Odluka Ustavnog suda o rehabilitaciji i obavezi suda da obrazloži ključne argumente

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu u postupku rehabilitacije, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku. Poništeno je rešenje Apelacionog suda jer nije adekvatno obrazloženo zašto domaći organi nisu odgovorni za lišenje slobode domaćeg državljanina.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8331/2012
11.12.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. Š. iz N. S , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. Š. i utvrđuje da je rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Rexž. 18/12 od 30. avgusta 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu Rexž. 18/12 od 30 . avgusta 201 2. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv rešenja Višeg suda u Novom Sadu Rexž. 30/10 od 29. maja 20 12. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba A. Š. i utvrđuje da je u postupku koji je v ođen pred Višim sudom u Novom Sadu u predmetu Reh. 30/10 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. Š. iz N. S. podneo je 30. oktobra 2012. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je v ođen pred Višim sudom u Novom Sadu u predmetu Reh. 30/10, kao i protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Rexž. 18/12 od 30. avgusta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama čl. 32. stav 1. i 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno : da su Viši sud u Novom Sadu i Apelacioni sud u Novom Sadu pogrešno primenili materijalno pravo – Zakon o rehabilitaciji Republike Srbije, kada su odbili zahtev za rehabilitaciju zbog toga što je njihovog dedu uhapsila i zatvorila Sovjetska armija tj. njena služba; da je u žalbi protiv prvostepenog rešenja naveo razloge zbog kojih smatra da njegov deda ispunjava sve bitne uslove za rehabilitaciju, jer je imao prebivalište u Jugoslaviji i jer je uhapšen i lišen slobode bez zakonskog osnova i krivice u periodu posle 6. aprila 1941. godine; da je u žalbi protiv prvostepenog rešenja naveo i da „prvostepeni sud nije cenio činjenicu da je moj deda lišen slobode u Novom Sadu i da je boravio u zatvoru u Novom Sadu i Beogradu, te da je zatim sa više drugih lica dozvoljena njegova ekstradicija bez učešća i saglasnosti naših vlasti, na našoj teritoriji, prema našem državljaninu, što je moj deda bio od 1935. godine do 1948. godine, a državljanstvo mu je vraćeno 1957. godine“; da u prvostepenom postupku sud nije pribavio odluku domaćih vlasti o odobrenom povratku njegovog dede iz SSSR, jer bez te odluke ne bi bio moguć njegov povratak u Jugoslaviju, kao i da je postupak za rehabilitaciju trajao punih šest godina. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih Ustavom zagarantovanih prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Višeg suda u Novom Sadu Reh. 30/10, kao i u drugu dostavljenu dokumentaciju, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe i njegova sada pok. sestra T. Š. iz N. S, podneli su 28. septembra 2006. godine Okružnom sudu u Novom Sadu zahtev za rehabilitaciju u kojem su naveli: da je njihov deda J. Š. kao ruski emigrant došao u Jugoslaviju 1920. godine gde je dobio državljanstvo 1935. godine; da je krajem 1944. godine uhapšen u Novom Sadu, bez ikakvog obrazloženja; da je boravio u zatvoru u Novom Sadu i Beogradu, odakle je prebačen u SSSR i u logoru proveo deset godina, nakon čega se 1955. godine vratio u Novi Sad; da njihovom dedi nije suđeno ni u Jugoslaviji niti u SSSR, te da ne postoji nikakav dokument o njegovoj krivici, niti zbog čega je bio lišen slobode i odvojen od porodice. Povodom ovog zahteva formiran je predmet Reh. 42/06.

Prvo ročište u predmetu zakazano je i održano 28. novembra 2010. godine pred Višim sudom u Novom Sadu, koji je nakon 1. januara 2010. godine i uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, preuzeo nadležnost za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari, a predmetu je dodeljen broj Rex. 13/10. Viši sud u Novom Sadu je do donošenja rešenja zakazao još tri roč išta (14. juna 2011, 24. januara i 29. maja 2012. godine). U nastojanju da pribave potrebne podatke o odvođenju njihovog dede u logor u SSSR i njegovom povratku u Jugoslaviju, podnosioci zahteva su dostavili sudu spisak velikog broja institucija kojima su se obratili - Uprava MUP-a Novi Sad, Ministarstvo unutrašnjih poslova RS, Ministarstvo spoljnih poslova RS, Arhiv Srbije, Crveni krst Republike Srbije, Bezbednosno-informativna agencija, Istorijski arhiv Beograda, Arhiv Jugoslavije, Vojni arhiv, i dr, kao i odgovore koje su dobili nakon obraćanja navedenim istitucijama, da ne poseduju pismenu dokumentaciju u vezi opisanog slučaja i navedenog lica. I postupajući sud je od nadležnih institucija pokušao da pribavi potrebnu dokumentaciju i podatke u predmetnom postupku za rehabilitaciju.

Viši sud u Novom Sadu je rešenjem Rex. 13/10 od 29. maja 2012. godine odbio zahtev podnosioca za rehabilitaciju J. Š. U obrazloženju ovog rešenja je, između ostalog, navedeno: da je na osnovu sprovedenog dokaznog postupka prvostepeni sud utvrdio da je J. Š. krajem 1944. godine u Novom Sadu uhapsila sovjetska armija; da se nalazio prvo u zatvoru u Novom Sadu, zatim u zatvoru u Beogradu, u grupi od 14 lica, odakle je avionom prebačen za Bukurešt, gde su ostali tri dana, a zatim dalje opet avionom prebačeni za Moskvu; da su sa Moskovskog aerodroma prebačeni u zatvor i premeštani iz jednog u drugi, da bi posle godinu dana dospeo u logor; da je uhapšen od strane sovjetske armije bez ikakvog obrazloženja; da je uhapšen u kući u kojoj je živeo odakle je i odveden, sa tim da porodica nije znala gde je odveden, niti zašto je uhapšen; da je njegova supruga išla kod tadašnjih Jugoslovenskih vlasti da se raspituje gde se on nalazi, ali niko ništa nije znao da joj kaže; da je J. Š. posle deset godina oslobođen, a još godinu dana je trajao postupak za njegov povratak u Jugoslaviju, jer je bilo potrebno odobrenje naših vlasti za njegov povratak; da se krajem 1955. godine vratio iz Moskve specijalnim avionom u kojem je bio jedini putnik i koji je sleteo na Pančevački aerodrom; da nikakav postupak protiv J. Š. nije vođen, niti postoji bilo kakva odluka, samo je saslušavan u Moskvi od strane njihove službe; da je J. Š. nakon što je emigrirao u Jugoslaviju, dobio državljanstvo 1935. godine; da je bio državljanin Jugoslavije i kada je uhapšen; da mu je 1948. godine, kada je vršen popis državljana, prestalo državljanstvo, jer nije bio u Jugoslaviji, tako da nije mogao biti upisan u knjigu državljana; da je na lični zahtev 1957. godine ponovo dobio državljanstvo; da se porodica Š. nije obraćala ruskoj državi za rehabilitaciju J. Š, te stoga nije ni pokretan bilo kakav postupak koji bi za cilj imao rehabilitaciju; da podnosioci zahteva nisu dokazali pripadnost organa koji su lišili slobode J. Š. domaćoj državi, već je naprotiv sud utvrdio, na osnovu izvedenih dokaza, da je hapšenje izvršeno od strane sovjetske armije, te da u konkretnom slučaju nema mesta za rehabilitaciju od postupaka organa domaće države, ili za slučaj kada bi odluka o lišenju slobode organa domaće države postojala, od organa od čije odluke se rehabilitacija traži.

Apelacioni sud u Novom Sadu je, o dlučujući o žalbi podnosioca zahteva, doneo 30. avgusta 2012. godine osporeno rešenje Rexž . 18/12, kojim je odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio rešenje Višeg suda u Novom Sadu Reh. 30/10 od 29. maja 2012. godine. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja, između ostalog, navedeno je da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo , jer je utvrdio da je J. Š. uhapsila i zatvorila sovjetska armija, to jest njena služba, te da nije bilo mogućnosti za rehabilitovanje od strane državnog organa Republike Srbije. Naime, drugostepeni sud je ocenio da kako o rehabilitaciji odlučuju sudovi kao državni organi, moguće je rehabilitovati samo ona lica koja su bez sudske ili administrativne odluke ili na osnovu sudske ili administartivne odluke države koja odlučuje o rehabilitaciji, lišena, iz političkih i/ili ideoloških razloga, osnovnih ljudskih prava.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 33/06) bilo je propisano da se ovim zakonom uređuje rehabilitacija lica koja su bez sudske ili administrativne odluke ili sudskom ili administrativnom odlukom lišena, iz političkih ili ideoloških razloga, života, slobode ili nekih drugih prava od 6. aprila 1941. godine do dana stupanja na snagu ovog zakona, a imala su prebivalište na teritoriji Republike Srbije (član 1.).

Zakonom o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11) propisano je da će se postupci rehabilitacije koji su započeti po Zakonu o rehabilitaciji ("Službeni glasnik RS", broj 33/06), a nisu okončani do dana stupanja na snagu ovog zakona, okončati po odredbama tog zakona (član 30. stav 1.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise.

Međutim, Ustavni sud se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne zaustavlja na formalnom ispitivanju da li su te garancije poštovane, već ide i korak dalje, tj. sagledava osporenu odluku i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene, već su nastale kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava, a polazeći od člana 18. stav 3. Ustava. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu “Ruiz Torija protiv Španije”, 9. decembar 1994. godine, § 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: “Georgiadis protiv Grčke”, 29. maj 1997. godine, § 43; “Higgins i ostali protiv Francuske”, 19. februar 1998. godine, § 43.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu “Van de Hurk protiv Holandije”, odluka od 19. aprila 1994. godine, § 61.). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni ar gumenti izneti u odlukama nižestepenih sudova. Međutim, do povrede prava na pravično suđenje može doći ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude. Takođe, povreda prava na pravično suđenje postoji i ako u obrazloženju nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu ''Hadjianastassiou protiv Grčke'', od 16. decembra 1992. godine, § 33.).

U konkretnom slučaju, Apelacioni sud u Novom Sadu je, o dlučujući o žalbi podnosioca zahteva, osporenim rešenjem Rexž . 18/12 od 30. avgusta 2012. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvr dio ožalbeno rešenje Višeg suda u Novom Sadu Reh. 30/10 od 29. maja 2012. godine, kojim je odbijen zahtev za rehabilitaciju J.Š, sa obrazloženjem da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo , jer je utvrdio da je J. Š. uhapsila i zatvorila sovjetska armija, to jest njena služba, kao i da podnosioci zahteva nisu dokazali da je J. Š. lišen slobode i držan u zatvoru od strane domaćih organa narodne vlasti - NOO, pa nije bilo mogućnosti za njegovu rehabilitaciju od strane državnog organa Republike Srbije.

Prema oceni Ustavnog suda, osporeno rešenje nije obrazloženo na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava. Ovo stoga što su u toku postupka koji je prethodio ustavnosudskom, utvrđene određene bitne činjenice, koje , imajući u vidu zakonsku odredbu člana 1. merodavnog Zakona o rehabilitaciji, nisu bile razmatrane pred nadležnim sudovima, a kako proizlazi iz osporenog rešenja. Ustavni sud pri tome ima u vidu p osebno sledeće činjenice: da je J. Š, za kojeg se traži rehabilitacija, uhapšen krajem 1944. godine u Novom Sadu, bez ikakvog osnova ili obrazloženja, kao domaći državljanin; da je (bez odluke o tome) bio u zatvoru prvo u Novom Sadu, a zatim i u Beogradu – dakle na teritoriji naše države i pod jurisdikcijom naših vlasti; da je nakon toga, sa više drugih lica prisilno prebačen u Sovjetski Savez u vreme kada su na domaćoj oslobođenoj teritoriji postojali i funkcionisali organi narodne vlasti – NOO; da mu je državljanstvo vraćeno 1957. godine, po povratku iz SSSR, gde je po zatvorima proveo punih deset godina, kao i da bez odluke domaćih vlasti o odobrenju povratka J. Š. iz SSSR ne bi bio moguć njegov povratak u Jugoslaviju, gde je potom i preminuo, a da mu nikada nije suđeno, niti je utvrđena njegova krivica za bilo koje kažnjivo delo.

6. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru za otklanjanje posledica učinjene povrede prava, u tački 2. izreke poništio osporeno rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu Re xž. 18 /12 od 30 . avgusta 201 2. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o žalbi koju je podnosi lac ustavne žalbe izjavi o protiv rešenja Višeg suda u Novom Sadu Rexž. 30/10 od 29. maja 20 12. godine.

U odnosu na istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac nije pružio dokaze da su sudovi u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama doneli drugačije odluke, te da u konkretnom slučaju nema mesta pozivanju na povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja zahteva za rehabilitaciju 28. septembra 2006. godine Okružnom sudu u Novom Sadu, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja donošenjem rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Rexž . 18/12 od 30. avgusta 2012. godine, trajao skoro šest godina.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem zahteva, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog postupka.

Trajanje postupka po zahtevu za rehabilitaciju skoro šest godina, u kom periodu je zakazano samo četiri ročišta, samo po sebi, ukazuje da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka, a što potvrđuje i činjenica da je prvo ročište u označenom p redmetu zakazano tek nakon četiri godine od podnošenja zahteva, a sledeće (drugo) zakazano nakon šest mesec i od održavanja prethodn og. Tako je nadležni sud bio neaktivan ukupno četiri i po godine, a da za to nije bilo objektivnih razloga .

Ustavni sud je ocenio da je predmetni postupak bio u određenoj meri činjenično i pravno složen, imajući u vidu da je sud u cilju prikupljanja podataka od značaja za odlučivanje o podnetom zahtevu za rehabilitaciju, pokušavao da pribavi potrebnu dokumentaciju i obaveštenja od raznih institucija, a isto su pokušavali i podnosioci zahteva za rehabilitaciju. Međutim, Sud je ocenio da određena složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka.

Ustavni sud konstatuje da je predmetni postupak bio od velikog moralnog značaja za podnosioca, budući da je u njemu odlučivano o zahtevu podnosioca za rehabilitaciju njegovog dede, kao i da sam podnosilac nije doprineo navedenoj dužini trajanja postupka.

8. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim postupanjem nadležnog suda podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom postupku za rehabilitaciju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Ovakvu ocenu Ustavni sud je dao imajući u vidu kako sopstvenu praksu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Plazonić protiv Hrvatske“, od 6. marta 2008. godine, broj aplikacije 26455/04, st. 60-63, u kojoj je kritikovan stav Ustavnog suda Hrvatske, koji nije našao povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima u kojima su sudovi bili neaktivni ukupno godinu i po u jednom, i preko dve godine u drugom slučaju, a radilo se o postupcima koji nisu bili složeni). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu ža lbu i u ovom delu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

Ustavni sud je, krećući se u granicama zahteva, a budući da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, našao da je, u smislu odredbe člana 89. Zakona o Ustavnom sudu, donošenje odluke kojom je utvrđena povreda označenog Ustavom zajemčenog prava dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe.

9. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o rehabilitaciji i obavezi suda da obrazloži ključne argumente

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti