Povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog postupka koji je trajao preko 18 godina, kao i povredu prava na pravično suđenje. Poništava se presuda Apelacionog suda zbog arbitrerne primene prava i dodeljuje naknada štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Sabahudin Tahirović, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj. J, G . S . i M . T, svih iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. januara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lj. J, G . S . i M . T . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 50357/10 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljki ustavne žalbe Lj. J . i G . S . na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbija se kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe M. T . za naknadu nematerijalne štete.

4. Usvaja se ustavna žalba Lj. J, G . S . i M . T . i utvrđuje da je presud om Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4564/11 od 22. maja 2012. Godine, u st. III i IV izreke povređeno pravo podnosi laca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

5. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4564/11 od 22. maja 2012. Godine, u st. III i IV izreke, i određuje da isti sud u tom delu donese novu odluku o žalbi podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 50357/10 od 18. februara 201 1. godine.

6. Odluka iz tačke 5. ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji kao i podnosioci ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. J, G . S . i M . T, svi iz Beograda, podneli su, 30. oktobra 2012. godine, preko zajedničkog punomoćnika M . S, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4564/11 od 22. maja 2012. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na imovinu, utvrđenih odredbama člana 21. st. 1. i 2, člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 50357/10.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, ističe: da je predmetni parnični postupak trajao više od 18 godina, zbog čega podnosioci smatraju da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je pogrešna ocena sudova da prvotužena Opština V. ne odgovara solidarno za pričinjenu inflatornu štetu, imajući u vidu da je pravnosnažnim rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu od 6. oktobra 1993. godine obavezana na isplatu naknade za eksproprisanu nepokretnost preko korisnika eksproprijacije – drugotužene SZ „P .“; da su se sudovi, umesto pitanjem inflatorne štete, bavili pitanjem visine naknade za eksproprisanu nepokretnost, koja je već utvrđena pravnosnažnim sudskim rešenjem od 6. oktobra 1993. godine; da stan, za čiju su vrednost sudovi umanjili traženu naknadu štete, pravnom prethodniku podnosilaca i ostalih tužilaca nije bio dodeljen u svojinu, već na korišćenje; da to potvrđuje i činjenica da visina naknade za eksproprisanu nepokretnost nije navedenim rešenjem umanjena za tržišnu vrednost pomenutog stana.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu drugostepenu presudu, utvrdi pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 2.000 evra i dosudi im troškove postupka po ustavnoj žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 50357/10, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilja V.S. je 28. januara 1994. godine podnela Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih Opštine V. i Stambene zadruge “P .“ iz Beograda, radi naknade inflatorne štete. U tužbi je, pored ostalog, navedeno: da je tužilji, na osnovu pravnosnažnog i izvršnog rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R. 799/90 od 6. oktobra 1993. godine, određena naknada za eksproprisanu nepokretnost – kuću u ulici N. broj 23 u Beogradu, te su obavezani tuženi da tužilji isplate iznos od 288.030,377 dinara; da tuženi do dana podnošenja tužbe nisu ispunili svoju obavezu, te da je zbog inflacije obezvređena naknada koju oni duguju, zbog čega je tužilja pretrpela štetu. Predmet je zaveden pod brojem P. 243/94.

M.R, N.Đ, M.S. i D.T. su podneskom od 28. februara 1997. godine obavestili prvostepeni sud da je preminula tužilja V.S, dostavljajući ostavinsko rešenje kao dokaz da su oni naslednici pokojne V.S. i tražeći da im se prizna status tužilaca.

Treći opštinski sud u Beogradu je 21. maja 1997. godine doneo presudu P. 243/94-96, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužilaca i obavezao tužene da im solidarno isplate odgovarajući novčani iznos na ime naknade materijalne štete.

Odlučujući o žalbi tuženih, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 9165/97 od 26. novembra 1997. godine ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Trećem opštinskom sudu u Beogradu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 123/98. Treći opštinski sud u Beogradu je 20. decembra 2001. godine doneo presudu P. 123/98-00, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilaca i obavezao tužene da im solidarno isplate odgovarajući novčani iznos na ime naknade materijalne štete.

Odlučujući o žalbama tuženih, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 4666/02 od 15. jula 2002. godine ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Trećem opštinskom sudu u Beogradu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 2559/02. Prvostepeni sud je 6. oktobra 2004. godine doneo presudu P. 2559/02, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilaca i obavezao tužene da im solidarno isplate odgovarajući novčani iznos na ime naknade materijalne štete. Ova presuda je 11. aprila 2005. godine otpravljena parničnim strankama.

Odlučujući o žalbama tuženih, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 8079/05 od 19. januara 2006. godine ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Trećem opštinskom sudu u Beogradu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 760/06. D.R. i J.R. su podneskom od 26. maja 2006. godine obavestili prvostepeni sud da su oni naslednici tužioca M.R, tražeći da im sud prizna isti status.

Lj. J . i G . S, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i P.Đ. su 5. oktobra 2006. godine tražili od Trećeg opštinskog suda u Beogradu da im prizna status tužilja u ovom predmetu, imajući u vidu da su preminuli njihovi pravni prethodnici, tužioci M.S. i N.Đ. i da su one, na osnovu ostavinskih rešenja, nasledile i potraživanja koja su predmet ovog postupka.

Treći opštinski sud u Beogradu je presudom P. 760/06 od 20. decembra 2007. godine usvojio tužbeni zahtev tužilaca i obavezao tužene da im solidarno isplate odgovarajući novčani iznos na ime naknade materijalne štete.

Odlučujući o žalbama tuženih, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 11670/08 od 4. februara 2009. godine ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Trećem opštinskom sudu u Beogradu na ponovni postupak i odlučivanje.

Prvi osnovni sud u Beogradu, koji je nakon 1. januara 2010. godine preuzeo nadležnost Trećeg opštinskog suda u Beogradu, doneo je 18. februara 2011. godine presudu P. 50357/10, kojom je: u stavu I izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tuži laca i obavezao drugotuženog da im na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 454.527,00 dinara, sa zateznom kamatom od 5. novembra 2010. godine do konačne isplate; u stavu II izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca prema drugotuženom preko dosuđenih iznosa, a do traženih 9.912.986 dinara; u stavu III izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se prvotužena solidarno obaveže sa drugotuženim da na ime naknade materijalne štete isplati odgovarajuće novčane iznose; u stavu IV izreke obavezao drugotuženog da naknadi tužiocima troškove parničnog postupka; u stavu V izreke obavezao tužioce da naknade prvotuženoj troškove parničnog postupka.

U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je na osnovu rešenja Opštinskog komiteta za privredu i finansije prvotužene opštine od 18. februara 1987. godine eksproprisana kuća u ulici N. broj 23 u Beogradu, koja je bila u vlasništvu sada pokojnog D.S. (oca prvobitne tužilje u ovoj parnici V.S.), sve za potrebe drugotuženog, a radi uređenja i pripreme zemljišta za izgradnju stambenog naselja; da je stavom I izreke pravnosnažnog i izvršnog rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R. 799/90 od 6. oktobra 1993. godine određena naknada za navedenu eksproprisanu nepokretnost u korist predlagača V.S, kao pravnog sledbenika D.S, pa je ovde prvotužena, kao protivnik predlagača, obavezana da preko korisnika eksproprijacije, ovde drugotuženog, isplati predlagaču iznos od 288.030,377 dinara, u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti rešenja; da je stavom II izreke ovog rešenja obavezan ovde drugotuženi da isplati predlagaču kamatu, dok je stavom III izreke predviđeno da je ovde drugotuženi, ukoliko kao krajnji korisnik eksproprijacije ne isplati naknadu iz stava I izreke u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti rešenja, dužan da predlagaču isplati zateznu kamatu; da iz odgovarajućeg ostavinskog rešenja proizlazi da su tužioci naslednici sada pok ojne V.S; da je osnovan prigovor prvotužene o nedostatku njene pasivne legitimacije jer navedenim vanparničnim rešenjem nije konstituisana solidarna obaveza prvotužene i drugotužene da isplate pravnom prethodniku tužilaca navedenu naknadu, već je to samo obaveza drugotužene kao krajnjeg korisnika eksproprijacije u čiju korist je i izvršena eksproprijacija, a kako to proizlazi iz rešenja Opštinskog komiteta za privredu i finansije prvotužene opštine od 18. februara 1987. godine; da su drugotuženi i B.J, kao član drugotuženog, zaključili ugovor o izgradnji stana u susvojini, na osnovu koga je B.J. ustupio drugotuženom stan u ulici G . broj 3 u Beogradu, radi izgradnje odgovarajućeg stana; da je B.J. bio nosilac stanarskog prava na stanu u ulici G . broj 3 u Beogradu, te da je RO “J .“, kao davalac stana na korišćenje, dao saglasnost za ustupanje tog stana; da je drugotužena navedeni stan dala na korišćenje sada pokojnom D.S, koji je stekao stanarsko pravo na njemu, a da je sada pokojna V.S, kao član njegovog porodičnog domaćinstva, zaključila sa RO “J.“ 1993. godine ugovor o otkupu stana; da drugotužena nije u potpunosti izmirila svoju obavezu plaćanja naknade za eksproprisanu nepokretnost, zbog čega su tužioci, usled zadocnjenja u isplati i poznatih inflatornih kretanja, pretrpeli štetu; da je drugotužena 26. oktobra 1987. i 12. aprila 1994. godine isplatila pravnom prethodniku tužilaca odgovarajuće iznose na ime navedene naknade, koji je pri tome dobio i na korišćenje stan u ulici G. broj 3 u Beogradu, te da sva ova davanja treba uračunati prilikom utvrđivanja iznosa koje drugotuženi duguje na ime naknade štete, a na šta obavezuje i načelo jednake vrednosti davanja; da u prilog ovoj tvrdnji ide i član 41. Zakona o eksproprijaciji, prema kome se naknada za eksproprisanu nepokretnost određuje tako što se utvrđena tržišna vrednost eksproprisane nepokretnosti umanjuje za vrednost stana datog na korišćenje, a da se vrednost stana datog na korišćenje utvrđuje na osnovu njegove tržišne vrednosti, umanjena za otkupnu cenu tog stana i valorizovana do momenta kada se određuje njena tržišna vrednost.

Tužioci su u drugostepenom postupku obavestili Apelacioni sud u Beogradu, 16. maja 2012. godine, da je tužilja D.T. preminula 31. oktobra 2011. godine i da u parnicu na mesto tužilje stupa njen sin M. T, ovde podnosilac ustavne žalbe.

Odlučujući o žalbama tužilaca izjavljenim protiv prvostepene presude, Apelacioni sud u Beogradu je, u skladu sa odredbama člana 369. Zakona o parničnom postupku, održao raspravu, nakon koje je doneo osporenu presudu Gž. 4564/11 od 22. maja 2012. godine, kojom je: u stavu I izreke odbio kao neosnovane žalbe i potvrdio prvostepenu presudu u stavovima III i V izreke; u stavu II izreke ukinuo prvostepenu presudu u stavovima I i II izreke i odlučio o zahtevima stranaka, tako što je delimično usvojio tužbeni zahtev tužilaca i obavezao drugotuženu da tužiocima D.R. i J.P. solidarno isplati iznos od 227.263,50 dinara, tužilji Lj. J . iznos od 63.128,75 dinara, tužilji G . S . iznos od 63.128,75 dinara i tužiocu M . T . iznos od 101.006,00 dinara, sve sa zateznom kamatom od 5. novembra 2010. godine do konačne isplate; u stavu III izreke odbi o je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca prema drugotuženom preko dosuđenih iznosa; u stavu IV izreke obavezao drugotuženog da isplati tužiocima troškove parničnog postupka u iznosima bliže opredeljenim u izreci.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da se izreka prvostepene presude u stavovima I i II ne može smatrati jasnom i razumljivom, imajući u vidu da su pravni prethodnici tužilaca oglašeni za naslednike V.S, tužilje koja je u ovoj parnici podnela tužbu i da tužiocima pripadaju različiti suvlasnički udeli, zbog čega prvostepeni sud nije mogao da im dosudi jedinstven iznos na ime naknade štete; da je pravilno prvostepeni sud zaključio da su tužioci pretrpeli ukupnu štetu u iznosu od 454.527,00 dinara, zbog zadocnjenja drugotužene u isplati naknade za eksproprisanu nepokretnost, ali je drugostepeni sud obavezao drugotuženu da isplati tužiocima iznose bliže određene u stavu II izreke, srazmerno visini njihovih suvlasničkih udela; da je pravilan zaključak prvostepenog suda da je osnovan prigovor nedostatka pasivne legitimacije na strani prvotužene; da su neosnovani navodi žalbi tužilaca kojima se ukazuje da je prvostepeni sud pogrešno utvrdio činjenično stanje u pogledu pravnog karaktera stana koji je dodeljen pravnom prethodniku tužilaca, da stan nije dodeljen u svojinu, kao i da nije bio u vlasništvu drugotužene, s obzirom na to da je u prvostepenom postupku utvrđeno da je drugotužena obezbedila stan na korišćenje pravnom prethodniku tužilaca, koji je kasnije i otkupljen, zbog čega je morala da bude i umanjena naknada za eksproprisanu nepokretnost.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu pozivaju podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se j emči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripada ju u postupku (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja (član 337. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 i 111/09), koji je počeo da se primenjuje 22. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

Odredbama Zakona o eksproprijaciji ("Službeni glasnik SRS", br. 40/84, 53/87, 22/89 i 15/90, "Službeni glasnik R S", broj 6/90 i „Službeni list SRJ“, broj 53/95-Odluka SUS), merodavnim za konkretan spor, bilo je propisano: da se nepokretnosti na kojima postoji pravo svojine mogu uz pravičnu naknadu eksproprisati ili se to pravo može ograničiti kada je to potrebno radi izgradnje privrednih, stambenih, komunalnih, zdravstvenih, prosvetnih i kulturnih objekata, objekata narodne odbrane i drugih objekata od opšteg interesa (član 1. stav 1. ); da se eksproprijacija može vršiti u korist i za potrebe društveno-političke zajednice, mesne zajednice, organizacije udruženog rada, samoupravne interesne zajednice, društveno-političke organizacije, zakonom određene društvene organizacije i druge samoupravne organizacije i zajednice (korisnik eksproprijacije), da se u gradovima i naseljima gradskog karaktera eksproprijacija vrši u korist opštine, a za potrebe društveno pravnog lica iz stava 1. ovog člana, kao krajnjeg korisnika (član 8.); da za eksproprisanu nepokretnost sopstvenik ima pravo na pravičnu naknadu, da naknadu za eksproprisanu nepokretnost plaća korisnik eksproprijacije (član 11. st. 1. i 4.); da se naknada za eksproprisanu nepokretnost određuje u novcu (član 17. stav 1.); da je ranijem sopstveniku - korisniku eksproprisane stambene zgrade ili stana, odnosno poslovne prostorije koju je koristio za obavljanje poslovne delatnosti, korisnik eksproprijacije dužan da, na njegov zahtev, da u svojinu drugu stambenu zgradu ili stan, odnosno poslovnu prostoriju, odgovarajuće vrednosti, da je obavezu iz stava 1. ovog člana korisnik eksproprijacije dužan da izvrši pre rušenja eksproprisanog objekta (član 17a); da u slučaju da se tržišne vrednosti eksproprisanog objekta i objekta koji se daje na ime naknade u svojinu ili susvojinu razlikuju, korisnik eksproprijacije, odnosno raniji sopstvenik dužan je da drugoj s trani isplati razliku vrednosti, da obavezu iz stava 1. ovog člana raniji sopstvenik ima samo u slučaju kad se saglasi da mu se na ime naknade da u svojinu ili susvojinu objekat veće tržišne vrednosti od tržišne vrednosti eksproprisanog objekta, da se način, uslovi i rok isplate razlike tržišnih vrednosti objekata iz stava 2. ovog člana utvrđuje sporazumom stranaka, odnosno odlukom suda (član 17b); da a ko raniji sopstvenik ne prihvati da mu se za eksproprisanu nepokretnost da u svojinu ili susvojinu druga nepokretnost iz člana 17. stav 4. i člana 17a ovog zakona, korisnik eksproprijacije je dužan da mu isplati tržišnu vrednost takve nepokretnosti, bez obaveze obezbeđenja druge nepokretnosti (član 17v).

Odredbom člana 41. stav 1. važećeg Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, br. 53/95, 23/01, 20/09 i „Službeni list SRJ“, broj 16/01 – Odluka SUS), na koju su se u obrazloženjima svojih odluka pozvali sudovi, propisano je da se vrednost objekta koji se daje u svojinu ili susvojinu na ime naknade i vrednost eksproprisanog objekta, u slučaju zasnivanja prava svojine ili susvojine, određuje prema tržišnoj ceni tih objekata u momentu zasnivanja prava svojine, odnosno susvojine.

Odredbama člana 278. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano : da poverilac ima pravo na zateznu kamatu bez obzira na to da li je pretrpeo kakvu štetu zbog dužnikove docnje (stav 1.); da a ko je šteta koju je poverilac pretrpeo zbog dužnikovog zadocnjenja veća od iznosa koji bi dobio na ime zatezne kamate, on ima pravo zahtevati razliku do potpune naknade štete (stav 2.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz 32. stav 1. Ustava , a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 28. januara 1994. godine, podnošenjem tužbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu, i da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4564/11 od 22. maja 2012. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja. S tim u vezi, Ustavni sud je imao u vidu da su podnositeljke ustavne žalbe Lj. J . i G . S . 5. oktobra 2006. godine tražile od Trećeg opštinskog suda u Beogradu da im prizna status tužilja, ističući da su one pravni sledbenici tužilaca M.S. i N.Đ. i da su na osnovu odgovarajućih ostavinskih rešenja iza tih lica nasledile i potraživanja koja su predmet postupka, te da se podnosilac Miodrag Todorović 16. maja 2012. godine sa istim zahtevom obratio Apelacionom sudu u Beogradu, neposredno pre pravnosnažnog okončanja predmetnog parničnog postupka. Budući da su podnosioci ustavne žalbe stupili u parnični postupak u vreme kada je on trajao više od 12 godina, odnosno više od 18 godina, Ustavni sud je stao na stanovište da se, u konkretnom slučaju, razumna dužina trajanja postupka ima ceniti od momenta podnošenja tužbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu. Pri tome, valja napomenuti da je sličan stav zauzeo Evropski sud za ljudska prava u predmetu Fütterer protiv Hrvatske (videti presudu od 20. decembra 2001. godine).

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj spor radi naknade materijalne štete trajao više od 18 godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosilaca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioce, osamnaestogodišnje trajanje ove parnice ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud smatra da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, a kojih je u konkretnom slučaju nesporno bilo, imajući pri tome u vidu da podnosioci nisu doprineli dugom trajanju parnice, ne može prihvatiti da je razumno da postupak traje preko 18 godina, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornosti sudova, pre svega Trećeg opštinskog suda u Beogradu, pred kojim se postupak vodio od podnošenja tužbe do početka 2008. godine, kada su spisi predmeta prosleđeni drugostepenom sudu radi odlučivanja o žalbama tuženih izjavljenim protiv presude P. 760/06 od 20. decembra 2007. godine. Činjenice da je u ovoj pravnoj stvari čak pet prvostepenih presuda bilo ukinuto (poslednji put samo delimično na osnovu osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4564/11 od 22. maja 2012. godine), što je imalo za posledicu vraćanje predmeta prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje, te da je Treći opštinski sud u Beogradu presudu P. 2559/02 doneo 6. oktobra 2004. godine, a parničnim strankama otpravio tek 11. aprila 2005. godine, po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da sudovi u ovom sporu nisu postupali u skladu sa načelom efikasnosti, u smislu odredaba člana 10. i člana 337. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine, kao i odredaba člana 10. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine. Budući da prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, treba istaći stav Evropskog suda za ljudska prava prema kome činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljni nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu u slučaju Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine) .

Sledom iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13- Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), te je odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ust avnom sudu, u prvom delu tačke 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe Lj. J . i G . S . zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu momenat stupanja podnositeljki ustavne žalbe u predmetni parnični postupak, te je uzeo u obzir i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje. S obzirom na to da je Zakonom o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15) propisan rok od četiri meseca za izvršenje odluke Ustavnog suda kojim je utvrđeno pravo na naknadu materijalne/nematerijalne štete, to je Sud u drugom delu tačke 2. izreke odredio da se dosuđena visina naknade nematerijalne štete podnositeljkama Lj . J . i G . S . isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dost avljanja ove odluke Ministarstvu.

7. Rukovodeći se navedenim kriterijumima, Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac ustavne žalbe M. T . stupio u parnicu neposredno pred njeno okončanje, pa je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovan zahtev ovog podnosioca za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od utvrđenih činjenica konkretnog slučaja i ustavnopravnih razloga iznetih u ustavnoj žalbi, konstatovao da podnosioci, u suštini, ustavnom žalbom ukazuju na arbitrernost stava Apelacionog suda u Beogradu, koji je takođe zauzeo i Prvi osnovni sud u Beogradu, da utvrđenu visinu naknade štete treba umanjiti za tržišnu vrednost stana koji je njihovom pravnom prethodniku dodeljen na korišćenje, a koji je on kasnije otkupio, kao i iznetog stanovišta o nepostojanju pasivne legitimacije na strani tužene Opštine V.

Stoga Ustavni sud smatra da, prilikom ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, zapravo treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosiocima osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosi laca ustavne žalbe.

8.1. Ustavni sud konstatuje da je, u konkretnom slučaju, reč o zahtevu za naknadu materijalne (inflatorne) štete, nastale zbog kašnjenja u isplati naknade pravnom prethodniku podnosilaca za eksproprisanu kuću u ulici N. broj 23 u Beogradu .

Po shvatanju Ustavnog suda, inflatorna šteta podrazumeva imovinsku štetu koja je nastala usled obezvređivanja novčanog potraživanja utvrđenog pravnosnažnom sudskom odlukom u uslovima visoke inflacije . U vezi naknade inflatorne štete, Ustavni sud ima u vidu zaključak od 17. novembra 1993. godine, usvojen na savetovanju Saveznog suda, Vrhovnog vojnog suda, Vrhovnog suda Srbije, Vrhovnog suda Republike Crne Gore i Višeg privrednog suda u Beogradu (dopunjen zaključkom sa savetovanja istih sudova održanog 24 – 26. septembra 1996. godine), kojim su, pored ostalih, utvrđeni sledeći stavovi sudske prakse: da kada je zbog visoke inflacije broj novčanih jedinica na koji obaveza glasi obezvređen, poveriocu pripada, saglasno načelu jednakih vrednosti uzajamnih davanja, valorizovani iznos po stopi rasta cena na malo, prema podacima nadležnog saveznog organa za poslove statistike, ako zakonom ili ugovorom nije drugačije predviđeno; da od dana padanja dužnika u docnju, umesto valorizacije novčane obaveze na navedeni način, ako štetu zbog docnje ne pokriva zatezna kamata, poverilac može da traži razliku do potpune naknade štete, na osnovu člana 278. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima; da se šteta može sastojati u gubitku vrednosti određene stvari koju poverilac nije mogao usled docnje dužnika da pribavi, u gubitku kamate na štednju ili u kakvom drugom gubitku.

U parničnom postupku koji prethodi ustavnoj žalbi, sudovi su na nesumnjiv način utvrdili da je pravnom prethodniku podnosilaca, zbog kašnjenja u isplati naknade za eksproprisanu nepokretnost, pričinjena materijalna šteta, kao posledica visoke inflacije. Međutim, stav redovnih sudova je da visinu naknade materijalne štete, utvrđenu po osnovu visoke inflacije, treba umanjiti za tržišnu vrednost stana u ulici G. broj 3 u Beogradu, koji je pokojnom D.S. u vreme predmetne eksproprijacije dodeljen na korišćenje, a koji je, tokom 1993. godine, prvobitna tužilja V.S, kao član porodičnog domaćinstva pokojnog D.S, otkupila i stekla na njemu pravo svojine.

Ustavni sud polazi od toga da je naknada za eksproprisanu nepokretnost (kuću) pravnosnažnim i izvršnim rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R. 799/90 od 6. oktobra 1993. godine određena u novcu (288.030,377 dinara). Dakle, o pitanjima vrste i visine naknade za izvršenu eksproprijaciju nepokretnosti, kao i načina, uslova i roka za njeno plaćanje, pravnosnažno je odlučeno navedenim sudskim rešenjem. Zakon o eksproprijaciji iz 1984. godine, uz čiju primenu je predmetna eksproprijacija izvršena, predviđao je novčanu naknadu kao pravilo, a izuzetno, samo na zahtev ranijeg sopstvenika nepokretnosti ( stambene zgrade, stana ili poslovne prostorije), obavezu korisnika eksproprijacije da ranijem sopstveniku dâ u svojinu drugu stambenu zgradu, stan, odnosno poslovnu prostoriju, odgovarajuće vrednosti , u kom slučaju se pitanje razlike između vrednosti eksproprisane i dodeljene nepokretnosti rešavalo sporazumom stranaka ili odlukom suda. Prema tome, Ustavni sud smatra da su Apelacioni sud u Beogradu i Prvi osnovni sud u Beogradu iznetim stanovištem, na ustavnopravno neprihvatljiv način, postupak odlučivanja o tužbenom zahtevu za naknadu inflatorne štete prebacili na teren ponovnog utvrđivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost, o kojoj je već odlučeno pravnosnažnim i izvršnim sudskim rešenjem . Uzimajući u obzir način na koji je odredio pojam inflatorne štete, kao i stavove najviših pravosudnih institucija zauzete po tom pitanju, Ustavni sud je mišljenja da su redovni sudovi u ovakvim i sličnim situacijama u obavezi da odgovore samo na pitanje da li je zbog docnje dužnika u izmirenju novčane obaveze utvrđene pravnosnažnom i izvršnom sudskom odlukom, a u uslovima visoke inflacije, poverilac pretrpeo štetu zbog gubitka vrednosti novčanog iznosa na koji obaveza glasi, te, ukoliko jeste, da li tako nastalu štetu pokriva valorizacija novčanog iznosa sa obračunatom zateznom kamatom (ukoliko je ona dosuđena) ili je, u protivnom, poverilac vlastan da potražuje tzv. potpunu naknadu štete, saglasno članu 278. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je zaključio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4564/11 od 22. maja 2012. godine, u st. III i IV izreke, odnosno u delu kojim je odlučeno o tužbenom zatevu prema drugotuženoj SZ „P .“, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , pa je ustavnu žalbu i u tom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačk e 4. izreke.

8.2. Što se tiče navoda kojima se osporava stav o nepostojanju pasivne legitimacije na strani prvotužene, Ustavni sud smatra da je Apelacioni sud u Beogradu dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da je drugotužena kao krajnji korisnik eksproprijacije isključivi dužnik predmetne naknade i da rešenjem vanparničnog suda, donetim u postupku određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost, nije uspostavljena solidarna odgovornost tuženih, zbog čega prvotužena nije pasivno legitimisana u parnici radi naknade inflatorne štete. Ustavni sud nalazi da je bez značaja to kako je rešenjem o određivanju naknade koncipirana obaveza isplate naknade, kao što je, u konkretnom slučaju, određeno da će naknadu isplatiti prvotužena preko drugotužene, kao korisnika eksproprijacije, imajući u vidu da je odredbom člana 11. stav 4. Zakona o eksproprijaciji iz 1984. godine takva obaveza bila predviđena isključivo za korisnika eksproprijacije.

Uzimajući u obzir napred navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u drugom delu tačke 4. izreke.

9. Ustavni sud je našao da se štetne posledice učinjene povred e prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4564/11 od 22. maja 2012. Godine, u st . III i IV izreke, i određivanjem da navedeni sud u tom delu donese novu odluku o žalbi podnosilaca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 50357/10 od 18. februara 2011. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 5. izreke.

10. Budući da je osporen om presud om povređeno pravo na pravično suđenje i ostalim tužiocima koji nisu podneli ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji sa podnosiocima, Ustavni sud je ocenio da ima mesta primeni člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 6. izreke.

S obzirom na to da je poništ ena osporen a drugostepena presud a i odre đeno da Apelacioni sud u Beogradu donese novu odluku o žalbama tužilaca, Ustavni sud navode o povredi načela iz člana 21. i prava iz člana 58. stav 1. Ustava nije posebno razmatrao .

11. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti