Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog povrede prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku kao neosnovanu, a u preostalom delu je odbacuje. Utvrđeno je da podnosilac svojim procesualnim ponašanjem doprineo dužini trajanja postupka od šest godina. Nije utvrđena ni proizvoljnost u sudskom odlučivanju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D . Đ . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srb ije, na sednici Veća održanoj 22. februara 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. Đ . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 16593/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. Đ . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 3. februara 2016. godine, preko punomoćnika B. D, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 16593/10 od 3. jula 2015. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6452/15 od 10. decembra 2015. godine, zbog povrede načela i prava iz člana 21, člana 32. stav 1. i čl. 36. i 58. Ustava Republike Srbije. Podnosilac se pozvao i na čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) i član 1. Protokola 1 uz Konvenciju, koji su po svojoj sadržini suštinski istovetni pomenutim odredbama Ustava. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome su doneti osporeni akti.

Tvrdnje o povredi označenih prava podnosilac obrazlaže navodima o proizvoljno utvrđenom činjeničnom stanju, proizvoljnoj primeni materijalnog prava na koje se pozvao drugostepeni sud i bitnim povredama odredaba parničnog postupka koje se po mišljenju podnosioca ogledaju u zanemarivanju dokaza iz kojih se može utvrditi da je lice sa kojim je zaključio sporni pravni posao bilo sposobno za rasuđivanje. U suštini, podnosilac osporava ocenu nalaza veštaka, te dodaje da mu je usled odbijanja dokaznih predloga - saslušanja sudije pred kojom je sačinjen sporni pravni posao i saslušanja svedoka, onemogućeno da raspravlja pred sudom. Zbog činjenice da je predmetni parnični postupak trajao šest godina i jedan mesec, smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene akte i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, odnosno da mu utvrdi pravo na naknadu materijalne štete za slučaj da ne poništi pomenute akte.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosi oca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nj egovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je , u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 16593/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja T. O . podnela je 9. decembra 2009. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog D . Đ, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđenja ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog 15. oktobra 2009. godine između pok. A. O, njenog oca, kao primaoca izdržavanja i tuženog, kao davaoca izdržavanja. Eventualnim tužbenim zahtevom tražen je poništaj pomenutog ugovora u smislu člana 203. Zakona o nasleđivanju.

Nakon jednog održanog i jednog ročišta koje nije održano na molbu tuženog, sud je rešenjem od 7. jula 2010. godine odlučio o tužiljinom predlogu za određivanje privremene mere.

Pomenuto rešenje ukinuto je drugostepenom odlukom od 2. marta 2011. godine.

Na sledećem ročištu koje je održano 15. jula 2011. godine, od nekoliko zdravstvenih ustanova tražena je medicinska dokumentacija za tužiljinog pok. oca. Sve zdravstvene ustanove, osim KCS, dostavile su traženu dokumentaciju tokom jula i avgusta 2011. godine. KCS je pomenutu dokumentaci ju dostavio u junu 2012. godine, nakon dva održana ročišta i ponovljenih naloga uz pretnju novčanim kažnjavanjem.

Na tužiljin predlog sud je na ročištu od 14. septembra 2012. godine odredio izvođenje dokaza medicinskim veštačenjem na okolnost sposobnosti rasuđivanja njenog pok. oca u trenutku zaključenja spornog ugovora. Veštačenje je povereno dvojici sudskih veštaka. Veštaci su nalaz dostavili u novembru 2012. godine, a sledeće ročište, na kome su veštaci saslušani i na kome je zaključena glavna rasprava, održano je 21. decembra 2012. godine u odsustvu uredno pozvanog punomoćnika tuženog koji je tražio odlaganje zbog drugog suđenja.

Podneskom od 24. decembra 2012. godine punomoćnik tuženog je tražio otvaranje glavne rasprave. Ovaj predlog je obrazložio time što je prethodno pomenuto ročište održano u njegovom odsustvu.

Rešenje o otvaranju glavne rasprave doneto je 14. maja 2013. godine, a na sledećem ročištu izveden je dokaz saslušanjem tuženog.

Podneskom iz avgusta 2013. godine tuženi je predložio da se odredi novo veštačenje na istu okolnost iz razloga što zbog odsustva sa ročišta na kome su veštaci saslušani, nije mogao usmeno da stavi primedbe na nalaz.

Do kraja 2013. godine zakazana su još dva ročišta, od kojih jedno nije održano zbog formiranja nove mreže sudova.

Na ročištu održanom 25. aprila 2014. godine punomoćniku tuženog je ostavljen rok od osam dana da dostavi pisane primedbe na nalaz veštaka. Punomoćnik je po ovom nalogu postupio u ostavljenom roku, a na sledećem ročištu održanom 3. septembra 2014. godine saslušane su parnične stranke.

Veštaci su pisano izjašnjenje na primedbe tuženog dostavili u septembru 2014. godine.

U toku 2015. godine zakazana su dva ročišta, od kojih jedno nije održano zbog nedolaska tužiljinog punomoćnika. Na održanom ročištu saslušan je veštak.

Osporenom presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 16593/10 od 3. jula 2015. godine utvrđena je ništavost predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju, uz obrazloženje da su ispunjeni uslovi iz člana 203. Zakona o nasleđivanju jer sporni ugovor zbog bolesti pok. A . O, koji je pr eminuo 4. novembra 2009. godine, nije predstavljao neizvesnost za tuženog. Naime, sud je iz nalaza i izjašnjenja veštaka utvrdio da je tužiljin otac u vreme zaključenja spornog ugovora bio dementan, te da zbog toga nije bio sposoban da shvati značaj sporne pravne radnje i posledica koje iz nje proističu tj. da nije bio sposoban za rasuđivanje. Iz pomenutog nalaza sa izjašnjenjima takođe je utvrđeno da su veštaci naveli da se sa velikom sigurnošću može tvrditi da je kod tužiljinog oca još u februaru 2009. godine postojala i da se ispoljila demencija koja ima karakter težeg, hroničnog i napredujućeg poremećaja duševnog zdravlja u kome postoji višestruko oštećenje duševnih sposobnosti , uključujući opažanje, pamćenje, rasuđivanje , kao i kontrolu nagona i ponašanja, te da je s obzirom na ispoljenu kliničku sliku i utvrđeno moždano oštećenje, pomenuta dijagnoza opravdano postavljena. Navedeno je i da su veštaci našli da se radi o specifičnoj formi demencije čije su osnovne karakteristike brzonapredujuće propadanje duševnih sposobnosti sa ubrzanom smrtnošću, poremećaj opažanja, pamćenja, rasuđivanja, kolebanja stanja svesti, sumanute ideje, depresija itd. Odbijanje predloga za saslušanje sudije pred kojom je ugovor zaključen obrazloženo je time da sudija nema stručna znanja da ocenjuje psihičko stanje stranke, uz isticanje da se na tu okolnost izjasnila komisija veštaka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6452/15 od 10. decembra 2015. godine potvrđena je ožalbena nižestepena presuda. Drugostepeni sud je ocenio da pogrešno pozivanje prvostepenog suda na član 203. Zakona o nasleđivanju, a ne na odredbe čl. 26. i 56. Zakona o obligacionim odnosima, nije uticalo na pravilnost odluke, imajući u vidu da tužiljin otac u trenutku zaključenja predmetnog ugovora nije bio sposoban za rasuđivanje, odnosno da nije bio u stanju da slobodno izrazi svoju volju i da se sa tuženim saglasi o bitnim sastojcima ugovora. Drugostepeni sud je ocenio da se, imajući u vidu predmet tužbenog zahteva, žalbom neosnovano ističe da činjenično stanje nije pravilno utvrđeno zbog toga što određeni svedoci nisu saslušani na okolnost odnosa između ugovornih strana, kao i zbog toga što na okolnost primaočeve sposobnosti da shvati značaj sporne radnje nije saslušana sudija pred kojom je ugovor zaključen, nalazeći da njenim i iskazima drugih svedoka ne bi mogao da bude doveden u sumnju nalaz veštaka jer svedoci nemaju stručna znanja za ocenu stanja svesti primaoca izdržavanja. Takođe je ocenjeno da je bez uticaja žalbeni navod da je nalaz veštaka zasnovan na izveštaju privatne klinike iz razloga što je pomenuti nalaz dat na osnovu detaljne medicinske dokumentacije i izveštaja lekara kako privatnih, tako i državnih ustanova, koji nisu dovedeni u sumnju nijednim drugim dokazom, zbog čega nije bilo potrebno da se sprovodi novo veštačenje na istu okolnost.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak pred dve sudske instance trajao šest godina, koja činjenica sama po sebi ne ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom parničnom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja je trebalo raspraviti, u prilog čemu govori i činjenica da osim saslušanja stranaka i medicinskog veštačenja drugi dokazi nisu izvođeni.

Analizirajući postupanje suda, Ustavni sud konstatuje i da je prvostepeni sud ročišta zakazivao u kratkim intervalima, te da je bez odugovlačenja i neopravdanih kašnjenja preduzimao procesne radnje u cilju utvrđivanja činjenične građe , koristeći i procesna ovlašćenja koja su mu sta jala na raspolaganju u situaciji kada nije odmah postupljeno po nalogu za dostavljanje određene dokumentacije.

Po nalaženju Suda, predmet spora je nesumnjivo bio od značaja za podnosioca jer se rešavalo o punovažnosti pravnog posla na osnovu kog je on stekao imovinu određene vrednosti.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da njegov punomoćnik, uredno pozvan, nije došao na ročište koje je održano 21. decembra 2012. godine, na kome su veštaci saslušani, zbog čega je tražio ponovno otvaranje zaključene glavne rasprave uz obrazloženje da zbog pomenutog nedolaska nije mogao da stavi primedbe na nalaz veštaka. S druge strane, podnosiočev punomoćnik je primedbe na nalaz veštaka stavio tek u aprilu 2014. godine, i to po nalogu suda, prethodno tražeći da se zbog razloga koji je isticao kao argument za otvaranje glavne rasprave odredi novo veštačenje. Po oceni Suda, opisano ponašanje podnosiočevog punomoćnika dovelo je do neopravdano dužeg trajanja postupka.

Polazeći od izloženog i prakse Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj samo ona kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Monnet protiv Francuske, od 27. oktobra 1993. godine stav 30.), Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Imajući u vidu razloge na kojima podnosilac zasniva tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, kao i da se u postupku po ustavnoj žalbi ne vrši kontrola ocene dokaza, osim u slučaju ako dokazi nisu cenjeni očigledno na štetu stranke koja je podnela ustavnu žalbu, a što je dovelo do povrede ustavnih prava i sloboda.

Po nalaženju Ustavnog suda, prvostepeni sud je vrlo detaljno opisao proces ocene izvedenih dokaza, dajući za svoju ocenu o prihvatljivosti pojedinih dokaza, konkretno nalaza veštaka, jasne, logične i argumentovane razloge. Stoga, suprotno tvrdnjama podnosioca, Ustavni sud smatra da ne postoje okolnosti koje bi upućivale na zaključak da je prvostepeni sud prevideo važne aspekte konkretnog slučaja i da je određene dokaze cenio na njegovu štetu .

Ustavni sud ukazuje i da član 32. stav 1. Ustava ne garantuje pravo da svi dokazni predlozi stranaka budu prihvaćeni. Obaveza redovnih sudova je da ocene značaj dokaznih predloga koje stranke ističu u cilju utvrđivanja činjenične građe. S tim u vezi, Ustavni sud podseća na praksu Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj član 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda zahteva samo da sud navede razloge zbog kojih je odlučio da ne izvodi predložene dokaze (videti presudu u predmetu Vidal protiv Belgije, od 22. aprila 1992. godine, stav 33.), jer je na strani suda koji upravlja postupkom diskreciono pravo da oceni da li bi izvođenje predloženih dokaza bilo relevantno za odlučivanje u konkretnom slučaju. U kontekstu iznetog, Ustavni sud konstatuje da prema obrazloženju presude prvostepenog suda, koje prihvata i drugostepeni sud, razlozi za odbijanje podnosiočevih dokaznih predloga za saslušanje određenih svedoka leže u shvatanju suda da utvrđivanje pravno relevantnih činjenica nije u domenu znanja tih svedoka, već stručnog znanja veštaka čiji nalaz ničim nije doveden u sumnju i zbog čega nije bilo potrebe za sprovođenjem novog veštačenja. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud smatra da, u konkretnom slučaju, ništa ne ukazuje na to da je podnosiocu bilo onemogućeno da raspravlja pred sudom, a činjenica da neki od dokaza za koje je smatrao da će mu ići u prilog nisu izveden i, ne može se smatrati argumentovanom tvrdnjom o povredi prava na pravično suđenje , u situaciji kada za to postoji dovoljno jasno i logično obrazloženje sudova.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca o povredi prava na pravično suđenje ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog povrede prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti