Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao preko 15 godina i dosudio podnosiocu naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra u dinarskoj protivvrednosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R . T . iz sela Puhovo kod Lučana, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. T . i utvrđuje se da je u krivičnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu K. 460/10 (ranije pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu K. 281/03 i pred Opštinskim sudom u Guči u predmetu K. 14/98) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. T . iz sela Puhovo kod Lučana je , 4. februara 2013. godine, preko punomoćnika M . B. J, advokata iz Čačka, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u krivično m postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu K. 460/10. Podnosilac u ustavnoj žalbu ističe i povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da se, u vreme podnošenja ustavne žalbe, pred Osnovnim sudom u Čačku, u predmetu K. 460/10, vodi krivični postupak protiv podnosioca zbog krivičnog dela teško delo protiv opšte sigurnosti; da se krivični postupak vodi „u vezi sa kritičnim događajem koji se odigrao davne 1997. godine u mesecu decembru“; da je „od tada prošlo više od 15 godina, a sudski postupak još nije pravnosnažno okončan“; da „napred navedeno jasno govori da je drastično povredeno ustavno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, jer je sasvim jasno da ne postoji ni jedan razlog da sud za više od 15 godina ne okonča krivični postupak“; da je „zbog dugog trajanja postupka povređeno i pravo na imovinu podnosioca ustavne žalbe, jer više od 15 godina nije u mogućnosti da naplati štetu kao oštećeni, a što zavisi od ovog krivičnog postupka, a ima i stalne izdatke u vezi suđenja, čime se njegova imovina smanjuje“.

Predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji i utvrdi povredu označenih prava, kao i pravo podnosioca na naknadunematerijalne štete i troškova postupka pred Sudom.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, spise predmeta Osnovnog suda u Čačku K. 460/10 i odgovor Osnovnog suda u Čačku, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Povodom događaja od 3. decembra 1997. godine (tragedije u fabrici namenske proizvodnje u L. u kojoj je život izgubilo više lica), Okružno javno tužilaštvo u Čačku je protiv sedam lica podnelo zahtev za sprovođenje i proširenje istrage zbog krivičnog dela teško delo protiv opšte sigurnosti (i to protiv dva vojna i pet civilnih lica).

Krivični postupak je u odnosu na podnosioca ustavne žalbe pokrenut 26. januara 1998. godine, donošenjem rešenja da se protiv njega proširi istraga zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo iz člana 194. stav 2. u vezi sa članom 187. st. 2. i 3. Krivičnog zakona Republike Srbije.

Nakon sprovedene istrage, Opštinsko javno tužilaštvo u Guči je 3. februara 1998. godine protiv podnosioca ustavne žalbe (i još šest lica) podiglo optužnicu zbog krivičnog dela teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 194. stav 4. u vezi sa članom 187. stav 4. u vezi sa stavom 2. Krivičnog zakona Republike Srbije i predmet je pred Opštisnkim sudom u Guči dobio broj K. 14/98.

Opštinski sud u Guči se 5. maja 1998. godine oglasio stvarno nedlažnim za postupanje u odnosu na dva okrivljena (vojna) lica i istovremeno je odredio da će se spisi predmeta po pravnosnažnosti navedenog rešenja, dostaviti Vojnom sudu u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnom za postupanje. Spisi predmeta su primnjeni u Vojnom sudu u Beogradu 25. juna 1998. godine.

Takođe, Opštinski sud u Guči je 5. maja 1998. godine rešenje Kv. 5/98 odbio kao neosnovane izjavljene prigovore ostalih optuženih, čime je optužnica stupila na pravnu snagu.

Iz spisa predmeta Opštinkog suda u Guči prozlazi da je Vojni sud u Beogradu (nakon što je doneo rešenje o obustavi istrage protiv dva lica rešenjem Ki. 522/98 od 20. juna 1999. godine) nije tom sudu dostavio svoje Ki. spise ( u kojima su se nalazili zapisnici i dokumentacija), a bez kojih Opštinski sud u Guči nije mogao dalje da postupa (iz dopisa predsednika krivičnog odeljenja Opštinskog suda u Guči od 21. marta 2000. godine, koji dopis je upućen predsedniku Okružnog suda u Čačku, proizlazi da, nakon što je Vojni sud u Beogradu vratio predmet Opštinskom sudu u Guči, u spisima „nema ništa“, odnosno nedostaje spis Vojnog suda Ki. 522/98. Opštinski sud u Guči je u više navrata urgirao da Vojni sud u Beogradu dostavio svoje spise Ki. 522/98.

Iz dopisa predsednika postupajućeg veća u predmetu K. 14/07 od 25. decembra 2001. godine proizlazi da su „postojali problemi da se zakaže pretres u smislu usklađivanja i pomeranja termina“ i da je „prvi pretres održan 17. decembra 2001. godine.

U periodu od 17. decembra 2001. do 25. marta 2003. godine, Opštinski sud u Guči je glavni pretres zakazao 12 puta. Glavni pretres nije održan tri puta, i to jedanput na zahtev branilaca, jedanput zbog bolesti predsednika veća i jedanput jer je predesdnik veća izabran za zamenika Okružnog javnog tužilaštva u Čačku, a nije odrđen novi predsednik veća.

Okružni sud u Čačku je 21. aprila 2003. godine doneo rešenje Kv. 153/03 kojim je odredio Opštinski sud u Čačku kao stvarno i mesno nadležan sud za dalje vođenje krivičnog postupka. Spisi predmeta Opštinskog suda u Guči su primljeni u Opštinskom sudu u Čačku 8. maja 2003. godine i dobili su broj K. 281/03.

U periodu od 8. maja 2003. do 17. oktobra 2007. godine, Opštinski sud u Čačku je glavni pretres zakazao 22 puta. Glavni pretres je održan devet puta, a trinaest puta nije i to zbog nedolaska jednog od okrivljenih, advokata, sudskih veštaka, nedostavljanja dopunskog nalaza i mišljenja u ostavljenom roku. Podnosilac ustavne žalbe na glavni pretres nije pristupio samo jedanput.

Opštinski sud u Čačku je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 17. oktobra 2007. godine doneo presudu K. 281/03 kojom je podnosioca ustavne žalbe i ostale okrivljene oglasio krivim zbog krivičnog dela teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 194. stav 4. u vezi sa članom 187. stav 4. u vezi sa stavom 2. Krivičnog zakona Republike Srbije i izrekao im je zatvorske kazne.

Pismeni otpravak presude je ekspedovan strankama 1. decembra 2008. godine.

Odlučujući o izjavljenim žalbama, Okružni sud u Čačku je 27. maja 2009. godine doneo rešenje Kž. 175/09 kojim je žalbe uvažio, ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje.

Opštinski sud u Čačku je glavni pretres zakazao i održao 2. novembra 2009. godine, nakon čega je od 1. januara 2010. godine postupak nastavljen pred Osnovnim sudom u Čačku.

Osnovni sud u Čačku je glavni pretres zakazao 11 puta. Glavni pretres je održan šest puta, a pet puta nije, i to: jedanput znog nedolaska jednog od okrivljenih; jedanput zbog nepotpunog sastava veća; dva puta jer je traženo dopunsko veštačenje i jedanput jer dopunski nalaz i mišljenje nije dostavljen sudu blagovremeno.

Nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, Osnovni sud u Čačku je 5. aprila 2012. godine doneo presudu K. 460/10 kojim je, pored ostalog, podnosioca ustavne žalbe (i još jedno lice) oslobodio od optužbe.

Apelacioni sud u Kragujevcu je 23. januara 2013. godine, nako održanog pretresa pred drugostepenim sudom, doneo presudu Kž1. 4137/12 kojom je, pored ostalog, u odnosu na podnosioca ustavne žalbe prvostepenu presudu preinačio tako što ga je oglasio krivim za izvršenje krivičnog dela teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 194. stav 4. u vezi sa članom 187. stav 4. u vezi sa stavom 2. Krivičnog zakona Republike Srbije i izrekao mu kaznu zatvora u trajanju od jedne godine.

Apelacioni sud u Kragujevcu je, kao sud trećeg stepena, 30. oktobra 2013. godine doneo presudu Kž1. 4542/13 kojom je potvrdio prvostepenu presudu Osnovnog suda u Čačku u delu izreke pod 2. koji se odnosi na podnosioca ustavne žalbe , čime je krivični postupak pravnosnažno okončan.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne; da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

5. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od 26. januara 1998. godine, kada je donošenjem rešenja o proširenju istrage krivični postupak u odnosu na podnosioca pokrenut, do 30. oktobra 2013. godine, kada je Apelacioni sud u Kragujevcu doneo presudu Kž1. 4542/13 kojom je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju krivični postupak od donošenja rešenja o proširenju istrage (26. januar 1998. godine) do podnošenja ustavne žalbe (4. februar 2013. godine) trajao 15 godina, a da je pravnosnažno okončan tek nakon 15 godina i devet meseci po pokretanju, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nijedan od činilaca koji objektivno mogu uticati na dužinu sudskog postupka ne mogu opravdati ovoliko trajanje predmetnog krivičnog postupka. Ovo posebno imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo neprimerenom trajanju postupka, već da odgovornost za to što postupak nije okončan u okviru razumnog roka snose prvostepeni sudovi koji su vodili postupak u kome je prva prvostepena presuda doneta 17. oktobra 2007. godine, nakon skoro deset godina od kada je postupak započet, pri čemu Ustavni sud posedno naglašava da je pismeni otpravak navedene presude ekspedovan strankama tek nakon jedene godine i mesec dana. Pored navedenog, glavni pretres je prvi put održan 17. decembra 2001. godine i to nakon tri godine i više od sedam meseci nako stupanja optužnice na pravnu snagu (5. maj 1998. godine). Ovakvo postupanje se ni pod kojim uslovima i razlozima ne može smatrati delotvornim, budući da sud ima obavezu da propisno i blagovremeno postupa u predmetima koji su u njegovoj nadležnosti i ima posebnu odgovornost da osigura da do bilo kakvog nepotrebnog kašnjenja ne dođe. Takođe, Ustavni sud ukazuje da, iako se osporeni krivični postupak vodio protiv pet lica, zbog krivičnog dela teško delo protiv opšte sigurnosti, navedena činjenica u okolnostima konkretnog slučaja nikako ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za ovako dugo trajanje krivičnog postupka. Ustavni sud je posebno imao u vidu i činjenicu da se podnosilac ustavne žalbe redovno odazivao pozivima suda, odnosno da je glavni pretres samo jedanput odložen zbog njegovog nedolaska.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, te smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava. Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog krivičnog postupka, kao i činjenicu da podnosilac ustavne žalbe svojim postupcima nije doprineo njegovom odugovlačenju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i sopstvenu praksu, kriterijume Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe o povredi prava na imovinu, jer se izneti razlozi zapravo zasnivaju na istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku, o kome je Sud odlučio.

6. Razmatrajući zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda ( „Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu. Ovakav stav Ustavni sud je, pored drugih, zauzeo i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine.

7. Sledom navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti