Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog promene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda zbog povrede prava na pravično suđenje. Sud je ocenio da promena pravnog stava suda, zasnovana na zaključku usvojenom radi ujednačavanja prakse, ne predstavlja povredu ustavnih prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-83/2013
08.10.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik V eća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalb i Svetomira Stanojevića iz Leskovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Svetomira Stanojević a izjavljena protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 9871/12 od 6. decembra 2012. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se ustavna žalba u preostalom delu odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Svetomir Stanojević iz Leskovca podneo je, 8. januara 2013. godine, preko punomoćnika Gorana Josifova , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 9871/12 od 6. decembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na naknadu štete , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 35. st. 2. i 3. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je Upravni sud osporenu presudu zasnovao na zaključku usvojenom na sednici svih sudija tog suda, umesto na zakonu. Ističe se da je zauzeti stav Upravnog suda suprotan dosadašnjim stavovima nadležnih sudova izraženim u prethodne četiri presude, pri isto m činjenično m i pravno m stanj u, čime je narušen princip pravičnosti.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporenu presudu Upravnog suda .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu priloženu dokumentaciju, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Rešenjem Komande Vojnog odseka Vranje pov. broj 650-5 od 26. jula 2005. godine određeno je da podnosiocu ustavne žalbe 31. avgusta 2005. godine prestaje služba u Vojsci, bez njegove saglasnosti, zbog ukidanja radnog mesta na koje je bio raspoređen po privremenoj formaciji. Rešenjem Komande Vojnog okruga Niš Int. broj 546-104 od 12. avgusta 2005. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Presudom Vrhovnog suda Srbije U-SCG 1916/06 od 24. januara 2008. godine uvažena je tužba podnosioca i poništeno navedeno drugostepeno rešenje. Taj sud je našao da se iz obrazloženja osporenog rešenja ne može zaključiti da je utvrđivano da li je podnosiocu pre prestanka službe moglo biti obezbeđeno ostvarivanje jednog od prava propisanih članom 144. stav 1. tač. 1) i 2) tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

U postupku izvršenja presude Vrhovnog suda Srbije, drugostepeni organ je poništio prvostepeno rešenje od 26. jula 2005. godine, te je Komanda Vojnog odseka Vranje donela novo rešenje int. broj 22-464 od 4. septembra 2008. godine, sa dispozitivom iste sadržine kao i u ranijem rešenju. Rešenjem Komande Vojnog okruga Niš Up-2 broj 252-2 od 26. septembra 2008. godine ponovo je odbijena žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Presudom Vrhovnog suda Srbije U. 6722/08 od 15. aprila 2009. godine uvažena je tužba podnosioca i poništeno navedeno drugostepeno rešenje. Taj sud je našao da su rešenja u upravnom postupku doneta na osnovu nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, jer postoji protivrečnost između onoga što se nalazi u spisima predmeta i obrazloženja pobijanog rešenja.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude Vrhovnog suda Srbije rešenjem UP-2 broj 252-8 od 21. jula 2009. godine ponovo odbio žalbu podnosioca i potvrdio prvostepeno rešenje od 4. septembra 2008. godine.

Presudom Vrhovnog suda Srbije U. 6072/09 od 26. novembra 2009. godine uvažena je tužba podnosioca i poništeno navedeno drugostepeno rešenje. Taj sud je našao da akti Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Leskovac od 24. aprila 2008. godine, Uprave za kadrove od 6. avgusta 2008. godine i Uprave za organizaciju od 18. avgusta 2008. godine ne mogu biti činjenično-pravni osnov dovoljan za zakonitost i pravilnost prvostepenog i drugostepenog rešenja, jer su ti akti doneti nakon odlučivanja prvostepenim rešenjem od 26. jula 2005. godine.

Drugostepeni organ je u ponovnom postupku poništio prvostepeno rešenje od 4. septembra 2008. godine, te je prvostepeni organ doneo novo rešenje int. broj 38-50 od 28. januara 2010. godine, sa dispozitivom iste sadržine kao i u ranijem rešenju. Drugostepeni organ je rešenjem Up-2 broj 15/2010-2 od 23. februara 2010. godine odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Presudom Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 19238/10 od 8. decembra 2011. godine uvažena je tužba podnosioca i poništeno navedeno drugostepeno rešenje. Taj sud je ocenio da je podnosiocu služba u Vojsci mogla prestati samo sa danom donošenja rešenja o prestanku službe, odnosno za ubuduće. Isti sud je napomenuo da se od 1. januara 2008. godine primenjuje Zakon o Vojsci Srbije, zbog čega je podnosiocu služba eventualno mogla prestati iz razloga i pod uslovima propisanim odredbama tog zakona, a ne prethodno važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. Stoga je sud zaključio da je prvostepeni organ prilikom donošenja po službenoj dužnosti rešenja od 28. januara 2010. godine primenio materijalni propis koji više nije bio na snazi i odlučio da podnosiocu služba prestaje retroaktivno, više od četiri godine unazad od dana donošenja rešenja. Pored toga, sud nije prihvatio kao dokaz akt Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Leskovac od 24. aprila 2008. godine, jer prvostepeni organ u vreme donošenja rešenja iz 2005. godine, kada je prvi put rešavao o radnopravnom statusu podnosioca, nije raspolagao podacima sadržanim u tom aktu.

Drugostepeni organ je poništio prvostepeno rešenje od 28. januara 2010. godine i vratio predmet na ponovni postupak, te je prvostepeni organ doneo rešenje int. broj 100-482 od 7. juna 2012. godine, sa dispozitivom iste sadržine kao i u ranijim rešenjima. Žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja odbijena je rešenjem drugostepenog organa UP-2 broj 30-5/12 od 12. jula 2012. godine.

Osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 9871/12 od 6. decembra 2012. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Upravni sud je naveo da u obrazloženju drugostepenog rešenja stoji: da iz izvoda Odluke ministra odbrane o organizacijsko-mobilizacijskim promenama str. pov. 1615-2 od 31. jula 2005. godine proizlazi da je radno mesto podnosioca ukinuto sa 31. julom 2005. godine, što proističe i iz potvrde Uprave za organizaciju Sektora za politiku odbrane pov. broj 770-3 od 22. maja 2012. godine; da iz potvrde Uprave za kadrove broj 4215-3 od 25. maja 2012. godine proizlazi da u vreme prestanka službe podnosiocu 2005. godine nije postojalo radno mesto u Vojsci i Ministarstvu odbrane na koje se mogao rasporediti, niti je postojala mogućnost prekvalifikacije; da iz potvrde Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Leskovac broj 1406-101-29/2008 od 1. juna 2012. godine proizlazi da u periodu od 1. do 31. avgusta 2005. godine nije bilo slobodnih radnih mesta za lica sa završenim Fakultetom narodne odbrane.

Polazeći od odredaba člana 143. tačka 9) i člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, kao i zaključka usvojenog na sednici svih sudija 19. novembra 2012. godine, Upravni sud je našao da je podnosiocu pravilno utvrđen prestanak službe u Vojsci sa danom 31. avgust 2005. godine, jer je njegovo radno mesto ukinuto, a nije postojala mogućnost zaposlenja na drugom radnom mestu, niti mogućnost dokvalifikacije ili prekvalifikacije. Upravni sud je našao i da nisu osnovani navodi podnosioca da prvostepeno rešenje ima retroaktivno dejstvo. Ovo iz razloga što je prvostepeni organ u ponovnom postupku, u kome je podnosiocu omogućeno učešće, pribavio dokaze koji se ne mogu smatrati novim, jer se odnose na činjenice iz vremena kada je podnosiocu utvrđen prestanak radnog odnosa, a njima se samo obrazlaže pravilnost i zakonitost prvostepenog rešenja.

3.2. Upravni sud je na sednici svih sudija tog suda održanoj 19. novembra 2012. godine utvrdio sledeće pravne stavove radi jedinstvene primene zakona: "Dispozitivom rešenja nadležnog prvostepenog organa se utvrđuje datum od koga je državni službeni ostao neraspoređen. Ako je odlukom drugostepenog organa, povodom izjavljene žalbe ili u upravnom sporu, poništeno rešenje prvostepenog organa kojim je utvrđeno da je državni službenik ostao neraspoređen, predmet se uvek vraća prvostepenom organu na ponovno odlučivanje. Pravna posledica poništaja prvostepenog rešenja, kada je predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje, je obaveza prvostepenog organa da donese novo rešenje na osnovu istog ili upotpunjenog činjeničnog stanja i istog pravnog stanja upravne stvari."

Upravni sud je na sednici svih sudija tog suda održanoj 29. oktobra 2012. godine utvrdio i sledeći pravni stav radi jedinstvene primene zakona: "U predmetima prestanka radnog odnosa civilnih lica u Vojsci, kada organ donosi novo rešenje u izvršenju presude Upravnog suda, potvrde nadležnog organa u Ministarstvu odbrane i Nacionalne službe za zapošljavanje donete u kasnijem periodu u odnosu na datum prestanka radnog odnosa zbog neraspoređenosti, predstavljaju validan dokaz da se to lice nije moglo rasporediti na drugi posao ili u drugi organ ako se ti dokazi odnose na činjenice iz perioda kada je licu utvrđen prestanak radnog odnosa" (navedeni pravni stavovi su objavljeni u Biltenu Upravnog suda broj 3/2012).

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Zakonom o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme prestanka službe podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)), a da civilno lice kome se nije moglo obezbediti jedno od navedenih prava, ima pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe, koju je lice ostvarilo za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba, kao i novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju države članice na čijoj teritoriji je bilo u službi (stav 2. tač. 1) i 2)); da civilno lice u Vojsci kome služba prestaje (..) bez njegove saglasnosti (...) ima dužnost i pravo da ostane na radu od 30 dana do tri meseca (otkazni rok), a da dužini otkaznog roka odlučuje nadležni starešina (član 148. stav 1.).

Odredbom člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar. Odredbom stava 2. istog člana Zakona propisano je da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan svojim rešenjem da ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, kao i da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu.

Odredbom člana 69. Zakona o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/2009) propisano je da kada sud poništi akt protiv koga je bio pokrenut upravni spor, predmet se vraća u stanje ponovnog rešavanja po žalbi, odnosno stanje ponovnog rešavanja po zahtevu stranke u prvostepenom postupku, ako je žalba bila zakonom isključena (stanje pre nego što je poništeni akt donet) (stav 1.); da ako prema prirodi stvari u kojoj je nastao upravni spor treba umesto poništenog upravnog akta doneti drugi, nadležni organ je dužan da taj akt donese bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude, pri čemu je nadležni organ vezan pravnim shvatanjem suda, kao i primedbama suda u pogledu postupka (stav 2.).

Odredbom člana 25. stav 2. Sudskog poslovnika ("Službeni glasnik RS", br. 110/09, 70/11, 19/12 i 89/13) propisano je da sednica svih sudija Upravnog suda, Privrednog apelacionog suda i Višeg prekršajnog suda utvrđuje i pravne stavove radi jedinstvene primene zakona iz nadležnosti tih sudova.

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što je Upravni sud u osporenoj presudi odstupio od stavova iz ranijih presuda nadležnih sudova u upravnom sporu, zauzimajući nov stav zasnovan na zaključku usvojenom na sednici svih sudija tog suda, umesto na zakonu.

Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog, odnosno arbitrarnog stanovišta postupajućeg suda.

Analizirajući četiri presude nadležnih sudova donete u ranijim upravnim sporovima okončanim u korist podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je najpre konstatovao da u prvim dvema presudama Vrhovnog suda Srbije od 24. januara 2008. i 15. aprila 2009. godine nije zauzet stav o pravnim pitanjima, već su izražene primedbe u pogledu postupka koje su se ticale nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Tek kada su u ponovnom postupku pribavljene isprave, koje su po shvatanju vojnih organa otklonile sumnju u zakonitost rešenja o prestanku službe podnosiocu, Vrhovni sud Srbije i Upravni sud - Odeljenje u Nišu su u presudama od 26. novembra 2009, odnosno od 8. decembra 2011. godine, izneli pravno shvatanje, kojim je ukazano drugostepenom organu da se naknadno pribavljene isprave ne mogu prihvatiti kao dokazi zbog datuma njihovog izdavanja, te da se prestanak službe mogao utvrđivati samo za ubuduće, a ne unazad, i to primenom važećeg Zakona o Vojsci Srbije, a ne ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Iako je drugostepeni organ pri donošenju novog rešenja bio vezan pravnim shvatanjem suda, on je u potpunosti od njega odstupio, donoseći u pogledu ključnih tačaka isto rešenje kao što su bila i ranije poništena rešenja. Tako je drugostepeni organ prihvatio kao zakonito prvostepeno rešenje od 25. aprila 2012. godine, u kome je kao datum prestanka službe ponovo određen 31. avgust 2005. godine, a ne dan koji sledi nakon dana donošenja tog rešenja, uz primenu razloga i uslova za prestanak službe propisanih odredbama ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, a ne važećeg Zakona o Vojsci Srbije, a čija ispunjenost je utvrđena na osnovu isprava koje nisu postojale u vreme kada je podnosiocu utvrđen prestanak službe.

Uprkos tome, Upravni sud - Odeljenje u Nišu je u osporenoj presudi odbio tužbu podnosioca, pravdajući nepostupanje drugostepenog organa u skladu sa shvatanjima iz svoje ranije presude pozivanjem na zaključak usvojen na sednici svih sudija tog suda 19. novembra 2012. godine, čiju sadržinu nije izložio, uz dodatnu ocenu da se dokazi koje je prvostepeni organ pribavio u ponovnom postupku ne mogu smatrati novim, jer se odnose na činjenice iz vremena kada je podnosiocu utvrđen prestanak radnog odnosa, a njima se samo obrazlaže pravilnost i zakonitost donetog prvostepenog rešenja.

Ustavni sud ukazuje na to da nije nadležan da kao instancioni sud preispituje zaključke i ocene nadležnih sudova u pogledu tumačenja odredaba merodavnog prava, iz čega proističe da njegova uloga nije da se bavi nedoslednostima sudske prakse i da interveniše kada jednostavno postoje protivrečne sudske odluke. Nije isključeno da isti sud, kao u konkretnom slučaju nadležni sud u upravnom sporu, ispitujući isti predmet, dođe do drugačijih, ali racionalnih i obrazloženih zaključaka o istom pravnom pitanju. Stoga tumačenje odredaba merodavnog prava u osporenoj sudskoj odluci, koliko god se ono podnosiocu ustavne žalbe činilo nepravičnim u odnosu na tumačenja koje je isti sud usvojio u ranijoj odluci, ne mora, samo po sebi, ukazivati na povredu označenog ustavnog prava (Evropski sud za ljudska prava, presuda u predmetu Nejdet Sahin i Perihan Sahin protiv Turske, broj 13279/05, st. 88. i 90, od 20. oktobra 2011. godine).

Ustavni sud je konstatovao da različito pravno stanovište u osporenoj presudi u odnosu na ono iz prethodno donetih presuda u istom predmetu, predstavlja posledicu ishoda tumačenja odredaba merodavnog procesnog i materijalnog prava i njihove primene na konkretnu situaciju. Upravni sud je pre donošenja osporene presude formirao pravne stavove o pitanjima validnosti naknadno pribavljenih dokaza u postupku prestanka službe civilnim licima u Vojsci (zaključak od 29. oktobra 2012. godine) i pravnih posledica poništaja rešenja kojim je državni službenik ostao neraspoređen (zaključak od 19. novembra 2012. godine). U tom smislu, Ustavni sud nalazi da je nadležni sud u upravnom sporu pokrenutom u vezi sa izvršenjem njegove ranije presude, morao da sledi u međuvremenu zauzete pravne stavove, koji su usvojeni u skladu sa procedurom predviđenom Sudskim poslovnikom. Kako je Upravni sud u svojim odlukama razvio neujednačenu sudsku praksu o pitanjima koja su se u ovom predmetu postavila kao sporna, taj sud je zauzimanjem navedenih pravnih stavova obezbedio uspostavljanje pravne sigurnosti i jednakosti pred zakonom u budućim upravnim sporovima.

Kad je reč o pravnom stavu Upravnog suda vezanom za prihvatljivost naknadno pribavljenih dokaza sa stanovišta datuma njihovog izdavanja, Ustavni sud je konstatovao da je u više svojih odluka, počev od Odluke Už-5067/2010 od 24. oktobra 2013. godine, ukazao na to da pribavljanje potvrda i izveštaja nakon datuma kada je utvrđen prestanak službe, ima uporište u odredbama merodavnog procesnog prava, zbog čega se izloženi stav Upravnog suda može smatrati ustavnopravno utemeljenim. Naime, iz citiranih odredaba člana 232. Zakona o opštem upravnom postupku sledi da se činjenice koje su bile od značaja za donošenje prvostepenog rešenja mogu utvrđivati u postupku pred drugostepenim organom, kao i da se one mogu ponovo utvrđivati u postupku donošenja novog prvostepenog rešenja, nakon poništaja ranijeg, u skladu sa primedbama drugostepenog organa, odnosno suda u upravnom sporu.

Ustavni sud je potom konstatovao da se Upravni sud u osporenoj presudi pozvao na zaključak od 19. novembra 2012. godine, kojim su usvojeni pravni stavovi tog suda o pravnim posledicama poništaja rešenja kojim je državni službenik ostao neraspoređen. U tački 3. tih stavova je navedeno da je pravna posledica poništaja prvostepenog rešenja, kada je predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje, obaveza prvostepenog organa da donese novo rešenje na osnovu istog ili upotpunjenog činjeničnog stanja i istog pravnog stanja upravne stvari. Pri tome je u obrazloženju tih stavova, pored ostalog, navedeno da će prvostepeni organ, kada je predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje, ukoliko nije utvrđeno drugačije činjenično stanje u pogledu datuma sa kojim je utvrđeno da je državni službenik ostao neraspoređen, doneti novo rešenje sa istim datumom od kojeg je i po ranije donetom rešenju bio neraspoređen. S obzirom na to da su se u postupku prestanka službe podnosioca kao civilnog lica u Vojsci kao sporna postavljala pitanja primenom kog propisa se donosi novo prvostepeno rešenje u ponovnom postupku i sa kojim datumom se tada utvrđuje prestanak službe, Ustavni sud smatra da je opravdan pristup Upravnog suda da u osporenoj presudi po tim pitanjima pravnu situaciju civilnog lica kome je prestala služba u Vojsci upodobi sa pravnom situacijom državnog službenika koji je ostao neraspoređen.

Polazeći od navedenih stavova, a imajući u vidu da je u ponovnom postupku pred prvostepenim organom utvrđeno da je ukinuto upravo radno mesto na koje je podnosilac bio raspoređen i da nije bilo moguće da se izvrši njegovo raspoređivanje na drugo radno mesto, niti da se prekvalifikuje, prvostepeni organ je bio u obavezi da donese novo rešenje sa istim datumom prestanka službe, kao i u prethodnim rešenjima, uz primenu ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, po čijim odredbama je prvi put rešavano o njegovom prestanku službe.

Ustavni sud je imao u vidu da Upravni sud u osporenoj presudi nije posebno obrazlagao odstupanje od svog pravnog shvatanja iz ranije presude koje se odnosilo na utvrđivanje datuma prestanka službe i primenu odgovarajućeg propisa u postupku ponovnog prvostepenog rešavanja. Iako se tom sudu opravdano može prigovoriti da je propustio da iznese razloge zbog kojih pomenuti pravni stavovi nalaze svoju primenu u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da krajnji ishod postupka ne dovodi u sumnju pravičnost osporene presude, budući da primena odredaba merodavnog prava na upotpunjeno činjenično stanje nije bila proizvoljna, već je rezultat ustavnopravno prihvatljivog tumačenja do koga se došlo poštovanjem određenih proceduralnih pravila koja garantuju da primena propisa na istovrsne materijalne situacije neće voditi pravnoj nesigurnosti.

Ustavni sud je, takođe, našao da je neosnovano pozivanje podnosioca na presude Evropskog suda za ljudska prava Perez de Rada Cavanilles protiv Španije, broj 116/1997/900/1112, od 28. oktobra 1998. godine i Leoni protiv Italije, broj 43269/98, od 26. oktobra 2000. godine, jer je njima utvrđena povreda člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda zbog toga što je podnosiocima predstavki uskraćeno pravo na pristup sudu, a ne, kako tvrdi podnosilac ustavne žalbe, zbog toga što su domaći sudovi pri istom činjeničnom i pravnom stanju zauzimali suprotne stavove.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da podnosiocu nije moglo biti povređeno pravo na naknadu štete iz člana 35. st. 2. i 3. Ustava, jer se sadržina tog ustavnog prava ne može dovesti u vezu sa osporenom presudom. Stoga je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u tom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog promene sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti