Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u radnom sporu bivšeg saveznog službenika

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu Budimira Jovanovića protiv presude Vrhovnog kasacionog suda. Potvrđeno je da je radnopravni status podnosioca, kao neraspoređenog službenika ukinutog saveznog organa, rešen u skladu sa zakonom i Ustavom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević , dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Budimira Jovanovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. jula 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Budimira Jovanovića izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 15/12 od 9. maja 2012. godine zbog povrede prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i pava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Budimir Jovanović iz Beograda, preko punomoćnika Predraga Savića, advokata iz Beograda, izjavio je, 31. oktobra 2012. godine, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 15/12 od 9. maja 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na rad, zajemčenih odredbama čl. 32, 36. i 60. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je, pored ostalog, naveo: da je neprihvatljivo stanovište Vrhovnog kasacionog suda da je Apelacioni sud u Beogradu pravilno primenio materijalno pravo kada je preinačio usvajajuću prvostepenu presudu, s obzirom na to da je drugostepeni sud zaključio da se u ovom slučaju imaju primeniti odredbe člana 67. st. 3. i 4. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, obrazlažući primenu ovih članova utvrđenjem da se ne radi o situaciji predviđenoj članom 68a istog zakona; da je prvostepeni sud zauzeo pravilno stanovište da se radnopravni status podnosioca ne može rešiti u skladu sa članom 67. stav 3. navedenog zakona, već u skladu sa članom 68a istog zakona; da je osporenom presudom povređeno pravo na rad podnosioca u delu koji se odnosi na jednaku dostupnost svih radnih mesta pod jednakim uslovima, jer je jedan broj zaposlenih iz saveznih organa preuzet radi obavljanja poslova iz njihove nadležnosti u republičkim organima po potpuno nejasnim i nepoznatim kriterijumima, pri čemu je tuženi u toku celog postupka odbijao da dostavi podatke koja su to lica i sa kakvim kvalifikacijama preuzeta i radi kojih poslova; da se Vrhovni kasacioni sud, kao i prethodno Apelacioni sud u Beogradu, uopšte nije izjasnio zbog čega je odbio deo tužbenog zahteva koji se odnosi na novčana potraživanja podnosioca iz radnog odnosa, koja su dospela pre prestanka radnog odnosa i nemaju nikakve veze sa spornim rešenjima; da se ne može govoriti o pravičnom suđenju u razumnom roku kada je spor pravnosnažno okončan posle više od pet godina od podnošenja tužbe; da su odbijanjem novčanih potraživanja podnosioca povređena i prava podnosioca po osnovu rada iz člana 60. Ustava, jer mu je uskraćeno pravo da ostvari naknadu po osnovu rada obavljenog pre prestanka radnog odnosa; da je ponosilac ovim stavljen u nejednak položaj sa građanima Republike Srbija koji ova prava redovno ostvaruju u sudskom postupku, čime mu je uskraćeno i pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda, kao i u postupku koji joj je prethodio, povređena ustavna prava podnosioca, naloži Vrhovnom kasacionom sudu da ponovo odluči o reviziji podnosioca protiv drugostepene presude, kao i da utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000.000 dinara i naknadu materijalne štete u iznosu od 61.091 dinar.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja u pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, kao i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1596/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je, 19. septembra 2006. godine, podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva privrede, radi poništenja rešenja Ministarstva privrede broj 118-00-31/2006-08 od 17. avgusta 2006. godine i rešenja Ministarstva privrede broj 118-00-31/1/2006-6-08 od 28. avgusta 2006. godine i utvrđenja da je tužilac od 1. septembra 2006. godine i dalje u radnom odnosu na radnom mestu savetnika ministra u Ministarstvu za unutrašnje ekonomske odnose u SCG i izvršenje do njegovog konačnog raspoređivanja, odnosno neraspoređivanja u državni organ Republike Srbije koji preuzima poslove ovog ministarstva, što je tužena Republika Srbija dužna da prizna i trpi sve pravne posledice donošenja i izvršenja ove odluke.

Podneskom predatim sudu 18. septembra 2007. godine punomoćnik tužioca je preinačio tužbeni zahtev, tako što je pored već istaknutog tužbenog zahteva, istakao i zahtev za isplatu opredeljenog novčanog iznosa po osnovu regresa, troškova prevoza i službenih putovanja.

Prvi opštinski sud u Beogradu je, presudom P1. 882/06 koju je doneo 12. marta 2008. godine, usvojio tužbeni zahtev tužioca u celini.

Tužilac je žalbu protiv navedene prvostepene presude izjavio 31. marta 2008. godine, a odgovor tužioca na žalbu je dostavljen prvostepenom sudu 14. aprila 2008. godine.

Okružni sud u Beogradu je, rešenjem Gž1. 3244/08 od 26. marta 2009. godine ukinuo presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 882/06 od 12. marta 2008. godine i spise predmeta vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Nakon sprovedenog ponovnog prvostepenog postupka, Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom P1. 1596/10 od 4. marta 2010. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca i u stavu prvom izreke presude poništio osporena rešenja Ministarstva privrede Republike Srbije i obavezao tuženu da tužioca vrati na rad i rasporedi na radno mesto koje odgovara njegovom znanju i sposobnostima stečenim na radu, u stavu drugom izreke obavezao tuženu da tužiocu isplati iznos od 61.091 dinar, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom počev od 18. septembra 2006. godine kao dana podnošenja tužbe do konačne isplate i u stavu trećem izreke obavezao tuženu da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 131.000 dinara.

U obrazloženju navedene prvostepene presude se, pored ostalog, navodi: da je tužilac bio zaposlen u Ministarstvu za unutrašnje ekonomske odnose državne zajednice Srbija i Crna Gora, a ostao je neraspoređen u Ministarstvu privrede Republike Srbije na osnovu osporenih rešenja, sa obrazloženjem da je po sprovedenom postupku preuzimanja potrebnog broja zaposlenih utvrđeno da ne postoji potreba za preuzimanjem imenovanog za obavljanje preuzetih poslova; da je imajući u vidu odredbu člana 193. stav 2. Zakona o radu i član 4. Konvencije MOR-a K. broj 158 osporeno rešenje moralo da sadrži obrazloženje na koji način je tužena utvrdila broj zaposlenih koji će biti preuzeti, na osnovu kojih kriterijuma je tužena utvrdila koji zaposleni će ostati neraspoređeni i obrazloženi zaključak zašto je određene radnike preuzela, a zašto su neki ostali neraspoređeni; da obrazloženje osporenog rešenja ne sadrži navedeno iz kog razloga je moralo biti poništeno; da je sud cenio navode tužene da je broj zaposlenih i postavljenih lica utvrđen na osnovu objektivnih kriterijuma, a to su: da li postoji takvo radno mesto koje je slobodno i da li zaposleni ima stručnu spremu i radnu sposobnost da ga obavlja; da međutim, tužena ni u obrazloženju rešenja ne izvodi dokaze na prednju okolnost, niti dostavlja dokaze na te okolnosti; da nije osnovan navod tužene da je tuženi potpuno slobodan u odlučivanju koga će od kandidata koji ispunjavaju uslove preuzeti na osnovu razloga celishodnosti, jer i u tom slučaju stav je ovog suda, funkcioner bi bio dužan da, u skladu sa članom 193. stav 2. Zakona o radu i član 4. Konvencije MOR-a K. broj 158, da valjane razlog koji se tiču najpre kriterijuma koji su primenjeni u konkretnom slučaju, kao i razloge za operativne potrebe službe; da su osporena rešenja nezakonita i iz razloga što u konkretnom slučaju tužena , suprotno članu 64a stav 2. tačka 6. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, u konkrentom slučaju nije dokazala da je pre donošenja osporne odluke kojom je tužiocu prestao radni odnos pokušala da tužiocu obezbedi radno mesti u istom ili drugom državnom organu; da kako je sud odlučio da poništi rešenja tuženog kao nezakonita, to je naložio tuženom da tužioca vrati na rad i rasporedi na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima. U obrazloženju presude se takođe navodi: da je odluku u stavu drugom izreke presude sud doneo imajući u vidu da je zahtev tužioca za poništaj odluke u potpunosti osnovan, pa je cenio da tužiocu pripada novčana naknada u ukupnom iznosu od 61.091 dinar, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, i to na ime neiskorišćenog godišnjeg odmora u iznosu od 24.890 dinara, regresa za godišnjni odmor u 2006. godini, obračunatih troškova za službena putovanja u iznosu od 26.327 dinara, troškova prevoza za dolazak i odlazak sa posla u ukupnom izhosu od 26.327 dinara, troškova prevoza za dolazak i odlazak sa posla u ukupnom iznosu od 4.756 dinara i troškova hotelskog smeštaja u iznosu od 5.118 dinara.

Protiv navedene prvostepene presude tužena je izjavila žalbu 9. aprila 2010. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž1. 3636/11 od 21. septembra 2011. godine, u stavu prvom izreke, preinačio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu i odbio tužbeni zahtev tužioca u celini i u stavu drugom izreke obavezao tužioca da tuženoj naknadi troškove prvostepenog parničnog postupka i postupka po žalbi.

Apelacioni sud u Beogradu je našao da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, zbog čega je pobijana presuda preinačena. U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da kada prvostepeni sud u ožalbenoj presudi insisitira na formalnom nedostatku osporenih rešenja pošto ista ne sadrže obrazloženje na prethodno naznačene okolnosti (na koji način je tužena utvrdila broj zaposlenih koje će preuzeti, a zatim na osnovu kojih kriterijuma je tužena utvrdila koji će zaposleni ostati neraspoređeni, kao i dokaze na osnovu kojih su ti kriterijumi primenjeni), tada zanemaruje: da je diskreciono pravo starešine državnog organa da odluči koje će zaposlene preuzeti iz ukinutog saveznog organa – ovde Minstarstva za unutrašnje ekonomske odnose bivše državne zajednice Srbija i Crna Gora i da slovom zakona nije propisano da se primenjuju keterijumi kod preuzimanja zaposlenih u toj situaciji; da je članom 67. stav. 4. Zakona o radnim odnosima u državnim organima propisano da zaposleni u državnom organu koji nisu preuzeti u smislu stava 1. ovog člana, ili su ostali neraspoređeni , imaju prava i obaveze utvrđene članom 66. tog zakona, a to su prava zaposlenih u statusu neraspoređenih radnika za čijim je radom prestala potreba u preduzećima – prestanka radnog odnosa uz pravo na otpremninu; da na to upućuje i obrazloženje rešenja broj 118-00-31/1/2006-08 od 28. avgusta 2006. godine kada navodi da je po sprovedenom postupku preuzimanja potrebnog broja zaposlenih za obavljanje preuzetih poslova iz člana 7. st. 1. i 3. Uredbe o finansiranju nadležnosti koje su prešele na Republiku Srbiju iz bivše Srbije i Crne Gore shodno tački 2. Zaključka Vlade 05 broj 010-7616/2006 od 27. jula 2006. godine utvrđeno da ne postoji potreba za preuzimanjem imenovanog, te je primenom člana 64. stav 2. tačka 6) Zakon o radnim odnosima u državnim organima rešen njegov radnopravni status; da je na tužiocu bio teret dokaza činjenične tvrdnje da je postojalo slobodno radno mesto u Ministarstvu privrede i drugom republičkom organu, odnosno organizaciji gde je mogao biti preuzet; a tužena nije trebalo da na ove okolnosti dostavlja dokaze, jer nije na njoj teret dokazivanja negativne činjenice; da je u prisustvu prethodnih razloga ožalbena presuda morala biti preinačena i odlučeno kao u izreci ove presude; da je odbijen zahtev tužioca i za restituciju vraćanjem na rad, pošto su naznačena rešenja pravilna i na zakonu zasnovana.

Tužilac je 21. novembra 2011. godine protiv presude Apelacionog suda u Beogradu izjavio reviziju, kojom u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se ponište rešenja Ministarstva, kao i da se obaveže tužena da tužioca vrati na rad i rasporedi na poslove koji odgovaraju njegovom stepenu stručne spreme, stečenom znanju i sposobnostima, kao i da mu nadokandi troškove parničnog postupka.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev2. 15/12 od 9. maja 2012. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3636/11 od 21. septembra 2011. godine.

U obrazloženju osporene revizijske presude se, pored ostalog, navodi: da u postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9) Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni povreda iz tačke 12. ovog člana, na koju se u reviziji neosnovano ukazuje, jer presuda sadrži jasne i potpune razloge o odlučnim činjenicama, koji nisu protivurečni izvedenim dokazima i nema nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, a takođe nema ni bitne povrede odredaba panričnog posutpka iz člana 361. stav 1. Zakona o praničnom postupku; da je, po shvatanju revizijskog suda, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, kada je odbio zahtev tužioca u celosti, a za primenjeno materijalno pravo su dati dovoljni i jasni razlozi koje prihvata i ovaj sud; da je pravilnom primenom člana 67. st. 3. i 4. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, tužilac kao zaposleni koji je radio u ukinutom organu ostao neraspoređen; da je Minstarstvo privrede Republike Srbije preuzelo delokrug poslova ukinutog organa, pa je ono preuzelo i potreban broj zaposlenih i postavljenih lica za obavljanje preuzetih poslova u skladu sa svojim potrebama, saglasno članu 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima; da imajući u vidu da je organ koji je preuzeo delokrug ukinutog organa u obavezi da preuzme odgovarajući broj zaposlenih i postavljenih lica iz ukinutog organa, ali samo prema svojim potrebama i prema broju sistematizovanih radnih mesta i broju raspoređenih, nije postojala potreba i mogućnost za raspoređivanje tužioca na odgovarajuće radno mesto u tom ministarstvu, usled čega je tužena pravilnom primenom člana 64a stav 2. tačka 6) u vezi člana 67. st. 3. i 4. i člana 66. stav 1. Zakona o radnim odnosima u državnim organima odlučila o radnopravnom statusu tužioca pobijani rešenjima, da mu kao neraspoređenom zaposlenom prestane radni odnos uz isplatu otpremnine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.) i utvrđuje da s vako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.)

Odredbama člana 60. Ustava je utvrđeno da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom (stav 1.), da svako ima pravo na slobodan izbor rada (stav 2.), da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sve radna mesta (stav 3.), da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći (stav 4.), kao i da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (stav 5.).

Zakonom o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01 i 39/02), koji se primenjuje u konkretnom slučaju, odredbom člana 64a stav 2. tačka 6) je propisano da se zaposlenom otkazuje radni odnos kada usled promena u organizaciji stekne status neraspoređenog, a ne može mu se obezbediti radno mesto u istom ili u drugom državnom organu; odredbama člana 67. je propisano da u slučaju ukidanja državnog organa, državni organ u čiji delokrug prelaze poslovi ukinutog organa preuzima potreban broj zaposlenih i postavljenih lica koji s u radili na preuzetim poslovima (stav 1.); da u skladu s potrebama organa, funkcioner koji rukovodi državnim organom u čiji su delokrug prešli poslovi ukinutog organa donosi rešenja o raspoređivanju zaposlenih koji su preuzeti, a rešenja o raspoređivanju postavljenih lica donosi organ koji ih je postavio (stv 2.); da u slučaju ukidanja državnog organa i ukidanja svih poslova koji su se obavljali u delokrugu tog organa zaposleni i postavljena lica koji su radili u ukinut om organu ostaju neraspoređeni (stav 3.); da z aposleni u državnom organu i postavljena lica koji nisu preuzeti u smislu stava 1. ovog člana ili su ostali neraspoređeni u smislu stava 3. ovog člana imaju prava i obaveze utvrđene članom 66. ovog zakona (stav 4.); odredbom člana 68a je propisno da u slučaju preuzimanja poslova iz nadležnosti saveznog organa, državni organ u čiji delokrug prelaze ti poslovi preuzeće, u skladu sa potrebama organa, i potreban broj zaposlenih i postavljenih lica za obavljanje preuzetih poslova.

Uredbom o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju s bivše Srbije i Crne Gore („Službeni glasnik RS“, br. 49/06 i 63/06) bilo je propisano: da Republika Srbija privremeno, do stupanja na snagu zakona kojim se uređuje organizacija ministarstava, prestaje da finansira nadležnosti Ministarstva za unutrašnje ekonomske odnose (član 5. stav 1. tačka 2)); da Ministarstvo unutrašnjih poslova preuzima od Ministarstva za unutrašnje ekonomske odnose potreban broj zaposlenih, kao i prava, obaveze, predmete, opremu, sredstva za rad i arhivu koji su potrebni za vršenje nadležnosti u oblasti ispitivanja ručnog vatrenog oružja, naprava i municije (član 7. stav 1.); da Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine preuzima od Ministarstva za unutrašnje ekonomske odnose potreban broj zaposlenih, kao i prava, obaveze, predmete, opremu, sredstva za rad i arhivu koji su potrebni za vršenje nadležnosti u oblasti standardizacije i akreditacije (član 7. stav 3.); da predmete i arhivu iz nadležnosti Ministarstva za unutrašnje ekonomske odnose koji prestaju da se finansiraju preuzimaju Ministarstvo privrede (član 8. stav 1.) .

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u ovom postupku, članom 399. je propisano da revizijski sud ispituje pobijanu presudu samo u onom delu u kome se ona pobija revizijom i u granicama razloga navedenih u reviziji, pazeći po službenoj dužnosti na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ovog zakona i na pravilnu primenu materijalnog prava.

5. Razmatrajući ustavnu žalbu, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje i prava na rad, iz člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava , osporenom revizijskom presudom, u suštini zasniva na navodima kojima se ukazuje na proizvoljnu primenu merodavnog prava od strane revizijskog suda i nedostatak obrazloženih razloga za donošenje osporene presude.

Ustavni sud i ovom prilikom konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje način na koji su redovni sudovi utvrdili činjenično stanje i primenili merodavno pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, osim ukoliko je u konkretnom slučaju došlo do očigledne arbitrernosti ili proizvoljnosti u postupanju redovnih sudova, a time i do povrede Ustavom zajemčenih prava i sloboda.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud je konstatovao da je Vrhovni kasacioni sud našao da je Ministarstvo privrede postupilo u skladu sa članom 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima, kada je kao ministarstvo koje je preuzelo poslove iz delokruga ukinutog saveznog organa, preuzelo i potreban broj zaposlenih i postavljenih lica za obavljanje preuzetih poslova u skladu sa svojim potrebama; da kako je organ koji je preuzeo delokrug ukinutog organa u obavezi da preuzme odgovarjući broj zaposlenih i postavljenih lica iz ukinutog organa, ali samo prema svojim potrebama i prema broju sistematizovanih i slobodnih radnih mesta, to nije postojala potreba i mogućnost za raspoređivanje tužioca na odgovarajuće radno mesto u tom ministarstvu, te mu je kao neraspoređenom zaposlenom, primenom odredbi Zakona o radnim odnosima u državnim organima, prestao radni odnos uz isplatu otpremnine. Po oceni Ustavnog suda, ovakav pravni stav predstavlja ustavnopravno prihvatljivo stanovište, a svoj stav o primeni člana 68a na rešavanje radnopravnog statusa zaposlenih u institucijama bivše državne zajednice Srbija i Crna Gora, Ustavni sud je izrazio u većem broju svojih odluka (videti npr.Odluka Už-4259/2010 od 20. juna 2013. godine). Okolnost da se Vrhovni kasacioni sud, pored odredbi člana 64a stav 2. tačka 6), člana 67. stav 4. i člana 66. stav 1. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, pozvao i na odredbu člana 67. stav 3. Zakona, koja se ne može primeniti na konretan slučaj, ne dovodi, po oceni Ustavnog suda, u pitanje ustavnopravnu prihvatljivost pravnog zaključka Vrhovnog kasacionog suda u pogledu zakonitosti prestanka radnog odnosa podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud ovde podseća da se, saglasno članu 398. stav 2. Zakona o parničnom postupku, u postupku po reviziji ne može ispitivati pravilnost i potpunost utvrđenja činjeničnog stanja.

U vezi sa navodom ustavne žalbe o tome da se Vrhovni kasacioni sud uopšte nije izjasnio zbog čega je odbio deo tužbenog zahteva podnosioca u pogledu novčanih potraživanja iz radnog odnosa, Ustavni sud ukazuje da podnosilac izjavljenom revizijom nije osporio presudu Apelacionog suda u Beogradu u tom delu, te kako Vrhovni kasacioni sud, saglasno članu 399. Zakona o parničnom postupku, nije ispitivao pobijanu presudu u tom delu, to ovi navodi ne mogu biti razlozi za osporavanje revizijske presude ustavnom žalbom.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 15/12 od 9. maja 2012. godine nisu povređena navedena ustavna prava podnosioca ustavne žalbe, te je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 99/11 i 18/13 – Odluka US) , ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. U vezi sa navodom ustavne žalbe o povredi prava podnosioca na suđenje u razumnom roku zbog toga što je postupak trajao više od pet godina, Ustavni sud je utvrdio da su u toku osporenog parničnog postupka nadležni sudovi odlučivali u tri instance, te da je uprkos jednog ukidanja prvostepene presude, ceo postupak okončan za pet godina i nepunih osam meseci, što se objktivno ne može smatrati nerazumnim rokom. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da, bez obzira što je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od okolnosti svakog konkretnog slučaja, trajanje postupka koji se osporava ustavnom žalbom se objektivno ne može smatrati nerazumno dugim. Stoga se ni navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za trvdnju o povredi zajemčenog prava.

U vezi sa navodom podnosioca da mu je osporenom presudom povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da je nadležni sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, a što bi predstavljalo neophodni uslov da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, zbog čega je Sud našao da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi navedenog ustavnog prava

Polazeći od napred iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9), kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u radnom sporu bivšeg saveznog službenika

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti