Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je trajao skoro 30 godina. Deo žalbe kojim se osporava rešenje o obustavi postupka je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić , dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Dragiša B. Slijepčević, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković , u postupku po ustavnoj žalbi D. M. iz Žablja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 11. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. M. i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Žablju u predmetu I. 174/81, a zatim pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu I. 152/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se ustavna žalba izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Novom Sadu IPV. 67/10 od 30. decembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. M. iz Žablja je 21. februara 2011. godine, preko punomoćnika S. B, advokata iz Novog Sada, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Novom Sadu IPV. 67/10 od 30. decembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je osporenim rešenjem neosnovano odbijen njegov prigovor protiv prvostepenog rešenja Osnovnog suda u Novom Sadu I. 152/10 od 29. oktobra 2010. godine, kojim je izvršni postupak obustavljen iz razloga što izvršna isprava nije podobna za izvršenje, te izvršenje nije moguće; da je predmetni izvršni postupak trajao 30 godina i da izvršni sud nije smeo da čeka da prođe toliko godina da bi utvrdio činjenicu koja se odnosi na podobnost izvršne isprave za izvršenje; da mu je takvim nedelotvornim postupanjem sudova povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Naknadu štete nije tražio.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 –Odluka US) je po sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu I. 152/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Pravni prethodnik podnosioca ustavne žalbe, njegov otac S. M. je, kao izvršni poverilac, 2. juna 1981. godine podneo Opštinskom sudu u Žablju predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika F. š. „Š.“ iz Ž, radi izvršenja činidbe, i to na osnovu pravnosnažne i izvršne presude zbog izostanka Opštinskog suda u Žablju P. 59/81 od 10. marta 1981. godine. Opštinski sud u Žablju je rešenjem I. 174/81 od 12. juna 1981. godine odredio predloženo izvršenje. U spisima predmeta nema nijednog dokaza da je izvršni sud za sedam godina preduzeo bilo koju radnju u postupku, a i sam izvršni poverilac je sedam godina bio potpuno pasivan i tek je 27. juna 1988. godine urgirao kod izvršnog suda tražeći da se sprovede izvršenje.

Rešenjem Opštinskog suda u Žablju I. 407/88 od 29. juna 1988. godine izvršnom dužniku je ostavljen rok od 30 dana od prijema tog rešenja da sa određene parcele izvršnog poverioca ukloni zagađeno zemljište sa otpadnim vodama i da na to mesto donese plodno zemljište. Podneskom od 2. septembra 1988. godine izvršni poverilac je izvestio sud da izvršni dužnik nije postupio po navedenom rešenju i predložio je izricanje novčane kazne izvršnom dužniku. Izvršni dužnik je podneskom od 18. oktobra 1988. godine

tražio odlaganje izvršenja.

Rešenjem Opštinskog suda u Žablju I. 407/88 od 11. novembra 1988. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je predlog dužnika za odlaganje izvršenja, u stavu drugom izreke odbijen je predlog poverioca za izricanje novčane kazne i u stavu trećem izreke pozvan je poverilac da u roku od 30 dana predloži kome će poveriti da izvrši radnje iz rešenja o dozvoli izvršenja.

Izvršni poverilac je podneskom od 7. decembra 1988. godine predložio da se radovi iz rešenja o dozvoli izvršenja povere Preduzeću „P.“, OOUR „O.“.

Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 492/90 od 1. marta 1990. godine odbačena je žalba izvršnog dužnika izjavljena protiv rešenja Opštinskog suda u Žablju I. 407/88 od 11. novembra 1988. godine u delu kojim je pozvan poverilac da u roku od 30 dana predloži kome će poveriti da izvrši radnje izvršenja (stav 3. izreke), a odbijena žalba dužnika u delu kojim je odbijen predlog za odlaganje izvršenja (stav 1. izreke), te je prvostepeno rešenje u tom delu potvrđeno.

Izvršni poverilac je nakon toga više puta urgirao za sprovođenje izvršenja.

Rešenjem Opštinskog suda u Žablju I. 407/88 od 26. juna 1990. godine naloženo je izvršnom dužniku da, u roku od 15 dana od prijema rešenja, otpočne radove na parceli poverioca, tako što će sa parcele ukloniti zagađeno zemljište sa otpadnim vodama i na to mesto doneti plodno zemljište. Izvršni dužnik je 29. maja 1991. godine izvestio sud da je sproveo rešenje o izvršenju, jer je na ugroženi deo zemljišta poverioca nanesen zdravi sloj zemlje. Izvršni sud je 26. januara 1994. godine tražio od poverioca da se izjasni u pogledu podneska dužnika od 29. maja 1991. godine. Podneskom od 9. februara 1994. godine izvršni poverilac je obavestio sud da izvršni dužnik do tada nije postupio po rešenju o izvršenju. Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu - Odeljenje u Žablju I. 407/88 od 11. februara 1994. godine pozvan je poverilac da predloži veštaka koji će utvrditi da li je dužnik izvršio svoju obavezu. Podneskom od 22. februara 1994. godine poverilac je naveo da se veštačenjem ne može utvrditi da li je dužnik izvršio svoju obavezu zbog proteka vremena, već da se to može utvrditi saslušanjem svedoka. Zatim je sud odredio veštačenje od strane veštaka iz oblasti agronomije i pedologije.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu – Odeljenje u Žablju I. 407/88 od 1. jula 1994. godine pozvan je poverilac da se izjasni da li je između njega i dužnika u toku mirno rešenje spora, da istakne primedbe na nalaz veštaka ili da predloži zastajanje sa postupkom, imajući u vidu da je dužnik obavestio sud da je sa poveriocem postignut sporazum prema kome će dužnik poveriocu obezbediti drugo odgovarajuće zemljište. Podneskom od 13. jula 1994. godine poverilac je obavestio sud da među strankama nije u toku postupak za mirno rešenje spora, da nema primedbe na nalaz veštaka i da ne traži zastajanje sa postupkom, već predlaže da sud sprovede izvršenje. Zatim je pred izvršnim sudom održano četiri ročišta na kojima su saslušane parnične stranke i veštak.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu – Odeljenje u Žablju I. 407/88 od 9. juna 1995. godine obavezan je poverilac da predloži sudu preduzeće koje će izvršiti radove na njegovoj parceli i poverilac je 12. jula 1995. godine predložio da se radovi povere preduzeću „P. g.“ iz Ž. Rešenjem suda sa ročišta od 2. jula 1996. godine odbijen je navedeni predlog poverioca, stranke su saglasno predložile da dužnik otpočne sa radovima i sud je odredio veštaka geometra da izradi svoj nalaz i mišljenje u pogledu spornog zemljišta, ali je zapisnik sa tog ročišta poverilac odbio da potpiše. Izvršni dužnik je 14. avgusta 1996. godine obavestio sud da je 17. jula 1996. godine izvršio deo svoje obaveze u pogledu nasipanja humusnog zemljišta na spornu parcelu poverioca i da je izvršenju tih radova prisustvovao sudski veštak. Zapisnikom sa lica mesta od 6. marta 1997. godine konstatovano je da je delimično izvršeno nasipanje zemlje, a dužnik je izjavio da zbog vremenskih uslova nije mogao da ispuni obavezu u celini.

Sud je 24. aprila 1997. godine odredio dopunsko veštačenje od strane veštaka geometra i dalje, u periodu od narednih šest godina, nije preduzimao bilo kakve radnje u izvršnom postupku, niti je u tom periodu poverilac urgirao kod izvršnog suda za sprovođenje izvršenja.

Podnosilac ustavne žalbe je kao zakonski naslednik pok. izvršnog poverioca stupio u izvršni postupak na ročištu održanom 21. aprila 2003. godine, tako što je izjavio da je njegov otac preminuo i da je obavljena ostavinska rasprava. Na tom ročištu dužnik je naveo da je ispunio svoju obavezu, a podnosilac je naveo da postoji mogućnost dogovora sa dužnikom radi eventualnog poravnanja. Na ročištu od 28. septembra 2004. godine stranke su saglasno predložile da se poravnanje zaključi 30. septembra 2004. godine i obavezale se da će ga zatim dostaviti sudu.

Podnosilac je podneskom od 11. aprila 2005. godine obavestio sud da dužnik nije izvršio svoju obavezu, niti je sa njim sačinio sudsko poravnanje i predložio da se izvršni postupak nastavi. Podnosilac je 30. juna 2005. godine obavestio sud da se sa dužnikom načelno dogovorio da mu dužnik ustupi parcelu koju bi podnosilac obrađivao, ali je 10. januara 2006. godine obavestio sud da dužnik nije izvršio svoju obavezu.

Sud je na ročištu od 3. marta 2006. godine ponovo odredio veštačenje od strane veštaka geometra, a 5. septembra 2007. godine ponovo odredio veštačenje od strane sudskog veštaka iz oblasti agronomije i pedologije, koji je dao svoj nalaz 15. jula 2008. godine. Nakon toga, u dva navrata je pokušavano da se dođe do mirnog rešenja spora, ali bezuspešno.

Od 2010. godine predmet je u nadležnosti Osnovnog suda u Novom Sadu, gde se vodio pod brojem I. 152/10. Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica Žabalj I. 152/10 od 29. oktobra 2010. godine postupak izvršenja je obustavljen i ukinute su sve sprovedene radnje u postupku, ako se njima ne dira u stečena prava trećih lica. U obrazloženju rešenja je navedeno da ni nakon tri decenije trajanja postupka prinudnog izvršenja, i pored više pokušaja sporazumnog okončanja, izvršenje nije sprovedeno, te je jasno, naročito uzimajući u obzir nalaze i mišljenja veštaka, da se obaveza utvrđena izvršnom ispravom, a čije je izvršenje određeno u ovom izvršnom postupku, ne može izvršiti, odnosno da izvršenje obaveze nije ekonomski opravdano.

Osporenim rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu IPV. 67/10 od 30. decembra 2010. godine odbijen je prigovor podnosioca, te je rešenje tog suda I. 152/10 od 29. oktobra 2010. godine potvrđeno. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da se prvostepeni sud, prilikom davanja obrazloženja za svoju odluku, pravilno pozvao na nalaz i mišljenje veštaka, u kome se navodi : da je celokupan proces kompletne sanacije predmetnog zemljišta ekonomski neopravdan jer je neophodno skinuti svo zemljište, do podloge koja je zdrava – do humusnog horizonta, pa tek onda naneti plodno zemljište; da se u izvršnoj ispravi navodi da je obaveza dužnika da ukloni zagađeno zemljište, ali se ne navodi do koje dubine je potrebno da se izvrši skidanje površinskog sloja ; da samo uklanjanje zagađenog zemljišta kako je određeno izvršenjem, a koje je dužnik izvršio na delu predmetne parcele, bez kompletnog skidanja svih slojeva , nije dalo, n iti može dati nekakve rezultate; da iz navedenog proizlazi da izvršna isprava nije podobna za izvršenje.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama član 10. stav 1. Zakona o izvršnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 20/78, 6/82, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93 i 24/94), koji je važio u vreme podnošenja predloga za izvršenje u ovoj pravnoj stvari, bilo je propisano da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno.

Zakonom o izvršnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 28/2000, 73/2000 i 71/01), koji je stupio na snagu 7. jula 2000. godine i koji se primenjivao na postupak izvršenja, bilo je propisano: da se ovim zakonom određuju pravila po kojima sud postupa radi prinudnog izvršenja sudske odluke koja glasi na ispunjenje obaveze, kao i radi obezbeđenja potraživanja (član 1. stav 1.); da se postupak izvršenja i postupak obezbeđenja pokreće na predlog poverioca (član 2. stav 1.); da izvršenje i obezbeđenje određuje i sprovodi sud (član 3.); da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 4. stav 1.); da će se postupak izvršenja i obezbeđenja započet do dana stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama ovog zakona (član 262.).

Odredbom člana 304. Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, propisano je da će se postupci izvršenja i obezbeđenja započeti do dana stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama Zakona o izvršnom postupku („Službeni list RS“, br. 28/2000, 73/2000 i 71/01).

5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio n a snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja izvršnog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen preko 25 godina , tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevan tan ceo protekli period, od 2. juna 1981. godine kada je pravni prethodnik podnosioca ustavne žalbe podneo predlog za dozvolu izvršenja.

Ustavni sud je utvrdio da je izvršni p ostupak trajao skoro 30 godina, što, samo po sebi , ukazuje na to da izvršenje nije sprovedeno u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, a imajući u vidu prirodu izvršnog postupka u kome poverioci na prinudan način ostvaruju potraživanja utvrđena sudskim odlukama, Ustavni sud nalazi da, i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, enormno dugo trajanje ovog izvršnog postupka ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu. Dakle, Ustavni sud je ocenio da Opštinski sud u Žablju, a zatim i Opštinski sud u Novom Sadu – Odeljenje u Žablju, u ovom izvršnom postupku nisu postupa li u skladu sa načelom hitnosti i da je nedelotvorno postupanje sudova koji su sprovodili izvršenje presudno uticalo na nerazumno dugo trajanje ovog postupka, pri čemu se ne može zanemariti ni određeni doprinos podnosioca i njegovog pravnog prethodnika, koji se prvenstveno ogledao u dužim periodima pasivnosti i nezainteresovanosti za tok i ishod postupka.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , u izvršnom postupku koji je započeo pred Opštinskim sudom u Žablju u predmetu I. 174/81 , a okončan pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu I. 152/10.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, krećući se u granicama zahteva iz ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , usvojio ustavnu žalbu u tački 1. izreke.

7. U vezi dela ustavne žalbe kojim se osporava rešenj e Osnovnog suda u Novom Sadu IPV. 67/10 od 30. decembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povrede označenog ustavnog prava.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja , tako i u pogledu pravi lne primene materijalnog prava. Odlučujući o ustavnoj žalbi, Ustavni sud ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno prizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u konkretnom izvršnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrerne primene materijalnog prava.

Po oceni Ustavnog suda, navodima ustavne žalbe nije dovedena u sumnju pravičnost osporene sudske odluke, niti je ukazano na proizvoljnost u njenom donošenju. Ustavni sud nalazi da je izvršni sud dao jasne i dovoljno obrazložene razloge na osnovu kojih je obustavio izvršni postupak navodeći da izvršna isprava nije podobna za izvršenje, kao i da bi proces kompletne sanacije predmetnog zemljišta bio ekonomski neopravdan . Ustavni sud smatra da podnosilac osnovano ukazuje na to da izvršni sud „nije smeo da čeka trideset godina da utvrdi činjenicu na koju pazi po službenoj dužnosti, a to je podobnost izvršne isprave za izvršenje“. Upravo je prihvatanje ovih navoda podnosioca i bio razlog da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu u delu kojim je isticano da je podnosiocu ustavne žalbe u sprovedenom izvršnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Međutim, Ustavni sud je ocenio kao neosnovan navod podnosioca da je izvršni sud zaključak o nepodobnosti izvršne isprave mogao i morao zasnovati još 1981. godine, kada je odlučivao o prigovoru protiv rešenja o izvršenju. Naime, iz činjenica i okolnosti ovog slučaja proizlazi da je do takvog zaključka sud došao tek nakon više obavljenih veštačenja. Pored toga, treba imati u vidu da je pravni prethodnik podnosioca u parničnom postupku postavio tužbeni zahtev za osudu na činidbu, a ne i za naknadu štete zbog zagađenja poljoprivrednog zemljišta izlivanjem saturacionog mulja od strane tuženog (kasnije izvršnog dužnika), te da je predložio donošenje presude zbog izostanka koja predstavlja izvršnu ispravu, a da prethodno u parničnom postupku nisu izvedeni dokazi na okolnosti da li se uklanjanjem zagađenog zemljišta i nasipanjem plodnog zemljišta može omogućiti ponovna nesmetana obrada spornog zemljišta u poljoprivredne svrhe. Takođe, ocena povrede prava na pravično suđenje može se sagledati i u kontekstu onoga što je bila obaveza izvršn og poveri oca. Naime, izvršni poverilac je nakon izvršenih veštačenja i nalaza veštaka na koji način i pod kojim uslovima se moglo doći do zdravog zemljišta, mogao da na finansijski teret izvršnog dužnika, predloži izvođenje potrebnih radova na spornom zemljištu , te u tom slučaju ne bi bilo mesta obustavi izvršnog postupka. Međutim, izvršni poverilac nije predložio izvođenje radova niti se saglasio sa ponudama za zamenu spornog zemljišta tako što bi mu se dalo drugo zemljište istog kvaliteta i karakteristika u smislu, na primer, udaljenosti, boniteta i slično. Naime, zamena zemljišta bi bila jedina ispravna i celishodna opcija kojom bi se šteta otklonila imajući u vidu da bi finansijski bilo nemoguće da se sporna parcela dovede u funkciju, odnosno da se šteta nadoknađuje do besmislenih granica. Najzad, sud je više puta zastajao sa postupkom izvršenja jer su stranke isticale da je u izgledu mirno rešenje spornog odnosa na taj način što bi izvršni dužnik u zamenu za zagađeno zemljište dao drugo zemljište radi obrade.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv osporenog rešenja odbacio u tački 2. izreke, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka i odlučivanje.

8. Na osnovu izloženog, člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti