Povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene pravila o zastarelosti

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio presudu Apelacionog suda i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Sud je arbitrerno primenio pravila o zastarelosti, propuštajući da uzme u obzir period zastoja zastarevanja dok je podnosilac učestvovao u ratnim dejstvima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi O. Ž. iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. juna 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba O. Ž. i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3112/11 od 29. avgusta 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3112/11 od 29. avgusta 2012. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbama parničnih stranaka izjavljenim protiv presude Osnovnog suda u Subotici P. 407/11 od 26. maja 2011. godine.

3. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. O. Ž. iz Subotice izjavio je, 29. oktobra 2012. godine, preko punomoćnika O . J, advokata iz Subotice, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3112/11 od 29. avgusta 2012. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 10, 21, 22, 32, 35, 36, 39. i 199. Ustava Republike Srbije. Pored toga, podnosilac je istakao i povredu prava iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu lj udskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je sud neosnovano odbio predmetni tužbeni zahtev radi isplate naknade nematerijalne štete, smatrajući da je potraživanje zastarelo, čime je podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje; da je pogrešan stav suda da je šteta posledica krivičnog dela oružane pobune, jer se u konkretnom slučaju radi o krivičnom delu genocida, tako da zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu nikad ne zastareva; da zastarelost potraživanja naknade štete zbog umanjenja opšte životne aktivnosti nastale zbog posttraumatskog stresnog poremećaja, teče od momenta kada je bolest dobila konačan oblik i kada je tužilac saznao za obim štete; da su „odluke o izboru sudija donete na nelegalan i nelegitiman način“, jer Visoki savet sudstva nije bio konstituisan u skladu sa zakonima, te je iz tih razloga podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje od strane zakonom izabranog suda; da su nalazi i mišljenja veštaka napisani na latinici, iako je Ustavom utvrđeno da je u službenoj upotrebi srpski jezik i ćirilično pismo , čime je podnosiocu povređeno pravo na korišćenje sopstvenog jezika u postupku, garantovanog odredbom člana 10. stav 1. Ustava, te odredbom člana 199. Ustava, kao i pravo na pravično suđenje; da je sud u drugim slučajevima, u istim pravnim situacijama, dosuđivao naknadu štete, te da je time povređeno načelo zabrane diskriminacije; da je podnosiocu povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava, jer on nije ostvario jednaku zaštitu pred sudom, kao i drugi tužioci, kojima su sudovi, u istovrsnim situacijama, priznali pravo na naknadu nematerijalne štete; da je podnosiocu povređeno pravo na pravno sredstvo, jer uloženi pravni lek nije bio delotvoran; da podnosilac ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, shodno članu 35. Ustava; da je žalba tužene podneta od strane neovlašćenog lica, čime je podnosiocu povređeno pravo na jednaku zaštitu prava; da tuženu Republiku Srbiju – Ministarstvo odbrane nije mogla zastupati Direkcija za imovinskopravne poslove, već samo Republički javni pravobranilac , te da je i takvim postupanjem podnosiocu povređeno pravo na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo; da su iz navedenih razloga podnosiocu povređena prava na pravično i nepristrasno suđenje i na suđenje u razumnom roku, kao i druga označena prava. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava i odredi da se uklone štetne posledice i naknadi nematerijalna šteta, kao i da mu se naknade advokatski troškov i za zastupanje pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku , izvršio uvid u dokumenta ciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudsko j stvari:

Presudom Osnovnog suda u Subotici P. 407/11 od 26. maja 2011. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i obavezana je tužena Republika Srbija – Vojska Srbije da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti isplati označeni iznos, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, kao i da mu naknadi troškove postupka u označenom iznosu, sa opredeljenom kamatom, dok je višak tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti preko dosuđenog iznosa i za pretrpljeni strah u označenom iznosu odbijen.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3112/11 od 29. avgusta 2012. godine usvojena je žalbe tužene i preinačena presuda Osnovnog suda u Subotici P. 407/11 od 26. maja 2011. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti isplati označeni iznos, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, kao i u delu o troškovima postupka tako što je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove, dok je žalba tužioca odbijena i potvrđena je prvostepena presuda u odbijajućem delu. U osporenoj presudi je, pored ostalog, navedeno: da je, prema utvrđenju prvostepenog suda, tužilac u periodu od 8. februara do 30. juna 1992. godine učestvovao u ratnim dejstvima kao pripadnik oružanih snaga SFRJ, te je u periodima od 19. avgusta do 24. decembra 1991. godine i od 1. jula 1992. godine do 22. januara 1993. godine, učestvovao u ratnim dejstvima kao pripadnik TO P, a u periodu od 23. januara 1993. godine do 1. maja 1995. godine kao dobrovoljac 63. Odreda P. S; da je utvrđeno da su kod tužioca, kao posledica boravka na ratištu u periodu od 1991-1992. godine, prisutni znaci posttraumatskog stresnog poremećaja, koji je doveo do trajnih izmena ličnosti, a što je uslovilo umanjenje životne aktivnosti od 25%; da je navedeno činjenično stanje prvostepeni sud potpuno i pravilno utvrdio, bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka, na koje ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, ali da je pogrešno primenio materijalno pravo u delu odluke kojim je tužbeni zahtev usvojen; da je, polazeći od utvrđenih odlučnih činjenica od kojih zavisi odluka o osnovanosti prigovora zastarelosti potraživanja naknade štete, po nalaženju ovog suda, a na šta se žalbom osnovano ukazuje, za predmetni vid nematerijalne štete istekao rok zastarelosti, u smislu odredbe člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da je šteta prouzrokovana pripadnicima bivše JNA u oružanim sukobima sa paravojnim formacijama bivših republika SFRJ do dana njihovog međunarodnog priznanja od strane Generalne skupštine OUN - 22. maja 1992. godine, prouzrokovana krivičnim delom oružane pobune iz člana 124. Krivičnog zakona Jugoslavije, pa njeno potraživanje zastareva u roku od 15 godina, propisanom za zastarelost krivičnog gonjenja za to delo, u smislu člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da je, u konkretnom slučaju, zastarelost krivičnog gonjenja za krivično delo čijim je izvršenjem tužiocu pričinjena šteta nastupila 22. maja 2007. godine, protekom roka od 15 godina od 22. maja 1992. godine (s obzirom na to da je do navedenog datuma postojao osnov za naknadu predmetne štete), pa kako je tužilac predmetnu tužbu podneo 11. septembra 2009. godine, to, po nalaženju ovog suda, iz osnovanosti prigovora zastarelosti proizlazi neosnovanost tužbenog zahteva; da za zastarelost potraživanja naknade štete prouzrokovane krivičnim delom nije od uticaja momenat saznanja za konačan oblik štete, jer je reč o roku zastarelosti čijim protekom oštećeni apsolutno gubi pravo na potraživanje naknade štete, u smislu odredbe člana 360. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da činjenica da je tužilac učestvovao u ratnim dejstvima i posle 22. maja 1992. godine ne povlači za sobom odgovornost tužene, budući da se naknade štete prouzrokovana pripadnicima bivše JNA može zahtevati od tužene samo ako je nastala do 22. maja 1992. godine, kada je došlo do priznavanja bivših republika SFRJ od strane Generalne skupštine OUN.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ukazuje u ustavnoj žalbi , utvrđeno je : da su u Republici Srbiji u službenoj upotrebi srpski jezik i ćiriličko pismo, a da se službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje zakonom, na osnovu Ustava (član 10.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da svako ima pravo da koristi svoj jezik u postupku pred sudom, drugim državnim organom ili organizacijom koja vrši javna ovlašćenja, kada se rešava o njegovom pravu ili obavezi, kao i da neznanje jezika na kome se postupak vodi ne sme biti smetnja za ostvarivanje i zaštitu ljudskih i manjinskih prava (član 199.).

Kako je odredbom člana 36. stav 2. Ustava zajemčeno pravo koje je po svojoj sadržini u osnovi istovetno pravu iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud povredu ovog prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu ZOO) je propisano: da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja, da prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete, kao i da isto važi i za zastoj zastarevanja (član 377.); da zastarevanje ne teče za vreme mobilizacije, u slučaju neposredne ratne opasnosti ili rata u pogledu potraživanja lica na vojnoj dužnosti (član 382. stav 1.); da zastarevanje ne teče za sve vreme za koje poveriocu nije bilo moguće zbog nesavladivih prepreka da sudskim putem zahteva ispunjenje obaveze (član 383.); da ako zastarevanje nije moglo početi da teče zbog nekog zakonskog uzroka, ono počinje teći kad taj uzrok prestane, a ako je zastarevanje počelo teći pre nego što je nastao uzrok koji je zaustavio njegov dalji tok, ono nastavlja da teče kad prestane taj uzrok, a vreme koje je isteklo pre zaustavljanja računa se u zakonom određeni rok za zastarelost (član 384.).

Osnovnim Krivičnim zakonom („Službeni list SFRJ“, br. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 i 54/90 i „Službeni list SRJ“, br. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 i 61/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 39/03) bilo je propisano: da ko učestvuje u oružanoj pobuni koja je upravljena na ugrožavanje ustavnog uređenja ili bezbednosti SRJ, kazniće se zatvorom najmanje pet godina, dok će se organizator ili kolovođa pobune, kazniti zatvorom najmanje sedam godina (član 124.); da ako u ovom zakonu nije drukčije određeno, krivično gonjenje se ne može preduzeti kad protekne petnaest godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći zatvor preko deset godina (član 95. stav 1. tačka 2)).

5. Imajući u vidu sadržinu navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, pre svega, zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Ustavni sud konstatuje da je pravilnu primenu procesnog i materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od utemeljenosti ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

U predmetnom parničnom postupku utvrđeno je da je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, učestvovao u ratu na prostoru bivše SFRJ, i to u periodu od 19. avgusta do 24. decembra kao pripadnik TO P, a u periodu od 8. februara do 30. juna 1992. godine kao pripadnik oružanih snaga SFRJ, kao i da je i nakon tog perioda učestvovao u ratnim dejstvima od 1. jula 1992. do 1. maja 1995. godine, prvo kao pripadnik TO P, a potom kao dobrovoljac 63. Odreda P. S. Pored toga, utvrđeno je da je tužilac u toku boravka na ratištu u periodu od 1991-1992. godine, a u kom periodu postoji odgovornost tužene za štetu, pretrpeo štetu koja se ogleda u umanjenju opšte životne aktivnosti.

Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni sud dao ustavnopravno prihvatljivo tumačenje materijalnog prava, kada je ocenio da se, u konkretnom slučaju, primenjuje odredba člana 377. stav 1. ZOO kojom je propisano da kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Dakle, radi se o objektivnom roku zastarelosti potraživanja, koji počinje teći od momenta nastanka štete, dok sam momenat saznanja za štetu i obim štete u ovako dugom roku zastarelosti od 15 godina, nema uticaja na zastarelost predmetnog potraživanja (videti Odluku Ustavnog suda Už-2039/2010 od 13. juna 2012. godine („Službeni glasnik RS“, broj 70/12)). Međutim, Ustavni sud nalazi da drugostepeni sud prilikom ocene prigovora zastarelosti potraživanja nije imao u vidu i sadržinu odredaba člana 383. ZOO, kojima je uređen institut zastoja zastarevanja, koji je, u konkretnom slučaju, postojao u periodu u kome je podnosilac učestvovao u ratnim dejstvima na prostoru bivše SFRJ.

U vezi sa tim, Ustavni sud ističe da je u svojoj Odluci Už-863/2012 od 21. februara 2013. godine zauzeo pravni stav da u slučaju privilegovanog roka zastarelosti iz člana 377. stav 1. ZOO, nije isključena primena opštih pravila o prekidu i zastoju zastarevanja koja važe za druga potraživanja koja nisu pričinjena krivičnim delom. Takođe, Ustavni sud ukazuje i da je u svojoj Odluci Už-2390/2012 od 4. jula 2013. godine zauzeo pravni stav da zakonskim odredbama nije isključena primena opštih pravila o prekidu i zastoju zastarelosti iz ZOO, iako se zastarelost određuje shodno članu 377. stav 1. ZOO. Privilegovani rok za oštećenog je ustanovljen zbog načina na koji mu je pričinjena šteta (krivičnim delom), te je ratio legis tih odredbi da se oštećeni dovede u povlašćeni položaj u odnosu na druga lica kojima šteta nije pričinjena izvršenjem krivičnog dela. Isključivanjem razloga za zastoj zastarevanja propisanih opštim pravilima obligacionog prava, moglo bi se doći u situaciju da privilegovani rok zastarevanja utvrđen shodno članu 377. ZOO, izgubi to svojstvo, čak i da bude de facto kraći od rokova predviđenih članom 376. ZOO. Stoga, Ustavni sud smatra da zastarevanje ne teče za sve vreme za koje poveriocu nije bilo moguće zbog nesavladivih prepreka da sudskim putem zahteva ispunjenje obaveze (član 383. ZOO), bez obzira što takav razlog nije predviđen odredbama Krivičnog zakona koje regulišu prekid i zastoj zastarevanja krivičnog gonjenja.

Imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe i nakon 22. maja 1992. godine učestvovao u ratnim dejstvima na prostoru bivše SFRJ , prvo kao pripadnik TO P, a potom i kao član 62. Odreda P. S, Ustavni sud nalazi da podnosilac tužbu za naknadu štete nije mogao podneti pre 1. maja 1995. godine , do kada je učestvovao u ratnim dejstvima, te da su do navedenog datuma postojali razlozi za zastoj zastare vanja njegovog potraživanja. Kako je podnosilac ustavne žalbe tužbu podneo 11. septembra 2009. godine, dakle, pre isteka roka zastarelosti od 15 godina iz člana 95. stav 1. tačka 2) Osnovnog Krivičnog zakona, to je očigledno da je u konkretnom slučaju primena materijalnog prava u osporenoj d rugostepenoj odluci bila arbitrerna, što za posledicu ima povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U pogledu navoda podnosioca kojima ukazuje na povredu prava na pristrasno suđenje, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud nalazi da podnosilac nije pružio činjenično i pravno utemeljene, ni ustavnopravno relevantne razloge koji ukazuju na pristrasnost postupajućih sudova u predmetnom postupku. Navodi podnosioca o povredi pravila zastupanja na strani tužene su, po oceni Suda, bez osnova , s obzirom na to da se, saglasno odredbi člana 361. tačka 9) Zakona o parničnom postupku , na ovu povredu može pozivati samo ona stranka koja nije bila zastupana saglasno odredbama zakona, što znači da eventualno nepravilno zastupanje može imati za posledicu povredu prava na pravično suđenje samo zastupanog, a ne i protivne strane u postupku. Takođe, po oceni Suda, bez osnova su i navodi podnosioca o povredi prava na pravično suđenje od strane zakonom izabranog suda.

Polazeći od navedenog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, te je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3112/11 od 29. avgusta 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke poništio osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3112/11 od 29. avgusta 2012. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o žalbi parničnih stranaka izjavljenoj protiv presude presude Osnovnog suda u Subotici P. 407/11 od 26. maja 2011. godine.

Odlučujući o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljna mera da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporene presude. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je istaknuta povreda načela i prava iz člana 10, 21, 22, 35, 36, 39. i 199. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih načela i prava, te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U odnosu na navod ustavne žalbe kojim je, uzgredno i u jednoj rečenici, ukazano i na povredu podnosiočevog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni bilo kakvi razlozi koji bi se odnosili na trajanje postupka u kome je doneta osporena presuda, te se nije ni upuštao u razmatranje povrede prava na suđenje u razumnom roku.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene pravila o zastarelosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti