Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog navodne diskriminacije sudija

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda u parničnom postupku za naknadu štete zbog povrede časti i ugleda. Podnositeljka je tvrdila da je diskriminisana jer je tužilac bivši sudija, ali Sud nije našao dokaze o pristrasnosti ili povredi prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Sofije Tešić iz Novih Ledinaca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 15. decembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Sofije Tešić izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8389/05 od 31. januara 2007. godine i presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2654/07 od 16. aprila 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Sofija Tešić iz Novih Ledinaca je 29. maja 2009. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv pojedinačnih akata navedenih u izreci, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi navela da je u toku postupka ''bila izložena teškoj diskriminaciji od strane novosadskih pravosudnih organa, na osnovu društvene i socijalne pripadnosti, jer je penzionerka, bez sudskih veza, za razliku od tužioca, koji je bivši sudija, a sada ugledni novosadski advokat''. S tim u vezi, podnositeljka ustavne žalbe je navela da je od postupajućeg sudije u više navrata zahtevala da izvrši brojne procesne radnje kako bi se utvrdilo potpuno i istinito činjenično stanje vezano za osnovanost tužbenog zahteva, ali da se postupajući sudija ''oglušila o zahtev'' i na taj način "ispoljila pristrasnost u korist svog bivšeg kolege". Dalje je navedeno da su pristrasnim postupanjem tokom raspravnog postupka, izbegavanjem ocene nepobitnih dokaza i neobrazlaganjem odlučnih činjenica, Opštinski sud u Novom Sadu, a potom i Okružni sud u Novom Sadu, koji je potvrdio protivzakonitu i protivustavnu prvostepenu odluku, povredili njeno pravo na delotvoran pristup sudu, kao elemenat prava na pravično suđenje, te je doveli u nepovoljniji položaj u odnosu na tužilačku stranu, čime joj je povređeno pravo na jednakost pred zakonom. Podnositeljka je u ustavnoj žalbi navela da su osporene presude proizvoljne, pristrasne, nerazumne i protivustavne i da nisu donete na osnovu brižljive i savesne ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka, da je pogrešna ocena izvedenih dokaza imala za posledicu neistinito utvrđivanje odlučnih činjenica i da su sudovi doveli podnositeljku ustavne žalbe u neravnopravan položaj u odnosu na tužioca, ''apsolutnim mimoilaženjem svih podnositeljkinih navoda i dokaza'' i na taj način je lišili prava na delotvornu odbranu od neosnovanog tužbenog zahteva. Podnositeljka ističe da Okružni sud u Novom Sadu nije dao odgovor na sve žalbene navode, na koji način joj je takođe povređeno pravo na delotvoran pristup sudu. U ustavnoj žalbi je navedeno i da je visina naknade štete na čiju isplatu je obavezana podnositeljka ustavne žalbe utvrđena nesrazmerno cilju kojem služi, imajući u vidu materijalno stanje podnositeljke, a potom i činjenicu da je isti tužilac već naplatio štetu od tuženih u drugom parničnom postupku. Podnositeljka ustavne žalbe je 21. novembra 2009. godine podnela Ustavnom sudu dopunu ustavne žalbe, u kojoj je navela da je rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu Kv. 789/09 od 29. jula 2009. godine uvažen njen zahtev i dozvoljeno ponavljanje krivičnog postupka K. 644/03.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8389/05, osporene pojedinačne akte i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Opštinski sud u Novom Sadu je presudom K. 644/03 od 8. aprila 2005. godine oglasio okrivljene S.N. iz Novog Sada i podnositeljku ustavne žalbe krivim za krivično delo kleveta iz člana 92. stav 3, u vezi stava 2. i stava 1. Krivičnog zakonika. Navedenom presudom oštećeni N.B. je upućen na parnicu radi ostvarenja imovinskopravnog zahteva. Prvostepena presuda je potvrđena presudom Okružnog suda u Novom Sadu Kž. 749/05od 11. januara 2006. godine.

N.B. iz Novog Sada je 9. decembra 2005. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv Autonomne pokrajine Vojvodina, "Dnevnik" holding sa p.o. i S.N, radi naknade nematerijalne štete i ovaj predmet je u tom sudu zaveden pod brojem P. 8388/05. Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8388/05 od 21. septembra 2006. godine tuženi su obavezani da tužiocu na ime duševnih bolova zbog povrede ugleda, časti i prava ličnosti solidarno isplate iznos od 300.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate i da mu nadoknade troškove parničnog postupka. Ova presuda je potvrđena presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 6917/06 od 13. decembra 2006. godine. U obrazloženju ovih presuda je, između ostalog, navedeno da je saglasno odredbi člana 11. stav 3. Zakona o javnom informisanju ("Službeni glasnik RS", br. 36/98, 2/01 i 11/01), koji je važio u vreme objavljivanja predmetnog članka, bilo propisano da ako javno glasilo objavi neistinitu informaciju kojom se narušava ugled ili interes pravnog ili fizičkog lica na koga se informacija odnosi, ili kojom se vređa čast ili integritet pojedinca, iznose ili prenose neistiniti navodi o njegovom životu, znanju, sposobnostima, ili na drugi način vređa njegovo dostojanstvo, to lice ima pravo na tužbu nadležnom sudu za naknadu štete protiv osnivača, odnosno izdavača javnog glasila, odgovornog urednika i autora informacije.

N.B. iz Novog Sada je 19. decembra 2005. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv podnositeljke ustavne žalbe radi naknade štete i ovaj predmet je u tom sudu zaveden pod brojem P. 8389/05.

Opštinski sud u Novom Sadu je osporenom presudom P. 8389/05 od 31. januara 2007. godine obavezao tuženu, ovde podnositeljku ustavne žalbe, da u roku od 15 dana, pod pretnjom izvršenja, isplati tužiocu N. B. iz Novog Sada, na ime naknade nematerijalne štete za povredu ugleda, časti i prava ličnosti, iznos od 300.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od donošenja prvostepene presude do isplate (stav 1.), tužbeni zahtev je odbijen u delu kojim je tužilac tražio da se utvrdi da su u tekstu pod naslovom ''Kako uknjižiti mrtvu ženu'' objavljenom u novosadskom listu ''Dnevnik'' dana 12. decembra 2006. godine na osnovu podataka koje je dala ovde podnositeljka ustavne žalbe, iznete neistine kojima je narušen ugled, čast i prava ličnosti tužioca (stav 2.) i obavezana je tužena, ovde podnositeljka ustavne žalbe, da u roku od 15 dana, pod pretnjom prinudnog izvršenja, isplati tužiocu troškove parničnog postupka (stav 3.). U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno da je izvedenim dokazima na nesumnjiv način ustanovljeno da je tužena, ovde podnositelja ustavne žalbe, novinarki redakcije dnevnog lista ''Dnevnik'' iznela podatke na osnovu kojih je sačinjen i objavljen članak u tom listu, te da je na osnovu ovog članka tužiocu pričinjena nematerijalna šteta koja se sastoji u povredi časti i ugleda, zbog čega je, po oceni tog suda, osnovan zahtev tužioca da se tužena obaveže da mu naknadi pričinjenu nematerijalnu štetu.

Protiv navedene prvostepene presude podnositeljka ustavne žalbe je 26. marta 2007. godine izjavila žalbu. Rešavajući o žalbi, Okružni sud u Novom Sadu je doneo osporenu presudu Gž. 2654/07 od 16. aprila 2009. godine kojom je žalba odbijena kao neosnovana i potvrđena prvostepena presuda. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno da je prvostepena presuda doneta na osnovu pravilnog i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja, uz pravilnu primenu materijalnog prava, bez pričinjenih bitnih povreda odredaba parničnog postupka. Dalje je navedeno da je u krivičnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu doneta presuda K. 644/03 od 10. marta 2003. godine, kojom su okrivljene S.N. i podnositeljka ustavne žalbe, oglašene krivim za krivično delo kleveta iz člana 92. stav 3. Krivičnog zakonika, a da je ova presuda potvrđena presudom Okružnog suda u Novom Sadu Kž. 749/05 od 11. januara 2006. godine.

Podnositeljka ustavne žalbe je 20. maja 2009. godine podnela Opštinskom sudu u Novom Sadu predlog za ponavljanje predmetnog parničnog postupka. Opštinski sud u Novom Sadu je 9. decembra 2009. godine doneo rešenje P. 8389/2005 kojim nije dozvoljeno ponavljanje postupka vođenog pred Opštinskim sudom u Novom Sadu pod poslovnim brojem P. 8389/2005.

Protiv navedenog rešenja podnositeljka ustavne žalbe je 13. januara 2010. godine podnela žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Gž. 3311/2010 od 7. maja 2010. godine. U obrazloženju ovog rešenja je, između ostalog, navedeno: da činjenica da je rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu Kv. 789/09 od 29. jula 2009. godine uvažen zahtev i dozvoljeno ponavljanje krivičnog postupka K. 644/03, ne utiče na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari, imajući u vidu da postupak kojim je ponavljanje krivičnog postupka dozvoljeno nije pravnosnažno okončan i da će se tek po njegovom pravnosnažnom okončanju odlučiti o tome da li presuda iz postupka K. 644/03 ostaje na snazi, te da se nisu stekli uslovi za ispitivanje uslova za primenu člana 422. stav 1. tačka 7) Zakona o parničnom postupku; da nisu ispunjeni ni uslovi iz člana 422. stav 1. tačka 1) Zakona o parničnom postupku na koje se podnositeljka poziva, imajući u vidu da je aktivno učestvovala u postupku, kao ni uslovi iz člana 422. stav 1. tačka 9) Zakona, jer su razlozi na koje se podnositeljka poziva u predlogu za ponavljanje postupka isticani u toku prvostepenog postupka, tako da isti ne predstavljaju nove činjenice, niti je podnositeljka pružila bilo kakve dokaze da određene činjenice nije bez svoje krivice mogla da istakne u toku prvostepenog postupka, a da su postojale u vreme njegovog vođenja.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1, 2. i 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), propisano je: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da će za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica, kao i za strah, sud, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu i da će prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04), propisano je: da sud odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.); da ako pred istim sudom teče više parnica između istih lica ili u kojima je isto lice protivnik raznih tužilaca ili raznih tuženih, sve ove parnice mogu se rešenjem suda spojiti radi zajedničkog raspravljanja, ako bi se time ubrzalo raspravljanje ili smanjili troškovi, kao i da za sve spojene parnice sud može doneti zajedničku presudu (član 314. stav 1.)

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je najpre potrebno ispitati da li je parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način na koji to zahteva navedena odredba Ustava, te da li osporene presude redovnih sudova povređuju ili uskraćuju navedeno ustavno pravo podnositeljke. Ustavni sud konstatuje da je Opštinski sud u Novom Sadu, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonom, te sprovođenja i ocene dokaza, u skladu sa odredbama čl. 7. i 8. Zakona o parničnom postupku, utvrdio da je predmetni tužbeni zahtev osnovan i da je podnositeljka ustavne žalbe dužna da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za povredu ugleda, časti i prava ličnosti isplati iznos naveden u prvostepenoj presudi. Ustavni sud konstatuje da su Opštinski sud u Novom Sadu, a potom i Okružni sud u Novom Sadu, odlučujući o podnetoj žalbi, za svoje stavove dali jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Ustavni sud nije pronašao ništa što bi ukazalo da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnositeljke ustavne žalbe, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje. Pored toga, Ustavni sud konstatuje da su navodi podnositeljke ustavne žalbe o povredi ustavnih prava gotovo identični navodima koji su već izneti u žalbi protiv prvostepene presude, a koje je drugostepeni sud razmotrio i obrazložio u osporenoj presudi.

Shodno ustaljenoj praksi Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda, u smislu prava na pravično suđenje, postoji obaveza sudova da, između ostalog, obrazlože svoje presude. Ova obaveza, međutim, ne može biti shvaćena kao obaveza da se u presudi iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke. Sudovi imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi sa tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u određenom predmetu, ali, istovremeno, imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. Svrha obaveze da odluka bude obrazložena jeste da pokaže da je strankama u postupku omogućeno da na ravnopravan i pravičan način budu saslušane u postupku pred sudom, kao i to da obrazložena odluka daje strani u postupku mogućnost da se žali protiv odluke, te da drugostepeni sud razmotri i ispita prvostepenu odluku, jer nepostojanje obrazloženja može prouzrokovati teškoće prilikom pristupa sudu, ako sprečava efikasno korišćenje žalbenog postupka. Takođe, obrazloženjem svojih odluka sudovi objašnjavaju svoju delatnost kao državni organi. Međutim, ovaj princip ne zahteva da se sudovi detaljno osvrnu na svaki argument stranaka u postupku, nego samo na argumente koje sud smatra relevantnim. Sud mora da uzme u obzir argumente strana u postupku, ali oni ne moraju svi biti izneseni u obrazloženju presude. Sledom navedenog, neosnovani su navodi da je sud proizvoljno postupao pri oceni navoda i dokaza i da presude koje su osporene nisu dovoljno i jasno obrazložene. Naprotiv, Ustavni sud smatra da su sudovi dali ustavnopravno prihvatljive razloge zašto je po njihovoj oceni osnovan tužbeni zahtev za naknadu štete i to jasne i precizne razloge svojih stavova u obrazloženjima presuda koje su osporene, te da je prvostepeni sud za svaki dokaz kome je verovao, kao i onaj kome nije verovao, dao logično i uverljivo obrazloženje koje ni u jednom delu ne izgleda proizvoljno ili neprihvatljivo. Sem toga, u ustavnoj žalbi se ne nude nikakvi drugi dokazi i argumenti, različiti od onih koje je podnositeljka već isticala u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a na koje je odgovorio drugostepeni sud, niti navodi i jednu procesnu radnju za koju bi Ustavni sud mogao da utvrdi da povređuje ili uskraćuje pravo na pravičan postupak u smislu odredbe člana 32. stav 1. Ustava. Takođe, shodno stanovištu bivše Evropske komisije za ljudska prava – kada žalbeni sud koristi razloge nižeg suda, on ne mora ponovo da navede te razloge, te Ustavni sud smatra da su neosnovani navodi podnositeljke ustavne žalbe da je do povrede prava na pravično suđenje došlo i iz razloga što Okružni sud u Novom Sadu nije odgovorio na sve žalbene razloge, upravo iz razloga što osporena drugostepena presuda sadrži sasvim dovoljno razloga i objašnjenja zašto je odbijena žalba podnositeljke, te šta čini suštinske razloge na osnovu kojih je na taj način odlučeno.

U odredbi člana 32. stav 1. Ustava, takođe, nije izričito propisana ni garancija prava na pristup sudu, ali je ovo načelo sastavni deo prava na pravično suđenje kojim se svakome obezbeđuje pravo da pokrene sudski postupak i pravo da svaki zahtev koji se odnosi na njegova prava i obaveze bude razmotren pred sudom. Ustavni sud je utvrdio da je, u konkretnom slučaju, podnositeljka ustavne žalbe bila upoznata sa dokazima koje je sud izveo, da je mogla da daje komentare na dokaze i navode suprotne strane, da su izvedeni dokazi koje je ona predlagala, te da iz dokumentacije dostavljene Ustavnom sudu ne proizlazi da je podnositeljka u odnosu na tužioca bila drugačije tretirana. Podnositeljka ustavne žalbe je, takođe, ostvarila mogućnost da izjavi žalbu, o kojoj je i odlučeno od strane nadležnog suda, koji je u obrazloženju naveo razloge za svoju odluku, odnosno razloge zbog kojih žalbeni navodi nisu mogli da dovedu do drugačijeg rešavanja konkretne pravne stvari.

Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe predložila prvostepenom sudu da spoji postupak P. 8389/05 sa postupkom P. 8388/05, koji se pred istim sudom vodio po tužbi istog tužioca protiv drugih tuženih - Autonomne pokrajine Vojvodina, "Dnevnik" holding sa p.o. i S.N, radi naknade nematerijalne štete zbog povrede ugleda, časti i prava ličnosti. Saglasno navedenoj odredbi člana 314. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano je da ako pred istim sudom teče više parnica između istih lica ili u kojima je isto lice protivnik raznih tužilaca ili raznih tuženih, sve ove parnice mogu se rešenjem suda spojiti radi zajedničkog raspravljanja, ako bi se time ubrzalo raspravljanje ili smanjili troškovi, kao i da za sve spojene parnice sud može doneti zajedničku presudu. Iz navedene zakonske odredbe proizlazi da je propisana mogućnost da sud spoji parnice u kojima je isto lice protivnik raznih tuženih, i to samo ako bi se time ubrzalo raspravljanje ili smanjili troškovi. Spajanje više parnica koje teku pred istim sudom spada u radnje rukovođenja glavnom raspravom, koje postupajući sudija može da preduzme ukoliko oceni da su za to ispunjeni potrebni uslovi i spajanje parnica je dopušteno ako bi se time ubrzalo raspravljanje ili smanjili troškovi. Upravljanje parnicom je skup radnji kojima se sud stara za iscrpno raspravljanje sporne stvari i obuhvata ne samo radnje kojima se koncentriše građa, nego zavisno od razloga celishodnosti i radnje kojima se ista procesna građa raščlanjava. Imajući u vidu da je spajanje parnica mogućnost, ali ne i obaveza postupajućeg sudije i zavisi od njegove ocene da li je to spajanje celishodno za brže raspravljanje i smanjenje troškova, izuzimajući slučaj kada po prirodi stvari i stranaka nije moguće odvojeno odlučivanje, kada prvostepeni sud nađe da nema osnova za spajanje postupka, takvom odlukom nije učinjena povreda postupka, i rešavanje o spajanju i razdvajanju parnica predstavlja odluku koja se odnosi na upravljanje postupkom, odnosno na rukovođenje glavnom raspravom, protiv čega nije dozvoljena posebna žalba. U konkretnom slučaju prvostepeni sud nije našao da ima mesta spajanju postupka. U postupku koji se vodio pod brojem P. 8388/05 utvrđena je odgovornost tuženih za naknadu nematerijalne štete po Zakonu o javnom informisanju, imajući u vidu da lice na koje se odnosi netačna, nepotpuna ili druga informacija, a koje zbog njenog objavljivanja trpi štetu, ima pravo da traži od javnog glasila naknadu materijalne i nematerijalne štete, nezavisno od drugih pravnih sredstava koja tom licu stoje na raspolaganju, i u tom slučaju postoji solidarna odgovornost osnivača, odnosno izdavača javnog glasila, odgovornog urednika i autora informacije – novinara zbog objavljivanja neistinite informacije kojom se narušava čast i ugled lica na koje se informacija odnosi. U postupku koji se vodio pod brojem P. 8389/05 utvrđena je odgovornost podnositeljke za naknadu štete saglasno odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Ustavni sud konstatuje da podnositeljka u ustavnoj žalbi nije ni isticala da joj je pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava povređeno time što sud nije spojio odlučivanje po navedenim tužbama. Pored toga, odlukom suda koja se odnosi na spajanje, odnosno razdavajanje postupaka ne mogu biti ni povređena Ustavom zajemčena prava koja su označena u ustavnoj žalbi, jer se ovakva odluka suda odnosi samo na rukovođenje glavnom raspravom, odnosno na upravljanje postupkom, a ne odlučuje se o pravima i obavezama podnositeljke.

Takođe, navodi podnositeljke koji se odnose na to da ne postoji srazmera između dosuđene štete i cilja koji se utvrđenom odštetom ostvaruje, te da je dosuđeni iznos previsoko određen, nisu od uticaja na drugačije odlučivanje, jer nije u nadležnosti Ustavnog suda da preispituje da li su redovni sudovi pravilno utvrdili visinu novčane naknade nematerijalne štete. Navodi podnositeljke ustavne žalbe da je dosuđeni iznos nematerijalne štete nepravičan, predstavljaju izraz njene subjektivne ocene u pogledu visine tog dosuđenog iznosa, ali ne i stvaran dokaz o učinjenoj povredi Ustavom zajamčenog prava na pravično suđenje. Ustavni sud je ovakav stav zauzeo u svojoj odluci Už-267/07 od 17. decembra 2009. godine.

U pogledu navoda podnositeljke ustavne žalbe da joj je povređeno pravo na nezavistan i nepristrasan sud, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka nije pružila uverljive dokaze da u postupanju sudova ima elemenata koji bi ukazali na njihovu pristrasnost u konkretnom predmetu.

S obzirom da je podnositeljki ustavne žalbe bilo omogućeno da korišćenjem svojih procesnih prava učestvuje u postupku, preduzima zakonom dopuštene radnje i ulaže pravne lekove, Ustavni sud je utvrdio da nije bilo povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Navodi podnositeljke ustavne žalbe da joj je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava, nisu osnovani, jer podnositeljka ustavne žalbe nije pružila dokaze da su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji postupali na drugačiji način, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava. U pogledu navoda podnositeljke da joj je povređeno pravo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud još jednom konstatuje da je podnositeljka ustavne žalbe ostvarila mogućnost da izjavi žalbu, o kojoj je i odlučeno od strane nadležnog suda, koji je u obrazloženju naveo razloge za svoju odluku, odnosno razloge zbog kojih žalbeni navodi nisu mogli da dovedu do drugačijeg rešavanja konkretne pravne stvari.

Ocenjujući povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za tvrdnje da je osporenim odlukama podnositeljka ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisana. U ustavnoj žalbe nisu pruženi ustavnopravno prihvatljivi argumenti i dokazi da je podnositeljki zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskriminacije. Navodi podnositeljke ustavne žalbe da je diskriminisana po osnovu društvene i socijalne pripadnosti jer je ''penzionerka, bez sudskih veza, za razliku od tužioca, koji je bivši sudija, a sada ugledni novosadski advokat''', nisu potkrepljeni bilo kakvim pravno utemeljenim argumentima ili pruženim dokazima, tako da predstavljaju izraz njene subjektivne ocene o postojanju povrede navedenog Ustavom zajemčenog prava.

6. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba neosnovana, te je na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu odbio.

Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog navodne diskriminacije sudija

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti