne dužine trajanja postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje zbog primene zakona koji se na sporni slučaj nije mogao primeniti; da je u obrazloženju presuda navedeno da se na sporni odnos imaju primeniti odredbe čl. 31, 52. i 54. Zakona o stambenim odnosima („Službeni glasnik SRS“, broj 9/85) po kome su se stekli uslovi za otkaz ugovora o korišćenju stana ; da je taj zaključak suda pogrešan, s obzirom na to da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 14. septembra 1992. godine, dakle u vreme kada je na snagu stupio nov Zakon o stanovanju; da je prema članu 30. prelaznih odredaba Zakona o stanovanju , predviđeno da lica koja su do dana stupanja na snagu ovog zakona stekla stanarsko pravo po ugovoru o korišćenju stana, nastavljaju sa korišćenjem stana na osnovu tog ugovora sa pravima i obavezama, utvrđenim ovim zakonom ; da je članom 57. završnih odredaba Zakona o stanovanju propisano da stupanjem na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o stambenim odnosima, a koji je u osporenim presudama neosnovano primenjivan; da je odredbama člana 35. st av 1. tačka 6. Zakona o stanovanju propisano da zakupodavac može dati otkaz ugovora o korišćenju stana, ako zakupac i članovi njegovog porodičnog domaćinstva ne koriste stan duže od jedne godine, a najduže četiri godine, a zakupac se ne sporazume sa zakupodavcem o nač inu korišćenja stana za to vreme, te po ovom zakonu nisu ispunjeni uslovi da se podnosiocu otkaže ugovor o korišćenju stana; da se u konkretnom slučaju primenjuju odredbe Zakona o stanovanju po kome otkaz ugovora o zakupu može dati samo zakupodavac, bez obzira da li je on i vlasnik stana; da Opština Zvezdara jeste vlasnik stana, ali nije zakupodavac i kao vlasnik spornog stana ona ima prava koja po zakonu pripadaju vlasniku, ali nema prava koja po Zakonu o stanovanju ima zakupodavac u koja spada i prav o otkaza ugovora o zakupu stana; da iz tih razloga Opština Zvezdara nije bila aktivno legitimisana da u konkretnom sporu da otkaz ugovora o zakupu stana, jer ona nije bila zakupodavac, već je to Gradsko zelenilo jer je na osnovu saglasnosti Opštine Zvezdara – Sekretarijata za komunalno-stambene odnose sporni stan ustupljen Direkciji za gradsko zelenilo 23. maja 1974. godine, a koja je zatim sporni stan dala na korišćenje podnosiocu ustavne žalbe .

Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude. Naknadu štete nije tražio.

U skladu sa odredbama člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), Apelacionom sudu u Beogradu je ustupljen na dalju nadležnost predmet Už-1624/2014, u kome je istaknut zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji nije okončan.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem R4 g. 374/14 od 4. novembra 2015. godine predmet vratio Ustavnom sudu sa obrazloženjem da je postupak pravnosnažno okončan 21. novembra 2013. godine kada je doneta drugostepena presuda .

Zatim je u Ustavnom sudu predmet dobio novi broj Už-8293/2015.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49801/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o ovoj ustavnosudskoj stvari:

Opština Zvezdara je 14. septembra 1992. godine podnela Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv podnosioca ustavne žalbe radi otkaza ugovora o korišćenju stana i iseljenja. Podnosilac je 20. oktobra 1992. godine dao odgovor na tužbu. U tužbi je navedeno da je tužilac vlasnik stana na kome je tuženi nosilac stanarskog prava i da tuženi sa porodicom živi i radi u drugom mestu, a stan izdaje drugim licima, te kako je tuženi prestao da koristi stan i isti izdaje, predloženo je da sud usvoji tužbeni zahtev. Predmet je dobio broj P. 6791/92.

Pred prvostepenim sudom su održana četiri ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, saslušani su svedoci i pribavljena je određena dokumentacija, između ostalih, ugovor o korišćenju stana i izvodi iz zemljišnih knjiga, dok šest ročišta nije bilo održano i to: jedno zbog nedolaska tuženog, što je dovelo do produženja postupka za tri meseca, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, tri iz procesnih razloga, jedno na zahtev tuženog zbog odsustva njegovog punomoćnika, što je dovelo do produženja postupka za dva meseca.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 6791/92 od 24. januara 1995. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev, a rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 10464/95 od 27. februara 1996. godine ukinuta je presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 6791/92 od 24. januara 1995. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku održana su četiri ročišta na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, saslušane su parnične stranke i saslušani su svedoci, dok deset ročišta nije bilo održano, i to: jedno iz procesnih razloga, četiri jer pozvani svedok nije došao, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, tri iz procesnih razloga, jedno zbog odsustva zastupnika tužioca.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1055/96 od 1. februara 2000. godine usvojen je tužbeni zahtev, otkazan je ugovor o korišćenju spornog stana i obavezan je tuženi da se sa svim licima i stvarima iseli iz stana u određenom roku .

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 2568/01 od 11. maja 2001. godine uvažena je žalba tuženog, ukinuta je ožalbena presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1055/96 od 1. februara 2000. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku održano je sedam ročišta, na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, u više navrata su saslušane parnične stranke, saslušan je veći broj svedoka, dok četiri ročišta nije bilo održano, i to: jedno na zahtev punomoćnika tuženog, što je doprinelo produženju parnice za dva meseca; jedno na zahtev tužioca, a dva zbog procesnih razloga.

Uvidom u spise je utvrđeno da prvostepeni sud nije zakazao nijedno ročište u periodima od 18. februara 1993. do 8. februara 1994. godine, od 5. aprila 2002. do 14. februara 2003. godine, od 17. aprila 2003. do 28. aprila 2004. godine i od 2. septembra 2004. do 3. oktobra 2005. godine.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1795/01 od 26. decembra 2006. godine usvojen je tužbeni zahtev, a rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 8257/07 od 14. decembra 2007. godine ukinuta je žalbom pobijana presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1795/01 od 26. decembra 2006. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku održano je pet ročišta na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta i saslušane su parnične stranke u više navrata , dok pet ročišt a bilo nije bilo održano, i to: jedno zbog odsustva tuženog što je dovelo do produženja parnice za tri meseca, tri iz procesnih razloga, a dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Ustavnom žalbom osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49801/10 od 4. aprila 2012. godine usvojen je tužbeni zahtev, pa je otkazan ugovor o korišćenju spornog stana u Beogradu, zaključen između Gradskog stambenog preduzeća i tuženog 5. juna 1974. godine i obavezan je tuženi da se u određenom roku sa svim licima i stvarima iseli iz stana.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5090/12 od 21. novembra 2013. godine odbij ena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49801/10 od 4. aprila 2012. godine.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da iz činjeničnog stanja proizlazi da je tuženi 5. juna 1974. godine sa Gradskim stambenim preduzećem zaključio ugovor o korišćenju spornog stana koji je u vlasništvu Opštine Zvezdara ; da tuženi u periodu od avgusta 1989. godine do jula 1991. godine nije koristio predmetni stan a da su u tom periodu stan koristili S. T. i A. Đ., kojima je tuženi bez saglasnosti tužioca izdavao navedeni stan u zakup; da je pravilno prvostepeni sud utvrdio činjenično stanje , na osnovu koga je pravilno izveo činjenični zaključak koji se tiče razloga zbog kojih tuženi u navedenom periodu nije koristio predmetni stan, tako da taj sud prihvata razloge kojima se rukovodio prvostepeni sud kada je utvrdio da je tuženi izdavao stan S. T. i A. Đ, a zatim zaključio da je to zakonom propisan razlog za otkaz ugovora o korišćenju stana; da su tu činjenicu posredno potvr dili pisani dokazi, tako da taj sud prihvata zaključak prvostepenog suda da je tuženi sa svojom suprugom i porodicom živeo na teritoriji opštine Užice, a da je sporni stan izdavao u zakup trećim licima; da je pravilno prvostepeni sud zaključio da je tužilac stekao pravo da tuženom otkaže ugovor o korišćenju stana, shodno odredbi člana 52. Zakona o stambenim odnosima SRS („Službeni list SRS“, broj 9/85 ), kojom je propisano da se otkaz ugovora o korišćenju stana može dati nosiocu stanarskog prava kada izdaje ceo stan drugim licima kao podstanarima; da je, pri tome, taj sud imao u vidu da ova zakonska odredba predviđa dva izuzetka od navedenog pravila u vidu prava nosioca stanarskog prava da deo stana izda podstanarima ili da sa davaocem stana postigne sporazum o daljem korišćenju stana za vreme za koje nosilac prava stanovanja ne koristi stan, ali kako se prema utvrđenom činjenično m stanj u ne može zaključiti da je tuženi izdavao deo stana niti da je postigao eventualni sporazum po navedenom pitanju, to se na ovaj slučaj ne mogu primeniti izuzeci od navedenog pravila ; da je neosnovan žalbeni navod tuženog kojim se ističe da je na sporni odnos trebalo primeniti važeći Zakon o stanovanju, a ne zakon koji je važio u momentu nastanka spornog odnosa, jer u konkretnom slučaju nema vremenskog sukoba zakona, s obzirom na to da je sporni odnos nastao u vreme važenja Zakona o stambenim odnosima, pa kako važeći Zakon o stanovanju nema retroaktivno dejstvo, sledi da taj zakon nije ni mogao biti primenjen na sporni odnos; da bi, sem toga, i po važećem Zakonu o stanovanju tužilac imao pravo da tuženom otkaže ugovor o korišćenju stana i da zahteva njegovo iseljenje iz istog; da su, takođe neosnovani navodi žalbe da tužilac nije aktivno legitimisan da vodi ovaj spor, jer, upravo suprotno, tužilac je titular prava korišćenja predmetnog stana i njemu, shodno tom pravu, pripada ovlašćenje da tuženom otkaže ugovor o korišćenju stana.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219 .); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

Zakonom o stambenim odnosima („Službeni glasnik SRS“, broj 9/85) bilo je propisano, između ostalog : da ako nosilac stanarskog prava prestane da koristi stan zajedno sa članovima svog porodičnog domaćinstva neprekidno duže od jedne a najviše pet godina zbog odlaska u drugo mesto u zemlji ili u inostranstvu, dužan je da o tome obavesti davaoca stana na korišćenje i da se sa njim sporazume o nač inu korišćenja stana za to vreme, da će se smatrati da se stan ne koristi neprekidno i u slučaju kada nosilac stanarskog prava samo povremeno navraća u stan, kao i kad deo stana koriste lica koja nisu članovi njegovog po rodičnog domaćinstva (član 31.); da se otkaz ugovora o korišćenju stana može dati nosiocu stanarskog prava ako nosilac stanarskog prava izdaje ceo stan drugim licima kao podstanarima (član 52.) ; da se otkaz ugovora može dati i nosiocu stanarskog prava kad on i članovi njegovog porodičnog domaćinstva koji su zajedno sa njim stanovali, prestanu da neprekidno koriste stan duže od jedne godine, i da će se smatrati da se stan ne koristi neprekidno i u slučaju kada nosilac stanarskog prava samo povremeno navraća u stan, kao i kad ceo stan koristi lice koje nije član njegovog porodičnog domaćinstva (član 54 .).

Zakonom o stambenim odnosima („Službeni glasnik SRS“, broj 12/90) bilo je propisano da se stan u društvenoj svojini ne može koristiti u drugu svrhu osim za stanovanje, ako tim zakonom nije drugačije određeno (član 21) . Odredbom člana 22. Zakona je propisano da nosilac stanarskog prava ne može da izda ceo stan, odnosno veći deo stana u zakup, osim u slučaju iz člana 24. tog zakona kada se takva mogućnost predvidi samoupravnim opštim aktom, odnosno propisom davaoca stana na korišćenje, kao i da može da izda u zakup manji d eo stana drugom licu kao podstanaru pod uslovom da pismeni ugovor o zakupu dela stana i primerak ugovora dostavi opštinskoj službi društvenih prihoda, a pod manjim delom stana se podrazumeva manji broj soba od polovine ukupnog broja soba u višesobnom stanu, jedna soba u dvosobnom stanu i jedan ležaj u stanu manjem od dvosobnog.

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen skoro 14 godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe protiv podnosioca – 14. septembra 1992. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka .

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud nalazi da nadležni sudovi u osporenom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali i nisu pre duzeli sve zakonske mere kako bi se parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi protiv podnosioca odlučio bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, za ukupno trajanje parničnog postupka duže od 21 godine nema bilo kakvog opravdanja, te navedena dužina postupka predstavlja njegovo prekomerno trajanje, kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Po oceni Ustavnog suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud pred kojim je drugi po redu prvostepeni postupak, nakon ukidanja prve prvostepene presude od strane drugostepenog suda, trajao četiri godine , treći po redu prvostepeni postupak je trajao pet i po godina a četvrti po redu prvostepeni postupak je trajao četiri i po godine. Takođe, prvostepeni sud je imao i četiri perioda potpune neaktivnosti kada nije zakazao nijedno ročište, i to: prvi period u trajanju od godinu dana (od 18. februara 1993. do 8. februara 1994.); drug i period u trajanju od deset meseci (od 5. aprila 2002. do 14. februara 2003. godine); treći period u trajanju od godinu dana (od 17. aprila 2003. do 28. aprila 2004. godine) i četvrti period u trajanju od preko godinu dana (od 2. septembra 2004. do 3. oktobra 2005. godine). Takođe, devet ročišta pred tim sudom nije bilo održano zbog procesnih nedostataka, bez navođenja razloga za njihovo neodržavanje.

Takođe, dugotrajnom trajanju parnice je doprinelo i višestruko ukidanje prvostepenih odluka od strane drugostepenog suda. Prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava, svako ukidanje sudske odluke i vraćanje predmeta na ponovo suđenje doprinosi odugovlačenju postupka te ponovno razmatranje jednog predmeta pred niž om instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Puvlyulynets protiv Ukrajine , od 6. septembra 2005. godine).

Ustavni sud nalazi da je predmet spora nesumnjivo bio od egzistencijalnog značaja za podnosioca, a ispitujući njegovo ponašanje, Sud ukazuje da je podnosilac ustavne žalbe u određenoj meri doprineo dužem trajanju postupka, imajući u vidu da četiri ročišta nije bilo održano zbog njegovog odsustva, na njegov zahtev ili na zahtev njegovog punomoćnika, a što je dovelo do produženja parnice za deset meseci.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio posebno složen jer tokom postupka nije bilo kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja, imajući u vidu da su tokom trajanja postupka izvođeni dokazi samo saslušanjem parničnih stranaka i svedoka, kao i uvidom u određenu dokumentaciju.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 49801/10 (ranije predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 6791/92), te je, krećući se u granicama navoda ustavne žalbe kojom nije tražena naknada nematerijalne štete, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Imajući u vidu navode podnosioca kojim osporava presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5090/12 od 21. novembra 2013. godine i presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49801/10 od 4. aprila 2012. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da se podnosilac, pre svega, žali na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane prvostepenog i drugostepenog suda.

Ustavni sud, najpre, i u ovoj odluci ukazuje da nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u predmetnom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, što bi ukazalo na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju sudova, a na štetu po dnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povedi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Ustavni sud ukazuje da su prvostepeni i drugostepeni sud u osporenim presudama dali ustavnopravno prihvatljivo tumačenje materijalnog prava kada su ocenili da se u konkretnom slučaju na sporni pravni odnos primenjuje Zakon o stambenim odnosima jer je sporni odnos nastao u vreme važenja tog zakona, te je ustavnopravno prihvatljiv stav sud ova da je tužilac mogao da podnosiocu otkaže ugovor o korišćenju stana saglasno odredbi člana 52. tog zakona, kojom je propisano da se otkaz ugovora o korišćenju stana može dati nosiocu stanarskog prava kada izdaje ceo stan drugim licima kao podstanarima. Takođe, ustavnopravno je prihvatljiv stav suda je tužilac aktivno legitimisan da vodi ovaj spor, jer je on titular prava korišćenja predmetnog stana i njemu, shodno tom pravu, pripada ovlašćenje da tuženom otkaže ugovor o korišćenju stana. Naime, tužilac je korisnik sporn og stana u svojini Republike Srbije, ali i davalac saglasnosti za ustupanje stana Direkciji za gradsko zelenilo za zaključenje ugovora o korišćenju stana te time i davalac stana na korišćenje, t ako da je tužilac u materijalnopravnom odnosu sa predmetom spora – zahtevom za otkaz i iseljenje podnosioca iz spornog stana, kao nosilac prava korišćenja u državnoj svojini, ali i davalac – ustupalac prava davanja stana na korišćenje fizičkom licu – ovde podnosiocu.

Takođe, ustavnopravno je prihvatljivo obrazloženje iz osporenih presuda da je odlučna činjenica u ovom sporu ta da podnosilac u periodu od 1989. do 1991. godine nije koristio sporni stan za stanovanje, a da se povremeni obilasci stana ne mogu smatrati korišćenjem stana u smislu citiranih odredaba Zakona o stambenim odnosima te da je preseljenjem cele porodice u jednom periodu prestala potreba za korišćenje spornog stana od strane podnosioca i članova njegovog porodičnog domaćinstva, zbog čega je stan ustupljen trećim licima na korišćenje, a da o tome nije postig nut sporazum sa dava ocem stana na korišćenje. Dakle, ustavnopravno je prihvatljiv stav iz osporen ih odluka, koje prihvata i ovaj sud, da kako je pravo na stanovanje po osnovu stanarskog prava isključivo uslovljeno potrebom za stanovanjem, a da podnosilac tu potrebu u spornom periodu u odnosu na sporni stan nije imao, već da je ostvario na drugom mestu, stekli su se zakonski uslovi za otkaz ugovora o korišćenju spornog stana jer je podnosilac sporni stan koristio bez pravnog osnova.

Po oceni Ustavnog suda, prvostepeni i drugostepeni sud su u osporenim presudama za svoj stav dali jasne, precizne i logične razloge, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Ustavni sud nije našao bilo šta što bi ukazalo na to da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti da ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje.

Na osnovu iznetog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5090/12 od 21. novembra 2013. godine i presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49801/10 od 4. aprila 2012. godine odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u stambenom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti