Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu male vrednosti

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku male vrednosti koji je trajao preko osam godina. Sud je konstatovao značajne periode neaktivnosti i dosudio podnosiocu naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. N . iz Ž, Lebane, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9 juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. N . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Lebanu u predmetu P. 10264/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Lebanu P. 72/06) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. N . iz Ž, Lebane, podneo je Ustavnom sudu, 14. novembra 2014. godine, ustavnu žalbu zbog povrede načela zabrane diskriminacije i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbama člana 21. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vo đen pred Osnovnim sudom u Lebanu u predmetu P. 10264/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Lebanu P. 72/06).

Podnosilac smatra da mu je povređeno "pravo na pravično suđenje" time što je parnicu protiv vlasnika i direktora preduzeća u kojem je bio zaposlen, započeo još 31. januara 2006. godine tužbom radi isplate duga od 1.250 evra, na ime usmenog dogovora o kupovini peći za pečenje hleba u preduzeću tuženih. Osporena parnica je vođena pred ranijim Opštinskim sudom u Lebanu, a pravnosnažno je okončana tek 11. februara 2014. godine, donošenjem drugostepene presude. Naime, pošto je u pitanju bio spor male vrednosti, nije bilo razloga da postupak traje "osam godina i 12 dana", pogotovu što podnosilac, kao vlasnik prodate peći, nije ničim doprineo trajanju postupaka jer je redovno pristupao na ročišta i predložio sve dokaze koji su sprovedeni odmah posle podnošenja tužbe. Podnosilac ističe da je zbog nezakonitog postupanja sudova koji su odbili njegov tužbeni zahtev, pogrešno primenjujući materijalno pravo na utvrđeno činjenično stanje, on, najpre, pretrpeo štetu, a zatim bio i diskriminisan, iako je članom 21. Ustava diskriminacija zabranjena. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, kao i da mu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) je sadržinski identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvida u spise predmeta P. 10264/10 Osnovnog suda u Lebanu (inicijalno predmet P. 72/06 ranijeg Opštinskog suda u Lebanu), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 30. januara 2006. godine Opštinskom sudu u Lebanu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženih N.S. i R.S. iz Konjina, kojom je tražio isplatu duga od 1.250 evra. U tužbi je navedeno da je tužilac, kao vlasnik peći za pečenje hleba, prodao 2002. godine tuženima – vlasniku i direktoru preduzeća N. DOO iz K . (zapravo iz Leskovca), navedenu peć po usmenom ugovoru, predao im je u državinu i na korišćenje u prostorijama preduzeća za potreba sušenja piljevine i preradu briketa, ali da mu tuženi nisu platiti kupoprodajnu cenu. Kao dokaz je predložio saslušanje dva svedoka. Tužbom je označena vrednost predmeta spora u iznosu od 1.250 evra, odnosno 108.500,00 dinara, a povodom nje je formiran predmet P. 72/06.

Do donošenja prvostepene presude od 7. juna 2006. godine, bila su zakazana tri ročišta za glavnu raspravu, od kojih je jedno održano, i to u odsustvu „uredno pozvanih“ tuženih. Prethodna dva ročišta nisu održana zbog izostanka uredne dostave poziva tuženima, koji su u odgovoru na tužbu dostavili kopije ličnih karti sa svojom tačnom adresom, ali je tužilac, ipak, ostao pri predlogu da im se pozivi šalju na adresu koju je on naveo u tužbi, jer se magacin i hale njihovog preduzeća nalaze u Konjinu. Tuženi su u odgovoru na tužbu istakli i prigovor nedostatka aktivne legitimacije na strani tužioca. Na ročištu održanom pre zaključenja glavne rasprave, saslušan je tužilac u svojstvu parnične stranke i dva svedoka koja je on u tužbi predložio.

Presudom Opštinskog suda P. 72/06 od 7. juna 2006. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca. Tuženi su protiv navedene presude izjavili žalbe 29. avgusta i 5. septembra 2006. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Gž. 2668/06 od 27. juna 2007. godine su vraćeni nerazmotreni spisi predmeta prvostepenom sudu, radi ispravke presude u prvom stavu izreke.

Rešenjem Opštinskog suda P. 72/06 od 9. jula 2007. godine je ispravljena prvostepena presuda u izreci tako što je „umesto S.N. direktor N. DOO iz K, upisan S.R. direktor N . DOO iz K“, te su i vlasnik i direktor tog privrednog društva obavezani da tužiocu na ime duga zbog neisplaćene kupoprodajne cene mašine – peći za pečenje hleba isplate iznos od 1.250 evra, u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, sa pripadajućom kamatom počev od 1. jula 2003. godine. Istog dana je data naredba da se rešenje dostavi strankama, i protiv ovog rešenja nije bilo žalbi.

Okružni sud u Leskovcu do kraja 2009. godine nije odlučivao u predmetnom žalbenom postupku.

Apelacioni sud u Nišu se rešenjem Gž. 1092/10 od 25. februara 2010. godine, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u 2010. godini, oglasio stvarno nenadležnim za odlučivanje o žalbama tuženih, te odredio da se spisi predmeta dostave Višem sudu u Leskovcu.

Rešenjem Višeg suda u Leskovcu Gž. 1004/10 od 18. novembra 2010. godine je ukinuta presuda Opštinskog suda u Lebanu P. 72/06 od 7. juna 2006. godine i predmet vraćen, sada nadležnom, Osnovnom sudu u Leskovcu - Sudska jedinica u Lebanu, pred kojim je postupak nastavljen pod brojem P. 10264/10. Po nalaženju drugostepenog suda, ožalbena presuda je bila zahvaćena apsolutno bitnom povredom odredaba parničnog postupka jer nije bilo uslova da se održi ročište u odsustvu tuženih, kojima nije uredno izvršena dostava, s obzirom na to da su oni o svojoj tačnoj adresi obavestili tužioca i sud još u odgovoru na tužbu, dostavljanjem kopija ličnih karti.

Nakon 15 zakazanih ročišta, od kojih je održano četiri, zaključena je glavna rasprava 11. februara 2014. godine. Na održanim ročištima su saslušane parnične stranke, te tri svedoka (jedan od njih je brat tužioca – Z. N .) i izvedeno suočenje svedoka Z. N . i drugotuženog R.S. Iako je rasprava bila zaključena 17. aprila 2012. godine, ponovo je otvorena 22. juna 2012. godine, jer su tuženi podneli protivtužbu kojom su tražili da se poništi usmeno sklopljeni predugovor između Z . N, brata tužioca, odnosno tužioca i tuženih-protivtužilaca o kupoprodaji električne pećnice zbog toga što predmet kupoprodaje ne odgovara svojoj svrsi, te da tužilac naknadi štetu nastalu odbijanjem da ukloni pećnicu i zauzimanjem prostorija u iznosu od 15 evra mesečno za period od 1. aprila 2004. godine pa do dana iznošenja, sa određenom vrednošću spora od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti. Na ročištu održanom 11. februara 2014. godine spojene su parnice u predmetima P. 3367/12 i P. 10264/10, radi jednovremenog odlučivanja. Razlozi za neodržavanje ročišta su bili na strani tuženih, koji su tražili odlaganja zbog sprečenosti da prisustvuju, pravdajući to medicinskom dokumentacijom, jer im je ostavljan rok da urede protivtužbu, te zbog dostavljanja podnesaka neposredno pred ročište, odnosno zbog izostanka urednog pozivanja.

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu - Sudska jedinica u Lebanu P. 10264//10 od 11. februara 2014. godine odbijeni su i tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog i protivtužbeni zahtev tuženih-protivtužilaca, te određeno da svaka stranka snosi svoje troškove. Tužilac-protivtuženi je izjavio žalbu 3. marta 2014. godine, a njegov punomoćnik 4. marta 2014. godine.

U postupku po žalbama tužioca i njegovog punomoćnika, izjavljenim protiv označene prvostepene presude, Viši sud u Leskovcu je presudom Gž. 994/14 od 4. septembra 2014. godine potvrdio prvostepenu presudu i odbio njihove žalbe kao neosnovane. Tužiocu-protivtuženom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, navedena presuda je uručena 16. oktobra 2014. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjivao do okončanja parnice, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe, sem paušalnih navoda da su sudovi pogrešno primenili materijalno pravo u postupku, čije je trajanje osporeno ustavnom žalbom, ne navodi druge razloge na kojima zasniva povredu načela zabrane diskriminacije i prava na pravično suđenje, zajemčenih odredbama člana 21. i člana 32. stav 1. Ustava, kao i činjenicu da u ustavnoj žalbi nije osporio prvostepenu i drugostepenu presudu, niti istakao zahtev za utvrđenje povrede označenog načela i prava osporenim presudama, Ustavni sud ove navode nije ni razmatrao, već se bavio izričito istaknutom povredom prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je označeni parnični postupak započet 30. januara 2006. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Lebanu, a pravnosnažno je okončan 4. septembra 2014. godine, donošenjem presude Višeg suda u Leskovcu Gž. 994/14, koja je podnosiocu ustavne žalbe uručena 16. oktobra 2014. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja postupaka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak ukupno traja o osam godina i skoro deset meseci.

Prilikom oce ne da li je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u razumnom roku, Ustavni sud u svakom konkretnom slučaju, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pored same dužine trajanja postupka, uzima u obzir i sledeć e kriterijum e: složenost pravnih i činjeničnih pitanja koje je trebalo raspraviti u konkretnom postupku, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanj e nadležnih sudova, kao i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navedenih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da parnični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom nije bio činjenično i pravno složen, ali je podnošenjem protivtužbe, i to šest godina nakon otpočinjanja parnice, postupak procesno usložnjen i njegovo trajanje time produženo.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je on svakako imao legitiman materijalni interes da se ovaj spor male vrednosti okonča u razumnom roku i da se odluči o njegovom zahtevu za isplatu protivvrednosti predate stvari.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da se on, iako tuži lac u ovom parničnom postupku, a nasuprot navodima ustavne žalbe, ni je ponašao u svemu u skladu sa svojom procesnom ulogom tužioca u sporu male vrednosti, i to jer do zaključenja glavne rasprave nije izneo sve činjenice i dokaze od kojih je zavisila odluka suda o njegovom utuženom potraživanju, a adrese tuženih u tužbi nisu bile tačne pri čemu je on istrajavao u tome da se tuženima pozivi šalju na date adrese, iako su tuženi dostavili svoje stvarne adrese još u odgovoru na tužbu. Takođe, i tuženi su u znatnoj meri uticali da postupak duže traje time što su više puta tražili odlaganja ročišta, mada su izostanke pravdali medicinskom dokumentacijom.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos trajanju postupka van okvira razumnog roka za odlučivanje u dva stepena dali su nadležni sudovi obe instance. Ovome je prevashodno doprineo Okružni sud u Leskovcu, nadležan za drugostepeno odlučivanje do reorganizacije pravosuđa u 2010. godini, koji više od tri godine i tri meseca nije odlučio o žalbama tuženih. Naime, nakon devet meseci taj sud je vratio nerazmotrene spise prvostepenom sudu, radi ispravke presude, a o žalbama tuženih je konačno rešio tek Viši sud u Leskovcu, posle četiri godine i skoro dva meseca od podnošenja žalbi. Ni to što je u ovom periodu došlo do uspostavljanja nove mreže sudova i promene nadležnosti sudova, a ni to što su nerazmotreni spisi jednom vraćani prvostepenom sudu, ne može nikako opravdati trajanje žalbenog postupka preko četiri godine. Takođe, prekoračenju granica za odlučivanje u razumnom roku doprineo je i prvostepeni sud, tada nadležni Opštinski sud u Lebanu, najpre, neefikasnim upravljanjem postupkom, jer je, bez obzira na insistiranje tužioca da se pozivi tuženima dostavljaju na adresu iz tužbe, propustio da tuženima pozive dostavi na adresu koju su oni naveli u odgovoru na tužbu (imajući u vidu da o takvim pitanjima procesne prirode odlučuje sud kroz zakonsku obavezu pravilnog upravljanja postupkom), a zatim i što je propustio da blagovremeno odluči o istaknutom materijalnopravnom prigovoru tuženih iz odgovora na tužbu, čije prihvatanje je nužno vodilo ka odbijanju tužbenog zahteva, nego je tek nakon osam godina od podnošenja tužbe Osnovni sud u Lebanu odbio tuženi zahtev upravo zbog nedostatka aktivne legitimacije tužioca, iako je o tome mogao odlučiti još na početku parnice kroz izvođenje odgovarajućih dokaza i time je okončati bez izlaganja stranaka gubitku vremena i nepotrebnim daljim troškovima.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Lebanu u predmetu P. 10264/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Lebanu P. 72/06). Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno ukupnu dužinu trajanja i vrstu spora, određenu složenost parničnog postupka i opisani doprinos podnosioca. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo prevashodno zbog neažurnog i neadekvatnog postupanja sudova obe instance.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu male vrednosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti